Category Archives: Knjige

Ja, tajkun

Date:        Leave a comment on Ja, tajkun  

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

„Ja, tajkun“ – Miroslav Mišković

 

Posle dvadeset osam godina ćutanja, progovorio je Miroslav Mišković, najveći biznismen Srbije s kraja XX i početka XXI veka.

Zašto je ćutao? Zašto je sada progovorio?

 

Ne, nisam ja ovo napisao, to piše na pozadini knjige, „Ja, tajkun“…mada, sada kada sam ovo izgovorio naglas, nekako zvuči i bombastično i misteriozno…

Ahem…elem…

Pitao sam se kako će ići sa čitanjem ove knjige, ali ne mogu reći da me nije interesovalo. Posle priče Bojana Lekovića o „Kupujem-Prodajem“ i njegovom viđenju kako voditi kompaniju i suočavati se sa izazovima, a zatim i životnog puta Bila Ajgera od „ABC“ do „Diznija“, hteo sam ponovo da pročitam neku varijantu biznis-autobiografske knjige. Nekako se baš u tom trenutku pojavila vest o „Delta House“, a relativno pre toga i vest da se Mišković povlači iz operativnog vođenja „Delte“. Možda zato što mi je u glavi još bila sveža Ajgerova biografska priča (kao i to da se i on povukao iz „Diznija“ u trenutku kada je kompanija na vrhuncu), pa sam rešio da i knjizi „Ja, tajkun“ dam priliku.

Nisam ljubitelj politike, a imao sam osećaj da će ovde biti i komentara na račun države. Naravno, čitajući knjigu, jasno mi je bilo da sve to vuče korene još iz daleke prošlosti za njega (Miškovića) i da se on morao dotaći i države i njenog odnosa prema njemu.

Ali, opet, ne može se prenebregnuti činjenica i da je „Delta“ velika kompanija i da je moralo postojati i neko znanje i veština da bi se dovela do onoga što je sada. A to je deo koji je mene zanimao, male tajne velikih preduzetnika.

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Knjiga je podeljena u nekoliko poglavlja, i svako počinje uvodnim delom u kojem se autor dotiče perioda između 2012. i 2017. godine (period famoznog hapšenja, optužnice, sudski proces i ishod), da bismo posle toga suptilno bili prebačeni u daleku prošlost i karijerno probijanje Miroslava Miškovića – od „Jugobanke“, preko „Župe“, ulaska u vladu SRJ, do famoznog 4. februara 1991. godine kada je registrovana firma „Delta 2M“…da bismo danas, 30 godina kasnije, videli gde se „Delta“ nalazi na mapi Srbije i regiona.

Šta ćemo još otkriti u knjizi „Ja, tajkun“?

Miroslav Mišković će nam ispričati kako je tekao njegov put i koje je poteze vukao u svojoj karijeri, pogotovo kada je bio na ozbiljnijim rukovodećim pozicijama u kompanijama. Kako je komunicirao sa ljudima (bili oni direktori drugih kompanija, njegovi podređeni ili političari), koje taktike je primenjivao da bi ostvario svoje rezultate, promene i metode koje je pokušavao da implementira u radu svojih kompanija.

Ali, otkriće nam i neke manje poznate detalje…poput ličnog proživljavanja perioda hapšenja, otmice od strane zemunskog klana, kao i kakav je imao odnos sa Miloševićem, Tadićem, Đinđićem, Nikolićem, Vučićem i kako ih je doživljavao kao ličnosti.

Videćemo kako je teklo stvaranje „Delta banke“, „Delta osiguranja“ i „Maxija“, njihova prodaja i zašto se Mišković odlučio na te poteze.

Mišković će se dosta doticati svojih (finansijskih) uspeha…ali i (finansijskih) promašaja, bilo kupovinom ili time što se nisu realizovali njegovi planovi (neuspelo spajanje trgovinskih lanaca „Delta“, „Agrokor“ i „Merkator“; zatim zašto smatra da je prodaja „Maxija“ bila ekvivalent nacionalnoj katastrofi iako je prodat za više od 900 miliona evra; njegova vizija „Beograda na vodi“).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Otkrićemo odgovore na pitanja poput „Kako je zaista zaradio prvi milion“, „Zašto su žene njegov adut u biznisu“, „Da li ima njegovog doprinosa u izgradnji hrama na Vračaru“, „Zašto je „Delta“ izbegavala poslavanje sa državom“, “Da li je „Kontinental“ bio preplaćen“, „Kojim delatnostima nije želeo da se bavi njegova kompanija“, „Zašto je poljoprivreda potencijalna srpska nafta“, kao i mnoge druge informacije.

„Ja, tajkun“ otkriva i dosta zanimljivih/simpatičnih anegdota vezanih za njegovu moravsku narav, kupovinu automobila, poslovanja u Rusiji, šunjanju kroz „Maxi“, otvaranja prve kancelarije, ribolovačke priče…

Ali, ono čega isto tako ima, jeste i dosta škakljivih pitanja i razmišljanja, koja su podjednako i politička i ekonomska i koja će zanimati one koji su preduzetnici ili razmišljaju da se upuste u te vode. A to je da li je i koliko ovo podneblje pogodno za preduzetništvo? Da li domaći preduzetnik može da se nosi sa (ino)stranim preduzetnikom u Srbiji, da li ima dovoljnu podršku države? Da li mi generalno imamo pravu sliku preduzetništva? Da li to zaista gazda koji samo dođe po pazar ili možda je taj gazda morao da guli decenijama da bi došao do tog nivoa da uspori gas i dođe samo po pazar…i da li uopšte uspori gas? Da li je ovaj region plodno tle za uspeh, ili ćemo doći u situaciju da semenje tih plodnih ideja moramo da zasadimo u nekim stranim zemljama (pojma nemam odakle je naišla ova poetska rečenica)?

Možete voleti Miškovića ili ne, slagati se sa njim ili ne, reći da je ovakav ili onakav, ali „Ja, tajkun“ baš i ne prezentuje nekakvu idealističku, romansiranu ideju preduzetništva kakvu često imamo. Da, ljudi imaju neku ideju koja može da pomogne drugima…ali žele i da zarade na toj ideji i njenoj realizaciji. Jer nam svima pare trebaju za život i ostvarenje naših zamisli (svako ko misli drugačije, slobodno neka mi se javi da mu dam broj računa, neka mi svakog meseca prebacuje deo svoje plate, da vidim koliko dugo će to funkcionisati ^^).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Moja specijalnost je to što umem da stvaram i prodam firme… Nisam krio recept. Napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj globalnom igraču.

U poslu traje onaj koji shvati da nema zlatne žice koja ne presušuje.

Poraze u poslu treba prihvatiti kao neminovnost.

Od početka sam imao velika očekivanja i stalno sam postavljao lestvicu na viši nivo. Potrebno je mnogo snage da se to prati. Umeo sam i strašno da ih grdim. Oni to zovu „feniranje“…

Za sebe kažem da sam ponekad nestrpljiv, burnog temperamenta. Ne podnosim nedoslednost, neozbiljnost i nekorektnost. Umem da se izvičem i napustim sastanak. Uradio sam to i sa kompanijom „Wrigley“…

Ovo su reči autora u ovoj knjizi. Nisu izvučene iz konteksta da bi se autor predstavio kao tiranin, već da bi se predstavila i realnija, sirovija crta preduzetništva. Što bi rekli, autor je bez dlake na jeziku…

…što ne mora biti nužno i loša stvar. Pretpostavljam da je to i prednost godina i iskustva i kada svašta pretumbate kroz život. Onda kažete onako kako vam je volja, bez uvijanja. ^^

Ono što me je možda i najviše iznenadilo kod „Ja, tajkun“, jeste koliko se lako čita naslov (238 strana), isto kao i „Medvedi na putu“ i „Vožnja života“. Možda mi je bilo interesantno jer sam relativno mlađa generacija („Ahem…“-prim.podsvesti), pa mi je bilo zanimljivo da čujem o tom periodu 70-ih, 80-ih, 90-ih i kako su stvari tada funkcionisale. A i sve je tako upakovano da nije naporno za čitanje.

