Filozofski Archives - Kafa i Knjiga

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

07/05/2021 admin Leave a comment

“Trilion dolara coach” – Šmit, Rozenberg, Igl

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

Nosač štapova i generalni direktor
Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
Izgradite poverenje
Tim na prvom mestu
Moć ljubavi
Merilo

Bil Kembel

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

Sajt knjige “Trillion dollar coach”

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

Categories:

Vožnja života

17/04/2021 admin Leave a comment

“Vožnja života” – Robert Ajger

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige “Vožnja žviota” leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova “Vožnja života”. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5, Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

Tags: Akvizicije Biznis Bob Iger Books Business CEO Filozofski FOX Inspiracija Knjige Lucasfilm Marvel Money Motivacija Novac Pixar Ratovi Zvezda Robert Ajger Sreća Star Wars Steve Jobs Stiv Džobs Success Uspeh Volt Dizni Vožnja života Walt Disney

Categories:

Rođeni ste bogati

25/03/2021 admin Leave a comment

“Rođeni ste bogati” – Bob Proktor

„Zig Ziglar bi mogao biti majstor motivacije, Mark Viktor Hansen (Chicken Soup for Soul) majstor priče, Entoni (Toni) Robins može biti guru ličnog razvoja, ali Bob Proktor je majstor razmišljanja (mišljenja). Bob Proktor sakuplja misli kao što je Imedla Markos sakupljala cipele. Povezuje ih zajedno u izvrsne nizove: jedna misao logički vodi do sledeće dok ceo metod ne bude iskonstruisan.“

Ovaj „citat“ se često vezuje za Boba Proktora, tvorca (za mnoge) kultne knjige „Rođeni ste bogati“ (You were born rich). Mada je, tokom svoje karijere, napisao solidan broj knjiga, 90% ljudi koji su čuli za Boba Proktora će odmah da pomisle na knjigu kojom ćemo se danas baviti.

Za one koji ne znaju, Bob Proktor je kanadski autor knjiga iz oblasti samopomoći, koji izgleda isto (sedo) zadnjih 40 godina. Ako ga niste videli na nekom Youtube kanalu, onda ste ga možda videli u čuvenom (ali i kontroverznom) dokumentarcu „Tajna“ (The Secret), koji se bavi temom koja uvek izaziva polemike, a to je „zakon privlačnosti“, čiji veliki zagovornik u svojim knjiga (i seminarima) je upravo Bob Proktor.

Činjenica je da je Bob Proktor bio (a i dalje je) dosta kritikovan zbog tog svog potenciranja „zakona privlačnosti“ (mnogi ga smatraju i ekspertom za ovu oblast, tj. ovaj „zakon“), i da ljude time dovodi u zabludu da će sve rešiti „zakon privlačnosti“. Iskren da budem, mislim da je veći problem to što ljudi ne razumeju kako funkcioniše „zakon privlačnosti“, i da on se ne aktivira samo pozitivnim razmišljanjem i pasivnošću. No, o tome nekom drugom prilikom.

Sve i da je Bob Proktor osoba koja smara sa „zakonom privlačnosti“, čini mi se da možda to uopšte nije centralna tema knjige „Rođeni ste bogati“.

Ovu relativno kratku knjigu (oko 150 strana i krupniji font), naš ekspert Bobiška je podelio na 10 oblasti:

Novac i ja
Koliko je dovoljno
Vi stvarate slike o sebi
Pustite i prepustite sudbini
Očekujte izobilje
Zakon vibriranja i privlačenja
Oni koji rizikuju
Oštrica brijača
Ne razmišljajte u suprotnom smeru
Vakuumski zakon prosperiteta

Kroz ovih 10 poglavlja, Bob će sa nama deliti svoja razmišljanja, detalje iz prošlosti, neke svoje (poslovne) događaje, kao i neke životne anegdote i priče.

Ali ko je „zvezda“ ovih poglavlja? Novac, „zakon privlačnosti“, Bob, vreme koje ćete potrošiti na ovu knjigu? 😀

Po meni, mislim da je „zvezda“ ovih poglavlja naš način razmišljanja (iliti da upotrebim staru srpsku reč, mindset).

Vidite, iako biste najradili želeli da kažete da je ovo još jedan u nizu likova koji prodaje maglu sa motivacijom (jedna bitna napomena: u jednom trenutku će Bob Proktor krenuti da priča o polisama životnog osiguranja i njihovom značaju i imaćete osećaj kao da će se ova knjiga odjednom svesti samo na to da vas Bob ubedite da uzmete polisu. Izdržite tih nekoliko pasusa, posle se Bob vraća u normalu 😀 ), dok čitate ovu knjigu, imate nekakvu čudnu, a istovremeno i poznato vam ohrabrujuću vibraciju od nekud. Razlog je jednostavan. Bob Proktor je kao mlad pročitao legendardnu knjigu „Misli i obogati se“ Napoleona Hila, i on se kune u ovu knjigu i smatra da mu je ona skroz promenila život (realno, knjiga jeste sjajna i sa razlogom je klasik). A kasnije mu je mentor tokom napredovanja bio i čuveni Erl Najtingejl. Ono što je inspirisalo kako Najtingejla, tako i Boba Proktora, jeste jedna čuvena fraza koju su čuli od Napoleona Hila, ali koja je, realno, oduvek bila sa ljudskim rodom.

„Postajemo ono o čemu razmišljamo.“

I ovo je prvenstveno fokus knjige „Rođeni ste bogati“. Stav da ne možemo da imamo materijalno (a ni duhovno) bogatstvo dok ne promenimo svoj način razmišljanja i svoj stav prema sebi.

Verovatno ste do sada pročitali dosta knjiga na ovu temu i mislite da će ova knjiga imati onaj „već viđeno“ osećaj. I ja sam to pomislio na prvu loptu, ali, kako sam odmicao sa stranama, malo-malo, uzmem i podvučem po neku rečenicu. Da se povremeno podsetim.

Ali, ovde nisu samo misli i priče. Bob Proktor je ubacio i par jednostavnih tehnika koje možete da probate, vezane za način razmišljanja, vizuelizaciju ili zapisivanje svojih vizija (posebno je zanimljiva vežba koja objašnjava da nije poenta reći da želite puno novca, već i KOLIKO TAČNO novca želite, a da ima smisla).

Podeliću ovde par zanimljivih misli iz ove knjige (koje sam podvukao), razmislite i vi o njima:

Većina ljudi koji ne uspevaju da sakupe dovoljno novca da žive stilom kojim bi želeli su isti oni ljudi na koje veoma lako utiču mišljenja drugih ljudi.

