- Ukecuove „Čudne kuće“ su atipična mešavina krimića, misterije i horora, gotovo u potpunosti ispričana kroz dijaloge, teorije i analizu neobičnih planova kuća
- Roman se brzo čita, lako drži pažnju i čitaoca uvlači u istragu čiji mračni obrti nisu lako predvidivi, iako u drugoj polovini zahteva nešto više koncentracije
- Nije remek-delo, ali jeste prijatno književno osveženje vredno vremena ljubitelja japanskih autora i nekonvencionalnih misterija
„Krv će prizvati krv. Kamenje se pomeralo, a drveće progovaralo.“ – Vilijem Šekspir (“Magbet”)
Ukecu (Uketsu) je za kratko vreme postao mala (internet) senzacija, i to ne samo u Japanu. On je jutjuber, pisac i muzičar čiji se identitet ne zna (navodno to zna samo 30ak osoba), jer se na snimcima uvek pojavljuje sa belom (i pomalo jezivom) maskom koja izaziva (mali) nespokoj. A upravo je postepeno sticao popularnost sa čudnim snimcima koji su izazivali nelagodu gledalaca.
Kao pisac je stekao popularnost svojim knjigama krimi-misterije-horora, gde ubacuje i razne dijagrame, skice i slike koje su deo narativa njegovih dela.
Pred nama je njegova prva knjiga, “Čudne kuće” (Strange Houses), objavljena 2021. u Japanu, a prevedena na engleski 2025. godine. To jest, za ostatak sveta.
Glavni junak je novinar-frilenser i specijalista za okultno, koji se u knjizi jednostavno zove… Autor. I našeg Autora jednog dana zove njegov poznanik i pita za mišljenje oko kupovine jedne kuće…prvenstveno jer ga muči zagonetan prostor u prizemlju kuće između kuhinje i dnevne sobe.
Ovo je krenulo da kopka našeg Autora, pa je rešio da sada on pozove jednog svog poznanika, Kuriharu, koji je projektant u velikoj arhitektonskoj firmi i prosledio mu plan kuće sa zagonetnim prostorom.
Ono što je trebalo da se pretvori u spontano ćaskanje Autora i Kurihare o potencijalnoj svrsi misteriznog prostora, je postalo teoretisanje o generalno jako neobičnom i ne baš smislenom rasporedu prostorija u celoj kući, gde se izgleda sve vrtelo upravo oko tog malog prostora, koje je dvojicu poznanika odvelo u prilično neobičnom i mračnom pravcu teoretisanja – možda je tu nekada živeo bračni par sa detetom…i da je ta porodica ubijala svoje goste i da je taj mali zagonetni prostor služio za nesmetano kretanje kroz prostorije kuće.
Autora je sve ovo kopkalo, ali je i dalje bilo u domenu teoretisanja. Ali, vest koja se pojavila da je u Tokiju pronađen leš muškarca kome nedostaje leva šaka, sada je zbunila autora. Da bi “izbacio” ovo tištanje iz svog sistema, urednik novina je predložio Autoru da jednostavno napiše članak sa svojim razmišljanjem.
Ono što Autor nije mogao da pretpostavi jeste da će neko pažljivije pročitati njegov članak, zbog čega je ubrzo dobio email jedne čitateljke (Juzuki) koja misli da bi mogla da ima neke informacije u vezi te kuće.
Susret Autora i Juzuki je prošao neočekivano… jer je ona rekla da sumnja da su nekadašnji stanari te kuće ubili njenog muža.
I odjednom, ovo se pretvara u istragu Autora, Juzuki i Kurihare i teoretisanje i mozganje šta se desilo sa Juzukinim mužem, kao i poreklo misterioznog bračnog para i njihovog deteta…ili možda je bilo više dece…
A šta je odgovor iza ove misterije i potencijalnog horora, saznaćete uz Ukecuove “Čudne kuće”.
Ovo jeste jedan čudan roman/novela. Skoro ceo je napisan u formi dijaloga (i trijaloga) čija je centralna ličnost Autor (uz Kuriharu i Juzuki), posmatranje i analiziranje planova i skica određenih kuća (kao što možete da vidite na slikama…ako kupite knjigu 😁), dok pokušavaju da otkriju poreklo i istoriju porodice ubica, značaj misteriozne leve šake, koliko dece je moralo da bude u takvim porodicama (dobro ste pročitali), kao i da li ovo sve ima neku okultnu prirodu iz nekih davnijih vremena. Na kraju krajeva, da li su planovi kuća uopšte i tačni zbog svojih nelogičnosti?
“Čudne kuće” stavljaju čitaoca (sa junacima) u ulogu detektiva, ali ne u klasičnom smislu da morate da primećujete potencijalne tragove na planovima kuća (ali slobodno možete da pokušate), već više u stilu filmskih trilera i horora, gde se pred čitaoca/gledaoca polako otkrivaju neočekivani (kao i napeti i mračni) detalji oko misteriozne porodice. I drži pažnju, iz prostog razloga što su jako male šanse da zaključite šta će ovaj trojac otkriti u svojoj istrazi, pa se i vi zainteresujete da vidite šta je pisac knjige zamislio kao kulminaciju i epilog istrage.
U principu, knjiga se čita jako brzo i nije naporna za praćenje, jer se junaci trude da, iako dosta teoretišu, nekako, kako da kažem, racionalizuju i smisleno predstave svoje teorije (a na momente i maštarije). Jedino gde će možda čitalac mora malo da se fokusira jeste druga polovina knjige, ali ništa preterano komplikovano.
Iako ima 178 strana, deo knjige “odlazi” na planove kuća, a sami dijalozi se brzo čitaju, tako da je ovo knjiga koja može da se završi za dan-dva opuštenog tempa čitanja.
Zanimljiv detalj je da je Ukecu svojevremeno izjavio da je razlog zašto je napisao roman u stilu kom je napisao…taj što nema veštine da napiše klasičan roman. 😅
Međutim, očigledno je da je ovaj stil pisanja i hibridnog žanra našao svoju publiku. Samo u Japanu su knjige ovog autora (do sada napisao četiri, a “staž” pisca mu možemo dodeliti od 2021. godine kada je izašla ova knjiga) prodate u preko tri miliona primeraka, a sa prevođenjem i na druge jezike, ta brojka je verovatno i mnogo veća.
Kao što rekoh “Čudne kuće” nisu remek-delo, ali su prijatno osveženje u književnom svetu. Sigurno ću nekom prilikom pročitati njegovu sledeću knjigu, “Čudne slike”.
A ti, moj dragi čitaoče…kada si zadnji put pročitao neku neobičniju knjigu? 😊
Ocena: 3.5/5 ☕
Vredi tvog vremena ako: voliš atipične krimi-trilere i horor misterije, i generalno japanske autore
Gde kupiti: Makart | Tanesi | Vulkan
(ili pronaći u biblioteci)
