Ja, tajkun

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

„Ja, tajkun“ – Miroslav Mišković

 

Posle dvadeset osam godina ćutanja, progovorio je Miroslav Mišković, najveći biznismen Srbije s kraja XX i početka XXI veka.

Zašto je ćutao? Zašto je sada progovorio?

 

Ne, nisam ja ovo napisao, to piše na pozadini knjige, „Ja, tajkun“…mada, sada kada sam ovo izgovorio naglas, nekako zvuči i bombastično i misteriozno…

Ahem…elem…

Pitao sam se kako će ići sa čitanjem ove knjige, ali ne mogu reći da me nije interesovalo. Posle priče Bojana Lekovića o „Kupujem-Prodajem“ i njegovom viđenju kako voditi kompaniju i suočavati se sa izazovima, a zatim i životnog puta Bila Ajgera od „ABC“ do „Diznija“, hteo sam ponovo da pročitam neku varijantu biznis-autobiografske knjige. Nekako se baš u tom trenutku pojavila vest o „Delta House“, a relativno pre toga i vest da se Mišković povlači iz operativnog vođenja „Delte“. Možda zato što mi je u glavi još bila sveža Ajgerova biografska priča (kao i to da se i on povukao iz „Diznija“ u trenutku kada je kompanija na vrhuncu), pa sam rešio da i knjizi „Ja, tajkun“ dam priliku.

Nisam ljubitelj politike, a imao sam osećaj da će ovde biti i komentara na račun države. Naravno, čitajući knjigu, jasno mi je bilo da sve to vuče korene još iz daleke prošlosti za njega (Miškovića) i da se on morao dotaći i države i njenog odnosa prema njemu.

Ali, opet, ne može se prenebregnuti činjenica i da je „Delta“ velika kompanija i da je moralo postojati i neko znanje i veština da bi se dovela do onoga što je sada. A to je deo koji je mene zanimao, male tajne velikih preduzetnika.

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Knjiga je podeljena u nekoliko poglavlja, i svako počinje uvodnim delom u kojem se autor dotiče perioda između 2012. i 2017. godine (period famoznog hapšenja, optužnice, sudski proces i ishod), da bismo posle toga suptilno bili prebačeni u daleku prošlost i karijerno probijanje Miroslava Miškovića – od „Jugobanke“, preko „Župe“, ulaska u vladu SRJ, do famoznog 4. februara 1991. godine kada je registrovana firma „Delta 2M“…da bismo danas, 30 godina kasnije, videli gde se „Delta“ nalazi na mapi Srbije i regiona.

Šta ćemo još otkriti u knjizi „Ja, tajkun“?

Miroslav Mišković će nam ispričati kako je tekao njegov put i koje je poteze vukao u svojoj karijeri, pogotovo kada je bio na ozbiljnijim rukovodećim pozicijama u kompanijama. Kako je komunicirao sa ljudima (bili oni direktori drugih kompanija, njegovi podređeni ili političari), koje taktike je primenjivao da bi ostvario svoje rezultate, promene i metode koje je pokušavao da implementira u radu svojih kompanija.

Ali, otkriće nam i neke manje poznate detalje…poput ličnog proživljavanja perioda hapšenja, otmice od strane zemunskog klana, kao i kakav je imao odnos sa Miloševićem, Tadićem, Đinđićem, Nikolićem, Vučićem i kako ih je doživljavao kao ličnosti.

Videćemo kako je teklo stvaranje „Delta banke“, „Delta osiguranja“ i „Maxija“, njihova prodaja i zašto se Mišković odlučio na te poteze.

Mišković će se dosta doticati svojih (finansijskih) uspeha…ali i (finansijskih) promašaja, bilo kupovinom ili time što se nisu realizovali njegovi planovi (neuspelo spajanje trgovinskih lanaca „Delta“, „Agrokor“ i „Merkator“; zatim zašto smatra da je prodaja „Maxija“ bila ekvivalent nacionalnoj katastrofi iako je prodat za više od 900 miliona evra; njegova vizija „Beograda na vodi“).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Otkrićemo odgovore na pitanja poput „Kako je zaista zaradio prvi milion“, „Zašto su žene njegov adut u biznisu“, „Da li ima njegovog doprinosa u izgradnji hrama na Vračaru“, „Zašto je „Delta“ izbegavala poslavanje sa državom“, “Da li je „Kontinental“ bio preplaćen“, „Kojim delatnostima nije želeo da se bavi njegova kompanija“, „Zašto je poljoprivreda potencijalna srpska nafta“, kao i mnoge druge informacije.

„Ja, tajkun“ otkriva i dosta zanimljivih/simpatičnih anegdota vezanih za njegovu moravsku narav, kupovinu automobila, poslovanja u Rusiji, šunjanju kroz „Maxi“, otvaranja prve kancelarije, ribolovačke priče…

Ali, ono čega isto tako ima, jeste i dosta škakljivih pitanja i razmišljanja, koja su podjednako i politička i ekonomska i koja će zanimati one koji su preduzetnici ili razmišljaju da se upuste u te vode. A to je da li je i koliko ovo podneblje pogodno za preduzetništvo? Da li domaći preduzetnik može da se nosi sa (ino)stranim preduzetnikom u Srbiji, da li ima dovoljnu podršku države? Da li mi generalno imamo pravu sliku preduzetništva? Da li to zaista gazda koji samo dođe po pazar ili možda je taj gazda morao da guli decenijama da bi došao do tog nivoa da uspori gas i dođe samo po pazar…i da li uopšte uspori gas? Da li je ovaj region plodno tle za uspeh, ili ćemo doći u situaciju da semenje tih plodnih ideja moramo da zasadimo u nekim stranim zemljama (pojma nemam odakle je naišla ova poetska rečenica)?

Možete voleti Miškovića ili ne, slagati se sa njim ili ne, reći da je ovakav ili onakav, ali „Ja, tajkun“ baš i ne prezentuje nekakvu idealističku, romansiranu ideju preduzetništva kakvu često imamo. Da, ljudi imaju neku ideju koja može da pomogne drugima…ali žele i da zarade na toj ideji i njenoj realizaciji. Jer nam svima pare trebaju za život i ostvarenje naših zamisli (svako ko misli drugačije, slobodno neka mi se javi da mu dam broj računa, neka mi svakog meseca prebacuje deo svoje plate, da vidim koliko dugo će to funkcionisati ^^).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Moja specijalnost je to što umem da stvaram i prodam firme… Nisam krio recept. Napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj globalnom igraču.

U poslu traje onaj koji shvati da nema zlatne žice koja ne presušuje.

Poraze u poslu treba prihvatiti kao neminovnost.

Od početka sam imao velika očekivanja i stalno sam postavljao lestvicu na viši nivo. Potrebno je mnogo snage da se to prati. Umeo sam i strašno da ih grdim. Oni to zovu „feniranje“…

Za sebe kažem da sam ponekad nestrpljiv, burnog temperamenta. Ne podnosim nedoslednost, neozbiljnost i nekorektnost. Umem da se izvičem i napustim sastanak. Uradio sam to i sa kompanijom „Wrigley“…

Ovo su reči autora u ovoj knjizi. Nisu izvučene iz konteksta da bi se autor predstavio kao tiranin, već da bi se predstavila i realnija, sirovija crta preduzetništva. Što bi rekli, autor je bez dlake na jeziku…

…što ne mora biti nužno i loša stvar. Pretpostavljam da je to i prednost godina i iskustva i kada svašta pretumbate kroz život. Onda kažete onako kako vam je volja, bez uvijanja. ^^

Ono što me je možda i najviše iznenadilo kod „Ja, tajkun“, jeste koliko se lako čita naslov (238 strana), isto kao i „Medvedi na putu“ i „Vožnja života“. Možda mi je bilo interesantno jer sam relativno mlađa generacija („Ahem…“-prim.podsvesti), pa mi je bilo zanimljivo da čujem o tom periodu 70-ih, 80-ih, 90-ih i kako su stvari tada funkcionisale. A i sve je tako upakovano da nije naporno za čitanje.

 

Delta-HQ-1-naslovna Ja, tajkun

Delta Holding HQ (fotografija preuzeta sa deltarealestate.rs …otkud znam, neću da me posle neko smara odakle je fotka 😀 )

 

Nemam neke preterane zamerke na knjigu. Možda bih voleo da je bilo manje detalja vezanih za državu/politiku (ali, opet, i razumem zašto se autor doticao ove teme), a da je taj prostor iskorišćen za više nekih praktičnih, preduzetničkih priča…mislim da bi bilo interesantno pročitati nekakvu studiju, case-study ili slično gde bismo mogli da vidi kako je „Delta“ rešavala neke konkretne situacije koje su danas aktuelne i koje bi preduzetnici voleli da pročitaju, pogotovo ako imaju viziju ozbiljnijeg rasta neke kompanije. Ne znam, možda je ovo nepotreban komentar, ignorišite. 😀 I bilo mi je malo neobično poglavlje (kompletno u kurzivu) gde se Mišković obraća Sudskom veću…nisam bio siguran da li je to trebao da bude u duhu Cezarove retorike ili Hamletovskog monologa…ovaj, ignorišite i ovaj nepotreban komentar. 😀

Bez obzira kakvo imate mišljenje o Miškoviću, mislim da ne škodi da pročitate knjigu. Nije skupa, a može vam biti zanimljiva, da vidite kako je nekada funkcionisalo poslovanje i tranzicija u moderno doba.

Ali, neke dublje tajne i „cake“ poslovanja ovde (očekivano) nećete otkriti.

A da li je Mišković tycoon ili taikun…vreme će pokazati. Mi, običan narod, nismo u mogućnosti da vidimo celu sliku. Ali, znate kako kažu, istina je negde na sredini.

 

A ti, dragi čitaoče…da li znaš ko ili šta je taikun? 😀

 

 

Sajt Miroslava Miškovića

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ – Rodrigo Munjos Avia

 

Na naslovnoj strani romana Rodriga Munjosa Avia „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ stoji ovaj komentar:

Ovaj roman će vas naterati i na smeh i na razmišljanje“.

I to je definitivno istina. 😀

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i životu.“

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Kada vas sačeka ovakav prvi pasus, vidite da je ozbiljno ludilo (pun intended) u najavi sa romanom „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. Glavni junak, Rodrigo, nam priča iz prvog lica o svom životu. O tome kako ima brižnu suprugu Patrisiju, dvoje slatke male dece (Belen i Markos) i mačka Arnolda od koga postaje maničan, kako radi u uspešnom porodičnom preduzeću koje vodi sa ocem (bave se liftovima), ima svoj hobi sa vozićima…sve u svemu, ima ugodan život. Živi u jednoj ogromnoj kući koja je podeljena na tri dela, tako da svaki deo je izolovan kao poseban dom. Tako su njegove „komšije“ njegov prilično blesavi otac opsednut liftovima sa čudnim smislom za humor i njegova dobrodušna majka. I još jedne „komšije“ su Rodrigova savršena sestra Nurija i njen suprug Ernesto koji je psihijatar opsednut grtalic…ovaj, kosilicom i svaki drugi dan sređuje travnjak…i pritom je težak smarač koji ide Rodrigu na k…ovaj, onu stvar (a i njegovom ocu).