Morate početi da shvatate da je sadašnje stanje vašeg bankovnog računa, vaše prodaje, vašeg zdravlja, vašeg društvenog života, vašeg položaja na poslu itd, ništa drugo do fizička manifestacija vašeg prethodnog načina razmišljanja. Ako iskreno želite da promenite ili poboljšate svoje rezultate u fizičkom svetu, morate promeniti svoje misli i morate to uraditi odmah.

Većina religija propoveda da je Bog odgovoran za sve što je stvoreno na ovom svetu i u potpunosti bih se složio sa ovom rečenicom. Međutim, kao ko-stvaraoci, ljudska bića moraju da snose odgovornost za ONO što Bog stvori u njihovom životu.

Počnite upravo tu gde jeste – izgradite sliku onoga što želite a onda radite kao da ste to već dobili. Da se izrazim malo drugačije: „Radite onako kako bi radila osoba kakva želite da postanete“

Nevolja sa onim ljudima koji ne uspevaju da postignu ono što žele nije u tome što nemaju sposobnosti da to učine, nego u tome što nemaju dovoljno vere sadržane u principu „pustite i prepustite sudbini“…

Ali, ono što hoću dobro da upamtite jeste da, iako je Duh suština vašeg bića, on se nikada neće manifestovati u oblik ili u sliku bez vaše pomoći. Tako oni ljudi koji sede i ništa ne rade, govoreći „Bog će se pobrinuti za mene“ samo sebe zavaravaju. Jer pošto je istina da Bog pomaže onima koji pomažu sebi, sledi da vi uvek morate uraditi svoj deo da biste pokrenuli kreativni proces.

Bob Proktor

I još mnoge druge pametne misli se nalaze u knjizi „Rođeni ste bogati“. Ako mislite da je ova knjiga samo prazna priča o motivaciji ili „zakonu privlačnosti“, ponovo pročitajte prethodni pasus/misao (namerno sam ga podvukao i drugi deo podebljao). Poenta je da vaš pozitivan stav i razmišljanje mora da prati i odgovarajuća akcija. Ali ne u odnosu „95% pozitivno razmišljanje – 5% posto akcija“ (što najčešće svi radimo, a onda se čudimo zašto nema rezultata), već moramo malo da damo više „gasa“ na akciju. A ne da odugovlačimo (ili da upotrebim jedan stari srpski glagol, prokrastiniramo) sa preduzimanjem radnji. Bilo kakva vizija (i vizuelizacija) bez akcije je samo sanjarenje. Ovako, bar krenete u neku akciju (sa pravom vizijom), pa šta bude…bar će nešto biti, zar ne? 🙂

Kao što sam spomenuo, knjiga je relativno kratka. Iako je Bob mislilac i filozof („Bolje da kažemo, kenjMFHMFMVHMMMMM!*TUP!*“-prim.podsdvesti kojoj je u poslednjem trenutku stavljena krpa u usta i ponovo zaključana u podrum), knjiga uopšte nema neku takvu „težinu“ i lako se čita.

E sad, kakav zaključak izvući? Knjiga jeste dobra, u smislu da ima puno lepih i pametnih (i primenljivih) misli. Čovek bi u moru današnjih knjiga mislio da ovu može i da preskoči. Ali, mislim da je klasik sa razlogom i da vredi da je pročitate nekom prilikom, ako ništa da malo imate pozitivniji stav prema novcu (koliko god bilo moderno i očekivano shvatanje da ga svi želimo, isto tako je činjenica da veliki broj ljudi sa jedne strane želi novac, a sa druge strane ima negativa uverenja o istom, i to prilično „koči“ ljude). A sve i da ne poželite da kupite (ili pročitate) knjigu „Rođeni ste bogati“, ono bar uzmite i zapišite ovih par misli što sam izdvojio za vas (a i za sebe). 🙂

Ja sam se „lomio“ jedan duži period da li da uzmem i pročitam ovu knjigu, i drago mi je što sam to uradio, meni je opravdala svoju cenu i vreme uloženo u nju.

Dragi čitaoče, knjiga „Rođeni ste bogati“ počinje ovom rečenicom: „Svako ljudsko biće je rođeno kao bogataš samo što je većina ljudi privremeno bez dovoljno novca!“ Da li misliš da u tome ima neke istine? 🙂

Sajt Boba Proktora (Proctor Gallagher Institute)

Instagram | Facebook

Cena knjige: Finesa | Vulkan

Tags: Biznis Bob Proctor Bob Proktor Books Filozofski Happiness Inspiracija Misli i obogati se Money Motivacija Napoleon Hil Napoleon Hill Novac Popularna psihologija Rođeni ste bogati Strani pisci Success Think and grow rich Uspeh You were born rich

Categories:

Farenhajt 451

17/03/2021 admin Leave a comment

“Farenhajt 451” – Rej Bredberi

Kada sam završio sa čitanjem knjige Reja Bredberija, „Farenhajt 451“, nisam bio siguran da mogu, kao mnogi, da joj tako lako dodelim laskavu titulu „remek-delo 20. veka“. Da li to znači da je knjiga loša? Daleko od toga! Ali, da biste nekoj knjizi dodelili ovakvu titulu, potrebno je, bar po meni, da bude ispunjeno nekoliko uslova.

Neko će možda reći da sam prestrog prema pokojnom Bredberiju i da treba da uzmem u obzir da se knjiga originalno pojavila 1953. godine, ali jako dobro znamo da prošlost (tj. prethodni vekovi, tj. tadašnja „ograničenja“) nije relevantan faktor za nastanak odličnih dela.

Međutim, ono gde definitivno trijumfuje „Farenhajt 451“ nad milionima drugih književnih dela, jeste ideja, tj. premisa knjige.

Negde u (budućoj) Americi, leta Gospodnjeg 2049. godine (jedna zanimljivost: kada se originalno pojavila knjiga, budućnost je bila smeštena mnogo godina ranije), Gaj Montag je ponosni vatrogasac. Spašava iz požara kuce i mace, ima blistav osmeh i svake godine se slika za kalendar seksi vatrogasaca koji od uniforme nose samo šlem i za čime žene (iz nama muškarcima, jelte, nejasnog razloga) uzdišu, stenju i vrište kao pomahnitale…

…osim što nije takva situacija 2049. godine. Idemo ispočetka…

Negde u (budućoj) Americi, leta …(premotaćemo unapred)… je ponosni vatrogasac. Kao i svakom vatrogascu, njegov osnovni zadatak je da spaljuje kuće (dobro ste pročitali), po potrebi sa sve ljudima u njima (i ovo ste dobro pročitali), koje kriju knjige (da, da, i ovo ste dobro pročitali). Pored tako „zanimljivog“ zanimanja, naš junak Gaj je oženjen (nema dece) i vodi prilično rutinksi život u toj sjeb…ovaj, čudnoj budućnosti.