 

Delta-HQ-1-naslovna Ja, tajkun

Delta Holding HQ (fotografija preuzeta sa deltarealestate.rs …otkud znam, neću da me posle neko smara odakle je fotka 😀 )

 

Nemam neke preterane zamerke na knjigu. Možda bih voleo da je bilo manje detalja vezanih za državu/politiku (ali, opet, i razumem zašto se autor doticao ove teme), a da je taj prostor iskorišćen za više nekih praktičnih, preduzetničkih priča…mislim da bi bilo interesantno pročitati nekakvu studiju, case-study ili slično gde bismo mogli da vidi kako je „Delta“ rešavala neke konkretne situacije koje su danas aktuelne i koje bi preduzetnici voleli da pročitaju, pogotovo ako imaju viziju ozbiljnijeg rasta neke kompanije. Ne znam, možda je ovo nepotreban komentar, ignorišite. 😀 I bilo mi je malo neobično poglavlje (kompletno u kurzivu) gde se Mišković obraća Sudskom veću…nisam bio siguran da li je to trebao da bude u duhu Cezarove retorike ili Hamletovskog monologa…ovaj, ignorišite i ovaj nepotreban komentar. 😀

Bez obzira kakvo imate mišljenje o Miškoviću, mislim da ne škodi da pročitate knjigu. Nije skupa, a može vam biti zanimljiva, da vidite kako je nekada funkcionisalo poslovanje i tranzicija u moderno doba.

Ali, neke dublje tajne i „cake“ poslovanja ovde (očekivano) nećete otkriti.

A da li je Mišković tycoon ili taikun…vreme će pokazati. Mi, običan narod, nismo u mogućnosti da vidimo celu sliku. Ali, znate kako kažu, istina je negde na sredini.

 

A ti, dragi čitaoče…da li znaš ko ili šta je taikun? 😀

 

 

Sajt Miroslava Miškovića

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

Date:        Leave a comment on Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici  

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ – Rodrigo Munjos Avia

 

Na naslovnoj strani romana Rodriga Munjosa Avia „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ stoji ovaj komentar:

„Ovaj roman će vas naterati i na smeh i na razmišljanje“.

I to je definitivno istina. 😀

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i životu.“

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Kada vas sačeka ovakav prvi pasus, vidite da je ozbiljno ludilo (pun intended) u najavi sa romanom „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. Glavni junak, Rodrigo, nam priča iz prvog lica o svom životu. O tome kako ima brižnu suprugu Patrisiju, dvoje slatke male dece (Belen i Markos) i mačka Arnolda od koga postaje maničan, kako radi u uspešnom porodičnom preduzeću koje vodi sa ocem (bave se liftovima), ima svoj hobi sa vozićima…sve u svemu, ima ugodan život. Živi u jednoj ogromnoj kući koja je podeljena na tri dela, tako da svaki deo je izolovan kao poseban dom. Tako su njegove „komšije“ njegov prilično blesavi otac opsednut liftovima sa čudnim smislom za humor i njegova dobrodušna majka. I još jedne „komšije“ su Rodrigova savršena sestra Nurija i njen suprug Ernesto koji je psihijatar opsednut grtalic…ovaj, kosilicom i svaki drugi dan sređuje travnjak…i pritom je težak smarač koji ide Rodrigu na k…ovaj, onu stvar (a i njegovom ocu).

U prevodu, Rodrigo vodi relativno normalan život… sve do trenutka kada na jednom porodičnom okupljanju, Ernestova blizina toliko iznervira Rodriga da izgubi kontrolu i počne da se „gubi“ sa komentarima i da izvrće pojedine reči. Pride, Ernesto daje preliminarnu dijagnozu i da Rodrigo ima strah od dugmadi, koji mu verovatno izaziva parafaziju i da, mada verovatno nije u pitanju ništa ozbiljno, ipak ne treba da se isključi da je možda Rodrigo i ozbiljnije bolestan. Stoga, Ernesto predlaže Rodrigu da ga zvanično poseti kao psihijatra, da utvrde šta mu je. Naš dobri Rodrigo u tom trenutku čine svoju najveću grešku.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Pristaje (mada prilično nevoljno) da ode kod svog zeta na konsultacije.

I od tog trenutka, Rodrigov život je otišao u šerpun…hoću reći, peršun…

Nadalje, pratimo Rodriga kako odlazi od jednog do drugog psihijatra, psihologa, aromaterapeuta, vrača, mašana…ovaj šamana i koga sve ne da bi mu bilo bolje…samo da bi usput spoznao da mu je, ako je verovati dijagnozama (a Rodrigo im veruje), parafazija najmanji problem, jer je Rodrigo i depresivan (iako pre toga nije bio) i maničan (iako pre toga nije bio) i opsedut razmišljanjima o smrti (iako nikada pre toga nije uopšte razmišljao o smrti) i smislu vožita (iako pre toga se uopšte nije preterano opterećivao ovom temom) i da mora da pije lekove za živce (iako mu nikada pre konsultacija nisu trebali).

I sada Rodrigo pored svoje parafazije i ostalih dijagnoza, mora da se nosi sa raznim (tragi)komičnim tusijacijama u svom životu.

Zaista ćete se smejati i zamisliti nad temama u knjizi „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. 🙂

 

pexels-martin-péchy-407423

 

Rodrigo nam priča svoje dogodovštine iz prvog lica. Pored njegovih poseta medicinskim stručnjacima (dijalozi i Rodrigovi opisi tih ljudi i njihovih kancelarija su urnebesni), Rodrigo će nas bliže upoznati i sa njegovom simpatičnom porodicom, roditeljima, sestrom, idiotom Ernestom koji mu je uništio život, nenormalnim komšijom Lopeom de Vegom i njegovim psom (potraga za Seksom je posebna priča…i da, nije potraga za seksom, već potraga za Seksom sa velikim S), biznisu sa liftovima, odnos sa porodičnom kertenskom mačkom Arnoldom.

Ali, najvažnije od svega, upoznaćemo Rodrigovu dušu i njegov način razmišljanja i pogleda na život i porodicu…s tim što će se sve ovo drastično zakomplikovati zbog silnih poseta psihijatrima, psiholozima i drugim bol…ovaj, stručnjacima.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Ali, ono što je jako lepo, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je ujedino i jedna lepa porodična čapri…priča, đadovola! Dođavola…

Ovo je jedan prilično komičan, ali istovremeno i inteligentan roman. Smejaćete se Rodrigovim parafazijama (i osećaćete se možda malo neprijatno zbog toga, ali u pitanju je komedija sa fiktivnim likom, zaboga) iz prostog razloga što se tako iznenadno pojave, kako u Rodrigovim monolozima tako i dijalozima, da ćete se istovremeno i zbuniti i nasmejati. Međutim, Rodrigovi komentari porodice i njegova razmišljanja su isto podjednako urnebesni.

A tu je i autorovo suptilno(!?) karikiranje akademskih analiza koje mogu dati psihijatri i psiholozi.