U prevodu, Rodrigo vodi relativno normalan život… sve do trenutka kada na jednom porodičnom okupljanju, Ernestova blizina toliko iznervira Rodriga da izgubi kontrolu i počne da se „gubi“ sa komentarima i da izvrće pojedine reči. Pride, Ernesto daje preliminarnu dijagnozu i da Rodrigo ima strah od dugmadi, koji mu verovatno izaziva parafaziju i da, mada verovatno nije u pitanju ništa ozbiljno, ipak ne treba da se isključi da je možda Rodrigo i ozbiljnije bolestan. Stoga, Ernesto predlaže Rodrigu da ga zvanično poseti kao psihijatra, da utvrde šta mu je. Naš dobri Rodrigo u tom trenutku čine svoju najveću grešku.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Pristaje (mada prilično nevoljno) da ode kod svog zeta na konsultacije.

I od tog trenutka, Rodrigov život je otišao u šerpun…hoću reći, peršun…

Nadalje, pratimo Rodriga kako odlazi od jednog do drugog psihijatra, psihologa, aromaterapeuta, vrača, mašana…ovaj šamana i koga sve ne da bi mu bilo bolje…samo da bi usput spoznao da mu je, ako je verovati dijagnozama (a Rodrigo im veruje), parafazija najmanji problem, jer je Rodrigo i depresivan (iako pre toga nije bio) i maničan (iako pre toga nije bio) i opsedut razmišljanjima o smrti (iako nikada pre toga nije uopšte razmišljao o smrti) i smislu vožita (iako pre toga se uopšte nije preterano opterećivao ovom temom) i da mora da pije lekove za živce (iako mu nikada pre konsultacija nisu trebali).

I sada Rodrigo pored svoje parafazije i ostalih dijagnoza, mora da se nosi sa raznim (tragi)komičnim tusijacijama u svom životu.

Zaista ćete se smejati i zamisliti nad temama u knjizi „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. 🙂

 

pexels-martin-péchy-407423

 

Rodrigo nam priča svoje dogodovštine iz prvog lica. Pored njegovih poseta medicinskim stručnjacima (dijalozi i Rodrigovi opisi tih ljudi i njihovih kancelarija su urnebesni), Rodrigo će nas bliže upoznati i sa njegovom simpatičnom porodicom, roditeljima, sestrom, idiotom Ernestom koji mu je uništio život, nenormalnim komšijom Lopeom de Vegom i njegovim psom (potraga za Seksom je posebna priča…i da, nije potraga za seksom, već potraga za Seksom sa velikim S), biznisu sa liftovima, odnos sa porodičnom kertenskom mačkom Arnoldom.

Ali, najvažnije od svega, upoznaćemo Rodrigovu dušu i njegov način razmišljanja i pogleda na život i porodicu…s tim što će se sve ovo drastično zakomplikovati zbog silnih poseta psihijatrima, psiholozima i drugim bol…ovaj, stručnjacima.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Ali, ono što je jako lepo, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je ujedino i jedna lepa porodična čapri…priča, đadovola! Dođavola…

Ovo je jedan prilično komičan, ali istovremeno i inteligentan roman. Smejaćete se Rodrigovim parafazijama (i osećaćete se možda malo neprijatno zbog toga, ali u pitanju je komedija sa fiktivnim likom, zaboga) iz prostog razloga što se tako iznenadno pojave, kako u Rodrigovim monolozima tako i dijalozima, da ćete se istovremeno i zbuniti i nasmejati. Međutim, Rodrigovi komentari porodice i njegova razmišljanja su isto podjednako urnebesni.

A tu je i autorovo suptilno(!?) karikiranje akademskih analiza koje mogu dati psihijatri i psiholozi.

Ovaj roman  će vas naterati i da se zamislite nad jednom temom, a to je koliko čovek zaista poznaje ljudski um. Naravno, postoje ljudi koji su psihički bolesni i potrebna im je stručna pomoć. Isto tako, postoje ljudi koji možda imaju neke životne dileme i treba im savet, smernica, ideja ili osoba da ih sasluša (možda kouč ili psihoterapeut). Postoje ljudi koji samo umišljaju da imaju problem (pa se u razgovoru utvrdi da ih muči dosada ili nedostatak konkretnog cilja)…a ima i ljudi kojima apsolutno nije ništa i koje treba ostaviti na miru i ne praviti ih ludim bez preke potrebe samo zato što je neka situacija pogrešno procenjena.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Doduše, ne možete, a da se ne zapitate, šta bi bilo da je još na početku romana Rodrigo rekao Ernesto šta stvarno misli o njemu…možda bi zeznuo porodične odnose, ali zato ne bi bio parafazičan, hm?

Jedan od sjajnih detalja je i odnos Rodriga i mačka Arnolda:

„Od Arnolda postajem maničan. Kada je bio mače staro nekoliko nedelja, popiškio se na bakrorez koji mi je žena poklonila i ja sam ga bacio u vodu (mačku, ne bakrorez) odakle je odskočio ne dotakavši vodu, kao da je između vode i njegovih šapa došlo do kratkog spoja. Od tada, Arnold laje na mene kad god dolazim kući, jer me smatra nepoželjnim uljezom na njegovoj teritoriji, i svake noći, pre nego što se vratim u kuću, veoma vodi računa da piški tamo gde sam ja to uradio, da, koliko je moguće, ne ostane ni najmanji trag mog postojanja.“

Mislim da vam je jasno koliko je ovaj roman urnebesan kada je ovako opisan odnos sa jednom kućnom mačkom.

 

pexels-alex-andrews-821736

Av, av, av…ovaj, mislim, mjau, jeb**e tebra…

 

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su se raširili na nekih 170 strana knjige, koja se prilično lako čita i brzo vas uvuče u Rodrigovu glavu.

Ovaj roman je prvi put objavljen 2005. godine u Španiji, i autor je posebno vezan za ovaj roman, jer je ovo njegov prvi roman za odrasle. Zanimljivost je da postoji i film koji je izašao 2009. godine.

Roman nam šalje poruku da, uz sve komplikovane prepreke koje u životu moramo savladati, treba ići napred sa verom u sebe i smehom kao najboljom terapijom…što je velika istina, jer smo, u današnje vreme, prilično izgubili vezu, kako sa verom u sebe, tako i sa humorom.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Sve u svemu, ako želite malo da se nasmejete i oraspoložite i da pročitate jedan istovremeno i zabavan i ozbiljan roman, a da vam ne bude naporan, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su odličan izbor.

Definitivno ću pročitati i drugi roman ovog pisca, koji je preveden kod nas. 🙂

 

 

A ti dragi čitaoče, da li i ti imaš tako neku osobu koja zna da te izbaci iz tatka da počenš nepovezno da čapriš? 🙂

 

 

Cena knjige: SamizdatB92 | Delfi | Vulkan | Makart | Feniks Libris

 

Tags:
Categories:

Taj prokleti parfem…

 

 

“Da pogodim, isti modus operandi?”

„Da, gospodine…“

„Nikakvo odstupanje? Bar neki novi trag?“

„Ne, gospodine…“

„Dođavola…“, tiho opsovah, pripaljujući cigaretu. Uvukao sam jedan dim i zadržao ga nekih nekih desetak sekundi, pre nego što sam ga polakao ispustio kroz nos.

Udaljen sam nekih 15-ak metara. Krenuo sam nogu pred nogu.

Opet nas vuče za nos…

Poznato lice, uvek oslonjeno na levo koleno, ne prestaje da cvrlja po beleškama.

„Pričaj, Bobe…“, promrljah umornim glasom. Još jedan dubok udah dima, pa spori izdisaj.

„Žrtva je Peri Lebovic. Muškarac, 39 godina. Prerezano grlo ekstremno oštrim sečivom i…dođavola, Miče, sve identično! Vuče nas za jebene noseve, pa ovo više nema smisla…“

Smestio sam dogorelu cigaretu između palca i kažiprsta i hitnuo je u obližnju baru. Kleknuo sam ispred žrtve, i polako krenuo da navlačim rukavice. Uvek prvo desnu, pa levu. “Vuče nas, Bobe…”

“Ni konjica ne pomaže, prečešljali su sve prethodne lokacije. Šef je već digao ruke, jer ni opasnije glavonje od nas nisu uspele ništa novo da otkriju, tako da ih i on sada podjebava jer su nam se rugali da smo nesposobni, majku im…”

Bobove reči su mi sada delovale daleko i nerazgovetno, kao da je negde pod vodom. Uvek mi je takav osećaj kada se usredsredim na nešto…ili nekog, poput pokojnog Perija Lebovica, u ovom slučaju.

Mada je žrtva bila u odelu, nije bilo teško primetiti da je u pitanju bio prilično zdrav i vitalan muškarac. Sigurno je posećivao teretanu, bar jedanput-dvaput nedeljno. Relativno imućan, ako je verovati odelu i satu na njegovoj desnoj ruci. Na žalost, ova informacija je nebitna, jer su prethodne žrtve nosile sat na levoj ruci ili ga uopšte nisu imale.

Krv na odelu već jasno ukazuju na brzinu kojom je sečivo prešlo po grkljanu žrtve.

I sada najgori deo…oči.

Uvek isto. Otvorene oči, u stanju šoka i zapanjenosti. Svest da se jednog trenutka vraćaš kući, a par sekundi kasnije oštar bol u predelu grla, krv i spoznaja da te trenuci dele od zagrljaja smrti.

I naravno, zaštitni znak našeg serijskog ubica. Miris koji se širio iz žrtava.

Izvadio sam iz džepa par zrna kafe, malo ih protrljao i prineo nosu. Dubok udah.

Omirisao sam vazduh.

“Isti parfem…”, konstantovao sam uz uzdah.

„Tako je, Miče, isti prokleti parfem“.

Sedmo ubistvo, isti m.o.

„Sve žrtve su muškarci između 30 i 50 godina. Svi dobrog zdravlja, relativno uspešne karijere. Oženjeni, deca…nemaju kriminalnu prošlost, nisu politički aktivni, nisu proneverili novac, verni suprugama, bez istorije nasilja u porodici…nemaju neprijatelje, vole ih komšije. Nikakve naznake mračne prošlosti. Ništa nije ukradeno sa njih, novac i kartice su tu, ključevi od stanova i kola uz njih, nakit. Žive u različitim delovima grada, sve predgrađa, nemaju zajedničke prijatelje. Samo jedan ima kaznu za nepropisno parkiranje.“ Ustao sam skinuo rukavice i opet pripalio cigaretu. Dubok udah, zadržan dim, izbacivanje dima kroz nos. “Svi ubijeni u kasnim popodnevnim satima kada su se vraćali sa posla. Svima prerezano grlo na isti način. Nigde kamera u blizini. Ubica kao potpis ostavlja miris parfema…Dođavola Bobe, šta propuštam? Zar sam počeo da gubim osećaj?”