I tako, jedne večeri, naš Gaj se vraća sa posla i upoznaje mladu komšinicu Klarisu, čiji otvoren um i prilično liberan način razmišljanja ga istovremeno i iznenađuju i zbunjuju (s obzirom da okruženje rigorozno sankcioniše takav slobodan način razmišljanja). Međutim, Gaja počinje sve više da intrgira Klarisin stav prema životu i ljudima (biti u sadašnjem trenutku, pomirisati cvet, posmatrati zvezde, biti otvoren u komunikaciji, otkrivanje detalja o svojoj porodici), da je počeo da se raduje ovim susretima sa svojom mladom komšinicom. Ali, ako ste očekivali avanture nestašne komšinice i komšije vatrogasca…moram da vas razočaram, jer Gaj ubrzo saznaje da je Klarisa nestala i oseća da nešto nije u redu sa njenim „nestankom“. I ne samo to. Klarisa je, svesno ili nesvesno, ubacila u njega „crva“. A to je preispitivanje sebe, svog načina razmišljanja i pogleda na svet

No, život ide dalje…i tako jedne večeri, dok je pripremao jednu kuću punu knjiga za spaljivanje, Gaju su se dogodile dve neverovatne stvari. Prvo, krišom je uzeo jednu knjigu i sakrio je kod sebe (što je već krivično delo, i kazna je najčešće smrt). I drugo, žena koje je tu živela, je odbila da napusti svoj dom, i sama se zapalila sa sve knjigama pred vatrogascem. Uzdrman, Gaj se vraća kući, a zatim pokušava od svoje žene Mildred da sazna da li je ona čula šta se desilo sa Klarisom, na šta ona kaže da je načula da je Klarisa stradala u nekoj nesreći, a njena porodica se odselila.

Gaj oseća da mu, od svega izdešavanog, više nije dobro i pada u krevet, i naglas se razmišlja da prestane da bude vatrogasac, što prestravljuje njegovu ženu, koja ne želi da ostane bez svoje TV porodice (o tome malo kasnije).

Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, a Gaju u posetu stiže njegov šef, kapetan Biti. Ovaj (naoko odmereni a opet prepredeni) čovek kao da predoseća koji bi mogao da bude razlog Gajevog „razboljevanja“, pa polako počinje, kao nehajno, da priča kako i zašto su knjige izgubile svoju vrednost, kako je napredak tehnologije doneo svoje prednosti, kako se uloga vatrogasaca vremenom promenila i ostale „edukativne zanimljivosti“… a usput je i Gaja „podsetio“ da svaka knjiga koja se nađe kod vatrogasca mora da se preda u roku od 24 sata, inače će knjiga biti spaljena od strane kolega… sa sve kućom tog vatrogasca… a verovatno i samim vatrogascem.

Ubrzo potom, Gaj shvata da ne može više da krije, pa otkriva svojoj ženi da već neko vreme sakuplja i krije knjige u njihovom domu, i da bi trebali da uzmu da ih pročitaju, i da vide kakve se to misli kriju u njima. Međutim, njegova žena uopšte nije oduševljena tom idejom i plaši se posledica ovakve radnje, a još više da ne izgubi svoj stil života i svoju TV porodicu. U prevodu, njegova Mildred je izgubljen slučaj.

Gaj se tada setio setio starog Fejbera, nekadašnjeg profesora književnosti (iz perioda kada knjige nisu bile zabranjene) i odlučuje da ga poseti i da pokuša da sazna pravu istinu, šta se desilo sa knjigama, a i svetom. U početku oprezan i skeptičan (ipak je Gaj vatrogasac), profesor Fejber ubrzo shvata da je Gaj jedna od retkih osoba koja je počela da misli svojom glavom i preispituje istinu koja mu je servirana…drugim rečima, na putu je da „progleda“. I tu nastaje jedan savez, koji će život Gaja Montaga da promeni iz korena… a postojaće i cena koju će morati da plati zbog svog izbora…

Spomenuo sam na početku da je najveći adut knjige „Farenhajt 451“ ideja o tome u kom pravcu bi moglo da završi naše društvo. Najporaznija stvar je što je moderno društvo već debelo ugazilo u „Farenhajt 451“. Mediji (u dosluhu sa političarima) dominiraju, manipulišu i ispiraju mozak narodu, serviraju mu jeftinu i nekvalitetnu zabavu i time mu skreću misli, cenzurišu slobodu misli, kao i kreativno i nekonvencionalno razmišljanje (otud spaljivanje knjiga), šire dezinformacije i…ovaj, shvatate već („Bogami, tanak led, već ulaziš na moju teritoriju…“-prim.podsvesti). Zvuči vam poznato? Zar mi već nemamo sličnu situaciju kada su u pitanju mediji i njihov kvalitet? Inače, u jednom davnom intervjuu, Bredberi je izjavio da je napisao „Farenhajt 451“, ne da bi predvideo budućnost (gde bi se recimo spaljivale knjige ili narod živeo skroz zaslepljen i izmanipulisan), već da bi je sprečio.

U kom pravcu se moderno društvo kreće zadnju deceniju („Pre će biti, zadnje dve-tri decenije…“-prim.podsvesti), stiče se utisak da je Bredberi pre predvideo budućnost, osim ako se ljudi „ne probude“…ili bolje reći, opamete…ili pre reći, krenu da se edukuju?

Elem, „Farenhajt 451“ krije nekoliko zanimljivih koncepta.

U jednom trenutku sam spomenuo „TV porodicu“ (iako se pojavljuje u samo par događaja, značaj „TV porodice“ je, po meni, toliko veliki da ga moram spomenuti). Moram vam reći da, iako mi nije delovao najjasnije ovaj koncept iz opisa u knjizi, stekao sam utisak da je to nešto prilično uznemirujuće, pogotovo ako uzmemo ovaj današnji svet, gde su se ljudi (i bez korone) prilično otuđili jedni od drugih (čak i u okviru samih porodica pod istim krovom) i više se okrenuli formama digitalne zabave. „TV porodica“ predstavljena neki koncept gde gledaoci imaju nekakvu „uživo“ (live) interakciju sa…pa…ovaj…gomilom fiktivnih likova. Vi razgovarate sa tim izmišljenim ljudima, delite svoje priče sa njima, pratite njihove živote i slično…a mogu i vaši prijatelji (tipa, dvoje-troje) da dođu kod vas i da zajedno učestvujete. A što više imate tih „TV zidova“ (koji bukvalno porkiju ceo zid…otuda jelte, police sa knjigama nemaju poentu), možete sve više da učestvujete u njihovim životima (a izgleda i oni u vašim), što vam dođe kao neka…uh, premium pretplata i privilegije/bonusi koji se otključavaju.

