Faust

“Ako sretnemo nekoga ko nama duguje zahvalnost, odmah se toga setimo. Koliko smo, pak, puta sreli nekoga kome mi dugujemo zahvalnost, pa se toga nismo setili” – Johan Volfgang Gete

Ah, Hajnrih Faust (Heinrich Faust)…za prijatelje, Faust…za đake i studente kojima je bio lektira, znan kao „kuku lele, šta je sad ovo, ništa ne razumem, gde je prepričana verzija“. 

Mada mnogi veruju da je on samo izmišljen lik, postoje tvrdnje (a i zapisi) da je u periodu između 15. i 16. veka (periodu znano i kao „Nemačka Renesansa“, eng. German Renaissance) živeo čovek koji se zaista zvao Johan Georg Faust (Johann Georg Faust), i da je bio veoma obrazovan čovek. Da se bavio alhemijom, astrologijom, magijom i bio dobar poznavalac medicine, i da je tokom svojih putovanja po Nemačkoj izgleda u nekim gradovima bio veoma dobrodošao, u nekima tolerisan, a u nekima i persona non grata zbog bavljenja crnom magijom.  Navodno je nastradao u eksploziji tokom jednog svog alhemijskog eksperimenta u jednom hotelskoj sobi (“Hotel zum Löwen“) i da prizor…uh, baš nije bio najbolji. 

U legendama/folkloru, Faust je poznat kao veoma obrazovan i uspešan učenjak koji je postao nezadovoljan životom i čovekovim ljudskim potencijalom. U jednom trenutku zaključuje pakt/ugovor sa Mefistom (negde je on sâm đavo, a negde je njegov predstavnik, znan i kao „Kralj Raskršća“), i u zamenu za svoju dušu koja bi posle smrti služila đavola, Mefisto nudi Faustu priliku da ponovo bude mlad i proživi sva zemaljska zadovoljstva koja ga interesuju. 

Ali, hajde da sad ne ulazimo ovde u dublju analizu, već se okrenimo malo verziji Fausta koju je napisao Johan Volfgang Gete. Tačnije, ovde ćemo obraditi prvi deo njegovog dela, „Faust“. 

U Raju, Bog i Mefisto sklapaju opkladu. Mefisto tvrdi da će dr. Hajnriha Fausta (Božjeg miljenika) skrenuti sa puta pravednika, dok je Bog uveren da iskušenja neće sprečiti Fausta da pronađe duševni mir. 

Našeg protagonistu zatičemo u sobi, okruženog knjigama. Depresivan je i frustriran. Pedeset mu je godina. Savladavao je sve (tada) važne discipline (filozofiju, medicinu, pravo i teologiju), ali je i dalje razočoran u limit ljudskog potencijala. Štaviše, veruje da to što je život posvetio nauci nije pomoglo ni svetu ni njemu, niti je za to bilo nagrade. Pošto mu je više sve dozlogrdilo, okreće se magiji, u nadi da će pronaći neke odgovore. Međutim, i tu je počeo da gubi nadu, da već razmišlja da oduzme sebi život. 

Kad, eto ti Mefista koji se stvara ispred Fausta, predstavljajući se kao neimenovani putujući student, koji je, zbog Faustovog (ne baš savršenog) pentagrama na vratima, sada zarobljen i ne može da izađe iz Faustovih prostorija. Međutim, zbog toga mogu da sklope pakt, u kome Mefisto obećava da će pomoći Faustu u čemu god želi, ali Faust ne želi da ovo misteriozno biće tek tako pusti. Zbog toga Mefisto pribegava lukavstvu i demonstrira svoju moć – priziva duhove koji svojom pesmom uspavljuju Fausta, a pacovi uspevaju da „nagrizu“ pentagram i Mefisto nestaje. 

