[Tekst započet negde na na proleće 2017. godine, očuvan u originalu, bez ikakvih izmena]
Haruki Murakami je specifična zverka u svetu proze. Ljudi ga doživljavaju ili kao genija ili kao čudaka književnosti. Ali, činjenica je da njegova dela nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Sebe smatram njegovim poštovaocem. Meni je njegov pristup pisanju uvek imao nešto što odudara od standardnih (čak i za Japance) pisaca. Bez obzira da li su u pitanju realne životne priče ili fantastika, ta nekakva lavina iracionalnog koja izbija iz njegovih knjiga, često vas natera da se zamislite nad onim što ste upravo pročitali.
Bio sam blago iznenađen saznanjem da je njegovo najnovije (kod nas objavljeno) delo zbirka priča. Murakamijevi romani su generalno obimni, i on uvek polako plete svoje niti oko čitaoca, dok ga postepeno uvlači u svoj racionalno-iracionalni svet. I još tematika ovih priča… muškarci koje su napustile njihove žene i njihovo nošenje sa prazninama koje su ostavile i njihovi životi posle napuštanja. Bože, nije valjda da ćemo ovde videti nekakvog patetičnog i jadnog Murakamija? Jeste da se i pre doticao tema ljubavi i poraza, ali… sedam tužnih i depresivnih priča?
Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu. Pred nama je dobri, stari Murakami. Možda malčice drugačiji zbog forme teksta i tematike koje se dotakao, ali to je i dalje Murakami kakvog znamo. Priče su zaista ispričane tako da podsećaju na mini-romane. Tu je i dalje nezaobilazna džez muzika, duboka i specifična razmišljanja glavnih junaka, noir atmosfera… i naravno mačke. Što bi rekao sâm autor: „Ova zbirka je ono što bi u muzici zvali konceptualni album.“
Pa, da vidimo kakve su nam „numere“ servirane ovaj put?
Drive my car – Sredovečni glumac Kafuku, sticajem okolnosti, mora da unajmi vozača. A za vozača dobija ni manje ni više nego devojku, što njega baš i ne oduševljava na prvu loptu. Međutim, vremenom uviđa da mu prisustvo Misaki, kao vozača, uopšte ne smeta. Štaviše, tokom vožnji se spontano otvara prema toj devojci, a iz njegovih ispovesti saznajemo o njegovoj pokojnoj ženi, njihovoj ljubavi, njenim prevarama (za koje je Kafuku znao), kao i o prijateljstvu sa jednim njenim ljubavnikom. Aha, veoma interesantna dešavanja u životu jednog sada sredovečnog glumca.
Yesterday – Glavni junak nam priča o svom drugovanju sa neobičnim momkom Kitarom koji, iz sebi nekog znanog razloga, namerno govori atipičnim akcentom, skroz je nezainteresovan za dalje školovanje, voli puno da filozofira (bolje reći, da lupeta) i ima prilično nedefinisan odnos sa svojom devojkom Erikom. Štaviše, prilikom upoznavanja našeg glavnog junaka sa Erikom, Kitaru je sinula „genijalna“ ideja da bi glavni junak mogao da se viđa sa Erikom umesto njega. I ona pristaje! Šta mislite, u kom pravcu je išao njihov sastanak i kakve spoznaje su stekli junaci ove priče? I šta se desilo 16 godina kasnije?
Samostalni organ – Ispričana iz perspektive naratora, ovo je priča o estetskom hirurgu Tokaiu, koji ima sve što bi čovek poželeo. Svoj privatan biznis, puno para, žena (ipak je estetski hirurg)… i bez namere da se ženi. Čovek koji uživa u neobaveznim vezama i još neobaveznijem seksu sa udatim ženama dok je u nekoliko paralelnih veza (skotina jedna pohlepna, nije mu lako 😀 ). Ali, šta se dešava kada se skotina („Ne brinite čitaoci, čista ljubomora autora“ – prim.podsvesti) Tokai zaljubi u udatu uženu? Šta mu tada prolazi kroz glavu i šta mu se sve dešava?