Ovaj roman  će vas naterati i da se zamislite nad jednom temom, a to je koliko čovek zaista poznaje ljudski um. Naravno, postoje ljudi koji su psihički bolesni i potrebna im je stručna pomoć. Isto tako, postoje ljudi koji možda imaju neke životne dileme i treba im savet, smernica, ideja ili osoba da ih sasluša (možda kouč ili psihoterapeut). Postoje ljudi koji samo umišljaju da imaju problem (pa se u razgovoru utvrdi da ih muči dosada ili nedostatak konkretnog cilja)…a ima i ljudi kojima apsolutno nije ništa i koje treba ostaviti na miru i ne praviti ih ludim bez preke potrebe samo zato što je neka situacija pogrešno procenjena.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Doduše, ne možete, a da se ne zapitate, šta bi bilo da je još na početku romana Rodrigo rekao Ernesto šta stvarno misli o njemu…možda bi zeznuo porodične odnose, ali zato ne bi bio parafazičan, hm?

Jedan od sjajnih detalja je i odnos Rodriga i mačka Arnolda:

„Od Arnolda postajem maničan. Kada je bio mače staro nekoliko nedelja, popiškio se na bakrorez koji mi je žena poklonila i ja sam ga bacio u vodu (mačku, ne bakrorez) odakle je odskočio ne dotakavši vodu, kao da je između vode i njegovih šapa došlo do kratkog spoja. Od tada, Arnold laje na mene kad god dolazim kući, jer me smatra nepoželjnim uljezom na njegovoj teritoriji, i svake noći, pre nego što se vratim u kuću, veoma vodi računa da piški tamo gde sam ja to uradio, da, koliko je moguće, ne ostane ni najmanji trag mog postojanja.“

Mislim da vam je jasno koliko je ovaj roman urnebesan kada je ovako opisan odnos sa jednom kućnom mačkom.

 

pexels-alex-andrews-821736

Av, av, av…ovaj, mislim, mjau, jeb**e tebra…

 

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su se raširili na nekih 170 strana knjige, koja se prilično lako čita i brzo vas uvuče u Rodrigovu glavu.

Ovaj roman je prvi put objavljen 2005. godine u Španiji, i autor je posebno vezan za ovaj roman, jer je ovo njegov prvi roman za odrasle. Zanimljivost je da postoji i film koji je izašao 2009. godine.

Roman nam šalje poruku da, uz sve komplikovane prepreke koje u životu moramo savladati, treba ići napred sa verom u sebe i smehom kao najboljom terapijom…što je velika istina, jer smo, u današnje vreme, prilično izgubili vezu, kako sa verom u sebe, tako i sa humorom.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Sve u svemu, ako želite malo da se nasmejete i oraspoložite i da pročitate jedan istovremeno i zabavan i ozbiljan roman, a da vam ne bude naporan, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su odličan izbor.

Definitivno ću pročitati i drugi roman ovog pisca, koji je preveden kod nas. 🙂

 

 

A ti dragi čitaoče, da li i ti imaš tako neku osobu koja zna da te izbaci iz tatka da počenš nepovezno da čapriš? 🙂

 

 

Cena knjige: SamizdatB92 | Delfi | Vulkan | Makart | Feniks Libris

 

Tags:
Categories:

Prvo lice jednine

Date:        Leave a comment on Prvo lice jednine  

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

„Prvo lice jednine“ – Haruki Murakami

 

Postoje neki pisci koje jednostavno ili volite ili ne. Rekao bih da je i Haruki Murakami jedan od takvih pisaca. Kada uzmete da ga čitate po prvi put, mislim da je dvadeset i neka strana presudna, i tada proglasite njegov (bilo koji) roman za čudan i nerazumljiv…ili vas opčini i uvuče u svoj neobičan svet. A ako se desi ovo drugo, onda počnete njegove romane da rangirate u kategorije „remek-delo“, „odlično“ i “ok”.

Za mene je njegov najnoviji roman „Prvo lice jednine“ završio u kategoriji “ok”. Ovo, u stvari ,i nije roman, već zbirka kratkih priča. Ove priče su objavljivane u periodu 2018-2019 u japanskom (mesečnom) književnom časopisu “Bungakukai”, s tim što je poslednja priča (po kojoj je i nazvana ova zbirka) upravo debitovala u ovoj knjizi.

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Koje su to priče objedinjene u “Prvom licu jednine”? Da krenemo redom:

  1. Na kamenom jastuku – narator se priseća perioda kada je imao 19 godina i kada je imao seks za jednu noć sa neobičnom pesnikinjom, njenog ponašanja u tom jednom danu i kakav je to utisak ostavilo na njega.
  2. Crème – muškarac dobija pozivnicu za klavirski recital od poznanice koju nije video godinama. Kada stigne na naznačenu lokaciju (planina Kobe), vidi da je sala gde je trebao da se održi recital zaključana i da nema žive duše. Odlučuje da predahne u obližnjem parku i tamo sreće neobičnog starca.
  3. Charlie Parker Plays Bossa Nova – narator se priseća kako je na studijama napisao recenziju (za univerzitetski časopis) nepostojećeg muzičkog albuma Charlie Parker Plays Bossa Nova, koji je (kao) objavljen 1963. godine (iako je saksofonista Čarli Parker preminuo 1955. godine)…ali, da li je taj album zaista postojao ili ne?
  4. With the Beatles – čovek se priseća srednjoškolskog događaja 1964. godine, kada je video devojku koja je prošla školskim hodnikom držeći ploču With the Beatles. Zatim se priseća svoje prve devojke, prve posete njenom domu i susreta sa njenim neobičnim bratom, kome je pročitao naglas odlomak iz jedne priče.
  5. Jakult Svolous – zbirka pesama – osoba po imenu Haruki Murakami priča o svojoj opčinjenosti (prosečnim) bejzbol klubom “Tokio Jakult Svolous” i kako je na njihovom stadionu počeo da priše neobičnu poeziju koju je kasnije i samostalno objavio.
  6. Karneval (Carnaval) – Čovek u svojim pedesetim se priseća neobičnog odnosa koji je imao sa “najružnijom” ženom koju je ikada sreo, ali koja ga je opčinjavala svojom harizmom i ljubavlju prema muzici, kao i njihovom zajedničkom interesovanju za Šumanovo delo “Carnaval”.
  7. Ispovest majmuna iz Šinagave – Narator se priseća događaja od pre pet godina, kada je u jednom malom rjokanu (tradicionalni japanski hotel) u jednoj banji sreo ostarelog majmuna koji izgleda radi “na crno”u tom hotelu…a inače i govori japanski…i voli žene (ne ženke, baš žene)…i voli da im ukrade imena…ne pitajte…
  8. Prvo lice jednine – čovek je obukao odelo i otišao u bar da popije piće i čita knjigu…i iznenada pored njega seda žena koje kreće da ga okrivljuje za groznu stvar koju je uradio njihovom zajedničkom prijatelju…iako čovek nema pojma ko je ova osoba niti šta je to strašno uradio u prošlosti.

 

Ko nije pre čitao Murakamija, verovatno je pomislio “šta koji moj…šta je ovaj pušio kada je ovo pisao”. Ko jeste, verovatno je samo klimnuo glavom uz misao “Da, da, tipični Murakami“.

Međutim, ne bih se iznenadio i da po završetku knjige pomislite „ovo je bio prilično čudan „tipični Murakami“. 😀

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Ono što je zajedničko za sve ove priče (a ujedino su i najzanimljiviji aspekti) jeste što su sve ispričane iz prvog lica. Takođe, nijednog trenutka niste sigurni da li je narator svake priče zaista Murakami koji nam prepričava svoje događaje ili su to neki fiktivni likovi kroz koje nam Murakami prepričava neke događaje iz prošlosti (ako niste razumeli ovu rečenicu, sasvim je u redu, ipak pričamo o Murakamiju 😀 ). Takođe, svaka priča „šeta“ po tankoj (a često i po debeloj) liniji između realnosti i fantazije, tako da često niste sigurni šta se zaista dešava naratoru, i koje su osobe koje sreće stvarne a koje nisu. Ono što će se sigurno dopasti Murakamijevim fanovima jeste što su priče povezane i sa događajima iz nekih njegovih prethodnih romana (negde više, a negde manje očigledno). A tu je i očekivana Murakamijeva šetnja kroz teme nostalgije, starenja, prolaznosti života, sećanja, neobičnom pogledu na ljubav, uvijeno u tipičan „murkamijevski stil“.