Međutim, hoće đavo da dođe po svoje, pa tako zaista sledećeg dana posećuje Fausta i nudi mu jedinstvenu priliku. Mefisto obećava Faustu da će ga služiti za njegovog života, međutim, kad Faust, da prostite, „otegne papke“, onda će on (tj. njegova duša) služiti Mefistu. Međutim, nije ni Faust naivan, jer je uveren da će Mefisto kao sluga sigurno da mu urniše ovozemaljski život (jer šta đavola sprečava da zezne čoveka), stoga Faust predlaže opkladu/sporazum/pakt – Ako Mefisto uspe da Faustu pruži takva (transcedentalna, a opet ovozemaljaska) zadovoljstva i iskutva da Faust više ne poželi da napreduje u životu već da bude „zarobljen“ u nekom trenutku (punom zadovoljstva), spreman je da istog trenutka umre i postane Mefistov sluga. Faust potpisuje ugovor krvlju i ne pročitavši sitna slova, shvati da je svu imovinu prepisao na Mefista…dobro, nije bilo to, nego je jednostavno sklopljen pakt. 

I zato, pravac splav, VIP loža, Dom Perignon od 10.000 evra i prost… 

Mefisto vodi Fausta u jednu kafanu da vidi šta je provod. Međutim, Faust nije previše impresioniran ni ljudima u kafani, niti Mefistovim manipulacijama gostiju. 

Zatim Mefisto vodi Fausta do jedne veštice, koja mu sprema napitak koji ga podmlađuje 30 godina (da bi mogao, jel’te, lepše da uživa u zadovoljstvima). 

I ubrzo Faust upoznaje (mladu) Margaret (po nadimku Greta, a negde i Grečen), kojom biva opčinjen. Greta, iako veoma veoma pobožna i nevina (u svakom smislu), i sama biva zaintrigirana (sada mladim) Faustom, ali i dalje oprezna. 

Faust traži od Mefista da mu pomogne da osvoji Gretu, međutim, Mefisto nema moć nad Gretom (zbog njene pobožnosti i čistote), pa mu zato pomaže indirektno (kroz nakit i šarmiranje Gretine komšinice), a glavni „posao“ prepušta Faustu. 

Međutim, iako na prvi pogled sve deluje kao da ide kako treba, stvari se komplikuju. 

Faust (uz Mefistovu pomoć), uspeva da zavede Gretu. Međutim, da bi imali trenutke privatnosti, Faust daje Greti uspavljujući napitak da ga njena (stroga i tradicionalna) majka popije, ali ovo dovodi do njene smrti. 

Ubrzo zatim Greta zatrudni, što dovodi do ukaljavanja njene časti, što pogotovo pogađa njen brata, vojnika Valentina, koji izaziva Fausta na duel. Međutim, Faust (opet uz Mefistovu pomoć) ubija Valentina, i napušta Gretu i prepušta je njenoj mučnoj sudbini. 

Godinu dana je prošlo. Fausta i Mefista zatičemo na godišnjoj orgijaškoj „žurci“ veštica i demona (koji se dešava na Valpurgijsku noć, 30. aprila), i tokom zabave, Faustu se ukazuje vizija Grete u lancima i očaju i moli Mefista da je pronađu i spasu, ako je moguće. 

Faust zatiče Gretu u tamnici, osuđenu na smrt, i pokušavaju da je izvuku iz zatvora pre nego što svane zora. Međutim, Greta ne želi da izbegne kaznu za svoje grehe. Ubila je majku, zatrudnela, udavila svoje dete, uzrokovala i smrt svog brata, i ona je prihvatila da je za nju jedini mir u smrti i ako može da dobije Božji oprost. 

Kraj ove tragedije nas zatiče kako Faust i Mefisto beže iz tamnice dok čuju Gretu kako doziva ime svoje ljubavi. Mefisto tvrdi Faustu je da je njena duša osuđena. Međutim, nebeski glas interveniše objavom da je spašena. 

I ovo bi bilo ukratko (i relativno) grubo prepričavanje tragedije „Faust“. Pošto je u pitanju klasik (a i lektira za gimnazije i fakultete), stvarno nisam video poentu da prekinem radnju na pola zbog neizvesnosti, jer svi znamo kako se priča odvija. 😅 A sa druge strane, ako ste zaboravili (ili niste čitali), dao sam vam ukratko radnju ove tragedije, da, eto, znate zbog vaše opšte kulture. 