Zašto je „TV porodica“ ovde toliko zastrašujuća? Iz nekoliko razloga (spomenimo bar četiri). Prvo, služi kao element (suptilne) socijalne kontrole i stvaranja poslušnosti. Drugo, „TV porodica“ stvara iluziju da je vreme provedeno sa njima uvek idealno, što bukvalno „tera“ ljude da svoje emocije usmere ka virtuelnom, jer je tamo uvek sve super (jedna vrsta droge), dok vaša „prava, realna porodica“ nije uvek idealna. Pod tri, ne razmišljate da li je sve zaista u redu sa vama i svetom (na primer, zašto Montagovi nemaju dece i da li su svesni da se populacija smanjuje, zašto Mildred ne može da se seti gde je prvi put srela Gaja, kao i da li su svesni da je njihova država na pragu katastrofalnog rata, koji se narodu servira kao „brzi rat“ koji će se završiti pobedom za 48 sati). I pod četiri, služi vam kao bekstvo od realnosti, a i sebe (Gajevo viđenje Mildredinog predoziranja lekovima). I tu je još mnogo razloga.

U prevodu, zamislite uvrnuto bolestan i glup rijaliti („To barem nije teško“-prim.podsvesti), spojen sa dnevnikom i ko zna čim, pritom je interaktivan i vi pred njim provodite ceo bogovetni dan (krenete redom Netflix+HBO+Amazon Prime+DisneyPlus+video igre+pornografija+Kitchen24+TopShop+bog-te-pita-šta), gde konstantno manipulišu vama, i pri tom debelo plaćate za tu uslugu. I onda to na kvadrat. Iskreno se nadam da medijski moguli ne čitaju knjige i ne dobiju neke bolesne ideje (mada je „Farenhajt 451“ već ekranizovan, tako da moje saučešće kako mojoj, tako i budućim generacijama ). Prilično uznemirujuće.

Znate kako (u našem vremenu) neke vatrogasne stanice imaju pse, koji služe u traganju za povređenima ili žrtvama požara? E pa, 2049. godine simpatične kuce su zamenjene jezivim mehaničkim psima (koji više ne tragaju za žrtvama požara) kojima kroz telo kola otrov i struja, koji mogu da namirišu desetine hiljada ljudi i da neumorno tragaju za njima, a iz usta mogu u sekundi da izbace nekavu iglu punu narkotika i na licu mesta onesposobe (i ubiju žrtvu), a sve praćeno jezivim režanjem. Ono, meni zaista nije frka da gledam (a i zevam ili prespavam) horor filmove (kakvi bre vampiri, alieni i predatori 😀 ), ali zbog moje bujne mašte, malo sam se naježio kada sam zamislio kakve bi to mogle biti mehaničke zveri. Naravno, mehaničke zveri, u stvari, simbolišu kontrolu naroda od strane vlasti, kao i mogućnost kako tehnologija može da postane izvitoperena i opasna.

Verujem da će vam biti zanimljivo da i sami probate da protumačite psihološke profile likova iz ove knjige, pogotovo Gaja Montaga, Mildred, kapetana Bitija, Klarise i Grejndžera. Videćete o čemu govorim…

„Farenhajt 451“ ima tri poglavlja, tj. dela („Ognjište i davždenjak“, „Sito i pesak“ i „Sjaj plamena“), kao i „Pogovor“ (kratak, ali zanimljiv). Knjiga ima nekih 200 strana i relativno brzo može da se pročita. Mada je, moram da priznam, meni išlo sporije čitanje, nekako, kao da mi stil pisanja i način odvijanja radnje nisu preterano „legli“. Naravno, ovo je samo subjektivan osećaj, ali i mene je iznenadilo, s obzirom na zanimljivu temu, da je nisam pročitao u cugu, već sam često pravio pauze i po nekoliko dana između čitanja. Ko će ga znati…

Ovo delo Reja Bredberija se često citira i smatra se da je dalo dosta inspiracije filmskoj kinematografiji, pogotovo za za futurističke (sci-fi) filmove. Meni je momentalno upalo u oči koliko je film „Ekvilibrijum“ bio inspirisan ovom knjigom, što je i sam režiser potvrdio (i tek sada vidim koliko sam zaista kratku recenziju napisao za jedan od mojih omiljenih filmova -.- ).

Filmske ekranizacije ovog romana nisam (još) gledao, ali sam čuo podeljena mišljenja (izgleda su svi očekivali mnogo više od filmova).

Majkl B. Džordan (desno) kao najsvežija verzija Gaja Montaga

Zanimljivost: za naslov romana, Rej Bredberi je dobio inspiraciju iz informacije da na negde 451 Farenhajta (oko 232 stepena Celzijusa) papir počinje da gori sam od sebe (naravno, ova brojka nije apsolutna i varira…jer zavisi i od vrste papira 😀 ).

Zanimljivost 2: iako se smatra klasikom, knjiga je kroz svoju istoriju bila i prilično osporavana i kritikovana.

Rej Bredberi

Sve u svemu, „Farenhajt 451“ meni nije remek-delo, ali je definitivno klasik sa svojom idejom. Mislim da bi bilo šteta da propustite da ga pročitate i da onda ocenite gde se mi nalazimo u odnosu na taj (nadajmo se alternativni) svet iz 2049. godine.

A ti, dragi čitaoče, da li ti se čini da mi već živimo jednu vrstu „Farenhajta“? 🙂

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

Tags: 2049 Action Akcija Books Drama Faber Fahrenheit 451 Farenhajt 451 Fejber Filozofski Firefighter Gaj Montag Guy Montag Naučna fantastika Rat Ray Bradbury Rej Bredberi SAD Sci-Fi Strani pisci TV family TV porodica Vatrogasac War

Categories:

Od nule do jedan

31/01/2021 admin Leave a comment

“Od nule do jedan” – Piter Til

Ljudima iz sveta (IT) preduzetništva, ovaj čovek nije nepoznanica. Piter Til (Peter Thiel), rodom iz Nemačke, poznati je preduzetnik i investitor. Ovaj milijarder je jedan od osnivača „Pejpala“ (Paypal; onlajn sistem za plaćanje novcem i transfer istog), „Palantira“ (Palantir; big data analitika) i „Faunders Fanda“ (Founders Fund; investiranje u startap kompanije…njihov portfolio uključuje SpaceX, Airbnb, Lyft, Spotify…). Kao anđeo investitor, 2004. godine je uložio u „Fejsbuk“ (Facebook) 500.000 dolara (i bio jedan od njegovih prvih spoljnih investitora) u zamenu za nekih 10% udela u kompaniji (tada je vrednost FB-a bila negde oko pet milijardi dolara). Tokom 2012. godine, Piter Til je prodao većinu svog udela u FB…i zaradio nešto više od milijardu dolara! Sa svim svojim investicijama, Piter sada „sedi“ na nekih sedam (7) milijardi dolara.