Poslednju rečenicu bih prepisao i kao potencijalnu manu za “Prvo lice jednine”. Za mene je ova zbirka priča možda i do sada najslabije književno delo koje sam pročitao od Murakamija. Možda je do mene, ali neke priče mi nisu imale toliko prizvuk nostalgije i prolaznosti života, koliko o samoj smrti, da sam osetio i neke depresivne vibracije iz knjige, da mi je i čitanje išlo prilično sporo. Razumem ja i da je Murakami u godinama i sve, ali ipak…nije mi nekako ovo bilo tipično „murakamijevski“. Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je zbirka „Prvo lice jednine“ jedan od onih naslova koje će možda bolje da razumeju, da izvinete, starije generacije (50+ godina).  Ne bih rekao da su neke priče i njihov koncept čudne, uvrnute ili glupe…možda pre not my cup of tea…

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Meni, konkretno su se dopale priče „Na kamenom jastuku“, „Crème“, „Karneval (Carnaval)“ i “Ispovest majmuna iz Šinagave”. Stavio bih ovde možda i “Prvo lice jednine”, ali po završetku čitanja ove priče “pojavilo” mi se nekoliko upitnika iznad glave. ^^

Takođe, mislim da je ovo prva Murakamijeva knjiga gde se nigde ne spominje mačka. Možda sam prevideo, baš mi javite ako ste je vi negde videli…mislim u romanu, naravno…

Sve u svemu, „Prvo lice jednine“ je završilo u kategoriji „ok“ što se tiče Murakamija. Čini mi se da je kvalitet priča prilično varirao, tako da ne bih ovu zbirku preporučio ljudima koji nisu pre čitali Haruki Murakamija, već da se upoznaju sa ovim piscem kroz neki njegov drugi naslov. A fanovi će sigurno uzeti ovaj naslov da kompletiraju svoju kolekciju, mada se neću iznenaditi i ako ne budu preterano impresionirani ovim delom…mada to sigurno nikada neće priznati. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si i ti imao priliku da sretneš majmuna koji govori ili nepoznatu osobu koja te okrivljuje za događaj kojeg se niti sećaš niti si verovatno bio akter istog? 🙂

 

 

Sajt autora

Cena knjige: Geopoetika | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Ko je bio Nikola Tesla

Date:        Leave a comment on Ko je bio Nikola Tesla  

 

Ko je bio Nikola Tesla

„Ko je bio Nikola Tesla“

 

Kada neko kaže da ima veliki respekt za jednog od najvećih inženjera, futuriste i inovatora (možda ikada), Nikolu Teslu, da među knjigama ima i njegovu, da kažemo, „autobiografiju“ („Moji izumi“), ozbiljnu napisanu biogragiju („Tesla: Pronalazač modernog“), pa čak i knjigu domaćeg autora o Tesli i vanzemaljcima (!!??)… ne možete a da se ne zapitate šta se tom čoveku mota po glavi da prva recenzija u vezi sa Teslom bude knjižica koja bi još malo mogla da prođe kao dečja knjiga („Što i jeste, na tvoju žalost…“-prim.podsvesti)…a pride je uzeta na popustu…

Međutim, knjižica „Ko je bio Nikola Tesla“ Džima Điljotija, pored toga što je bestseler „Njujork Tajmsa“, pripada i nekoj ediciji „WhoHQ book“ koja se bavi (kratkim) biografijama poznatih ličnosti i događaja.

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ova knjižica (manji format, a poveća slova) pokušava na nekih 100-ak strana da nam dočara život Nikole Tesle, što bi rekli, „od kolevke pa do groba“.

I mislim da je sasvim fino uspela u tome.

„Ko je bio Nikola Tesla“ pokriva po ubrzanom, ali jednostavnom kursu, njegovo odrastanje u Smiljanu i Gospiću, studiranje u Gracu, dolazak u SAD i početni period mučenja da preživi, vrtoglavi uspon i bogatstvo, „rat struje“ sa Edisonom, saradnju sa Vestinghausom, pa sve do Teslinog povlačenja iz javnog života i zanesenost vizijama nekih budućih uređaja i alata, koje svet nije bio spreman da razume (a za neke ideje izgleda čak i u ovom modernom periodu još nismo spremni).

Sve ovo gorenavedeno je prošarano angedotama iz Teslinog života, kao i opisima nekih istorijskih ličnosti i lokacija, bez puno opterećivanja datumima (na kraju knjižice imate paralelno hronologije života Nikole Tesle i istorijskih zbivanja u svetu).

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Jedan od dopadljivijih detalja knjižice „Ko je bio Nikola Tesla“ su definitivno crno-bele ilustracije (koje kao da su rađene nekom tamnom olovkom ili tušem).

Povremeno ćete naići i na (pojednostavljene) definicije nekih opštih pojmova (a koji će bolje pojasniti neke stvari u vezi sa Teslom i njegovim radom).

I pored malog formata (u svakom pogledu), ova knjižica se neverovatno lako i brzo čita.

„Ko je bio Nikola Tesla“ je knjižica koja je prvenstveno namenjena mlađoj populaciji i predstavlja odličan (i pojednostavljen) uvod u priču koje bio Nikola Tesla. S obzirom na veličinu i kvalitet izrade (i crteža), idealan je poklon (ako znate neko dete koje i dalje voli da čita 😀 ), za malu stariju populaciju kojoj treba ideja za sastav/seminarski rad…a matorci da krišom pročitaju brzi podsetnik o Teslinom životu i njegovim dostignućima (čisto zbog malo opšte kulture…a i da sačuvate malo dostojanstva ^^).

Nisam primetio neke istorijsko-činjenične greške tokom čitanja…valjda… 😀

 

Nikola Tesla

 

A ti, dragi čitaoče, koliko se ti sećaš detalja iz života Nikole Tesle? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan

 

Tags:
Categories:

47 ronina

Date:        Leave a comment on 47 ronina  

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

„47 ronina“ – Susumu Katagava

 

Vreme je da se vratimo jednoj od mojih omiljenih tema, a to je Japan, i to doba samuraja. Može?

IKIMASHO! 😀

„Akō incident“ (赤穂事件, Akō jiken) je jedan od onih famoznih događaja koji su ostali zapisani u (ne samo u japanskoj, već i svetskoj) istoriji. Priča o časti i lojalnosti 47 ronina, pa makar i po cenu svog života. Jedna od glavnih odlika (vrlina) samurajske klase.

Priča počinje 1701. godine. Daimjo (za one koji nisu upoznati sa terminom, približan opis bi bio veliki i moćan feudalni gospodar) Asano Naganori mora da prisustvuje ceremonijama u šogunovom dvoru u Edou i uopšte ne uživa u tome (šogun je tada u Japanu bio vojni, ali i de facto vladar, a car je više uživao religijsku/božansku i simboličku moć…naravno da je moralo sve da bude komplikovano kada je u pitanju vlast, a niko nije spreman da je se odrekne). Najviše od svega ima muke sa „majstorom ceremonija/protokola“ (kōke) Kirom Jošinakom koji je, iako uživa šogunovo poverenje, korumpirano i pokvareno đubre kome je duša podjednako crna kao i farba koju stavlja na zube (što je tada bila moda). Iako relativno imućan, Kira voli da mu se za tutorstva ceremonija „tutne“ koji dinar u džep. Gospodaru Asanu se uopšte ne sviđa ta ideja (kao što mu se ne sviđa ni sâm Kira kao čovek) i trudi se da toleriše njegova šarmiranja, nabeđivanja, pa i uvrede koje mu ovaj upućuje, u želi da se što pre završe ceremonije i da se vrati u svoju provinciju.