Šeherezada – u japanskoj verziji. Samo što je ovde Šeherezada 35-godišnja domaćica (udata, ima dvoje dece), koja uopšte nema nikakve sličnosti sa legendarnom Šeherezadom. Ona je posećaivala Habara dva puta nedeljno i donosila mu namirnice, ali i koristila svoje posete za partije seksa. Ali, ovde nije akcenat na seksu (ne mogu da verujem da sam ovo napisao…), već na onome posle seksa (i ne, ne mislim na maženje). A to su uvrnute priče koje bi Šeherezada pričala Habaru. Ali, poseban akcenat je na njenoj priči kada se prvi put ozbiljno zaljubila u srednjoj školi i provalila u stan svoje simpatije (hm… možda bih trebao da proverim bravu na vratima).
Kino – ne bioskop, već se čovek zaista tako zove. Osoba kojoj se smučilo da radi u firmi koja se bavila ručnom izradom patika za vrhunske sportiste, pa je zato dao otkaz… u stvari, pre će biti zato što je zatekao svoju ženu u njihovom stanu sa svojim kolegom dok su, uh, „zaključivali posao“. I Kino je tada bilo dosta svega (a kome ne bi?). Dao je otkaz, razveo se i otvorio bar za svoju dušu. Elem, ono po čemu ova priča odskače od ostalih jeste ono po čemu je Murakami i inače prepoznatljiv. Pojavljivanje mačke, kao i doza misticizma, oličena u jednom od redovnih posetilaca bara, neobičnom gospodinu Kamiti. Naime, nedelju dana pošto je spavao sa jednom svojom gošćom (koja je na sebi imala opekotine od cigareta…zaista, ljudi i njihovi fetiši), mačka je nestala, a oko bara su polako počele da se okupljaju zmije. Misteriozni Kamita tada savetuje Kinu da zatvori svoj lokal na neko vreme, jer je mesto postalo „okrnjeno“ i da malo proputuje po Japanu.
Zaljubljeni Samsa – Uh, ovo je ubedljivo najuvrnutija priča. Kako je sumirati… Gregor Samsa se budi u staroj kući, nesiguran šta se dešava napolju i zašto je sâm u kući. Ubrzo ga posećuje jedna antipatična grbava devojka, sa namerom da popravi bravu na vratima. I dok se ona tako uvija oko brave (što zbog grbavosti, što zbog problema sa brusom), Gregoru se polako, ovaj, digne zastavnik. Dajte, nemojte čudno gledati u ovaj tekst, ovo je ipak Murakami…
Muškarci bez žene – Naratora u jedan sat noću zove nepoznati muškarac i javlja mu da je njegova žena (tj. nepoznatog muškarca) izvršila samoubistvo, a zatim prekida vezu. Malo li je reći da je narator bio u vezi sa tom ženom kada im je bilo 14 godina? Da budem iskren, ne bih puno otkrivao o razmišljanjima naratora, zaista mislim da bi trebalo da je pročitate, jer nije bez razloga zaslužila da bude na naslovnoj strani ove zbirke.
[Tekst nastavljen i završen u zimu, početkom decembra 2021. godine. Ponoć je prošla, a u tišini i pospanosti noći u trenutku pisanja, neočekivano se u pozadini čuje pesma „Vai“ muzičkog dvojca „Calema“…a vai na portuglaskom znači „idi“…kao da je i muzički duh random muzike predosetio o kojoj temi ću pisati]
Pre dan-dva sam pročitao vest da se pojavio film „Drive my car“, baziran na Murakamijevoj istoimenoj kratkoj priči „Drive my car“ iz njegove zbirke „Muškarci bez žene“. Stavio sam sebi mentalnu zabelešku da u skorije vreme pogledam film, jer mi je naslov filma „kliknuo“ i, mada mi je radnja bila maglovita, sećam se da je kompletna zbirka priča na mene ostavila priličan (pozitivan) utisak, pomešan sa zamišljenošću, zbunjenošću, nostalgijom i setom (što su, složićete se, emocije koje skoro uvek prate čitaoca kada se druži sa Murakamijem).