Mašala…solidna parica…

Za mnoge, Piter Til i njegovo mišljenje (i stavovi) na temu preduzetništva, tehnologije i investiranja se veoma cene i rado čuju.

Možda zato i nije iznenađenje da je, ubrzo po svom pojavljivanju 2014. godine, Tilova knjiga „Od nule do jedan“ postala neka vrsta modernog (biznis) klasika i jedna od najčešće preporučivanih knjiga za teme koje uključuju reči „biznis“, „startap“, „investicije“ ili „IT“……… ili „Piter Til“.

Da li je „Od nule do jedan“ vredna tolikog (modernog digitalnog) oduševljenja, ili, da upotrebimo staru srpsku reč, „hajpa“ (hype)? 😀

Da vidimo…

Zanimljivo je da je ova knjiga nastala na osnovu kursa o startap kompanijama koji je Til držao na „Stanfordu“, i da je jedan od studenata (Blejk Masters) bio baš teška štreberčina i hvatao baš detaljne beleške (očigledno toliko detaljne, da su poslužile za revidiranje i pripremu za širu čitalačku publiku).

Nekih 220 strana knjige je podeljeno na 14 poglavlja (plus zaključak) i pokriva različite, a opet prilično povezane teme u vezi sa budućnošću kompanija (i upravljanjem istih) i tehnologije.

Kada bih probao da izrazim srž knjige „Od nule do jedan“ i onoga što je pisac (tj. Piter Til) hteo da kaže, moglo bi da bude:

„Ako ste stvorili nešto novo (ili drastično unapredili nešto postojeće) tamo gde već postoji napredak, vi ste pomerili sebe (tj. svoju kompaniju, a i svet) od jedan (1) do n-broja.

Ali, ako ste napravili nešto potpuno novo (inovativno), gde dugo nije bilo napretka, to je pomak od nule (0) do jedan (1)… a to je baš sjajna vest i za vas i za svet.“

Naravno, sa ovom „srži“ sigurno nisam puno toga rekao (u stvari, verovatno nisam (n)išta rekao 😀 ). Ali, opet, kada bi svet preduzetništva i inovacija bio tako jednostavan i jasan, svi bismo bili preduzetnici i inovatori (mada ne mogu, a da se ne zapitam, da li smo se skoro svi, zahvaljujući društvenim mrežama, i proglasili za nekakve „preduzetnike“, „influensere“ i slično?).

Na osnovu literature koju sam do sada čitao (a tiče se konkretno preduzetništva), usudio bih se da napravim podelu knjiga iz ove oblasti na:

praktično preduzetništvo
emocionalno/holističko preduzetništvo
filozofsko-teorijsko preduzetništvo
(ostalo) preduzetništvo

Preduzetnici/biznismeni, nemojte mi se smejati, ovo je samo neka moja gruba podela, znam da nije puno smislena.

Kada je u pitanju „Od nule do jedan“, ovu knjigu bih smestio u neku međukategoriju, konkretno, između treće i četvrte. Ovde nećete nailaziti na previše saveta o preduzimanju konkretnih radnji, tj. kako da rešite neke situacije (kao u „Medvedima na putu“), niti taj emotivniji pristup u odnosu preduzetnik-klijent (kao u „Savršenom iznenađenju“). Piter Til u „Od nule do jedan“ ima neki svoj metod gde prezentuje (lični) filozofski pristup preduzetništvu (i njegovom definisanju), kombinovan sa „iskustvom“ njegovih kompanija (gde je bio ili osnivač ili investitor ili savetnik) i doticanjem istorije drugih kompanija, ali i uzimanje u obzir i političko-ekonomskih situacija u različitim (vremenskim) periodima, kao i njegovim pogledima na budućnost evolucije računara (tj. veštačke inteligencije), big data i machine learning, sa osvrtom na budućnost „čiste tehnologije“.

Možda će neko, dok čita ovu recenziju, pomisliti: „Deluje kao jako zanimljiva knjiga, i očigledno ti se dopada…ali ovoj recenziji nedostaje ona neka energija optimizma i oduševljenosti kakvu imaš kada ti se neka knjiga baš dopadne?“

Ako je (slučajno) neko ovo pomislio… i nije bio daleko od istine.

Moj najveći „problem“ sa ovom knjigom je što, u stvari, i ne znam šta da mislim o ovoj knjizi u celini. Možda bi najpribližniji utisak o ovoj knjizi bio: „Sasvim solidna knjiga sa nekim jako zanimljivim idejama i stavovima, i nekoliko odličnih pasusa nad kojima se vredi zamisliti, izanalizirati ih i meditirati (o njima).“

Ono što mi se nije toliko dopalo (bolje reći, možda je bilo nepotrebno) jeste suptilno (ali opet očigledno) veličanje kompanija poput Paypal, Palantir, SpaceX (gde, jelte, Til ima udela) i njegovog drugara Elona Maska…ali opet, nije i da nije bilo očekivano da se tako nešto desi, zar ne? 😀 Takođe, i zadnja dva poglavlja („Videti zeleno“ i „Osnivački paradoks“), tj. tih nekih zadnjih 50-ak strana, mi nekako prilično odstupaju od ostatka knjige… u stvari, toliko su mi odstupali da su mi baš boli oči. Ne znam zašto, ali malo su mi pokvarili utisak o samoj knjizi.

No u svakom slučaju, pročitaćete i dosta zanimljivih stvari (i stavova) na temu konkurencije, monopola, progresa, vrstama optmizma i pesimizma, postavljanja zdravih temelja za kompaniju, značaja prodaje, kao i zašto su ljudi prestali da tragaju za tajnama.