Što se tiče ovog dela (kao i realno, svake druge knjige), mnoge stvari su podložne interpretaciji čitaoca, pa meni jedino da preostaje da sa vama podelim neko svoje viđenje ove tragedije (jer nije ni poenta da se prepiše samo analiza sa drugih sajtova)…ali opet i da se ne raspišem previše, jer će inače ova recenzija da se čita tri sata. 😅 

Da li vam se Faust kao lik dopada ili ne, i koliko možete da razumete njegove motive ili ne…pa može dosta da govori i o vašem pogledu na ljudski rod. Jer, u neku ruku, Faust i jeste personifikacija za ljudski rod, sa svim vrlinama i manama, koje su u ovoj tragediji, jednostavno, drastično uvećane. 

U početku, Faust vidljivo predstavlja onaj naš racionalni deo, koji želi da razume svet oko njega, ali i da pronikne u neke dublje suštine sveta, kako sa konkretne, tako i sa metafizičke strane. Jednostavno, želi da zna “i šta i kako i zašto”, da razume suštinu sveta, ali i da ode još dalje u transcedentalno. Stava je da čovek mora neprestano da uči, ali sa druge strane ga muči i ograničenost kapaciteta ljudskog uma. 

Kasnije, Faust (uz Mefistovu “pomoć”) postaje ona druga strana čoveka, ona emotivne strana…mada možda ne toliko sa aspekta same emocije (poput ljubavi), koliko strasti, želje, impulsivnih nagona, zanesenosti… 

U neku ruku, Faust je i simbol čovekove večite borbe da pomiri ove dve strane koje su u svakom od nas. Ali je isto tako i simbol pobune protiv tradicije i ograničenja, kao i borbe protiv čovekove nemoći (zbog njegovih ograničenja) da bude ravan Bogu, ali zbog čega je spreman da “gura” sebe i preko granica nemogućeg u cilju ostvarenja svojih cilja (“titanizam”).  

Zanimljivo je što može da se u Faustu prepozna i motiv čovekovog pada iz Raja i lutanja u potrazi za nekom vrstom iskupljenja (mada koje, pogotovo u Faustovom slučaju, dolazi dosta kasnije na red). Ali je, on, na kraju, osoba koja duhovno ne posustaje, što daje nadu da njegova duša može biti spašena. 

Sa druge, Mefisto je predstavljen sasvim atipično za vreme kako su ljudi inače doživljavali đavola. Ovde ga vidimo kao elegantnog gospodina punog sarkazma, kome je dosadna svrha koju mu je Bog namenio. Mada želi da seje nasumični haos, nekako deluje da sve radi u službi dobra i Boga, pa se malo smorio i tako je došlo do opklade sa Bogom. Predstavljen je kao veliki skeptik i podjednaki pobornik i materijalizma i nihilizma. 

Zanimljivo je i da nije predstavljen kao toliko moćno biće kako se (inače đavo) doživljava, jer svoju moć ima samo na teritoriji severa sredjevekovne Evrope, a i ne služi se toliko velikim i opasnim magijama, koliko trikovima i iluzijama i podmuklim zločinima. Zbog toga ga plemeniti i časni likovi (poput Margarete) ne vole i ne predosećaju da nešto nije u redu u vezi njega, zbog čega im je odvratan. 

Đavo je simbol večite negacije u “Faustu”. 

Margareta/Greta/Grečen je jedna mlada, prelepa i neiskvarena duša, kojoj postaje predmet Faustove želje. A pošto ona ne uspeva da ostane imuna na njegov šarm, ludo se zaljubljuje u njega. U ime ljubavi, ona je voljna da učini sve da provede vreme sa Faustom, mada isto tako i čini nenamerne greške koje dovode do smrti njene majke i brata, ukaljavanja svoje časti jer se upustila u vanbračnu vezu, ali u ubistva svog vanbračnog deteta da bi ga spasila, tj. oslobodila od ovog sveta. Greta simboliše naivnost i dobrotu čovečanstva, ali i zanesenost osobe koja je zbog ljubavi spremna da učini mnoge nepromišljene stvari. Ali isto tako je i simbol osobe koja preuzima odgovornost za svoje grehe i nada se iskupljenju. 

Mada se pojavljuje na kratko, možemo spomenuti i Vagnera, mladog naučnika koji je Faustov pomoćnik i saradnik (koga ubrzo zamenjuje Mefisto na toj “poziciji”) koji veruje u moć intelekta i razuma i da knjige i nauka mogu da ispune čovekovu prazninu. 