Bob se nakašlja i namesti naočari. „Miče, sečaš se šta je šef rekao glavonjama? „Ako vi pre Miča pronađete ijedan trag, imam gologuz da prošetam centrom grada sa sve cigarom da mi viri iz dupeta!“ A znaš i da je i gradonačelnik bio tada prisutan. Dođavola, Miče, pa sam si uhvatio i „Belu masku“ i „Dijabla“. Zbog tebe smo na dobrom glasu.“

„Sve je to lepo, Bobe, ali…“, ponovo sam bacio cigaretu u obližnju baru, “ali ja zaista nemam ideju o čemu se ovde radi. Da li ima neki konkretan motiv za sve ovo. Osveta, sejanje straha i panike, ruganje policiji, gradu…šta je u pitanju…”

„Ako ti i dalje nemaš neku ideju, onda smo svi u velikim…“

Bob je to lepo sumirao…i, nažalost, tačno.

 

Mračne ulice grada me smiruju. Lagana šetnja, nogu pred nogu. Poneki osvetljen izlog, poneki prolaznik, poneki auto koji nestaje u noći…

Odnekud dunu neki jak vetar i ote mi cigaretu iz usta.

Tiho opsovah, pritegoh kaput još jače i zapalih novu cigaretu čim je stao vetar.

Čujem bat svojih koraka, ali kao da je sve dalji, i postaje nekakav tup šum pod vodom.

Opet sam se udubio u misli o ovim ubistvima.

Naš misteriozni serijski ubica je već dobio „umetnički“ naziv u medijima.

„Mirisno sečivo“.

Koji idiotluk. Ali, sada se taj idiotluk odomaćio u javnosti.

Ali zaista, taj miris parfema je zaista specifičan.

Kako je ono pisalo u izveštaju…kombinacija ruže, lavande, ruzmarina, jasmina i narandže.

Nisam neki ekspert za parfeme. Koristim isti parfem zadnjih 17 godina, nikada nisam mogao da definišem miris, ali mi je bio ok. Trebalo je da mi Lora, kada smo izašli na prvi sastanak, kaže da joj se dopada miris mog parfema, kao kombinacija čokolade i vanile. I evo već 12 godina trpi moj parfem sa kojim mirišem kao da sam istopljeni sladoled. Probala je tokom našeg braka da mi promeni parfem, onako reda radi, ali moj nos odmah bi se pobunio na nove mirise, tako da je digla ruke od ove ideje. „Sreća tvoja da volim taj miris, inače bih te davno najurila iz kuće“, zna često da mi kaže u šali.

Nismo uspeli da pronađemo proizvođača čiji miris parfema se poklapa sa onim na scenama ubistva. Iz nekog razloga je unikatan. I pored toliko raznolikih aroma spojenih u jednom, miris je istovremeno i prijatan, ali i frustrirajući.

Mora da tu postoji neka poruka…

Ne znam koliko dugo već šetam. Kada se ovako udubim u svoje misli, izgubim pojam o vremenu. Ali, uopšte ne osećam bol u nogama, što znači da još mogu ovako. Ovaj posao zahteva kondiciju. A i Lorina ideja da moram svako jutro da šetam na onom pokretnom mučilištu što nam je kupila za godišnjicu izgleda pomaže…mada moja pluća baš i nisu oduševljena tom skalamerijom. Možda je Lora u pravu kada kaže da treba da smanjim sa cigaretama…spremam se da je poslušam…iako mi je to prvi put rekla pre sedam godina…

Ne zna se pol ubice, mada mi instinkt kaže da je u pitanju žena. Ne znam zašto, može biti i da je muškarac, ali opet…nešto mi govori da je u pitanju žena, pogotova ta neka…“gracioznost“ u prelasku sečiva preko vrata žrtvi. Ne znam…

Ali zaboga, sve žrtve su imale i decu…u samom jednom trenutku, porodice su iznenada ostale bez muža, oca, brata, sina, ujaka…

Na pomisao da Lora odjednom bude sama sa dvoje dece, nekakva zebnja se uvuče u moje srce. Majlo ima deset, a Džoana šest godina. Zaboga, to dvoje dece je toliko savršeno da je još malo pa uznemirujuće. Poslušni, dobrodušni, omiljeni među svojim drugarima, ne kukaju kada je ručku ni brokoli ni šargarepa ni riba, Majlo i Džoana se obožavaju uprkos razlici i godinama i različitim interesovanjima…Lora kaže da su to povukli na njenu stranu porodice, svi su bili savršeni kao deca. S obzirom da i dalje mrzim ribu i brokoli, a da sam se sa mojim bratom tukao sve do koledža (mada i dalje volim tog seronju i najveća mi je podrška), morao sam sa dostojanstvom da prihvatim Lorinu izjavu.

Stao sam da pripalim novu cigaretu. Upaljač mi je uvek uz novčanik, pa sam otvorio i njega.

Trideset dolara, lična karta, kartica iz lokalne kafeterije, Lorina slika, slika klinaca…dođavola trebao bih da kupim Lori ruže ili one ruzmarine, to najviše voli. Ovih dana se mučila sa Džoaninom prehladom, mala nije dobro spavala zadnjih noći, a pošto sam sve vreme se jebavao sa ovim jebenim „Mirisnim sečivom“, nisam mogao da joj puno pomognem oko malene. Prokletstvo, kako je ta žena puna razumevanja za mene, to nije normalno.

Da, da, moram i ruže i proklete ruzmarine, svuda su bili i na našim venčanjima…

Venčanja…

Venčanja…

VENČANJA!

JEBOTE!

Grozničavo vadim mobilni iz zadnjeg džepa.

Javi se! Javi se, dođavola!

„Ej…“

„Bobe, da li si u stanici?“

„Šta? Da, jesam, naravn…“

„Idi odmah u sobu sa dokazima!“

„Šta? Što? Šta je sad…“

„SAMO POŽURI!“, dreknuo sam.

Trenutak tišine, a onda začuh brz hod, na ivici trka. „Daj mi minut.“

Sklonio sam se u mali neosvetljeni ćorsokak i oslonio na zid. Pljunuo sam cigaretu ispred sebe.

Čuo sam zadihani glas. „Tu sam! Pobogu Miče, šta se desilo?“

„Bobe, pregledaj novčanike žrtve, traži slike članova porodice!“

„Članova porodice? Kakve oni veze imaju sa sv…“

„Molim te, Bobe, samo ih pregledaj!“

Minut tišine. Dva minuta.

Ako nisam u pravu, onda mogu i zvanično da se predam.

„Miče, ovaj…ni u jednom novčaniku nema slika ni surpuga ni dece…šta si hteo ovim da dokažeš?“

Mozak mi je grčevito radio. Izvadio sam svoj novčanik i polakao izvlačio Lorinu sliku.

„Bobe, pogledaj novčanike pažljivo. Da li sada nema slika ili ih nikada i nije bilo?“

„Zaboga Miče, kako to mogu znat…čekaj…jebote ne misliš valjda…“

Tišina.

„Jebote, Miče sad se vidi pod lampom. Fleke na providnim futrolama. Jedan, dva, tri…Bog te…svi imaju fleke. Kako si…“

„Slike u novčanicima… od stajanja se vremenom slepe za plastiče folije, ako probaš da ih izvadiš posle godinu-dve ili više, ostaviće mutan trag na njima.“

„Miče, ovo je odlično, svaka čast…ali kako nama ovo pomaže u slučaju?“

„Taj prokleti parfem…“

„Parfem?“

„Bobe…na tvom i Margaretinom venčanju, da li se sećaš koje cveće je bilo?“

„Na mom i Margartetinom venčanju? Kakve veze to ima? Sećam se, ona prokleta lavanda i ono što mirise kao narandža…“

„A na Lorinom i mom, da li sećaš?“

„Uh…uh…a da, sećam se, rekao sam Margaret što nije izabrala isto, sve je lepo mirisalo na…na…na…“

„…ruže i ruzmarin, zar ne?“, prošaputah.

Tišina.

„Miče, nisam siguran u kom ovo pravcu ide, ali izgleda da imaš ideju kakav je profil „Mirisnog sečiva“, zar ne?“

Prislonio sam slobodnu ruku da masiram slepoočnice. „Ne znam, Bobe, ne znam…možda sam samo skroz umislio i ovo nema veze sa vezom. Nije vredno spomena šefu…“

„Šta nije vredno spomena, čoveče! Pa on će jedva dočekati da onim kuronjama glavatim nabije na nos da imamo idej…čekaj, izgleda da je on…šefe, šefe…ŠEFE JEBOTE…Mič je na telefonu…izgleda da je provalio nešto bitno…čekajte…….MIČE DA LI ME ČUJEŠ, NA SPIKERFONU SI, NASTAVI DA PRIČAŠ,l A JA ĆU ŠEFA UPUTITI U OSTALO…“

„MIČE, GOVORI…“, začu se bariton sa druge strane.

„Šefe, možda i nije to što mislim…“

„MIČE, VIDEO SI DA ONI IDIOTI VEĆ NEDELJAMA NE MOGU NI KOMPJUTER NE MOGU DA UPALE BEZ TEHNIČARA, I DA IM SKAČEM PO GRBAČI KAO MANIJAK KOLIKO SU NESPOSOBNI. PRIČAJ, SINKO!“

Dubok udah.

„Mislim da je naš ubica devojka između 25 i 35 godina koja se sveti ženama žrtava, i da uopšte ovo nema veze sa njihovim muževima…“

„DOBRO…“

„Svim žrtvama iz novčanika nedostaju slike žena i dece. Parfemi čine sastojci, tj. cveća koja nalazite na klasičnim venčanjima, znate ono, sve u belom, ketering, muzika i slično. Sve žrtve su bile uzorni muževi, roditelji, prijatelji, sa uspešnim karijerima i finansijskom stabilnošću…“

Tišina.

„MIČE, NA TRAGU SI NEČEMU“, oglasi se šef.

„DAJ NAM JOŠ NEŠTO, MIČE…“, čujem Boba i njegovu hemijsku kako grčevito hvata beleške.

„…svi su u predgrađima, možda čak imaju i kućne ljubimce, bazene i slično a da nismo obratili pažnju…mislim da ona targetira one što spada u pojam idilične, idealne porodice. Mislim da smo negde prevideli neku osobu, mora da postoji zajednički kontakt za sve porodice, ubica nije mogao tako brzo da izanalizira sve te porodice, sem ako ih nije poznavao u bar nekom obliku…“

„SLAŽEM SE…“

„I to baratanje sa sečivom…kao da je… kao da je…“

Odnekud osetih jak miris parfema. Ruža, lavanda…kao na žrtvama.

