„Prvo lice jednine“ – Haruki Murakami
Postoje neki pisci koje jednostavno ili volite ili ne. Rekao bih da je i Haruki Murakami jedan od takvih pisaca. Kada uzmete da ga čitate po prvi put, mislim da je dvadeset i neka strana presudna, i tada proglasite njegov (bilo koji) roman za čudan i nerazumljiv…ili vas opčini i uvuče u svoj neobičan svet. A ako se desi ovo drugo, onda počnete njegove romane da rangirate u kategorije „remek-delo“, „odlično“ i “ok”.
Za mene je njegov najnoviji roman „Prvo lice jednine“ završio u kategoriji “ok”. Ovo, u stvari ,i nije roman, već zbirka kratkih priča. Ove priče su objavljivane u periodu 2018-2019 u japanskom (mesečnom) književnom časopisu “Bungakukai”, s tim što je poslednja priča (po kojoj je i nazvana ova zbirka) upravo debitovala u ovoj knjizi.
Koje su to priče objedinjene u “Prvom licu jednine”? Da krenemo redom:
- Na kamenom jastuku – narator se priseća perioda kada je imao 19 godina i kada je imao seks za jednu noć sa neobičnom pesnikinjom, njenog ponašanja u tom jednom danu i kakav je to utisak ostavilo na njega.
- Crème – muškarac dobija pozivnicu za klavirski recital od poznanice koju nije video godinama. Kada stigne na naznačenu lokaciju (planina Kobe), vidi da je sala gde je trebao da se održi recital zaključana i da nema žive duše. Odlučuje da predahne u obližnjem parku i tamo sreće neobičnog starca.
- Charlie Parker Plays Bossa Nova – narator se priseća kako je na studijama napisao recenziju (za univerzitetski časopis) nepostojećeg muzičkog albuma Charlie Parker Plays Bossa Nova, koji je (kao) objavljen 1963. godine (iako je saksofonista Čarli Parker preminuo 1955. godine)…ali, da li je taj album zaista postojao ili ne?
- With the Beatles – čovek se priseća srednjoškolskog događaja 1964. godine, kada je video devojku koja je prošla školskim hodnikom držeći ploču With the Beatles. Zatim se priseća svoje prve devojke, prve posete njenom domu i susreta sa njenim neobičnim bratom, kome je pročitao naglas odlomak iz jedne priče.
- Jakult Svolous – zbirka pesama – osoba po imenu Haruki Murakami priča o svojoj opčinjenosti (prosečnim) bejzbol klubom “Tokio Jakult Svolous” i kako je na njihovom stadionu počeo da priše neobičnu poeziju koju je kasnije i samostalno objavio.
- Karneval (Carnaval) – Čovek u svojim pedesetim se priseća neobičnog odnosa koji je imao sa “najružnijom” ženom koju je ikada sreo, ali koja ga je opčinjavala svojom harizmom i ljubavlju prema muzici, kao i njihovom zajedničkom interesovanju za Šumanovo delo “Carnaval”.
- Ispovest majmuna iz Šinagave – Narator se priseća događaja od pre pet godina, kada je u jednom malom rjokanu (tradicionalni japanski hotel) u jednoj banji sreo ostarelog majmuna koji izgleda radi “na crno”u tom hotelu…a inače i govori japanski…i voli žene (ne ženke, baš žene)…i voli da im ukrade imena…ne pitajte…
- Prvo lice jednine – čovek je obukao odelo i otišao u bar da popije piće i čita knjigu…i iznenada pored njega seda žena koje kreće da ga okrivljuje za groznu stvar koju je uradio njihovom zajedničkom prijatelju…iako čovek nema pojma ko je ova osoba niti šta je to strašno uradio u prošlosti.
Ko nije pre čitao Murakamija, verovatno je pomislio “šta koji moj…šta je ovaj pušio kada je ovo pisao”. Ko jeste, verovatno je samo klimnuo glavom uz misao “Da, da, tipični Murakami“.
Međutim, ne bih se iznenadio i da po završetku knjige pomislite „ovo je bio prilično čudan „tipični Murakami“. 😀
Ono što je zajedničko za sve ove priče (a ujedino su i najzanimljiviji aspekti) jeste što su sve ispričane iz prvog lica. Takođe, nijednog trenutka niste sigurni da li je narator svake priče zaista Murakami koji nam prepričava svoje događaje ili su to neki fiktivni likovi kroz koje nam Murakami prepričava neke događaje iz prošlosti (ako niste razumeli ovu rečenicu, sasvim je u redu, ipak pričamo o Murakamiju 😀 ). Takođe, svaka priča „šeta“ po tankoj (a često i po debeloj) liniji između realnosti i fantazije, tako da često niste sigurni šta se zaista dešava naratoru, i koje su osobe koje sreće stvarne a koje nisu. Ono što će se sigurno dopasti Murakamijevim fanovima jeste što su priče povezane i sa događajima iz nekih njegovih prethodnih romana (negde više, a negde manje očigledno). A tu je i očekivana Murakamijeva šetnja kroz teme nostalgije, starenja, prolaznosti života, sećanja, neobičnom pogledu na ljubav, uvijeno u tipičan „murkamijevski stil“.
Poslednju rečenicu bih prepisao i kao potencijalnu manu za “Prvo lice jednine”. Za mene je ova zbirka priča možda i do sada najslabije književno delo koje sam pročitao od Murakamija. Možda je do mene, ali neke priče mi nisu imale toliko prizvuk nostalgije i prolaznosti života, koliko o samoj smrti, da sam osetio i neke depresivne vibracije iz knjige, da mi je i čitanje išlo prilično sporo. Razumem ja i da je Murakami u godinama i sve, ali ipak…nije mi nekako ovo bilo tipično „murakamijevski“. Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je zbirka „Prvo lice jednine“ jedan od onih naslova koje će možda bolje da razumeju, da izvinete, starije generacije (50+ godina). Ne bih rekao da su neke priče i njihov koncept čudne, uvrnute ili glupe…možda pre not my cup of tea…
Meni, konkretno su se dopale priče „Na kamenom jastuku“, „Crème“, „Karneval (Carnaval)“ i “Ispovest majmuna iz Šinagave”. Stavio bih ovde možda i “Prvo lice jednine”, ali po završetku čitanja ove priče “pojavilo” mi se nekoliko upitnika iznad glave. ^^
Takođe, mislim da je ovo prva Murakamijeva knjiga gde se nigde ne spominje mačka. Možda sam prevideo, baš mi javite ako ste je vi negde videli…mislim u romanu, naravno…
Sve u svemu, „Prvo lice jednine“ je završilo u kategoriji „ok“ što se tiče Murakamija. Čini mi se da je kvalitet priča prilično varirao, tako da ne bih ovu zbirku preporučio ljudima koji nisu pre čitali Haruki Murakamija, već da se upoznaju sa ovim piscem kroz neki njegov drugi naslov. A fanovi će sigurno uzeti ovaj naslov da kompletiraju svoju kolekciju, mada se neću iznenaditi i ako ne budu preterano impresionirani ovim delom…mada to sigurno nikada neće priznati. 😀
A ti, dragi čitaoče, da li si i ti imao priliku da sretneš majmuna koji govori ili nepoznatu osobu koja te okrivljuje za događaj kojeg se niti sećaš niti si verovatno bio akter istog? 🙂
Cena knjige: Geopoetika | Delfi | Vulkan | Makart
Serbian
Najnoviji komentari