Istog dana, nekih sat-dva kasnije, dok sam nešto pretraživao po svom (prenatrpanom) računaru, pronašao sam neki praistorijski folder (kreativno nazvan New Folder) i reda radi kliknuo na njega pre brisanja. Tamo je stajao samo jedan word dokument – mbz.doc.
Istog trenutka mi je sinulo. Ma nemoguće! Koja bi to luda bila slučajnost bila!?
Bila je to moja započeta recenzija zbirke „Muškarci bez žene“ iz 2017. godine…nije ni čudo što me je uvek kopkalo da meni jedna od omiljenijih „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ i nije prva recenzija Murakamija koju sam napisao (iako je prva objavljena ovde), a da nisam znao zašto…
Brzo sam pročitao recenziju i, kao u filmovima, krenuli su flešbekovi. Ne samo što mi se vratilo generalno sećanje na radnje priča, već su iz neke stare arhive sećanja poput leptira izletele i emocije koje su pratile njihovo čitanje („Prilično sam siguran da iz starih arhiva izleću prašnjavi moljci…ali, pošto je ovo nostalgičan trenutak i za mene, danas ćeš biti pošteđen podjeb*vanja sa moje strane…zapiši ovaj dan u kalendar…“-prim.podsvesti)
Jeste, ovo je jedna od formi klasičnog Murakamija. Ona koja se bavi susretima neobičnih (da ne kažem čudnih) ljudi i „sivih“ emocija koje prati iracionalnost, usamljenost, neuzvraćena ljubav, ambivalentnost, dvostruki identiteti, nepredvidivost…
Međutim, za razliku od (naj)novije zbirke „Prvo lice jednine“, „Muškarci bez žene“ je (mom sećanju) očigledno za bar dva koplja iznad njegove novije zbirke. Več sam spominjao da je „Prvo lice jednine“ meni do sada možda njegov i najslabiji roman – jednostavno sam ga smestio u „ok“ kategoriju. Znam da mi je budio na trenutke teskobu i napor za čitanje. Čak mi je i najvećim delom izvetrila iz sećanja, iako sam je skoro čitao… možda jer se nisu nigde spominjale mačke? Eto koliki magijski uticaj mogu da imaju ta nepredvidiva četvoronožna mjaukala… A eto, „Muškarci bez žene“ mi se posle toliko godina vratilo u sećanje, sa pozitivnim utiscima, čak i ako se uzme obzir prilično „siva“ tema (pogotovo za nas muškarce).
A šta kaže izdavač „Geopoetika“?
„Zbirka priča Ernesta Hemingveja „Muškarci bez žena“ svakako je bila inspiracija Murakamiju da na potpuno osoben način obradi likove i osećanja muškaraca od kojih su žene pod različitim okolnostima otišle. Junaci njegovih priča postaju najbolji prijatelji s ljubavnicima svojih bivših žena, prepuštaju svoju tinejdžersku ljubav najboljem drugu, putuju usamljeni, jer ih je žena ostavila, dok ih na tom putu, kao u drevnim mitovima, vode zmije, umiru zbog neuzvraćene ljubavi. Poznati motivi, ali u originalnom, murakamijevskom pakovanju, čine delo puno prikrivene strasti. Ovo su i priče o ambivalentnosti, o dvostrukim identitetima, o tome kako se ne vidimo, kako ponekad najmanje poznajemo one s kojima živimo.“
Očigledno se slažemo. Ima u ovoj Murakamijevoj zbirci iz 2013. godine prilična doza mističnosti, koja je jedan od njegovih zaštitnih znakova.
Sve u svemu, „Muškarci bez žene“ je dobra zbirka priča. Zanimljivost je da ih je do sada objavio pet, a ovo mu je četvrta po redu, tako da bi bilo interesantno videti kako je još ranije pisao priče.
Za romane smo se, u principu, do sada uverili da zna šta radi, zar ne? 🙂
A ovu zbirku pročitajte…a onda bacite pogled i na film.
Znam da ja hoću…
A ti, dragi čitaoče, koja je tebi priča iz ove zbirke privukla pažnju? 🙂
Cena knjige: Geopoetika | Delfi | Vulkan | Makart
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Waterstones | Audible
Serbian 
English