„Sranje…“

Kratak zvižduk.

„MIČE…MIČE! MIČE! DA LI SI TU, MIČE…“

 

Taj prokleti parfem...

 

 

Tags:
Category:

Prvo lice jednine

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

„Prvo lice jednine“ – Haruki Murakami

 

Postoje neki pisci koje jednostavno ili volite ili ne. Rekao bih da je i Haruki Murakami jedan od takvih pisaca. Kada uzmete da ga čitate po prvi put, mislim da je dvadeset i neka strana presudna, i tada proglasite njegov (bilo koji) roman za čudan i nerazumljiv…ili vas opčini i uvuče u svoj neobičan svet. A ako se desi ovo drugo, onda počnete njegove romane da rangirate u kategorije „remek-delo“, „odlično“ i “ok”.

Za mene je njegov najnoviji roman „Prvo lice jednine“ završio u kategoriji “ok”. Ovo, u stvari ,i nije roman, već zbirka kratkih priča. Ove priče su objavljivane u periodu 2018-2019 u japanskom (mesečnom) književnom časopisu “Bungakukai”, s tim što je poslednja priča (po kojoj je i nazvana ova zbirka) upravo debitovala u ovoj knjizi.

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Koje su to priče objedinjene u “Prvom licu jednine”? Da krenemo redom:

  1. Na kamenom jastuku – narator se priseća perioda kada je imao 19 godina i kada je imao seks za jednu noć sa neobičnom pesnikinjom, njenog ponašanja u tom jednom danu i kakav je to utisak ostavilo na njega.
  2. Crème – muškarac dobija pozivnicu za klavirski recital od poznanice koju nije video godinama. Kada stigne na naznačenu lokaciju (planina Kobe), vidi da je sala gde je trebao da se održi recital zaključana i da nema žive duše. Odlučuje da predahne u obližnjem parku i tamo sreće neobičnog starca.
  3. Charlie Parker Plays Bossa Nova – narator se priseća kako je na studijama napisao recenziju (za univerzitetski časopis) nepostojećeg muzičkog albuma Charlie Parker Plays Bossa Nova, koji je (kao) objavljen 1963. godine (iako je saksofonista Čarli Parker preminuo 1955. godine)…ali, da li je taj album zaista postojao ili ne?
  4. With the Beatles – čovek se priseća srednjoškolskog događaja 1964. godine, kada je video devojku koja je prošla školskim hodnikom držeći ploču With the Beatles. Zatim se priseća svoje prve devojke, prve posete njenom domu i susreta sa njenim neobičnim bratom, kome je pročitao naglas odlomak iz jedne priče.
  5. Jakult Svolous zbirka pesama – osoba po imenu Haruki Murakami priča o svojoj opčinjenosti (prosečnim) bejzbol klubom “Tokio Jakult Svolous” i kako je na njihovom stadionu počeo da priše neobičnu poeziju koju je kasnije i samostalno objavio.
  6. Karneval (Carnaval) – Čovek u svojim pedesetim se priseća neobičnog odnosa koji je imao sa “najružnijom” ženom koju je ikada sreo, ali koja ga je opčinjavala svojom harizmom i ljubavlju prema muzici, kao i njihovom zajedničkom interesovanju za Šumanovo delo Carnaval”.
  7. Ispovest majmuna iz Šinagave – Narator se priseća događaja od pre pet godina, kada je u jednom malom rjokanu (tradicionalni japanski hotel) u jednoj banji sreo ostarelog majmuna koji izgleda radi “na crno”u tom hotelu…a inače i govori japanski…i voli žene (ne ženke, baš žene)…i voli da im ukrade imena…ne pitajte…
  8. Prvo lice jednine – čovek je obukao odelo i otišao u bar da popije piće i čita knjigu…i iznenada pored njega seda žena koje kreće da ga okrivljuje za groznu stvar koju je uradio njihovom zajedničkom prijatelju…iako čovek nema pojma ko je ova osoba niti šta je to strašno uradio u prošlosti.

 

Ko nije pre čitao Murakamija, verovatno je pomislio “šta koji moj…šta je ovaj pušio kada je ovo pisao”. Ko jeste, verovatno je samo klimnuo glavom uz misao “Da, da, tipični Murakami“.

Međutim, ne bih se iznenadio i da po završetku knjige pomislite „ovo je bio prilično čudan „tipični Murakami“. 😀

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Ono što je zajedničko za sve ove priče (a ujedino su i najzanimljiviji aspekti) jeste što su sve ispričane iz prvog lica. Takođe, nijednog trenutka niste sigurni da li je narator svake priče zaista Murakami koji nam prepričava svoje događaje ili su to neki fiktivni likovi kroz koje nam Murakami prepričava neke događaje iz prošlosti (ako niste razumeli ovu rečenicu, sasvim je u redu, ipak pričamo o Murakamiju 😀 ). Takođe, svaka priča „šeta“ po tankoj (a često i po debeloj) liniji između realnosti i fantazije, tako da često niste sigurni šta se zaista dešava naratoru, i koje su osobe koje sreće stvarne a koje nisu. Ono što će se sigurno dopasti Murakamijevim fanovima jeste što su priče povezane i sa događajima iz nekih njegovih prethodnih romana (negde više, a negde manje očigledno). A tu je i očekivana Murakamijeva šetnja kroz teme nostalgije, starenja, prolaznosti života, sećanja, neobičnom pogledu na ljubav, uvijeno u tipičan „murkamijevski stil“.

Poslednju rečenicu bih prepisao i kao potencijalnu manu za “Prvo lice jednine”. Za mene je ova zbirka priča možda i do sada najslabije književno delo koje sam pročitao od Murakamija. Možda je do mene, ali neke priče mi nisu imale toliko prizvuk nostalgije i prolaznosti života, koliko o samoj smrti, da sam osetio i neke depresivne vibracije iz knjige, da mi je i čitanje išlo prilično sporo. Razumem ja i da je Murakami u godinama i sve, ali ipak…nije mi nekako ovo bilo tipično „murakamijevski“. Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je zbirka „Prvo lice jednine“ jedan od onih naslova koje će možda bolje da razumeju, da izvinete, starije generacije (50+ godina).  Ne bih rekao da su neke priče i njihov koncept čudne, uvrnute ili glupe…možda pre not my cup of tea…

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Meni, konkretno su se dopale priče „Na kamenom jastuku“, „Crème“, „Karneval (Carnaval)“ i “Ispovest majmuna iz Šinagave”. Stavio bih ovde možda i “Prvo lice jednine”, ali po završetku čitanja ove priče “pojavilo” mi se nekoliko upitnika iznad glave. ^^

Takođe, mislim da je ovo prva Murakamijeva knjiga gde se nigde ne spominje mačka. Možda sam prevideo, baš mi javite ako ste je vi negde videli…mislim u romanu, naravno…

Sve u svemu, „Prvo lice jednine“ je završilo u kategoriji „ok“ što se tiče Murakamija. Čini mi se da je kvalitet priča prilično varirao, tako da ne bih ovu zbirku preporučio ljudima koji nisu pre čitali Haruki Murakamija, već da se upoznaju sa ovim piscem kroz neki njegov drugi naslov. A fanovi će sigurno uzeti ovaj naslov da kompletiraju svoju kolekciju, mada se neću iznenaditi i ako ne budu preterano impresionirani ovim delom…mada to sigurno nikada neće priznati. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si i ti imao priliku da sretneš majmuna koji govori ili nepoznatu osobu koja te okrivljuje za događaj kojeg se niti sećaš niti si verovatno bio akter istog? 🙂

 

 

Sajt autora

Cena knjige: Geopoetika | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Kingsman (The Secret Service & The Golden Circle)

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Kingsman: The Secret Service

 

Manners maketh man” (Maniri čine muškarca) – Harry Hart (Kingsman: The Secret Service)

 

 

Postoje osobe sa inicijalima J.B. (Džej Bi) koje će uvek mamiti ženske (strasne) uzdahe.

Zamislite scenu. Muškarac i žena. U njenoj sobi, sede na njenom krevetu. Muškarac laganim pokretom ruke otkopčava s leđa njenu crvenu haljinu i blago je ljubi po vrati. Ona, sva uzbuđena ovim iskusnim gestovima zavođenja, šapuće: Ali ja ne znam ni vaše ime, gospodine…“

Scena sa muškarcem J.B 1: „Bauer…Džek Bauer…“

Ona (tihim šapatom): „Uuuhhh…iskusno…

 

Scena sa muškracem J.B 2: “Bourn…Džejson Bourn…

Ona (tihim šapatom): „Aaaaaahhhhh…opasno…

 

Scena sa muškracem J.B 3: “Bond…Džejms Bond

Ona (tihim šapatom): „Oooooooooohhhhhhhhhh…klasika…

 

Scena sa muškracem J.B 4: “Egzi…Egzi Anvin

Ona (tihim šapatom): „Iiiiiiiiihhhh…seksiiiiiiiiiČEKAJ MALO, KO SI SADA TI BALAVČE!? TI NISI DŽEJ BI!? MORE IMAŠ LI TI LIČNU KARTU MALI, ZNA LI TVOJA MAJKA GDE SI! AJDE TUTANJ KUĆI I ZAVRŠAVAJ DOMAĆI! REKLA SAM TUTANJ!

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Ne možeš je kriviti, mali…ona je bila u nekoliko realitija…neće sad ni ona sa svakim u krevet…

 

Dobro, nećemo biti tako surovi prema Gariju “Egzi” Anvinu, ima i on šlifa poput njegovih Džej Bi kolega. Ne verujete mi? Možda ćete promeniti mišljenje posle odgledanog filma “Kingsman: The Secret Service”.

Glavni junak Egzi baš i nema srećno detinjstvo. Njegov otac je nastradao dok je on imao samo nekoliko godina, a kasnije je majka započela nekakvu vanbračnu vezu/zajednicu sa nekim dripcem (lokalni kriminalac) i dobila još jedno dete. Egzi je zaista dobar momak. Ekstremno je inteligentan i talentovan za gimnastiku i parkur (i svojevoljno je prekinuo obuku za marince na pola puta, iako je bio među najboljima) ali, u skladu sa sadašnjim okruženjem, vodi neinsipirativan, dripački život (predstavljen kao tipičan stereotip za chav). I zbog jednog takvog ispada je i završio u policiji ge mu preti duži “odmor”.