Međutim, na dan kada su započete ceremonije i svakog trenutka je šogun Tokugava Cunajoši trebao da se pojavi, Kira je preterao sa svojim provokacijama i uvreda (iako je početak 18. veka, koliko samouvereni idiot treba da budeš da feudalnom gospodaru, koji je pride naoružan, spomeneš da bi umesto para prihvatio i njegovu suprugu za „donaciju“), da je gospodar Asano potegao mač na Kiru i samo ga malo ogrebao po ramenu. Da nije bilo okolnih gospodara koji su priskočili da spreče gospodara Asana da dovrši posao, Kira bi najverovatnije nastavio da bude majstor ceremonija u paklu (iako se posle ogrebotine preturio kao da je mrtav).

Baš u tom trenutku se pojavljuje šogun i svi su se sledili, jer su znali šta je sledeće u skladu sa rigoroznim zakonima. Gospodar Asano je morao da počini sepuku (znate ovo i pod izrazom „harakiri“), njegov zamak je konfiskovan, porodica (tj. supruga) poslata roditeljima, brat u zatočeništvu. Ono što je potrebno spomenuti, sa smrću gospodara Asana (i odlukom da njegova porodica više ne može da upravlja zamkom), verni samuraji klana Asano su morali da postanu ronini (samuraji bez gospodara) i da se snađu kud koji.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Međutim, jedna grupa nekadašnjih samuraja klana Asano, na čelu sa glavnim vazalom klana, samurajem Oišijem, nije mogla moralno da prihvati ovu odluku, pogotovo posle saznanja da je korumpirano i ljigavo đubre Kira i dalje živ („Al’ga izvređa, zvuči k’o naslov nekog Šešeljevog romana“-prim.podsvesti). I odlučili su da osvete svog gospodara. Bolja je i časna pogibija za osvetu (ili sepuku) nego sraman život.

Od ovog trenutka, radnja romana „47 ronina“ je prvenstveno fokusirana na Oišija, kao „glavu operacije“. Uz pomoć nekolicine vernih samuraja-ronina (Kataoka, Hara, Horibe, Jošida i drugi), više od godinu dana je pripremao teren za osvetu.

Međutim, put do osvete uopšte nije bio lak. Oiši i družina su morali da se razdvoje i da pronađu način da komuniciraju na velikim udaljenostima dok čekaju pravi trenutak, iz prostog razloga što je Kira strahovao da će biti predmet osvete, pa se stalno krio na dvoru (a posle bio pod zaštitom moćnog gospodara Uesugija zahvaljući porodičnim odnosima) i insistirao da špijuni stalno drže pod prismotrom Oišija i sve što čini.

Oiši je morao da se pripremi na velike žrtve zbog ove osvete. Da bi zaštitio porodicu, odlučio je da se zvanično razvede od svoje žene (sin Ćikara je rešio da prati svog oca na putu osvete gospodara), da taktički putuje i zamaskira trag špijunima, da pronalazi način da komunicira sa svojim saborcima, a sve u cilju da sa strane deluje da su nekadašnji samuraji klana Asano mirno prihvatili svoju realnost i da pokušavaju da žive neke svoje jadne živote, bez razmišljanja o osveti. Oiši je išao toliko daleko u maskiranju svoje situacije da se jedno vreme ponašao kao pijanac i zgubidan koji dosta vremena provodi po „četvrtima za zabavu“ (sve ono čega se pravedni i disciplinovani Oiši uvek grozio i smatrao nečasnim ponašanjem za samuraja). Ko bi rekao da će neplanirano spoznati i trenutke sreće i ljubavi, uz misterioznu gejšu, po imenu Okara…

I kada je došao trenutak za osvetu, potpise je na kraju stavilo samo 47 samuraja, sada ronina.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Svi (dobro, skoro svi) znaju kako se završila avantura 47 osvetnika. Za one koji ne znaju (ili bi želeli da se podsete), neka pročitaju roman „47 ronina“ 🙂

Kao što je spomenuto na početku, osveta 47 ronina je istinit događaj koji se desio početkom 18. veka. To je period kada Japan potresaju nemiri. Šogunov dvor u Edou (današnji Tokio) je leglo raskoši i korupcije. To je period kada cvetaju kvartovi zadovoljstva (pogotovo u Kjotou, koji kao da nije svestan bede i gladi naroda). Trgovci, mada staleški i dalje „niži“ sloj, počinju finansijski da jačaju, kao i umetnost (tada se pojavljuju i pozorišta za običan narod). Seljaci kubure pod pritiskom ogromnih poreza. Plemstvo i sveštenstvo još nekako i đene-đene se snalaze i opstaju. Ali, nedostatak ratova i sveopšta dekadencija i degenracija društva najteže padaju ratničkom staležu – samurajima, koji polako počinju da gube svoj smisao i kojima njihov kodeks, koji je predstavljao njihov simbol moći, sada postaje jedna vrsta tereta.

I u takvom vremenu se desio ovaj ozbiljan incident, koji je i velikog šoguna doveo u zakonski i moralni ćorsokak…da li je ovih 47 ratnika bilo, u stvari 47 zločinaca koji su izvršili krivično delo ubistva ili 47 časnih boraca koji su ispoštovali tradiciju i drevna učenja samurajske klase i osvetili svog gospodara, koji je morao da izgubi svoj život zbog korumpiranog dvorskog oficira. Narod je i tada njih smatrao za nove heroje Japana, a i očigledno je i istorija potvrdila svoje.

 

Samurai

 

Roman Susumu Katagave je dopadljiv i trudi se da događaj opiše što je verodostojnije moguće (naravno, mnogi detalji ovog događaja će uvek ostati „u magli“ i biti podložni raznim interpretacijama, a i veliki deo radnje romana je ispričan iz Oišijeve perspektive). Sa jedne strane zadržava neku pragmatičnost i jednostavnost, a sa druge strane su događaji prošarani dopadljivim opisima, kako gradova, tako i prirode i ljudi.

Osveta 47 ronina je bila opisana u raznim knjigama, pozorišnim predstavama, stripovima, serijama i filmovima (ukljčujući i fantasy varijantu sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi…ali o tome drugom prilikom 😉 ), tako da bi bilo šteta da se malo ne upoznate sa ovim delom, čak i ako niste neki ljubitelj japanske istorije ili samurajskog perioda uopšte.

A za japanofile…pa, znate i sami šta vam je činiti. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš osvetu 47 ronina? 🙂

 

 

Cena knjige: Tanesi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

Date:        Leave a comment on Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)  

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

„Trilion dolara coach“ – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

               Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige „Trillion dollar coach“

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

The Mandalorian (season 2)

Date:        Leave a comment on The Mandalorian (season 2)  

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

„The Mandalorian“ (season 2)

 

“May the 4th be with you”- mantra svakog STAR WARS štrebera

 

“The Mandalorian” je jedna od retkih serija koja je uspela da uradi tri stvari. Uspela je retardiranu 2020. godinu da učini podnošljivijom, pokazala je da je moguće da druga sezona neke serije bude bolja od prve, i što je najvažnije, vratila je nadu Star Wars fanovima da će se “Dizni” potruditi da nešto kvalitetno učini za njihovu omiljenu franšizu, a ne samo da je muze do iznemoglosti.

