Već sam (davno) spominjao da, kako se mi menjamo, odrastamo i sazrevamo, tako i otkrivamo neku novu dimenziju i poruke u knjigama i filmovima, koje su nam ranije bile skrivene.
Međutim, izgleda isto tako ima neke istine i u tome da neka dela jednostavno treba pročitati kao “stariji”, da biste zaista uhvatili (ili bar da mislite da ste uhvatili) suštinu.
“Sidarta” Hermana Hesea je izgleda upravo takva knjiga.
Smeštena u period antičke Indije, radnja nas upoznaje sa mladim Sidartom. Ovaj mladić je lep, pametan, ljubazan, duhovan, voljen od strane svih, sin bramana (ovde mislim kao na predstavnika najviše kaste u Indiji, koju si činili sveštenici…ne mešati sa hidnuističkim konceptom “braman”), ima najboljeg prijatelja Govindu koji ga obožava do nebesa.
Međutim…
Sidarta je počeo da oseća nezadovoljstvo, počeo je da oseća da mu ljubav oca, ljubav majke, pa i ljubav njegovog prijatelja, Govinde, neće zauvek donositi radost, da ga neće negovati, hraniti, zadovoljiti. Počeo je da sumnja da su mu njegov prečasni otac i ostali učitelji, sve sami mudri bramani, već otkrili najveći i najdublji deo svoje mudrosti, da su svojim izobiljem već ispunili posudu njegovog žudnog uma, ali da ta posuda i dalje nije puna, da duh nije zadovoljan, duša umirena, a srce zadovoljeno. Sveta pranja bila su dobra, ali ona su bila samo voda, ona nisu mogla da isperu grehe, nisu gasila žeđ duha, nisu smanjivala strahopoštovanja njegovog srca. Prinošenje žrtava i prizivanja bogova bili su izvrsni – ali zar je to bilo sve? Da li su žrtveni obredi pružali sreću? A šta je sa bogovima? Da li je Prajapati odista stvorio svet? Zar to nije bio Atman, On, jedan i jedini? Zar nisu bogovi stvoreni, isto kao i ti i ja, i zar nisu podređeni vremenu i prolaznosti? Da li je, stoga, dobar, da li je pravilan, da li je svrsishodan čin prinošenja žrtve bogovima? Kome drugome je, onda, trebalo prinositi žrtve, koga drugog obožavati, da li Njega, Jedinog, Atmana? I gde se On može naći, gde boravi, gde njegovo večno srce kuca, gde drugde do u čovekovom sopstvu, u onome najdubljem, neuništivom delu koji svako nosi u sebi. Ali, gde, gde je to sopstvo, taj najdublji, krajnji deo? To nisu meso i kosti, niti misao i svest – tako je, bar, glasilo mišljenje najmudrijih.
A gde se, onda, nalazi? Da bi se stiglo do toga, do tog ja, do sebe, do Atmana, da li postoji neki drugi put za kojim vredi tragati? Nažalost, niko mu nije pokazao koji je to put, niko to nije ni znao, ni njegov otac ni učitelj ni mudraci ni svete pesme!
Niko nije mogao da dâ odgovore na ova duboka i moćna pitanja koja su mučila Sidartu.
Negde u tom periodu su kroz grad prolazile samane (isposnici hodočasnici), prašnjavi, mršavi, skoro nagi, sprženi od Sunca, nepoverljivi prema svetu i svemu materijalnom.
Sidarta je znao da im se mora pridružiti, da započne potragu za svojim odgovorima. I tako je rešio da odbaci materijalni sjaj i bogatstvo i krene sa samanama. Ali ne sam. Jer je sa njim krenuo i njegov verni prijatelj Govinda.
Sidarta je učio od najmudrijih samana i radio sve kako je njihov „put“ propovedao. Odbacio je svoju bogatu odoru i zamenio je običnom pregačom, jeo je samo jednom dnevno, a zatim postio nedeljama, meditirao, trpeo i vrućinu i hladnoću i bol. Nije dozvoljavao mislima i srcu da zadrhte pred ženama i bogatstvom.
Sidarta je imao samo jedan cilj: da u njemu sve bude prazno, bez žeđi, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude on, da u praznom srcu pronađe mir, da u mislima, u nebiću, bude otvoren čudima – to je bio njegov cilj. „Kad budem sve to savladao i umro, kad se svaka požuda i svaki nagon u mom srcu stišaju, probudiće se i ono poslednje, ona najdublja suština, ono što više nija ja već velika tajna.“
Međutim, posle par godina, Sidartu su počele da muče stare misli. Da li su Govinda i on zaista nešto naučili? Kako to da nisu dostigli nirvanu (kao što nisu ni stare, iskusne samane)?
Tada su čuli glasine da se pojavio čovek po imenu Gotama, zvani Uzvišeni (Buda), koji je u svom biću savladao patnju sveta i koji širi svoje učenje zemljama kojim hodi, bez imetka, okruženim svojim sledbenicima.