Ali, kao što izreka kaže “jedan poziv menja sve” (pogotovo kada vas zove Poreska), i tako Egzi, umesto da pozove svoju majku, okreće broj koji se nalazi na poleđini medaljona koji je dobio kao dete, i koji mu je jedina uspomena na oca. Trideset sekundi kasnije, zbunjeni Egzi je slobodan, iako ni sam ne zna kako. Tada ga ispred policije čeka misteriozni čovek u odelu, tipično britanskog stila i ponašanja (dobro, ne baš toliko uštogljeno a la “metla u d**e” britansko ponašanje), po imenu Hari.

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Jedna od najluđih scena…

 

Egzi tada otkriva tajnu medaljona svog oca. Njegov otac je bio pripadnik obaveštajne službe, koji je u jednoj misiji žrtvovao svoj život da bi spasio kolege. Jedan od tih kolega je upravo bio i Hari, koji sebe krivi za smrt Egzijevog oca i, u želji da se iskupi (a i omogući Egziju bolji život), nudi priliku našem mladom junaku da pokuša da prođe obuku za pripadnika ove tajne službe, gde samo najbolji od najboljih prolaze.

A koja je to tajna služba? CIA, FBI, KBG, MI-6, BIA, Krizni štab?

Ne dragi moji, u pitanju je „Kingsman“. Ova tajna služba je nastala inicijativom bogatih ljudi koji su izgubili svoje naslednike za vreme Prvog svetskog rata, i želeli su da preduprede buduće katastrofe. Za naziv svoje službe izabrali su naziv elitne krojačke radnje koja im je šila odela (a koja je sada ujedino i paravan za njihovu bazu, tj. jednu od baza) – „Kingsman“. Ova tajna služba funkcioniše nezavisno od države i nije pod uticajem političara i njihovog novca (znači, nema da Joca iz računovodstva pronađe 50 miliona evra potrošeno pod stavkom „masažeri, stolice za ljuljanja i toalet papir“ ili da se roba nabavlja preko nameštenog tendera rođaku). Imena tajnih agenata su preuzeta iz arturijanskog perioda („Vitezovi okruglog stola“), pa imamo Lanselota, Galahada i kompaniju. Najstariji među njima je Artur, a savetnik (ujedino i IT mag i ekspert za obuke agenata) je Merlin. Aposlutno poštuju britanske manire i bon-ton, i uvek su elegantno obučeni i imaju odmeren, aristokratski način obraćanja…što ih i dalje ne sprečava da eliminišu sami gomile protivnika koristeći borilačke veštine i kišobran (da, kišobran, dobro ste pročitali).

I dok Egzi, sa još par mladih kandidata, pokušava da prođe obuku i sredi svoj život, u svetu počinje velika tehnološka revolucija. Internet milijarder i filantrop, Ričmond Valentajn, ponudio je besplatno svakom građaninu sveta da preuzme SIM karticu, koja će korisniku obezbeđivati besplatne pozive i besplatan neograničen internet. Pošto Kingsman-i znaju da „nema besplatnog ručka“ (ili, ako hoćete da upotrebim manje akademski izraz, „ni kod babe nema za džabe“), Harijev zadatak postaje da istraži ovog ekscentričnog milijardera.

I ubrzo se otkriva stravična istina da svetu ne preti samo revolucija, već i „potop” biblijskog karaktera. Da li će Hari i mladi Egzi moći da spreče ovu apokalipsu? Saznaćete u „Kingsman: The Secret Service”.

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Ovamo „odelo ne čini čoveka“ a onamo „obuci panj, biće kao ban“…daj odlučite se…

 

Zašto je ovaj film odličan i vredi vašeg vremena pored Bonda, Borna, Bauera i drugih ozbiljnih špijunskih filmova?

Jednostavno – “Kingsman” unosi dosta zabavnog i humorističnog sadržaja. Nalazi odličan balans između ozbiljnosti klasičnih špijunskih filmova i humora i zabave (ali ne u blentavom fazonu kao “Johnny English”) i definitivno vam sve vreme drži osmeh na licu. Dinamičan je i konstantno drži pažnju, kako vizuelnim i muzičkim sadržajem, tako i akcijom.

A akcija…to je posebna priča kada je u pitanju “Kingsman”. Akcija je luda, nenormalna, krvava i prilično brutalna. Da li govorimo o uvodnoj sceni a la Džejms Bond (sa egzekucijama), nenormalnom masakru u crkvi (ne pitajte), “jedan na jedan” obračunima ili “sam protiv svih”…budite uvereni, zabava vam je zagarantovana. Očigledno se i kamerman zabavljao dok je sve ovo snimao. 😀

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

A imamo i jednu princezu…i to švedsku…

 

Odličnu akciju je morala da isprati odlična gluma. Taron Egerton je odličan u ulozi mladog i okretnog Egzija (ako je verovati njegovoj filmografiji, upravo ova rola ga je i lansirala među mlade popularne zvezde), ali mislim da su seniori „ukrali“ spotlight kada je u pitanju „Kingsman“. Kolina Firta (Oskar za film „Kraljev govor“) nikada ne biste mogli da zamislite kao tajnog agenta koji premlaćuje gomilu ljudi i pride je mentor mladom agentu, sa sve britanskim akcentom i odmerenošću, ali to upravo ovde radi i sjajan je u tome. Velika podrška ovom dvojcu je i sjajni Mark Strong kao Merlin, sa sve vrcavim replikama i iznenađenim reakcijama. Legendarni Samjuel El Džekson (čiju sjajnu filmografiju apsolutno nema smisla nabrajati, pogotovo zadnjih 30 godina) je oduvek imao želju da glumi negativca u nekom Bond filmu, pa je ovo nešto najbliže tome što mu se pružila prilika, i sasvim je lep odradio posao kao ekscentrični IT milijarder Valentajn. A ne treba da zaboravimo ni epizodne uloge legendardnog Marka „Luk Skajvoker/Džoker“ Hamila kao otetog profesora, i Sofije Butele kao simpatične (veoma smrtonosne) Valentajnove pomoćnice.

A tu je i “vrela” završna scena. 😀

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Kingsman: The Golden Circle

 

Ako već odvojite vreme da odgledate “Kingsman: The Secret Service”, biće velika šteta da ne pogledate i nastavak koji se pojavio tri godine kasnije.

“Kingsman: The Golden Circle” nastavlja priču o avanturama naših elegantnih tajnih agenata. Prošlo je godinu dana od dešavanja iz prvog filma, i Egzi je sada punopravni član “Kingsman” grupe, u vezi je sa princezom Švedske i sve je super…osim što su iznenada lansirane rakete uništile bazu “Kingsmana” i pobile sve agente…osim Egzija i Merlina. Prateći “Doomsday protocol”, Egzi i Merlin otkrivaju da postoji američka verzija “Kingsmana”.

U pitanju su “Statesman”, ali njihovu bazu ne čine luksuzne krojačke radnje, već biznis sa alkoholom, tj. Kentaki burbonom (“Čovek bi pre očekivao da će im front biti KFC, s obzirom na njihov zdrav način ishrane”-prim.podsvesti). Nazivi agenata su, naravno, u skladu sa biznisom, pa imamo agente “Tekilu” i “Viskija”, Merlinov pandan je “Pivo sa đumbirom (Ginger ale)”, a njihova verzija šefa, tj. Artura je “Šampanjac”… … …Gospode Bože…

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

 

Elem, Egzi i Merlin se udružuju sa svojim novim američkim kolegama u cilju da spreče novu apokalipsu…a to je Popi Adams, ekscentrična žena-domaćica koja i dalje živi u 70-im…a koja je ujedino i vođa najopasnijeg narko-kartela na svetu i neviđeni psihopata i sociopata…i koja drži u šaci ceo svet svojom drogom i ucenjuje svetske sile, a najvernije sluge su joj dva mehanička psa…i još je pride kidnapovala Eltona Džona i drži ga kao kućnog ljubimca!

A još kada Egzi i Merlin otkriju da je još jedan agent „Kigsmana“ i dalje živ i da ima amneziju…

Iako je radnja u nastavku „Kingsmana“ na sličan kalup kao u prvom delu, film tu slabu tačku uspešno kompenzuje odličnom (i brutalnom) akcijom i humorom, zbog čega vam ni ovaj film neće biti dosadan. Pogotovo kada vidite neke urnebesne scene, poput Merlinovog žrtvenog pevanja, kaubojskog obračuna (sa sve revolverima i energetskim lasom) agenta „Viski“ sa neprijateljskim vojnicima, epskog obračuna dva „Kingsmana“ protiv svih (a za to vreme Elton Džon doživljava nervni slom i prebija sve živo…i luđe je nego što zvuči), jednog legendarnog obračuna…i sve to praćeno fenomenalnom muzikom i vizuelnim ludilom.

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

Mandalorian je ovde Kauborian, hehe, kapirate…dobro nastaviću sa recenzijom bez duhovitih komentara…

 

Gluma je i dalje na nivou i ponovo dominiraju Egerton, Firt i Strong, sada još blesaviji nego pre. Tu je sada i odlični Pedro Paskal (sjajan u vrhunskoj seriji „Mandalorian“), dok su Hale Beri i Čening Tejtum prosečni. Rolu negativca-domaćice je preuzela luckasta legendarna oskarovka Džulijen Mur.

Rediteljsku palicu za ove (prilično uspešne) adaptacije „Kingsman“ stripova u filmove drži Metju Von, koji ima za pojasom nekoliko prilično uspešnih akcionih filmova.

Sve u svemu, ako ste željni odlične (i prilično blesave i brutalne) akcije praćene odličnom muzikom i vrcavim humorom, a pride ste i ljubitelji filmova o tajnim agentima i britanske elegancije, „Kingsman: The Secret Service” i “Kingsman: The Golden Circle” su filmovi za koje vredi da odvojite vaše vreme. 🙂

A s obzirom da su oba filma ostvarila jako dobru zaradu na bioskopskim blagajnama, nije iznenađenje da nas za (najverovatnije) kraj godine čeka i treći „Kingsman“, s tim što će nas ovaj deo odvesti u prošlost, sa sasvim drugom glumačkom postavom.

 

Kingsman Taron Egerton Mark Strong Colin Firth Samuel L Jackson Julianne Moore Michael Caine

… … … …ne pitajte…

 

A ti dragi čitaoče, misliš da Egzi Unvin može da stane na crtu, Baueru, Bournu i Bondu? 🙂

 

 

 

„Kingsman: The Secret Service” trailer | “Kingsman: The Golden Circle” trailer

„Kingsman: The Secret Service” Imdb I Rotten Tomatoes | Metacritic

“Kingsman: The Golden Circle”  Imdb I Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijere: 2014 | 2017

Trajanje: 129 minuta | 141 minut

 

Tags:

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ko je bio Nikola Tesla

„Ko je bio Nikola Tesla“

 

Kada neko kaže da ima veliki respekt za jednog od najvećih inženjera, futuriste i inovatora (možda ikada), Nikolu Teslu, da među knjigama ima i njegovu, da kažemo, „autobiografiju“ („Moji izumi“), ozbiljnu napisanu biogragiju („Tesla: Pronalazač modernog“), pa čak i knjigu domaćeg autora o Tesli i vanzemaljcima (!!??)… ne možete a da se ne zapitate šta se tom čoveku mota po glavi da prva recenzija u vezi sa Teslom bude knjižica koja bi još malo mogla da prođe kao dečja knjiga („Što i jeste, na tvoju žalost…“-prim.podsvesti)…a pride je uzeta na popustu…

Međutim, knjižica „Ko je bio Nikola Tesla“ Džima Điljotija, pored toga što je bestseler „Njujork Tajmsa“, pripada i nekoj ediciji „WhoHQ book“ koja se bavi (kratkim) biografijama poznatih ličnosti i događaja.