Radnja se nadovezuje na kraj prve sezone. Naš hrabi Mando (Djin Djarin) sa slatkim zelenim bebčetom Jodom luta galaksijom, sa ciljem da ispuni svoj zadatak, a to je da ujedini bebca sa pripadnicima njegove rase. Međutim, oni su ujedino i meta kriptičnog Mofa Gideona, koji želi da se domogne malog Jode zbog njegovih moći…a namere mu uopšte nisu dobre. Da li će Mando i bebi Joda izvući žive glave, saznaćete u drugoj sezoni „Mandaloriana“.

Kao što je napisano u prvom pasusu, „The Mandalorian“ je sve podigao na još viši nivo i drastično unapredio.

Ovaj space western je vizuelno i muzički još bolji nego što je bio u prvoj sezoni. Naš Mando u punoj mandalorianskoj opremi deluje zaista impresivno, ali i zastrašujuće, i odaje taj neki samurajski vajb. A još pride će kasnije i dobiti jednu veoma moćno oružje za blisku borbu.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

 

Tu je naravno i uvek slatki bebi Joda, koji je još umiljati, tvrdoglaviji i nestašniji nego pre, i znaće da uvuče Manda u neprilike.

Meni su se posebno dopala dva detalja u drugoj sezoni „The Mandalorian“, koja smatram i ključnim za uspeh serije.

Prva je povezanost skoro svake epizode druge sezone sa nekim događajem iz prethodne. Mando i bebi Joda će posetiti mnoge lokacije iz prve sezone i videti kako su posledice njihovih akcija uticale na sadašnja dešavanja, a srešće i mnoge stare znance, kojima će ponovo trebati pomoć, a koji će i sami pomoći našem dvojcu, kao i one koji će im odmoći (Grif Karga, dr. Peršing, Kjuil, Peli Moto, Kara Djun, Fenek Šand, Migs i mnogi drugi).

Drugi detalj je vezan za mnoge nove likove koji su se pojavili u seriji, a što će posebno predstavljati poslasticu za one koji su veliki ljubiteli Star Wars serijala, koji znaju o ovom univerzumu ne samo iz filmova, već i iz nekih drugih medija, kao što su legendardni Boba Fet, mandalorijanska ratnica Bo-Katan, Kob Vant…jedno od najvećih iznenađenja je definitivno susret Manda i nekadašnjeg padawana (učenika) Anakina Skajvokera/Dart Vejdera, Asoke Tano. Ta epizoda je posebno zanimljiva.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Rozario Doson je super ispala u roli Asoke

 

Naravno, najveća poslastica se krije u poslednjoj epizodi, kada će se na kraju pojaviti jedan legendardni džedaj…ne bih da vam otkrivam puno, reći ću samo da se njegovo ime rimuje sa „Vuk Skajnjujorker“, šššš…. a i kada vidite kako se završava epizoda, i najgrublja muškarčina će pustiti suzu.

Gluma je i dalje na vrhunskom nivou. Pedro Paskal je odličan kao Mando, i zaista uspeva da pokaže puno toga, kako kada ima šlem, tako i kada je bez njega. Ono što sam napisao u recenziji prve sezone i ovde stoji:

“Mando…Pedro Paskal uopšte nije imao lak zadatak, morate priznati. Stalno je morao da nosi kacigu (lice mu vidimo samo u flešbekovima vezanim za njegovo detinjstvo, a kao odraslog samo na par sekundi u jednoj sceni), a pritom je njegov junak zamišljen kao čovek od malo reči. I pored svega, mislim da je jako dobro izneo svoju ulogu sa svojim Klint Istvud/Džon Vik/samuraj pristupom. Kroz njegove pauze u odgovorima, uzdahe, govor tela, mislim da može da se oseti namera da se predstavi junak koji, koliko god da se trudi da stoički podnosi sve, sa druge strane ima teškoće da se uzdrži od emocija besa, straha, tuge, pa i razočaranosti.”

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Bebi Joda je i dalje sladak…ali i dalje komplikuje život Mandu…

 

Odmah za Paskalom je Đankarlo Espozito kao kriptični negativac(?) Mof Gideon, koji je pokupio dosta simpatija za svoju rolu, kao i Rosario Doson, koja nam je dala uvid u neku smireniju i zreliju Asoku Tano (pogotovo ako se setite serije “Clone Wars”, sve vam bude jasno 😀 ), a ne zaboravimo ni odličnog Temuera Morisona kao Bobu Feta.

I pored toga što je Džon Favro napisao sve epizode, a reditelji (kao i prošli put) bili raznoliki, kvalitet epizoda nije opadao.

Koliko je “The Mandalorian” kvalitetna serija, dovoljan je dokaz da je „Dizni“ dao zeleno svetlo da se urade čak tri spinofa (spinoffs): “The Book of Boba Fett”, “Rangers of the New Republic” i “Ahsoka”. Ne znam za vas, mene posebno interesuje kako će ispasti prvi i treći naslov.

Sve u svemu, ako niste pre ovoga gledali seriju „The Mandalorian“, sada vam je prava prilika da započnete. A fanovi Star Wars univerzuma verujem da očekujem sa nestrpljenjem treću sezonu. 🙂

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Kako da ne dočekate treću sezonu posle ovakve završnice druge?

 

A da, sada će i saznati pravo ime bebi Jode. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si već počeo da gledaš seriju “The Mandalorian”? 🙂

 

 

The Mandalorian website

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Trailer

Format: Serija

Broj sezona : 1 (osam(8) epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 30-40 minuta

 

Tags:

Vožnja života

Date:        Leave a comment on Vožnja života  

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

„Vožnja života“ – Robert Ajger

 

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

 

Robert Ajger Fortune

 

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

 

Robert Ajger

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

 

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige „Vožnja žviota“ leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova „Vožnja života“. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5,  Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

 

WD logos

 

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

 

 

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Knjiga o groblju

Date:        Leave a comment on Knjiga o groblju  

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

„Knjiga o groblju“ – Nil Gejmen

 

Nil Gejmen je uvek rado viđen gost na ovom blogu. Do sada smo se sa njime družili kroz njegov klasik „Američki bogovi“ i neverovatno zabavnu „Nordijsku mitologiju“. Ali, sada ćemo, za promenu, da zaronimo u jedan neobično bajkoviti (i blago uvrnuti) svet…čija se radnja najvećim delom dešava na jednom groblju u blizini malog grada. Dobro došli u svet još jednog zanimljivog Gejmenovog dela – „Knjiga o groblju“.

Radnja nas zatiče u trenutku kada Čovek zvani Džek (nadalje ćemo ga zvati samo Džek) ubija na spavanju jednu porodicu…osim njenog najmlađeg člana, bebice koje je tek prohodala. Da li vođena nekom višom silom ili nečim drugim, beba je ispuzala iz svoje kolevke i odtapkala iz kuće. Ubrzo je Džek pojurio za bebom, ali se, iz nekog misterioznog razloga, bebin trag izgubio na lokalnom groblju. Misteriozni ubica Džek nije ispunio svoju misiju do kraja, i morao je da nestane u senkama.

Bebin trag se izgubio na groblju iz jednostavnog razloga…bebu se od ubice sakrili stanovnici groblja – duhovi! Međutim, šta sada duhovi da rade sa bebom, koja je pogotovo prirasla za srce (pokojnom) bračnom paru Ovens. Posle priličnog dugog (i urnebesnog) većanja „stanovnika“ groblja, na kraju je odlučeno, uz blagoslov Gospe na Sivcu (koja bi, prema nekom tumačenju, mogla da simboliše Anđela Smrti), da beba postane stanovnik groblja, a da duhovi pronađu način da mu pomognu kroz odrastanje. I tako su Ovensovi usvojili bebu, i nadenuli joj ime Niko. Niko Ovens.