Neke od zanimljivih rečenica u ovoj knjizi:

„U svetu poslovanja, makar, ispostavlja se da je Šekspir superiorniji vodič. Unutar firme, ljudi postaju opsednuti svojim konkurentima za napredovanje u karijeri. Onda i same firme postaju opsednute svojim konkurentima na tržištu. Usred sve te ljudske drame, učesnici gube iz vida ono što je važno i usredsređuju se na svoje supranike.“ (zanimljiv, ali i bolno istinit stav o pristupu nekih kompanija)

„Tehnološke kompanije prate suprotnu putanju. One često gube novac u prvih nekoliko godina: da bi se izgradilo nešto vredno potrebno je vreme, a to podrazumeva i odložene prihode. Najveći deo vrednosti jedne tehnološke kompanije doći će tek za deset ili petnaest godina, u budućnosti.“ (doduše, mislim da će, sa drastičnim ubrzanjem i tehnologije i poslovanja, ovaj broj godina do sticanja profita postajati sve kraći, i da će u budućnosti malo kompanija imati taj luksuz da toliko dugo bude „gubitaš“ sa višim ciljem na umu…osim ako ne sprema neki veliki, inovativni BUM! )

„Tilov zakon: startap kompanija zbrkana prilikom osnivanja ne može se popraviti.“ (u stvari, može se popraviti, samo što je to đavolski težak posao koji zahteva da viši menadžment na vreme shvati da se neke stvari moraju popraviti što pre, inače će ovaj zakon zaista biti tačan)

Kao i mnogi drugi zanimljivi pasusi… 🙂

Piter Til

Sve u svemu, „Od nule do jedan“ je solidna knjiga o preduzetništvu. Nailazićete na dosta zanimljivih poglavlja (bolje reći, pasusa) koji vam mogu dati neke zanimljive poglede u vezi sa raznim temama koje se tiču preduzetništva (već spomenute pre nekoliko pasusa). Ali, mislim da ova knjiga nema, ono što mi se moglo nazvati, „replay value“. Možda je vredi ponovo pročitati kada se pregura nekih 10-15 godina u vođenju kompanija i stekne se neko poslovno (a i životno iskustvo), i tada se otkriju neke nove spoznaje u ovoj knjizi? Ko zna… 🙂

A ti, dragi čitaoče, da li bi želeo više da se fokusiraš na „od jedan do n-broja“ ili „od nule do jedan“? 🙂

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Korisna Knjiga

Tags: Biznis Books Elon Musk Enterpreneur Enterpreneurship Filozofski Inspiracija Knjige Novac Od nule do jedan Palantir Paypal Peter Thiel Piter Til Popularna psihologija Preduzetnistvo SAD SpaceX Start-up Startap Success Uspeh Zero to one

Categories:

12 pravila za život

05/12/2020 admin Leave a comment

“12 pravila za život” – Džordan Piterson

U svom radu sa ljudima, povremeno nailazim na one koji često nisu uvereni u to što im znam reći/ukazati/objasniti/pitati. Vidi se da jednostavno pomisle „nije da ti ne verujem, ali nisi ti (još uvek) neki autoritet na polju rada sa ljudima“. I to apsolutno poštujem, ozbiljno. Doći će i moje vreme. 😀

I zato mi je drago što sam pročitao knjigu dr. Džordana Pitersona „12 pravila za život: protivotrov za haos“. Sada mogu ljudima mirno da kažem: „Ako meni ne verujete za neke stvari, poput preispitivanja sebe, analiziranja sebe, suočenja sa sobom, pokušaja da se bude više iskren prema sebi (a i sa ljudima oko nas)…izvolite pročitajte „12 pravila za život“. Najverovatnije ste čuli za ovu knjigu i njenog autora. Verovatno je dosta ljudi u vašem okruženju pročitalo tu knjigu, i svi su bili oduševljeni. Čovek je stariji, iskusniji, a verovatno i pametniji od mene („U ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak, pa će se verovatno i sigurno tretirati kao sinonimi…“-prim.podsvesti). U dosta stvari se slažemo, pa neka vam on potvrdi neke stvari.“

Biću iskren: tek sam relativno skoro čuo za Džordana Pitersona, i to najviše jer sam primetio da sve više ljudi u (kako fizičkoj, tako i digitalnoj) okolini se oduševljava knjigom „12 pravila za život“ (koja je meni, u to vreme, već mesecima stajala na polici, nikako da dođe na red za čitanje). Tada sam stao sa čitanjem svih ostalih knjiga, i krenuo sa ovom. I uzeo da je podvlačim, stavljam komentare, upitnike, uzvičnike, ponovo prelistavao neke pasuse i poglavlja. Onda sam malo istraživao sâmog autora. Iako deluje da se samo iznenada pojavio na sceni, iza njega stoji dosta Youtube predavanja, gostovanja u raznim podkastima, debatama i šta sve ne. Bio je ove godine u Beogradu zbog zdravstvenih problema. Sve u svemu, zanimljiv lik ovaj klinički psiholog i profesor.

Nemojte pogrešno da me shvatite, u mnogočemu se ne slažem sa njim. Ali imamo neke stavove i argumente koji nam se poklapaju, pogotvo sa stanovništva psihologije, što je i prvenstveno fokus ove knjige, tako da neću da se bavim njegovim religijskim ili političkim stavovima…mada moram da priznam da su prilično interesantni i prilično (iskreni i otvoreno) direktni. Štaviše, za mnoge ljude su njegovi stavovi prilično kontroverzni, ali stičem utisak da on svoje argumente pokušava da prilično „istraživački“ potkrepi argumentima iz različitih literatura…a da ga često i boli ćošak za suptilne, taktičke napade i niske udarce drugih, i da odmah to želi da raskrinka. I ne preza ta uđe u rasprave da bi se neke stvari isterale na čistac, spreman je da čuje druge, ali želi i da dâ svoje stav o nekim stvarima (ako vas interesuje više, imate, na primer, snimak za koji mnogi smatraju da ga je učinio poznatim, ili kako je „spustio“ feministkinji, pa neko je čak sakupio i inserte njegovih „povrataka (comebacks) sa raznih debata i tv/radio gostovanja“). Mada, ima i ljudi koji smatraju da je njegov pristup neka vrsta, da tako kažemo, „next-gen psychology“. A ruku na srce, i dosta toga su jednostavno samo njegovi stavovi za određene situacije. A možda ima veze i sa tim što je Kanađanin. X)

Dr. Džordan Piterson

A što se tiče same knjige…

„12 pravila za zdrav život“ je podeljeno u 12 poglavlja, tj. pravila:

Ispravite se i isprsite se
Odnosite se prema sebi kao prema nekome kome ste dužni da pomažete
Sprijateljite se s ljudima koji vam žele dobro
Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas
Ne dozvolite deci da rade ono zbog čega ih nećete voleti
Pre nego što počnete da kritikujete svet, prvo počistite svoju kuću
Težite onome što je značajno, ne onome što je probitačno
Govorite istinu – ili bar nemojte lagati
Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate
Budite precizni u govoru
Ne gnjavite decu dok voze skejt
Pomilujte mačku kada je sretnete na ulici

Naravno, naslovi neki od ovih pravila su već na prvi pogled očigledni, a neki zahtevaju da se malo više naoružate strpljenjem dok čitate određeno poglavlje. A opet, svako poglavlje je urađeno u formi jednog ozbiljnog eseja.