Skoro ceo “Faust” je u formi dijaloga koji se rimuje. “Faustov” stil rima (koji može da bude nekada i šaljiv i sarkastičan) se zove Knittelvers…nije da će vam ova informacija koristiti u pabu ili kafani, ali eto, naučili ste nešto novo (i beskorisno za 99,3% populacije). 

Iako je kraj prvog dela (sećate se da sam to napisao i na početku teksta, objašnjenje ide ubrzo) “Fausta” u principu pozitivan (tj. dobar), ovo delo se vodi kao dramski spev koji pripada žanru (tj. književnom rodu) tragedije.  

Na prvi pogled, čitajući “Fausta”, ne bi ste pogrešili kada biste za titularnog junaka rekli (zbog njegovih inicijalnih razmišljanja i nekih nepromišljenih postupaka) da je pre primer antiheroja nego heroja svoje priče. Međutim, u književnosti se on smatra velikim tragičnim herojem (a njegovu tragediju mnogi povezuju sa ranijespomenutim “titanizmom”). 

E sad, zašto sam malore napisao “prvi deo Fausta”. Naime, “Faust” se sastoji iz dva dela (ili velika poglavlja) i neretko ćete u knjžarama naići da se prodaje najčešće prvi deo. Ali isto tako, može da se pronađe i drugi deo u prodaji, kao i kompletno izdanje. Postoji više razloga za ova, ali ova dva su nekako najverovatnija i najlogičnija: Gete je pisanju Fausta posvetio najveći deo svog života (pisao gaje 57 godina). Prvi deo (koji smo ovde obradili) je objavljen 1808. Godine. Drugi deo je završio 1831. godine, a preminuo je naredne godine, kada je, onda, posthumno objavljen. Takođe, prvi i drugi deo “Fausta” se prilično razlikuju, jer u drugom delu, više nije toliki fokus samo na Fausta (tj. na njegovu dušu) već i na socijalne fenomene psihologije, politike, istorije, misticizma i uopšte raznih filozofskih tema, i drugi deo se ne naslanja previše na događaje iz prvog dela (ali, logično, ovo situacije gde ne biste pročitali drugi deo, a prvi preskočili). 

Zanimljivost je (mada nema previše dokumentovanog o tome) da je postojala prvobitna verzija Fausta (“Urfaust”) koja je na samom kraju u jednoj rečenici drastično menjala Margaretinu sudbinu. 

Reći nešto o stilu pisanja ili koliko se lako ili teško čita, zaista je individualni osećaj da li volite književna dela u rimama i činovima.  

Posle toliko godina od prvog čitanja “Fausta” (mislim da mi je bila obavezna lektira u gimnaziji?), meni sada ovo odelo nije bilo toliko interesantno za čitanje sa stanovništva književnog stila, koliko sa stanovništva poruka kojih šalje. Iako je prošlo više od 200 godina od objavljivanja (prvog dela), poruke su ostale univerzalne. O čovekovoj želji za razumevanje sveta oko nas (uključujući i ono transcedentalno), ali i želja za uživanjem u onim telesnim i materijalnim stvarima, do spremnosti da se odreknemo dela nas (poput naše duše) zarad ostvarenja naših želje, kao i da li možemo da pronađemo način da se iskupimo za naše grehe i da nam bude oprošteno (a da prvenstveno oprostimo sebi). 

Sve u svemu, “Faust” je delo koje svako treba da pročita bar jednom u svom životu. Ovo delo je bez sumnje Geteov magnum opus, jer kao što se Gete (skoro jednoglasno) smatra najvećim nemačkim piscem i divom nemačke literature, tako isto se i njegovo delo “Faust” stavlja u istu kategoriju (najveće delo nemačke literature). 

A to zaslužuje da se ovo delo bar jednom pročita. 

A ti dragi čitaoče, da li bi i ti imao neku tako veliku želju da bi prodao dušu za njeno ostvarenje, kao što je to uradio Faust? 😈 

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Dereta

Ocena (i kupovina na stranim sajtovima): Goodreads | Amazon (US) / Amazon (UK) | Waterstones | Barnes & Noble | Audible (US) / Audible (UK)