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

I tako naš Niko odrasta groblju, pod nadzorom duhova, bez skoro ikakvog dodira sa (živim) svetom. Ali, da li je Niku Ovensu suđen ovakav život? Da li će se putevi Nika i misterioznog ubice Džeka ponovo ukrstiti? Zašto je Nikova porodica uopšte morala da nastrada? Saznaćete u ovoj izuzetno hvaljenoj knjizi. 🙂

„Knjiga o groblju“ je podeljena na osam poglavlja i imaju prilično „epizodan karakter“, iako su (logično) povezane. Svako poglavlje prati Nikov život na groblju u periodu odrastanja (od svega kada je imao par meseci, pa sve do trenutka kada je napunio 15 godina),njegovo učenje o svetu koji ga okružuje, kao i prilično neobičnim (i mističnim) avanturama koje ga prate.

Ispostaviće se da život na groblju i nije tako tih i dosadan kao što smo mislili ( znam, znam, i meni je ovo čudno zazvučalo). Niku društvo prave prilično urnebesni stanovnici (tj. duhovi), koji su „stari“ (tj. pokojni) od po nekoliko decenija, pa do nekoliko vekova (a pojedinci izgleda od možda i po koji milenijum), svako sa svojim životnim pričama, stavovima i „bubicama“. Tu je i njegov mentor, misteriozni i ćutljivi Sajlas, koji, iz nekog razloga, može slobodno da napušta groblje (što duhovi, tj. pokojnici ne mogu), kao i da se po potrebi materijalizuje, i prilično je nevoljan da priča o svojoj prošlosti (fanovi imaju različite teorije o Sajlasu, od toga da je nekada bio zli vampir, do toga da je možda jedno od otelotvorenja Smrti), kao i gospođica Lupesku (koja je, u stvari, vukodlak), koji uče Nika kako neke životne lekcije, tako i neke mistične veštine (poput da privremeno iščezne ispred ljudi ili da im utiče na snove).

Ali, iako je Niko svestan da ne sme često da napušta groblje, to ne znači da nije imao povremeno interakciju sa „živima“, kao što je period kada je kratko vreme probao da pohađa školu (Niko, inače, mnogo voli da čita), ili stekao drugaricu Skarlet. Ali, ni ti trenuci nisu prošli bez problema po Nika.

A tu je i pitanje misterioznog Džeka i tajne koja se krije iza Nikove nastradale porodice…

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Ako ste mislili da je ovo neka dosadna, bajkovita priča, grdno ćete se prevariti. Iako su ovo avanture deteta (a kasnije i tinejdžera), ovde se dosta provlači i ozbiljnih, mračnih motiva, kako vezanih za stanovnike groblja, tako i za neke stanovnike obližnjeg gradića.

Kao što sam spomenuo, knjiga ima prilično „epizodan“ karakter. Svaki dan sam čitao po jedno poglavlje i uživao sam u ovom laganom tempu čitanja. Ali, ovih 250 strana može da se pročita, naravno, i mnogo brže, pogotovo jer je knjiga napisana tako jednostavno, a opet „gejmenovski“. 😀

Ono što je isto jedan od, da tako kažem, zaštitnih znakova Gejmenovog stila pisanja, jeste i veliko (a nekada i samo suptilno) korišćenje mitoloških detalja (i osoba). Tako da možete biti uvereni da će se ti detalji naći i u ovoj knjizi. Na primer, da li je Džek „običan“ profesionalni ubica…ili možda nešto više?

Koliko je „Knjiga o groblju“ odlično književno delo, govore razne nagrade koje je osvojila (Hugo, Njuberi, Karnegi i Lokus). Zanimljivo je da je na ovom izdanju knjige (koje uključuje i ilustracije) radio nagrađivani ilustrator Kris Ridl, koji je i osvojio nagradu Grinvej za ovo izdanje knjige. A pride je „Knjiga o groblju“ osvojila i nagradu za najbolju audioknjigu. 🙂

I ne samo to, mnogi poznati pisci fantazija su hvalili ovo delo:

„Ovom knjigom je potvrdio ono što sam i mislio – Nil Gejmen je književni genije“ – Džejms Herbert

„Bilo mi je žao što kao mlađi nisam mogao da pročitam i čitam iznova ovu knjigu, a sada žalim što je nisam napisao“ – Gart Niks

„Ovo je najbolja Gejmenova knjiga“ – Dajana Vin Džouns

Ne baš klasični (standardno kolegijalni) hvalospevi književnih kolega, složićete se. 🙂

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Što se ovog bloga tiče, Nil Gejmen ima 100% učinak sa pohvalama, tri od tri knjige (za sada ne računamo „Nikadođiju“, davno je pročitana ^^). Meni „Knjiga o groblju“ nije njegova najbolja knjiga, ali to ne znači da nije sjajna, baš naprotiv! Meni samo možda blagu prednost imaju „Američki bogovi“ i i „Nordijska mitologija“. 🙂

Summa summarum, „Knjiga o groblju“ je odličan naslov za sve generacije (ali zaista za sve), i stvarno bi bila šteta da je preskočite. A ljubitelji Nila Gejmena, ako je slučajno niste pročitali (ako vas ima takvih 😀 ), znate šta vam je činiti. 😉

 

A ti dragi čitaoče, šta misliš, šta se na kraju desilo sa Nikom Ovensom? 🙂

 

 

Sajt Nila Gejmena

Instagram | Facebook

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Rođeni ste bogati

Date:        Leave a comment on Rođeni ste bogati  

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

„Rođeni ste bogati“ – Bob Proktor

 

„Zig Ziglar bi mogao biti majstor motivacije, Mark Viktor Hansen (Chicken Soup for Soul) majstor priče, Entoni (Toni) Robins može biti guru ličnog razvoja, ali Bob Proktor je majstor razmišljanja (mišljenja). Bob Proktor sakuplja misli kao što je Imedla Markos sakupljala cipele. Povezuje ih zajedno u izvrsne nizove: jedna misao logički vodi do sledeće dok ceo metod ne bude iskonstruisan.“

Ovaj „citat“ se često vezuje za Boba Proktora, tvorca (za mnoge) kultne knjige „Rođeni ste bogati“ (You were born rich). Mada je, tokom svoje karijere, napisao solidan broj knjiga, 90% ljudi koji su čuli za Boba Proktora će odmah da pomisle na knjigu kojom ćemo se danas baviti.

Za one koji ne znaju, Bob Proktor je kanadski autor knjiga iz oblasti samopomoći, koji izgleda isto (sedo) zadnjih 40 godina. Ako ga niste videli na nekom Youtube kanalu, onda ste ga možda videli u čuvenom (ali i kontroverznom) dokumentarcu „Tajna“ (The Secret), koji se bavi temom koja uvek izaziva polemike, a to je „zakon privlačnosti“, čiji veliki zagovornik u svojim knjiga (i seminarima) je upravo Bob Proktor.

Činjenica je da je Bob Proktor bio (a i dalje je) dosta kritikovan zbog tog svog potenciranja „zakona privlačnosti“ (mnogi ga smatraju i ekspertom za ovu oblast, tj. ovaj „zakon“), i da ljude time dovodi u zabludu da će sve rešiti „zakon privlačnosti“. Iskren da budem, mislim da je veći problem to što ljudi ne razumeju kako funkcioniše „zakon privlačnosti“, i da on se ne aktivira samo pozitivnim razmišljanjem i pasivnošću. No, o tome nekom drugom prilikom.