Teško je sumirati u par rečenica šta sve pokriva ova knjiga. Generalno tumačenje je da je ovo knjiga koja govori da je patnja ugrađena u strukturu našeg Bit(k)a (being) i da mi imamo izbor da li ćemo da se povučemo pred istom (patnjom), ili da se suočimo sa istom, kao i da moramo da postavimo neka pravila u našem životu, inače ćemo potonuti u haos. Ali, ne valja ni ići sa preterano strogim pravilima, to je suprotni ekstrem u odnosu na haos. U pitanju je, ta neka, tanka „linija“ koju moramo da pronađemo.

Moje tumačenje ove knjige ide malo dalje i dublje. Ja sam je doživeo kao knjigu pitanja koja treba iskreno postaviti sebi, kao i da date iskrene odgovore na ista. Ali zaista iskrene odgovore, jer mi često imamo običaj (tj. naš Ego) da ni sami sebi ne damo iskrene odgovore na to šta treba da činimo u svom životu, već volimo sebe da zavaravamo sa diplomatskim i „podilazičkim“ odgovorima. Ali i da malo treba da (mentalno) „očvrsnemo“ i ne budemo toliko „osetljivi“ na neke stvari.

Knjiga me je „kupila“ već na prvim strana prvog poglavlja/pravila („Ispravite se i isprsite se“), gde je opisivao život i funkcionisanje jastoga u borbi za teritoriju, i kako porazi prave drastične biohemijske promene u njihovom telu i (bukvalno) dovode do raspada mozga i stvaranja novog, potčinjenog mozga (moj komentar: fenomenalna paralela sa ljudskom prirodom i kako se i mi slično ponašamo kada doživimo poraz, tj. povlačimo se i postajemo sve nesigurniji u sebe, umesto da se suočimo sa našim porazom i nastavimo dalje), kao i kako zakoni prirode i socijalne hijerarhije funkcionišu svuda po sličnom principu, bili to jastozi, kokoške ili ljudi.

Takođe u prvom poglavlju (ali se provlači i u kasnijim) je i odličan deo o ljudima koji se trude da ostanu dobrice, trpe i „gutaju“ mnogo toga u sebi, i teško im je da poveruju da i oni mogu da odgovore (odbruse) ljudima koji to zaslužuju. Međutim, ti ljudi, vremenom, postanu prilično ozlojeđeni i tada sebi (i svom zdravlju) najviše štete.

A dodao bih (isto prvo poglavlje) i deo o tome kako (što je njegova praksa kao kliničkog psihologa) prvo Piterson želi da vidi da li njegovi klijenti dobro spavaju (i da je bitnije da se uvek bude u isto vreme, pa čak i ako ne legnu u isto vreme) i da li imaju dobar i jak doručak. Jer nepravilan ritam spavanja (tj. buđenja) + loš doručak (šećeri i prosti ugljeni hidrati koji dovode do naglog porasta i pada šećera) + stres/frustracija/bes/anksioznost/depresija/štagod = psihofiziološka nestabilnost (u prevodu, ne znate ni gde se nalazite ni šta ćete sa sobom, a želite da menjate svet).

Mnogobrojnih tema se dotakao Piterson u „12 pravila za život“. Prihvatanje tame u sebi; opomena da morate da pazite na sebe; zavisnost; komunikacija sa prijateljima i partnerom; ne opterećivati se upoređivanjem sa drugima; pre nego što krenete da „pametujete“ drugima ili da delite svoje „znanje“ kako biste vodili politiku svoje države, probajte prvo da dovedete svoj život koliko-toliko u red; pronalaženje načina da usmeravate svoju decu; pokušavanja da pronađete svoju svrhu; da budite iskreniji prema sebi (a koliko je moguće i prema drugima); kako stvaranje preterano sigurnog okruženja („stakleno zvono“) ograničava ljudima i čini ih previše osetljivima (i uvredljivima), i onemogućava njihov razvoj (jer su nam potrebni izazovi u životu ako želimo da napredujemo); koji sve problemi mogu da se jave u muško-ženskim odnosima; gubitak vrednosti i slabosti zapadne kulture i još mnogo, mnogo toga.

Ono što je zanimljivo za ovu knjigu jeste što se ne trudi da bude duhovita (kao što to rade mnogi autori knjiga iz domena psihologije ili motivacije), i to je, u stvari, njen veliki plus. Piterson će se pozivati (i upoređivati) na religiju, mitologiju, psihologiju, filozofiju, psihijatriju, biologiju, istoriju, evolucionu antropologiju, priče iz Biblije, Hari Potera, „Kralja lavova“, Pinokija…sve u cilju da proba da pojasni neke stavove. Najbolja stvar od svega je što pri kraju svakog poglavlja/pravila, on počne sa postavljanjem konkretnih, životnih pitanja, kao i ideja šta bi se moglo činiti, što dovodi do toga da odjednom sve što ste pre toga čitali (i možda pomislili u nekom trenutku koja je poenta svega ovoga ili kako je suvoparno) počinje da dovodi do sklapanja kockica i „aha (znači, na to je mislio)“ efekta.

Mnogi imaju kritiku da Piterson, i pored silnih argumenata koje navodi pokušava, u stvari, da samo nametne svoje mišljenje. Slažem se samo u delu da u ovoj knjizi ima dosta njegovog mišljenja i tumačenja stvari („Što je nekako i logično jer je, O OTKRIĆA, on i napisao ovu knjigu…“-prim.podsvesti), ali nisam ni jednog trenutka stekao utisak tog nekog „nametanja“. On je, ako pogledate neke snimke, prilično dobar retor i ne bi vam bilo svejedno da vam je on protivnik na debatama, i prilično je siguran u svojim stavovima, ali daleko od toga da je za sve navedeno u pravu (neke stvari u njegovoj knjizi sam, na primer, potpuno drugačije protumačio u odnosu na njega, i imao bih svoje jake argumente da potkrepim svoje stavove). Ali, ovo dosta pripisujem i njegovoj direktnoj i neposrednoj prirodi. To su oni ljudi sa stavom „umoran sam od tih taktičko-suptilnih izjava i obrnute psihologije koja bi mene trebala da načini glupim ili negativcem, reci šta zaista misliš“.

Poslednje poglavlje malo odstupa od svih drugih, jer ima i prilično ličnu notu. Naime, Piterson je u ovom poglavlju podelio neke svoje porodične situacije, sa posebnim akcentom na zdravstvene probleme njegove ćerke i kako se on (tj. cela porodica) nosio sa tim i šta su sve morali da čine. Ovo poglavlje je dosta „moćno“ jer nam ukazuje kako treba da budemo više fokusirani na sadašnji trenutak i da cenimo „male, jednostavne“ trenutke u životu, kao i da naše probleme i mračne trenutke ne treba da guramo pod tepih, ignorišemo i pravimo se da ne postoje, ali da ne treba ni da provodimo sate i mesece u „ubijanju“ sebe u pojam zbog nečega što nam se dešava, već da „ograničimo“ vreme za to na minimum, i da se ostatak dana više ne fokusiramo na to.

Prekucao sam vam pasus, verujem da ćete bolje razumeti na šta mislim:

„Odvojite izvesno vreme za razgovor i razmišljanje o bolesti ili nekoj drugoj krizi i o tome kako bi trebalo da se nosite s njom iz dana u dan. Inače ne pričajte o njoj niti razmišljajte o njoj. Ako ne ograničite njen učinak, ubrzo će vas iscrpsti i sve će se srušiti. To nije od pomoći. Čuvajte snagu. Vodite rat, ne bitku, a rat se sastoji od mnogo bitaka. Morate funkcionisati tokom svih njih. Kada se brige vezane za krizu jave u neko drugo vreme, podsetite sebe da ćete o njima razmišljati u za to određeno vreme. To obično upali. Delovi mozga koji izazivaju anksioznost zainteresovaniji su za činjenicu da postoji plan nego za pojedinosti plana. Neka vreme za razmišljanje ne bude uveče ili noću, jer u tom slučaju nećete moćiu da spavate. Ako ste neispavani, sve će veoma brzo krenuti nizbrdo.“

Kao što se dâ primetiti, ovo je prilično ozbiljna knjiga, uopšte nije klasično motivaciono „zezanje“ niti cvetići i leptirići. Ovo je knjiga koja mora polako i pažljivo da se čita, podvlače ili markiraju delovi, i da se promisli o onome što je pročitano. A posle par nedelja je ponovo uzeti i listati. I onda je tako povremeno uzimati i listati.

Nikada se ne zezam kada su u pitanju knjige iz domena psihologije, psihijatrije, motivacije, HR, komunikacije, menadžmenta, vođstva i uopšte ličnog i poslovnog usavršavanja. Puno sam ih pročitao, jako malo sam našao onih da zaista vrede, još manje sam ih recenzirao (a i od onih recenziranih, nisu baš sve imale apsolutnu pohvalu i preporuku). Ovo je jedna od knjiga koju mogu da pohvalim i preporučim, pa čak i da poklonim (onome koga zaista interesuje ozbiljan pogled na život i psihologiju).

Nije da nema argumenata koji govore u prilog tome da je Džordan Piterson jedna od „opasnijih“ ličnosti za moderan svet, jer dosta toga prezentuje direktno i želi da razbije neke mitove. I ne bi me iznenadilo da (možda) dospe u budućnosti na listu (naj)značajnijih mislilaca 21. veka.

Od mene apsolutna preporuka za knjigu, i definitivno ću u skorije vreme pročitati njegovu prvu knjigu (napisanu pre 20 godina) „Mape značenja: psihologija verovanja“, ali i kada se kod nas pojavi nastavak knjige „12 pravila za zdrav život“ (trenutno na engleskom Beyond order: 12 more rules for life), koja bi trebalo da se (valjda) pojavi u martu sledeće godine.

A ti, dragi čitaoče, imaš li ti svoj „protivotrov za haos“? 🙂

Sajt dr. Džordana Pitersona

Cena knjige: Harmonija knjige | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: 12 pravila za život 12 rules for life 2018 Biznis Books Džordan Piterson Filozofski Happiness Harmonija knjige Inspiracija Jordan Peterson Knjige Mitologija Motivacija Nauka Novac Popularna psihologija Preporuka Psihologija Religija Sreća Success Uspeh Youtube

Categories:

Američki bogovi

03/11/2020 admin Leave a comment

“Američki bogovi” – Nil Gejmen

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

…a i kolač je lepo “legao” uz kafu i knjigu…

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

Nil Gejmen

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: Action Akcija American gods Američki bogovi Books Černobog Crni humor Drama Fantazija Filmovi i serije Filozofski Gospodin Svet Horor Humor Knjige Mitologija Mythology Naučna fantastika Neil Gaiman Nil Gejmen Nordijska mitologija Novac Odin Senka Shadow Sreda Strani pisci Wednesday

Categories:

Melem za dušu

19/10/2020 admin Leave a comment

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

“Melem za dušu” – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

Ljubav
Naučite da volite sebe
Roditeljstvo
Učenje
Živeti svoj san
Prevazilaženje prepreka
Raznovrsna mudrost

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

Tags: anegdote Books Chicken Soup for the Soul Džek Kenfild Faith Filozofski Happiness Inspiracija Jack Canfield Knjige Ljubav Love Mark Victor Hansen Mark Viktor Hansen Melem za dušu Motivacija Popularna psihologija Priče Sreća stories Strani pisci Success Uspeh Vera

Categories:

Profesorova tašna

02/09/2020 admin Leave a comment

“Profesorova tašna” – Hiromi Kavakami

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: Books Cukiko Drama Filozofski Happiness Hiromi Kavakami Hiromi Kawakami Japan Japanski pisci Knjige Ljubav Loneliness Profesor Strange Weather in Tokyo Strani pisci The Briefcase Tokio Tokyo Usamljenost

Categories:

Altered Carbon (Season 2)

05/04/2020 admin Leave a comment

Altered Carbon

Okej…mada su moje recenzije samo moji doživljaji i ne vodi se puno ocenama drugih, moram da priznam da sam bio iznenađen prvobitnim (negativnim) utiscima nekih ljudi o drugoj sezoni serije „Altered Carbon“ (Digitalni ugljenik), pa sam nekako želeo da razdvojim te dve sezone, pogotovo jer je prva bila odlična, a nisam želeo da druga sezona pokvari celokupan utisak, pogotovo jer je svaka sezona serije, u neku ruku, celina za sebe.

Odgledao sam drugu sezonu uz malu dozu sumnje… da ne kažem opreza.
Continue reading on Altered Carbon (Season 2) »

Tags: Action Akcija Altered Carbon Antonie Mackie Bancroft Books Borilačke veštine CTAC Cyperpunk Digitalni Džoel Kinaman Edgar Alan Po Entoni Meki Envoy Filmovi i serije Filozofski Harlan's World Izaslanik Joel Kinnaman Knjige Kristin Ortega Martha Higareda Martial arts Naučna fantastika Noire Novac Poe Sajberpank Sci-Fi Takeshi Kovacs Takeši Kovač Trep Trepp

Categories:

Kafa i Knjiga

Da li volite kafu, knjige, kafiće, filmove, zabavu? :)

Archives

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

Vožnja života

Rođeni ste bogati

Farenhajt 451

Od nule do jedan

12 pravila za život

Američki bogovi

Melem za dušu

Profesorova tašna

Altered Carbon (Season 2)

Pretraga

KATEGORIJE

ARHIVA

Prethodni tekstovi

Najnoviji komentari

Donacije

Subscribe social

Novi tekstovi na e-mail? Moguće je!