I Sidarta (u pratnji vernog Govinde) se uputi da vidi tog neobičnog čoveka i čuje njegovo učenje. I Sidarta je imao priliku da upozna Uzvišenog, čak i da prozbore nekoliko reči. Iako je shvatio da oseća veliko divljenje prema tom čoveku i njegovoj mudrosti, i da je vidljivo da je Uzvišeni zaista doživeo spoznaju, Sidarta je osetio da to nije put koji treba da prati, da ne želi učitelja, da on mora da pronađe svoju istinu.
Mešutim, Govinda je bio očaran Uzvišenim i želeo je da postane njegov sledbenik. Zbog toga su dva verna prijatelja morala da se rastanu, jer je sada svako morao da krene svojim putem.
I tada je Sidarta doživeo jednu vrstu spoznaje, jer više nije bio ni sin bramana, a napustio je i samane i nije postao Budin sledbenik. Bio je samo Sidarta. Zbog toga je rešio da ponovo krene na hodočašće, osetivši da sada svet vidi drugim očima, poput deteta, i kao da sve kao uči iznova.
Ali, sve ovo je bilo samo (novi) početak puta za Sidartu. Ubrzo će stići u jedan grad, i od siromašnog samane se preobratiti u bogatog i uticajnog trgovca. Prelepa kurtizana Kamala će ga učiti veštini ljubavi. Videće i šta se dešava kada čoveka opije bogatstvo i gramzivost.
Međutim, Sidarta će još imati da uči, moraće da sretne još jednu osobu, ni pustinjaka ni bogataša, već jednog starog skeledžiju koji će mu podariti svoju jednostavnu mudrost.
A šta će Sidarta otkriti na kraju svog „puta“, saznaćete ako pročlitate ovaj roman nobelovca Hermana Hesea, koji je nazvan po glavnom junaku.
Svaka knjiga koju pročitamo je (očekivano) podložna našoj interpretaciji, koju nije uvek lako izraziti ni verbalno ni pismeno. Međutim, postoje neke knjige za koje neko jednostavno može samo da kaže da su predivne, pune mudrosti, i da će vam možda otkriti neku istinu koja je namenjena samo vama.
„Sidarta“ je upravo takva knjiga.
Nemojte da vas zbuni to što knjiga ima samo 120 strana, i da mislite da je ona nešto što se lagano pročita za jedno popodne.Ovo je knjiga koja treba da se čita polako i natanane. Mada je knjiga podeljena na dva dela, moj vam je prijateljski savet da je (čitalački) podelite na tri dela (samane, Kamala/trgovac i skeledžija), i da pustite da vam se svaki deo „slegne“.
„Sidarta“ jeste i filozofska knjiga (kao što se vidi iz Sidartinih pitanja, razmišljanja i spoznaja), ali uopšte nije naporna za čitanje. Zaista je interesantno kako je Hese, koji nije bio budista (mada je budizam ipak imao na njega veliki uticaj), uspeo da stvori veoma zanimljivo (budističko?) delo. Stvar je u tome da Sidarta u ovom romanu nije onaj Buda/Uzvišeni na koga svi pomislimo (koji se istorijski zaista zvao Sidarta Gotama), već je u pitanju čovek koji je živeo u vreme Bude, i koji je bio na svom spiritualnom putovanju. Možda bi se moglo reći da je ovo delo, u neku ruku, pokušaj zapadnjačke književnosti (i filozofije) da interpretira budistički pogled na svet kroz oči Sidarte, koji je verovao u svoj neki put do spoznaje, nezavisno od samog Bude.
Meni se ova knjiga veoma dopala, imala je taj neki (zen) momenat, i kao da imate osećaj da pomalo meditirate dok čitate mudre misli i zapažanje Sidarte i nekih (isto mudrih) ljudi oko njega. A sve uobličeno u neku poetsku notu, punu dopadljivih i smirujućih opisa Sidarte i ljudi koje upoznaje, kao i pejzaža.
Ono što potencijalno može da bude „izazov“ u čitanju ove knjige, jesu vaše godine. Izgleda da ima neke istine u onome što sam spomenuo na početku da neke knjige jednostavno razumete bolje kao stariji i da su mlađi čitaoci znali „Sidartu“ da dožive i kao pomalo dosadno i neinspirativno štivo. Šta znam, možda je neke knjige zaista bolje da ostavite za kasne dvadesete i tridesete (i kasnije) godine, da biste bolje razumeli njihovu suštinu. Ali opet, ništa vas ne košta da probate i kao mlađi da je pročitate, jer ovo je, ipak, klasik.
Od mene preporuka za ovo delo. 🙂
A ti, dragi čitaoče, da li si ti pročitao još neko delo Hermana Hesea? 🙂
Cena knjige: Miba Books | Delfi | Vulkan | Makart | Knjižara Roman
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Audible | Waterstones | Barnes & Noble
Serbian 
English