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ova knjižica (manji format, a poveća slova) pokušava na nekih 100-ak strana da nam dočara život Nikole Tesle, što bi rekli, „od kolevke pa do groba“.

I mislim da je sasvim fino uspela u tome.

„Ko je bio Nikola Tesla“ pokriva po ubrzanom, ali jednostavnom kursu, njegovo odrastanje u Smiljanu i Gospiću, studiranje u Gracu, dolazak u SAD i početni period mučenja da preživi, vrtoglavi uspon i bogatstvo, „rat struje“ sa Edisonom, saradnju sa Vestinghausom, pa sve do Teslinog povlačenja iz javnog života i zanesenost vizijama nekih budućih uređaja i alata, koje svet nije bio spreman da razume (a za neke ideje izgleda čak i u ovom modernom periodu još nismo spremni).

Sve ovo gorenavedeno je prošarano angedotama iz Teslinog života, kao i opisima nekih istorijskih ličnosti i lokacija, bez puno opterećivanja datumima (na kraju knjižice imate paralelno hronologije života Nikole Tesle i istorijskih zbivanja u svetu).

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Jedan od dopadljivijih detalja knjižice „Ko je bio Nikola Tesla“ su definitivno crno-bele ilustracije (koje kao da su rađene nekom tamnom olovkom ili tušem).

Povremeno ćete naići i na (pojednostavljene) definicije nekih opštih pojmova (a koji će bolje pojasniti neke stvari u vezi sa Teslom i njegovim radom).

I pored malog formata (u svakom pogledu), ova knjižica se neverovatno lako i brzo čita.

„Ko je bio Nikola Tesla“ je knjižica koja je prvenstveno namenjena mlađoj populaciji i predstavlja odličan (i pojednostavljen) uvod u priču koje bio Nikola Tesla. S obzirom na veličinu i kvalitet izrade (i crteža), idealan je poklon (ako znate neko dete koje i dalje voli da čita 😀 ), za malu stariju populaciju kojoj treba ideja za sastav/seminarski rad…a matorci da krišom pročitaju brzi podsetnik o Teslinom životu i njegovim dostignućima (čisto zbog malo opšte kulture…a i da sačuvate malo dostojanstva ^^).

Nisam primetio neke istorijsko-činjenične greške tokom čitanja…valjda… 😀

 

Nikola Tesla

 

A ti, dragi čitaoče, koliko se ti sećaš detalja iz života Nikole Tesle? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan

 

Tags:
Categories:

47 ronina

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

„47 ronina“ – Susumu Katagava

 

Vreme je da se vratimo jednoj od mojih omiljenih tema, a to je Japan, i to doba samuraja. Može?

IKIMASHO! 😀

„Akō incident“ (赤穂事件, Akō jiken) je jedan od onih famoznih događaja koji su ostali zapisani u (ne samo u japanskoj, već i svetskoj) istoriji. Priča o časti i lojalnosti 47 ronina, pa makar i po cenu svog života. Jedna od glavnih odlika (vrlina) samurajske klase.

Priča počinje 1701. godine. Daimjo (za one koji nisu upoznati sa terminom, približan opis bi bio veliki i moćan feudalni gospodar) Asano Naganori mora da prisustvuje ceremonijama u šogunovom dvoru u Edou i uopšte ne uživa u tome (šogun je tada u Japanu bio vojni, ali i de facto vladar, a car je više uživao religijsku/božansku i simboličku moć…naravno da je moralo sve da bude komplikovano kada je u pitanju vlast, a niko nije spreman da je se odrekne). Najviše od svega ima muke sa „majstorom ceremonija/protokola“ (kōke) Kirom Jošinakom koji je, iako uživa šogunovo poverenje, korumpirano i pokvareno đubre kome je duša podjednako crna kao i farba koju stavlja na zube (što je tada bila moda). Iako relativno imućan, Kira voli da mu se za tutorstva ceremonija „tutne“ koji dinar u džep. Gospodaru Asanu se uopšte ne sviđa ta ideja (kao što mu se ne sviđa ni sâm Kira kao čovek) i trudi se da toleriše njegova šarmiranja, nabeđivanja, pa i uvrede koje mu ovaj upućuje, u želi da se što pre završe ceremonije i da se vrati u svoju provinciju.

Međutim, na dan kada su započete ceremonije i svakog trenutka je šogun Tokugava Cunajoši trebao da se pojavi, Kira je preterao sa svojim provokacijama i uvreda (iako je početak 18. veka, koliko samouvereni idiot treba da budeš da feudalnom gospodaru, koji je pride naoružan, spomeneš da bi umesto para prihvatio i njegovu suprugu za „donaciju“), da je gospodar Asano potegao mač na Kiru i samo ga malo ogrebao po ramenu. Da nije bilo okolnih gospodara koji su priskočili da spreče gospodara Asana da dovrši posao, Kira bi najverovatnije nastavio da bude majstor ceremonija u paklu (iako se posle ogrebotine preturio kao da je mrtav).

Baš u tom trenutku se pojavljuje šogun i svi su se sledili, jer su znali šta je sledeće u skladu sa rigoroznim zakonima. Gospodar Asano je morao da počini sepuku (znate ovo i pod izrazom „harakiri“), njegov zamak je konfiskovan, porodica (tj. supruga) poslata roditeljima, brat u zatočeništvu. Ono što je potrebno spomenuti, sa smrću gospodara Asana (i odlukom da njegova porodica više ne može da upravlja zamkom), verni samuraji klana Asano su morali da postanu ronini (samuraji bez gospodara) i da se snađu kud koji.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Međutim, jedna grupa nekadašnjih samuraja klana Asano, na čelu sa glavnim vazalom klana, samurajem Oišijem, nije mogla moralno da prihvati ovu odluku, pogotovo posle saznanja da je korumpirano i ljigavo đubre Kira i dalje živ („Al’ga izvređa, zvuči k’o naslov nekog Šešeljevog romana“-prim.podsvesti). I odlučili su da osvete svog gospodara. Bolja je i časna pogibija za osvetu (ili sepuku) nego sraman život.

Od ovog trenutka, radnja romana „47 ronina“ je prvenstveno fokusirana na Oišija, kao „glavu operacije“. Uz pomoć nekolicine vernih samuraja-ronina (Kataoka, Hara, Horibe, Jošida i drugi), više od godinu dana je pripremao teren za osvetu.

Međutim, put do osvete uopšte nije bio lak. Oiši i družina su morali da se razdvoje i da pronađu način da komuniciraju na velikim udaljenostima dok čekaju pravi trenutak, iz prostog razloga što je Kira strahovao da će biti predmet osvete, pa se stalno krio na dvoru (a posle bio pod zaštitom moćnog gospodara Uesugija zahvaljući porodičnim odnosima) i insistirao da špijuni stalno drže pod prismotrom Oišija i sve što čini.

Oiši je morao da se pripremi na velike žrtve zbog ove osvete. Da bi zaštitio porodicu, odlučio je da se zvanično razvede od svoje žene (sin Ćikara je rešio da prati svog oca na putu osvete gospodara), da taktički putuje i zamaskira trag špijunima, da pronalazi način da komunicira sa svojim saborcima, a sve u cilju da sa strane deluje da su nekadašnji samuraji klana Asano mirno prihvatili svoju realnost i da pokušavaju da žive neke svoje jadne živote, bez razmišljanja o osveti. Oiši je išao toliko daleko u maskiranju svoje situacije da se jedno vreme ponašao kao pijanac i zgubidan koji dosta vremena provodi po „četvrtima za zabavu“ (sve ono čega se pravedni i disciplinovani Oiši uvek grozio i smatrao nečasnim ponašanjem za samuraja). Ko bi rekao da će neplanirano spoznati i trenutke sreće i ljubavi, uz misterioznu gejšu, po imenu Okara…

I kada je došao trenutak za osvetu, potpise je na kraju stavilo samo 47 samuraja, sada ronina.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Svi (dobro, skoro svi) znaju kako se završila avantura 47 osvetnika. Za one koji ne znaju (ili bi želeli da se podsete), neka pročitaju roman „47 ronina“ 🙂

Kao što je spomenuto na početku, osveta 47 ronina je istinit događaj koji se desio početkom 18. veka. To je period kada Japan potresaju nemiri. Šogunov dvor u Edou (današnji Tokio) je leglo raskoši i korupcije. To je period kada cvetaju kvartovi zadovoljstva (pogotovo u Kjotou, koji kao da nije svestan bede i gladi naroda). Trgovci, mada staleški i dalje „niži“ sloj, počinju finansijski da jačaju, kao i umetnost (tada se pojavljuju i pozorišta za običan narod). Seljaci kubure pod pritiskom ogromnih poreza. Plemstvo i sveštenstvo još nekako i đene-đene se snalaze i opstaju. Ali, nedostatak ratova i sveopšta dekadencija i degenracija društva najteže padaju ratničkom staležu – samurajima, koji polako počinju da gube svoj smisao i kojima njihov kodeks, koji je predstavljao njihov simbol moći, sada postaje jedna vrsta tereta.

I u takvom vremenu se desio ovaj ozbiljan incident, koji je i velikog šoguna doveo u zakonski i moralni ćorsokak…da li je ovih 47 ratnika bilo, u stvari 47 zločinaca koji su izvršili krivično delo ubistva ili 47 časnih boraca koji su ispoštovali tradiciju i drevna učenja samurajske klase i osvetili svog gospodara, koji je morao da izgubi svoj život zbog korumpiranog dvorskog oficira. Narod je i tada njih smatrao za nove heroje Japana, a i očigledno je i istorija potvrdila svoje.

 

Samurai

 

Roman Susumu Katagave je dopadljiv i trudi se da događaj opiše što je verodostojnije moguće (naravno, mnogi detalji ovog događaja će uvek ostati „u magli“ i biti podložni raznim interpretacijama, a i veliki deo radnje romana je ispričan iz Oišijeve perspektive). Sa jedne strane zadržava neku pragmatičnost i jednostavnost, a sa druge strane su događaji prošarani dopadljivim opisima, kako gradova, tako i prirode i ljudi.

Osveta 47 ronina je bila opisana u raznim knjigama, pozorišnim predstavama, stripovima, serijama i filmovima (ukljčujući i fantasy varijantu sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi…ali o tome drugom prilikom 😉 ), tako da bi bilo šteta da se malo ne upoznate sa ovim delom, čak i ako niste neki ljubitelj japanske istorije ili samurajskog perioda uopšte.

A za japanofile…pa, znate i sami šta vam je činiti. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš osvetu 47 ronina? 🙂

 

 

Cena knjige: Tanesi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Justice League #snydercut

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Justice League #snydercut

 

Da li biste trebali da odgledate „Justice League“ verziju Zeka Snajdera (Director’s Cut, popularno i kao “Snyder Cut” ili #snydercut) ako ste već odgledali bioskopsku verziju iz 2017. godine?

Da.

Da li biste trebali da odgledate „Justice League“ verziju Zeka Snajdera ako niste pre toga odgledali bioskopsku verziju iz 2017. godine?

Da.

Da li biste trebali da odgledate „Justice League“ verziju Zeka Snajdera čak i ako niste pre toga odgledali ni “Man of Steel” ili “Batman v Superman: Dawn of Justice”?

Da (mada bi bilo šteta da ne odgledate i ova dva filma).

Da li biste trebali da odgledate „Justice League“ verziju Zeka Snajdera (zvaćemo je nadalje “Justice League #snydercut”) čak i ako niste ljubitelj superherojskih filmova?

Odgovor je opet da.

Da, da, da i DA!

Vredelo je čekanje sve ovo vreme da se pojavi ovo izdanje filma, i vredi četiri sata vašeg vremena.

Pre nego što se dotaknem nekih razlika u odnosu na bioskopsko izdanje (koje #snydercut šiša za par koplja), samo ćemo brzinski da se dotaknemo radnje za one koji možda uopšte nisu upoznati sa filmom, ali bi želeli da znaju bar o čemu se radi i da li vredi da investiraju četiri sata svog vremena.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

 

Supermen je žrtvovao svoj život da bi se uništio monstrum (u pitanju je Doomsday) koga je zli mastermajnd Leks Lutor stvorio da bi se najzad rešio kriptonskog junaka. Vreme prolazi od Supermenove/Kentove sahrane. Betmen(Batman)/Brus Vejn i dalje nije miran, jer predoseća da se velika opasnost približava, i da on i Čudesna Žena (Wonder Woman)/Dajana Prins nisu dovoljni da bi je zaustavili, i zato pokušava na sve načine da stupi u kontakt i privoli na saradnju troje (za sada potvrđenih) ljudi sa supermoćima – Munju (Flash)/ Berija Alena, Akvamena (Aquaman)/Artura Karija i Kiborga (Cyborg)/Viktora Stouna (mala digresija: ako ne zamerate, koristiću njihove nazive na engleskom, nekako sam na njih više navikao kada su u pitanju superheroji 🙂 )

Batman je bio u pravu. Supermenova smrt je „probudila“ tri misteriozne „kutije“ (Motherboxes), koje su sakrivene širom naše planete. I jedna od tih je uspela da prizove opasnog negativca sa daleke, daleke, daleke planete, Stepenvolfa (Steppenwolf), koji sa vojskom letećih demona-vojnika (Parademons) uspeva brzo da se domogne jedne od „kutija“, i to upravo od Amazonki (kojima pripada i Wonder Woman). Ubrzo Steppenwolf pronalazi odličnu lokaciju za svoju postapokaliptičnu bazu za sebe i svoje vojnike. Njegov cilj je da pronađe i preostale dve „kutije“, što bi mu omogućilo da prizove svog gospodara (kojeg je svojevremeno izdao), u nadi da će, ako mu preda na noge planetu Zemlju, time se iskupiti, i dobiti dozvolu da se vrati kući.

U međuvremenu, Batman i novookupljena ekipa su u posedu jedne od „kutija“, i ubrzo shvataju da, iako su kutije nešto što može da donese propast planeti, one same poseduju i moć da promene stanje „nečega“. Crno može da postane belo, pepeo izgorele kuće ponovo može postati cela kuća…“nešto“ može da se vrati u prethodno stanje. Svest da naša ekipa superheroja nije dovoljna snažna da se odupre Steppenwolfu i njegovim demonima ih tera na jedan riskantan potez. Ako im plan ne upali, oni će sami ubrzati propast naše planete. Međutim, izgleda da Steppenwolf i nije njihova najveća opasnost…već onaj koga ovaj zloća želi da dovede na Zemlju.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Ovo je random ubačena fotka, sasvim je očigledno da ovaj čika ne predstavlja opasnost…

 

Da li će naša novoformirana liga (super)heroja uspeti da spreči da Steppenwolfa u njegovoj nameri da dovede svog gospodara (i time garantuje propast Zemlje) i da li će se isplatiti njihov riskantan potez…saznaćete ako odvojite četiri sata svog vremena i pogledate „Justice League #snydercut“. 🙂

Imajte na umu, odavde kreću velika otkrivanja detalja iz filma (da upotrebim staroslovensku reč, spoileri), jer drugačije ne može da se pristupi seciraju „Justice League #snydercut“. 😀

Kao što možda znate, porodična tragedija je sprečila Zeka Snajdera da zaista kompletira film, mada je kasnije otkrio da su i konstanti sukobi sa studiom oko njegove vizije DC Univezuma iz njega iscrpli svu energiju. Zato je studio pozvao Džoša Vidona da završi posao. Međutim, Vidon je imao svoje vizije ovog filma, pa je 90% materijala prepravio, seckao i ponovo snimao, pa smo dobili verziju nekakvu vedriju i svetliju dvosatnu verziju filma, koja je naišla na prilično mlaku reakciju publike.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Publika: „Not impressed“
(razumećete referencu ako odgledate film 😉 )

 

Znate, ja prilično poštujem rad Džoša Vidona. Podario nam je neke kultne serije (meni jedna od najboljih serija svih vremena je upravo „Firefly“, a tu i legendarna „Buffy“ čiji se rimejk ubrzo sprema, zatim solidni „Angel“, zanimljivi „Dollhouse“, urnebesnu mini-seriju „Dr. Horrible’s Sing-Along Blog“, kao i superherojski „S.H.I.E.L.D“) i sjajne filmove („Serenity“ koji je probao da zaokruži seriju „Firefly“, a tu je i nezaboravni „Toy Story“, kao i odlične superherojske filmove „Avengers“ i „Avengers: Age of Ultron“). Na papiru, ovaj čovek zna da uradi dobar posao sa superherojskim žanrom, zar ne?

Ali nisu trebali da angažuju Vidona da radi DC! Kao što je Nolan rešio da nam dâ mračnijeg Batmana (sa Bejlom u glavnoj ulozi), tako je i Snajder imao mračniju verziju DC univerzuma na umu. Nemojte pogrešno da shvatite, i Marvel se bavio prilično mračnim i teškim temama, braća Ruso su lepo zaokružili celinu „Osvetnika“. I Vidonovi filmovi sa „Osvetnicima“ jesu ispali super…ali on nekako svemu dâ vedriju i duhovitiju notu, a nekada to i nije potrebno za neko ostvarenje. A i prilično je tvrdoglav čovek koji hoće sve da se radi po njegovom, i često ulazi u konflikte sa ostalima…

U prevodu, pre izlaska „Justice League #snydercut“, moj utisak je bio da je Vidon napravio jedan mlak superherojski film, koji se više provukao na hajp (hype). Posle izlaska „Justice League #snydercut“, moj utisak je da je Vidon debelo zabrljao sa filmom, i da je Zek Snajder na kraju imao bolju viziju za DC. Opet, tako sam to doživeo, možda i grešim.

Šta je to Zek Snajder uradio da je ovaj film (opet, bar po meni), za nekoliko kopalja ispred originalnog izdanja?

Za početak, sve je mračnije…ali ne samo u prenesenom značenju, već i bukvalno. Film je dosta vizuelno mračniji, sivlji, tmurniji i deluje „opasnije“, što se prilično nadovezuje na radnju filma. Kasnije scene imaju prilično apokaliptični vajb.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Batman/Batfleck je sada još bolje ispao nego u originalu

 

Muzika je isto sjajna, i skroz drugačija od originalnog filma…u prevodu, mnogo je dinamičnija i dramatičnija, a u pojedinim trenucima može i da vas podiđe blaga jeza. Naravno, ova numera je i dalje neprevaziđena.

Snajder je proširio backstory (kod nas nesrećno prevedeno kao pretpriča…pre bih koristio, da prostite, izraz „pozadinska priča“) superheroja. Najzad znamo šta se konkretno desilo sa Cyborgom, kako je postao to što jeste, proživljavamo njegovo navikavanje na ideju da je pola čovek-pola sajber oružje masovnog uništenja, kao i njegov veoma komplikovan odnos sa ocem, naučnikom Sajlasom Stounom.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Cyborg…u ovom izdanju sve oko ovog superheroja je dobilo smisao

 

Kad smo kod Sajlasa Stouna…ovde najzad dobijamo pojašnjenje šta se desilo sa njim (pošto je u originalnom izdanju samo „nestao“ u jednom trenutku), i da je upravo on odigrao veoma bitnu rolu za superherojski tim. Bože me prosti, nije da želim da verujem u to, ali davanje smanjenog značaja dvojici tamnoputih glumaca stvarno ne ide u prilog Vidonu, za koga kruže priče da je težak rasista…a i da je Gal Gadot imala debele probleme sa njim…

Naš Flash, naš Beri Alen… od običnog trapavog spadala koji izgleda prilično retardiran i ima loš smisao za humor, kome su najveći uspesi što je dodao mač Wonder Woman i spasio jednu rusku porodicu (kako nam je predstavljen u originalnom filmu)…sada smo dobili inteligentnog i smotanog mladića (i dalje sa lošim smislom za humor) koji je, iako strašljiv, prilično značajan član tima i koji igra ključnu ulogu u završnici filma (ipak poseduje jednu od najboljih supermoći sa svim njenim varijacijama).

Wonder Woman i Superman su dodatno fino „izbrušeni“ sa mračnijim pristupom kao u prvim filmovima.

Aquaman je opičena sirovina kao i pre, ali je sada još prgavija i sarkastičnija.

Batman u “Justice League #snydercut” je prikazan kao još kompetentniji akter na bojnom polju (ko je gledao animirane verzije DC-a, znaju da je ovo i dalje od njegovog potencijala), ali što je još bitnije, predstavljen je kao jasan lider tima i autoritet.

Unapređena je i interakcija među junacima, i to se najviše primeti na polju humora (pogotovo između Aquamana i Flasha), emotivnog razumevanja (Wonder Woman i Cyborg), pa i suptilne platonske simpatije (Wonder Woman i Batman).

A negativac Steppenwolf je posebna priča. U originalnom delu izgledao je zastrašujuće kao dečja figura od glinamola i kome biste najradile lupili ćušku uz komentar „Stevice, ne s**i više“, a sada deluje prilično zastrašujuće (blagi alien vibe) i ima ozbiljan motiv da pokori planetu, a to je iskupljenje pred svojim gospodarom.

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Za vreme Vidonove ere, deca su mu lupala čvrge i zvala „Stevica“… za vreme Snajderove ere, on je lupao šamare, otimao drugoj deci pare za užinu i tražio da ga zovu „Stevinator“

 

Znate, “Justice League #snydercut” je odličan primer za izreku “đavo leži u detaljima”. Film briljira na tom planu. Ja sam spomenuo samo neke od očiglednih detalja koji su drugačiji (bolji), i mogao bih da se još raspišem na još ola la strana šta je promenjeno, ali preporučujem da otkrijete sami. Samo ću spomenuti crno Supermanovo odelo, Darkseid, DeSaad i Granny Goodness, mračni Apokolips, legije parademona, Anti-equation formula, superheroji iz grčke mitologije, Joker…dosta poslastica za ljubitelje DC-a. I još na to dodajte proširenu priču.

Ono što je isto skok u kvalitetu jeste akcija, koja je dosta fluidnija i dinamičnija, a pogotovo upada u oči uvodna scena gde Wonder Woman spašava đake. I za razliku od Vidona koji se plaši krvi, ovde ćete imati priliku da je vidite (uključujući i jednu prilično ozbiljnu egzekuciju).

Tu su čak tri epiloga, od kojih je publika posebno (i opravdano) poludela za jednim…knightmare.

Gluma je odlična, a za mnoge glumce je dobila drugu dimenziju. I dalje stojim iza toga da je Ben Aflek odličan izbor za starijeg, iskusnijeg Batmana/Brus Vejna. Ima određenu harizmu i „neutralan“, stoički humor koji pristaje Batmanu, a ovde je Batman i zaista delovao kao lider.

Proširena uloga za Cyborga je omogućila Reju Fišer da svoj pokaže talenat, kao i različit spektar emocija i mislim da je teško zamisliti ko bi mogao da bude novi Cyborg.

Ezra Miler…jadni Ezra, mislim da je on u Vidonovom izdanju prošao najgore. Mala minutaža, glupave scene i Vidonova zamisao Flasha, dovela je do toga da se na ovog glumca osuje drvlje i kamenje i da pod hitno mora da se nađe neki drugi glumac. Ruku na srce, ja i dalje baš nisam oduševljen idejom da ovaj glumac bude Flash (niti civil Beri Alen), ali njegova rola u #snydercut izdanju i vidljivo drugačija gluma…mislim da su smekšali i publiku prema ovom glumcu, pa su voljni da mu pruže još jednu priliku. Videćemo…

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

Možda ima nade za Ezru…ali možda…

 

Blesavi Momoa i veštac Geralt su bili standardno dobri, a šarmantna Gal Gadot treba u ruku da poljubi Snajdera, jer je ovaj film isprao odvratan ukus njenog prethodnog filma („WW 84“ je meni ne samo jedan od najglupljih superherojskih, već i filmova uopšte) i jasno stavio do znanja u kom pravcu ova glumica treba da se razvija kao Wonder Woman.

Još jedan plus jeste što su i glumci (poput Ajronsa, Simonsa, Koni Nilsen, Defoa i Ejmi Adams ) u svojim epizodnim ulogama dali priličnu dubinu filmu.

Kada se sve ovo sumira, šta dobijamo? Faktički, novi film. Ne neki „unapređeni“ (upgrade), već zaista novi film, koji ima skroz drugačiju (i smisleniju) priču od Vidonove verzije. Ovo nije klasičan directors cut ili extended cut ili nešto slično, već zaista sa punim pravom je “Justice League #snydercut”.

Kao što se da primetiti, meni se “Justice League #snydercut” zaista dopao, i gledao sam ga dva puta u kratkom razmaku i vredeo je mog vremena.  Posle ovoga, Vidonova verzija mi je potpuno izgubila poentu za gledanje.

Da li vredi da odgledate “Justice League #snydercut”? Mislim da je odgovor očigledan, ali ako i dalje imate dilemu, ponovo pročitajte početak recenzije. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o #snydercut verziji? 🙂

 

Justice league snydercut Liga Pravde Ben Afleck Gal Gadot Zack Snyder Henry Cavill WB JLA Batman Superman Flash Wonder Woman Aquaman

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 2021. godina

Trajanje: 242 minuta (da, dobro ste pročitali…četiri sata…)

 

Tags:

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

„Trilion dolara coach“ – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

               Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige „Trillion dollar coach“

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

The Mandalorian (season 2)

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

„The Mandalorian“ (season 2)

 

May the 4th be with you”- mantra svakog STAR WARS štrebera

 

The Mandalorian” je jedna od retkih serija koja je uspela da uradi tri stvari. Uspela je retardiranu 2020. godinu da učini podnošljivijom, pokazala je da je moguće da druga sezona neke serije bude bolja od prve, i što je najvažnije, vratila je nadu Star Wars fanovima da će se “Dizni” potruditi da nešto kvalitetno učini za njihovu omiljenu franšizu, a ne samo da je muze do iznemoglosti.

Radnja se nadovezuje na kraj prve sezone. Naš hrabi Mando (Djin Djarin) sa slatkim zelenim bebčetom Jodom luta galaksijom, sa ciljem da ispuni svoj zadatak, a to je da ujedini bebca sa pripadnicima njegove rase. Međutim, oni su ujedino i meta kriptičnog Mofa Gideona, koji želi da se domogne malog Jode zbog njegovih moći…a namere mu uopšte nisu dobre. Da li će Mando i bebi Joda izvući žive glave, saznaćete u drugoj sezoni „Mandaloriana“.

Kao što je napisano u prvom pasusu, „The Mandalorian“ je sve podigao na još viši nivo i drastično unapredio.

Ovaj space western je vizuelno i muzički još bolji nego što je bio u prvoj sezoni. Naš Mando u punoj mandalorianskoj opremi deluje zaista impresivno, ali i zastrašujuće, i odaje taj neki samurajski vajb. A još pride će kasnije i dobiti jednu veoma moćno oružje za blisku borbu.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

 

Tu je naravno i uvek slatki bebi Joda, koji je još umiljati, tvrdoglaviji i nestašniji nego pre, i znaće da uvuče Manda u neprilike.

Meni su se posebno dopala dva detalja u drugoj sezoni „The Mandalorian“, koja smatram i ključnim za uspeh serije.

Prva je povezanost skoro svake epizode druge sezone sa nekim događajem iz prethodne. Mando i bebi Joda će posetiti mnoge lokacije iz prve sezone i videti kako su posledice njihovih akcija uticale na sadašnja dešavanja, a srešće i mnoge stare znance, kojima će ponovo trebati pomoć, a koji će i sami pomoći našem dvojcu, kao i one koji će im odmoći (Grif Karga, dr. Peršing, Kjuil, Peli Moto, Kara Djun, Fenek Šand, Migs i mnogi drugi).

Drugi detalj je vezan za mnoge nove likove koji su se pojavili u seriji, a što će posebno predstavljati poslasticu za one koji su veliki ljubiteli Star Wars serijala, koji znaju o ovom univerzumu ne samo iz filmova, već i iz nekih drugih medija, kao što su legendardni Boba Fet, mandalorijanska ratnica Bo-Katan, Kob Vant…jedno od najvećih iznenađenja je definitivno susret Manda i nekadašnjeg padawana (učenika) Anakina Skajvokera/Dart Vejdera, Asoke Tano. Ta epizoda je posebno zanimljiva.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Rozario Doson je super ispala u roli Asoke

 

Naravno, najveća poslastica se krije u poslednjoj epizodi, kada će se na kraju pojaviti jedan legendardni džedaj…ne bih da vam otkrivam puno, reći ću samo da se njegovo ime rimuje sa „Vuk Skajnjujorker“, šššš…. a i kada vidite kako se završava epizoda, i najgrublja muškarčina će pustiti suzu.

Gluma je i dalje na vrhunskom nivou. Pedro Paskal je odličan kao Mando, i zaista uspeva da pokaže puno toga, kako kada ima šlem, tako i kada je bez njega. Ono što sam napisao u recenziji prve sezone i ovde stoji:

“Mando…Pedro Paskal uopšte nije imao lak zadatak, morate priznati. Stalno je morao da nosi kacigu (lice mu vidimo samo u flešbekovima vezanim za njegovo detinjstvo, a kao odraslog samo na par sekundi u jednoj sceni), a pritom je njegov junak zamišljen kao čovek od malo reči. I pored svega, mislim da je jako dobro izneo svoju ulogu sa svojim Klint Istvud/Džon Vik/samuraj pristupom. Kroz njegove pauze u odgovorima, uzdahe, govor tela, mislim da može da se oseti namera da se predstavi junak koji, koliko god da se trudi da stoički podnosi sve, sa druge strane ima teškoće da se uzdrži od emocija besa, straha, tuge, pa i razočaranosti.”

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Bebi Joda je i dalje sladak…ali i dalje komplikuje život Mandu…

 

Odmah za Paskalom je Đankarlo Espozito kao kriptični negativac(?) Mof Gideon, koji je pokupio dosta simpatija za svoju rolu, kao i Rosario Doson, koja nam je dala uvid u neku smireniju i zreliju Asoku Tano (pogotovo ako se setite serije “Clone Wars”, sve vam bude jasno 😀 ), a ne zaboravimo ni odličnog Temuera Morisona kao Bobu Feta.

I pored toga što je Džon Favro napisao sve epizode, a reditelji (kao i prošli put) bili raznoliki, kvalitet epizoda nije opadao.

Koliko je “The Mandalorian” kvalitetna serija, dovoljan je dokaz da je „Dizni“ dao zeleno svetlo da se urade čak tri spinofa (spinoffs): “The Book of Boba Fett”, “Rangers of the New Republic” i “Ahsoka”. Ne znam za vas, mene posebno interesuje kako će ispasti prvi i treći naslov.

Sve u svemu, ako niste pre ovoga gledali seriju „The Mandalorian“, sada vam je prava prilika da započnete. A fanovi Star Wars univerzuma verujem da očekujem sa nestrpljenjem treću sezonu. 🙂

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Kako da ne dočekate treću sezonu posle ovakve završnice druge?

 

A da, sada će i saznati pravo ime bebi Jode. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si već počeo da gledaš seriju “The Mandalorian”? 🙂

 

 

The Mandalorian website

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Trailer

Format: Serija

Broj sezona : 1 (osam(8) epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 30-40 minuta

 

Tags:
LinkedIn
Share
Follow by Email
RSS
sr_RSSerbian