Sve i da je Bob Proktor osoba koja smara sa „zakonom privlačnosti“, čini mi se da možda to uopšte nije centralna tema knjige „Rođeni ste bogati“.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Ovu relativno kratku knjigu (oko 150 strana i krupniji font), naš ekspert Bobiška je podelio na 10 oblasti:

  • Novac i ja
  • Koliko je dovoljno
  • Vi stvarate slike o sebi
  • Pustite i prepustite sudbini
  • Očekujte izobilje
  • Zakon vibriranja i privlačenja
  • Oni koji rizikuju
  • Oštrica brijača
  • Ne razmišljajte u suprotnom smeru
  • Vakuumski zakon prosperiteta

 

Kroz ovih 10 poglavlja, Bob će sa nama deliti svoja razmišljanja, detalje iz prošlosti, neke svoje (poslovne) događaje, kao i neke životne anegdote i priče.

Ali ko je „zvezda“ ovih poglavlja? Novac, „zakon privlačnosti“, Bob, vreme koje ćete potrošiti na ovu knjigu? 😀

Po meni, mislim da je „zvezda“ ovih poglavlja naš način razmišljanja (iliti da upotrebim staru srpsku reč, mindset).

Vidite, iako biste najradili želeli da kažete da je ovo još jedan u nizu likova koji prodaje maglu sa motivacijom (jedna bitna napomena: u jednom trenutku će Bob Proktor krenuti da priča o polisama životnog osiguranja i njihovom značaju i imaćete osećaj kao da će se ova knjiga odjednom svesti samo na to da vas Bob ubedite da uzmete polisu. Izdržite tih nekoliko pasusa, posle se Bob vraća u normalu 😀 ), dok čitate ovu knjigu, imate nekakvu čudnu, a istovremeno i poznato vam ohrabrujuću vibraciju od nekud. Razlog je jednostavan. Bob Proktor je kao mlad pročitao legendardnu knjigu „Misli i obogati se“ Napoleona Hila, i on se kune u ovu knjigu i smatra da mu je ona skroz promenila život (realno, knjiga jeste sjajna i sa razlogom je klasik). A kasnije mu je mentor tokom napredovanja bio i čuveni Erl Najtingejl. Ono što je inspirisalo kako Najtingejla, tako i Boba Proktora, jeste jedna čuvena fraza koju su čuli od Napoleona Hila, ali koja je, realno, oduvek bila sa ljudskim rodom.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

„Postajemo ono o čemu razmišljamo.“

 

I ovo je prvenstveno fokus knjige „Rođeni ste bogati“. Stav da ne možemo da imamo materijalno (a ni duhovno) bogatstvo dok ne promenimo svoj način razmišljanja i svoj stav prema sebi.

Verovatno ste do sada pročitali dosta knjiga na ovu temu i mislite da će ova knjiga imati onaj „već viđeno“ osećaj. I ja sam to pomislio na prvu loptu, ali, kako sam odmicao sa stranama, malo-malo, uzmem i podvučem po neku rečenicu. Da se povremeno podsetim.

Ali, ovde nisu samo misli i priče. Bob Proktor je ubacio i par jednostavnih tehnika koje možete da probate, vezane za način razmišljanja, vizuelizaciju ili zapisivanje svojih vizija (posebno je zanimljiva vežba koja objašnjava da nije poenta reći da želite puno novca, već i KOLIKO TAČNO novca želite, a da ima smisla).

Podeliću ovde par zanimljivih misli iz ove knjige (koje sam podvukao), razmislite i vi o njima:

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Većina ljudi koji ne uspevaju da sakupe dovoljno novca da žive stilom kojim bi želeli su isti oni ljudi na koje veoma lako utiču mišljenja drugih ljudi.

Morate početi da shvatate da je sadašnje stanje vašeg bankovnog računa, vaše prodaje, vašeg zdravlja, vašeg društvenog života, vašeg položaja na poslu itd, ništa drugo do fizička manifestacija vašeg prethodnog načina razmišljanja. Ako iskreno želite da promenite ili poboljšate svoje rezultate u fizičkom svetu, morate promeniti svoje misli i morate to uraditi odmah.

Većina religija propoveda da je Bog odgovoran za sve što je stvoreno na ovom svetu i u potpunosti bih se složio sa ovom rečenicom. Međutim, kao ko-stvaraoci, ljudska bića moraju da snose odgovornost za ONO što Bog stvori u njihovom životu.

Počnite upravo tu gde jeste – izgradite sliku onoga što želite a onda radite kao da ste to već dobili. Da se izrazim malo drugačije: „Radite onako kako bi radila osoba kakva želite da postanete“

Nevolja sa onim ljudima koji ne uspevaju da postignu ono što žele nije u tome što nemaju sposobnosti da to učine, nego u tome što nemaju dovoljno vere sadržane u principu „pustite i prepustite sudbini“…

Ali, ono što hoću dobro da upamtite jeste da, iako je Duh suština vašeg bića, on se nikada neće manifestovati u oblik ili u sliku bez vaše pomoći. Tako oni ljudi koji sede i ništa ne rade, govoreći „Bog će se pobrinuti za mene“ samo sebe zavaravaju. Jer pošto je istina da Bog pomaže onima koji pomažu sebi, sledi da vi uvek morate uraditi svoj deo da biste pokrenuli kreativni proces.

 

Bob Proctor Bob Proktor

Bob Proktor

 

I još mnoge druge pametne misli se nalaze u knjizi „Rođeni ste bogati“. Ako mislite da je ova knjiga samo prazna priča o motivaciji ili „zakonu privlačnosti“, ponovo pročitajte prethodni pasus/misao (namerno sam ga podvukao i drugi deo podebljao). Poenta je da vaš pozitivan stav i razmišljanje mora da prati i odgovarajuća akcija. Ali ne u odnosu „95% pozitivno razmišljanje – 5% posto akcija“ (što najčešće svi radimo, a onda se čudimo zašto nema rezultata), već moramo malo da damo više „gasa“ na akciju. A ne da odugovlačimo (ili da upotrebim jedan stari srpski glagol, prokrastiniramo) sa preduzimanjem radnji. Bilo kakva vizija (i vizuelizacija) bez akcije je samo sanjarenje. Ovako, bar krenete u neku akciju (sa pravom vizijom), pa šta bude…bar će nešto biti, zar ne? 🙂

Kao što sam spomenuo, knjiga je relativno kratka. Iako je Bob mislilac i filozof („Bolje da kažemo, kenjMFHMFMVHMMMMM!*TUP!*“-prim.podsdvesti kojoj je u poslednjem trenutku stavljena krpa u usta i ponovo zaključana u podrum), knjiga uopšte nema neku takvu „težinu“ i lako se čita.

E sad, kakav zaključak izvući? Knjiga jeste dobra, u smislu da ima puno lepih i pametnih (i primenljivih) misli. Čovek bi u moru današnjih knjiga mislio da ovu može i da preskoči. Ali, mislim da je klasik sa razlogom i da vredi da je pročitate nekom prilikom, ako ništa da malo imate pozitivniji stav prema novcu (koliko god bilo moderno i očekivano shvatanje da ga svi želimo, isto tako je činjenica da veliki broj ljudi sa jedne strane želi novac, a sa druge strane ima negativa uverenja o istom, i to prilično „koči“ ljude). A sve i da ne poželite da kupite (ili pročitate) knjigu „Rođeni ste bogati“, ono bar uzmite i zapišite ovih par misli što sam izdvojio za vas (a i za sebe). 🙂

Ja sam se „lomio“ jedan duži period da li da uzmem i pročitam ovu knjigu, i drago mi je što sam to uradio, meni je opravdala svoju cenu i vreme uloženo u nju.

 

Dragi čitaoče, knjiga „Rođeni ste bogati“ počinje ovom rečenicom: „Svako ljudsko biće je rođeno kao bogataš samo što je većina ljudi privremeno bez dovoljno novca!“ Da li misliš da u tome ima neke istine? 🙂

 

 

Sajt Boba Proktora (Proctor Gallagher Institute)

Instagram | Facebook

Cena knjige: Finesa | Vulkan

 

Tags: