“Samo ne zaboravi, Zavodniče“, rekla je, „budi dobar prema svima na koje naiđeš dok se penješ, jer ćeš možda opet morati da ih sretneš kada budeš silazio“ – Vilova baka, Điđi („Vil“)
Vil Smit (Will Smith)…ko još nije čuo za ovu svetsku megazvezdu? Jedan je od retkih koji je uspeo da u svoje vitrine smesti i Gremi i Oskar (kao i mnoge druge nagrade), i podjednako zadužio i muzičku i filmsku industriju.
Zaista gotivim Vila. Ima dobre pesme i sjajne filmove iza sebe (“The Pursuit of Happyness”, “Ali”, “Men in Black”, “Bad Boys”, “Hancock”, “I am Legend”, “King Richard” i mnogi drugi) i zaista deluje kao interesantna osoba. Ostvario se kao otac i suprug, a pored muzičke i filmske karijere, uspešan je i u startap vodama.
Vil je oduvek bio miljenik i kritičara i publike i medija, ali imao je i on svoje ekscese tokom karijere (naravno, najpoznatiji je prošlogodišnji, kada je ošamario Krisa Roka na dodeli Oskara zbog šale na račun njegove žene Džejde, zbog čega je dobio zabranu prisustvovanja dodeli Oskara narednih 10 godina).
Međutim, kako je bio miljenik svih gorenavedenih, isto tako je često znao da podiže znakove pitanja nekim svojim neobičnim izjavama i postupcima, poput njegovog odnosa sa bliskim osobama, uključujući tu i decu i ženu (Džejdu Pinket-Smit).
U neku ruku, odrastao sam uz Vilove filmove i pratio njegovu karijeru. Međutim, kako sam postajao sve stariji (i sve više zainteresovan za psihologiju, komunikaciju, lični i poslovni razvoj, govor tela i ostalo), počeo sam da primećujem neke “detalje” u Vilovom ponašanju koji su mi bili pomalo, pa, neobični.
Nekako sam uvek imao čudan utisak da nekada vidim jednog Vila kao nekakvu veštačku konstrukciju, a onda neočekivao “izleti” neki impulsivni, plašljivi, detinjasti Vil.
I onda se pojavila vest da će izaći njegovi memoari, jednostavno nazvani – “Vil”.
Međutim, jedan od najbitnijih razloga zašto sam uzeo knjigu, krije se u osobi koja je sarađivala sa Vilom na memoarima…a to je sjajni Mark Manson, koji je (po meni), napisao jednu od najboljih knjiga, “E zabole me” (možda je, posle toliko godina, zaslužila novo iščitavanje i “re-recenziju”? Inače zanimljivost: mislim da je recenzija te knjige najčitaniji tekst na blogu) i ništa manje kvalitetnu “Ma sve je sjebano”. Imao sam predosećaj da će knjiga biti dobro napisana uz njegovu asistenciju.
I nisam se prešao u proceni. 😁
Izazov je recenzirati memoare, pa bih tekst podelio na dva dela: šta (otprilike) pokriva knjiga i moje (psihološko) viđenje Vila.
Vil će nas u svojim memoarima provesti kroz svoj životni put od najranijieg detinjstva, pa sve do neke (mislim) 2021. godine.
Videćemo kako je gajio strahopoštovanje prema ocu (sa jedne strane, stroga figura koja je donosila hranu na sto, radnu etiku i neke životne lekcije, a sa druge strane često fizički agresivna i nasilna i nerazumna) i divljenje prema majci (veoma brižna, obrazovana i načitana žena koja je polagala velike nade u školovanje svoje dece, i koja je, pogotovo za ono vreme i tadašnju kulturu, znala i da “preseče” neke stvari u porodicčnim odnosima) i kako je obožavao baku Điđi i njene mudrosti prožete ljubavlju i verom u Boga.
Otkrićemo da je imao izazove da se prilagodi društvu zbog toga što je bio sanjar i malo odudarao od društva sa svojim stavovima.
Zatim će nas Vil uvesti u svet hip-hopa i repa, i koje je sve izazove od mladosti morao da prebrodi da bi ostvario (uspešnu) muzičku karijeru, na koje je sve probleme i predrasude nailazio i kako je došlo do toga da veoma mlad na kraju postane velika (i bogata) muzička zvezda sa Gremijem pod miškom…i kako je zbog neplaćenih poreza sve izgubio i morao da se iznova muči.
I onda je (neočekivano) ušao u svet televizije kao glavni junak serije “Fresh Prince from Bell-Air” i osvojio publiku svojom autentičnošću. A zatim je kasnije shvatio, iako je muzika njegova velika ljubav, da mu je film životna svrha. Tada je rešio da postane najveća filmska zvezda, i snimao je odlične filmove (podeliće sa nama dogovoštine kako je birao neke filmove i izazove tokom snimanja), postao miljenik publike i zlatna koka koja garantuje velike zarade od filmova. ,
A svi ovi događaji su prožeti sa tri konstanta (lajt)motiva koji se provlače kroz memoare…
Na prvom mestu, žene i ljubav. Vil će sa nama podeliti svoja ljubavna razočarenja i uspehe, kao i kako je (na kraju) definisao odnose sa bivšom suprugom Šeri i sa sadašnjom Džejdom, i šta je voleo a šta ne kod Džejde (sa Šeri je bio tri godine u braku, a sa Džejdom je već 25 godina).
Tu je zatim i ideja porodice. Vilu je veoma stalo da bude najbolji otac i muž i brat i da ih sve usreći…međutim, što zbog neznanja, što zbog svoje tvrdoglavosti, nije baš vukao najbolje poteze u životu, jer je verovao da će, ako ih zasmejava i materijalno obezbeđuje, sve biti u redu.
I na kraju, verovatno i ključno pitanje: “Ko je, u stvari, Vil Smit?” Ali toliko ne u smislu pitanja namenjenog čitaocu, već koliko sâm sebe Vil konstantno preispituje. Šta je njega definisalo da bude takav kakav jeste? Da li je jedini način da ga neko voli da maksimalno udovoljava, ako treba i da bude otirač? Zašto je toliko često jedno govorio, a drugo mislio? Da li treba da se drugi osete srećno da bi on bio srećan ili ide obrnuto u životu?
I na kraju, roman se završava sa Vilom koji ušao u 50-e godine i u velikoj je životnoj krizi i na pragu da mu propadne brak, pa se okreće ajahausci i spiritualnom putovanju da pronađe sebe, svoju svrhu i smisao sreće.
Kao što vidite, nisu bez razloga memoari “Vil” na skoro 450 strana. 😁
Drugi element recenzije je (moje) viđenje Vila.
Po završetku čitanja, shvatio sam da su mi se neke kockice sklopile u vezi njegovog profila ličnosti. Vidite, neke trauma iz detinjstva i odrastanje u 70-im, u kombinaciji sa njegovom sanjarskom prirodom, doprinele su tome da je Vil morao da izgradi jednu veštačku konstrukciju sebe da bi (prvenstveno psihički) opstao. Logika mu je bila (sa dečije perspektive) smislena – “ljudi su veseli kada se ja glupiram, a ako su veseli, onda nisu nasilni. Tada sam im zabavan, a ako nastavim da im udovoljavam da se osete lepo, onda će me voleti i ceniti.” Sličan princip je posle primenjivao i u ljubavi (sada mislim da tinedjžerski dani njegovog junaka u filmu “Hitch” imaju i blagi biografski momenat).
Vidite, Vil je svestan da je u stvari najveći deo života bio kukavica i slabić. Želeo je da bude jak, ali njegovo nerazmišljanje i česte impulsivne reakcije, praćeno arognacijom, a zatim i psihičkim slomovima, doprinele su da često ljudi nisu mogli da znaju na čemu su sa njim. I sâm jasno prikazuje da je imao pogrešne ideje kako izgleda ljubav i kako se tretiraju porodica i prijatelji (čak i u kasnijim godinama), i kako u velikom broju slučajeva uopšte nije čuo šta mu ljudi zaista govore već je tumačio stvari kako su njemu odgovarale. Naravno, detinjstvo i prve ljubavi i prijateljstva su ga dosta oblikovali, ali nije mu bilo jasno da je dugo (verovatno predugo) te obrasce nosio sa sobom (kao što čini veliki broj populacije).
Neretko, Vil pokazuje drastične zaokrete u načinu razmišljanja koji ljude može da uhvati nespremnim, a i njega samog. Sa druge strane, ponovno promišljanje situacija i menjanje perspektiva je nešto sa čime bi se Adam Grant sigurno složio, pogotovo u svojoj najnovijoj knjizi “Razmisli ponovo”.
Inače, kada smo kod knjiga, iz memoara vidimo da je Vil ljubav prema knjigama (pogotovo o razvoju, psihologiji i filozofiji) otkrio u kasnijim godinama (u vreme jedne od svojih najvećih kriza, kada se privremeno izolovao od svih), ali da postoje neka dela koja su na njega kao mlađeg prilično uticale, poput “Alhemičara” (kada je počeo više da preispituje svoju svrhu u životu) i “Heroj sa hiljadu lica” (koja mu je dala dosta smernica kada je u pitanju gluma), kao i “Žene koje trče sa vukovima” kada je pokušavao bolje da razume krizu koja je zahvatila Džejdu u njihovom braku kada je ona osetila da je izgubila svoju svrhu i identitet.
Takođe, Vil će se dotaći i svojih susreta sa nekim od najuticajnijih ljudi tog doba, poput Muhameda Alija i Nelsona Mendele, koji su imali veliki uticaj na Vila svojim razmišljanjima. Tu su bili i razni biznismeni, scenaristi, umetnici, kao i situacija kada je na jednom mestu sreo Arnolda Švarcenegera, Silvestera Stalonea I Brusa Vilisa i pitao ih za savet šta je potrebno da bi bio najbolji u filmskom svetu. Videćemo i koliko se divio Ediju Marfiju i Martinu Lorensu, vrhunskim komičarima i tada velikim zvezdama koje su zarađivale ozbiljan novac.
„Vil“ je neverovatno čitljiva knjiga. U saradnji sa Markom Mansonom, Vil je ispričao ne samo svoju životnu priču, već i priču o hip-hopu/repu, kao i filmskoj industriji. Kroz Vilove oči videćemo šta su prava prijateljstva i ljubavi (i kako ih je moguće lako uništiti nepažnjom), kao i kako često ne može da prepoznamo neprijatelje koji su u našoj blizini. Uvidećemo da talenat (zaista) ne može da pobedi naporan rad, etiku i disciplinu (Vil je inače poznat kao ekstremno veliki perfekcionista u pristupu glumi, a i porodici…što često zna i da mu se obije o glavu). Proživećemo (zajedno sa njim) njegove najveće poraze koji su ga oborili na zemlju i kako mu je trebalo vremena da se pridigne i nastavi dalje. I kroz sve to, provlače se Vilova zapažanja, opaske i razmišljanja, refleksija na neke prošle događaje, kao i mudrosti drugih ljudi koje je prihvatio u svom životu. A sve ovo ukomponovati da bude lagano za čitanje, a opet prožeto dubinom, a neretko i sarkazmom i cinizmom i psovkama, pesimizmom i optimizom…sveukupuno, osećajem realnog, ne bi moglo bez Mansonove pomoći.
Dobra stvar je što je Vil sebe predstavio relativno „izbalansirano“ u svojim memoarima. Nije se odlučio za pristup from rags to riches i kako je on bio mnogo kul, neuništiv, sveznajući koji se probio jer je bio Bogom dan (sasvim je očigledno iz memoara da je imao i dosta sreće u životu, što je isto tako bitno za uspeh). Isto tako, nije ni krenuo putem patetike i konstantnog samosažaljenja da bi izazvao naše simpatije i saosećanje zbog gluposti koje je činio. Jednostavno, različite emocije će vas pratiti sa njegovom životnom pričom. Biće vam ga žao, biće vam drago zbog njega, znaćete i da mu se pomalo divite…ali Boga mi, često će vam prolaziti i misli poput „Jeb**e Vile, stvarno si ispao go**o, čak ni ja ne bih tako postupio u tim godina“ ili „E, jesi idiot, Vile…“ ili neretko ćete se lupiti po čelu kada vidite kakve je gluposti izgovarao (naravno, i Vil je sada toga svestan, pa neretko će podeliti sa nama šta je, u stvari, trebao da izgovori u određenim siutacijama, a ne gluposti koje je zaista rekao).
Isto tako „Vil“ ima i dobre poruke za ljude koji preispituju svoju karijeru (kako i šta dalje), i to ne samo u smislu filma i muzike, već i generalno biznisa. Veoma je bitno sretati se sa ljudima i stvarati kontake (što Vil i nije puno voleo na početku svoje karijere)…isto tako, veoma je bitno voditi računa o porezima. 😅 Isto tako, veoma je bitno imati i dobar osećaj u želucu da li se treba u neke stvari upustiti ili ne, ali i imati dobre savetnike koji neke stvari mogu objektivnije od vas da sagledaju (mnoge filmove, poput „Man in Black“ ili „Ali“ je Vil u početku kategorički odbijao da snima, ali su ljudi znali kako da ga ubede).
Ali, možda i najbitnija stavka kada je u pitanju biznis i veliki novac…naučiti da se bude skroman i da se ne opterećuje toliko materijalnim stvarima (u smislu gomilanja opipljivih stvari), koliko da se novac ulaže u ljude, biznis, poklone i iskustva poput putovanja.
Sve u svemu, za mene je „Vil“ ispao na kraju odlična knjiga (tj. memoari) za čitanje, koja nam daje lep uvid u njegov životni put i psihološki profil, a pride ima i lepe poučne lekcije. Ako ste ljubitelji lika i(li) dela Vila Smita (ili vas jednostavno interesuje kako da ne pravite neke gluposti, ali i kako neke pametne poteze da povučete), a pride volite i da pročitate poneki „sočan“ detalj, nema razloga da preskočite ovaj naslov.
„Pitanje je, možemo li voleti jedni druge bezuslovno ili da li kontigent ljubavi koji dajemo drugoj osobi deluje tačno kako nam je to potrebno? Lako je „voleti“ nekoga kada radi ono što želite da radi, tačno onako kako želite da radi. Ali kako se ponašate kada ta osoba istupi van vaše slike? Kako je tretirate kada vam naudi? To su vremena koja određuju da li zaista volite nekoga ili ne.
Voleti je teško. Potrebna je ogromna hrabrost da se otvori ranjeno srce iznova i iznova za mogućnost blaženstva ljubavi. Kao što Čarli Mek uvek kaže: „Uplašena kinta ne mož’ da pravi kintu.“ Ljubav zahteva hrabrost, spremnost da se rizikuje sve.
Ali hrabrost ne znači odsustvo straha. Hrabrost je učiti kako da nastavite napred čak i kada ste prestravljeni.“
Moj dragi čitaoče, koji je tvoj omiljeni film ovog glumca? 🙂
Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Audible | Waterstones | Penguin Random House | Barnes & Noble
