Category Archives: Knjige

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

“Trilion dolara coach” – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

  Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige “Trillion dollar coach”

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

The Mandalorian (season 2)

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

“The Mandalorian” (season 2)

 

May the 4th be with you”- mantra svakog STAR WARS štrebera

 

The Mandalorian” je jedna od retkih serija koja je uspela da uradi tri stvari. Uspela je retardiranu 2020. godinu da učini podnošljivijom, pokazala je da je moguće da druga sezona neke serije bude bolja od prve, i što je najvažnije, vratila je nadu Star Wars fanovima da će se “Dizni” potruditi da nešto kvalitetno učini za njihovu omiljenu franšizu, a ne samo da je muze do iznemoglosti.

Radnja se nadovezuje na kraj prve sezone. Naš hrabi Mando (Djin Djarin) sa slatkim zelenim bebčetom Jodom luta galaksijom, sa ciljem da ispuni svoj zadatak, a to je da ujedini bebca sa pripadnicima njegove rase. Međutim, oni su ujedino i meta kriptičnog Mofa Gideona, koji želi da se domogne malog Jode zbog njegovih moći…a namere mu uopšte nisu dobre. Da li će Mando i bebi Joda izvući žive glave, saznaćete u drugoj sezoni „Mandaloriana“.

Kao što je napisano u prvom pasusu, „The Mandalorian“ je sve podigao na još viši nivo i drastično unapredio.

Ovaj space western je vizuelno i muzički još bolji nego što je bio u prvoj sezoni. Naš Mando u punoj mandalorianskoj opremi deluje zaista impresivno, ali i zastrašujuće, i odaje taj neki samurajski vajb. A još pride će kasnije i dobiti jednu veoma moćno oružje za blisku borbu.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

 

Tu je naravno i uvek slatki bebi Joda, koji je još umiljati, tvrdoglaviji i nestašniji nego pre, i znaće da uvuče Manda u neprilike.

Meni su se posebno dopala dva detalja u drugoj sezoni „The Mandalorian“, koja smatram i ključnim za uspeh serije.

Prva je povezanost skoro svake epizode druge sezone sa nekim događajem iz prethodne. Mando i bebi Joda će posetiti mnoge lokacije iz prve sezone i videti kako su posledice njihovih akcija uticale na sadašnja dešavanja, a srešće i mnoge stare znance, kojima će ponovo trebati pomoć, a koji će i sami pomoći našem dvojcu, kao i one koji će im odmoći (Grif Karga, dr. Peršing, Kjuil, Peli Moto, Kara Djun, Fenek Šand, Migs i mnogi drugi).

Drugi detalj je vezan za mnoge nove likove koji su se pojavili u seriji, a što će posebno predstavljati poslasticu za one koji su veliki ljubiteli Star Wars serijala, koji znaju o ovom univerzumu ne samo iz filmova, već i iz nekih drugih medija, kao što su legendardni Boba Fet, mandalorijanska ratnica Bo-Katan, Kob Vant…jedno od najvećih iznenađenja je definitivno susret Manda i nekadašnjeg padawana (učenika) Anakina Skajvokera/Dart Vejdera, Asoke Tano. Ta epizoda je posebno zanimljiva.

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Rozario Doson je super ispala u roli Asoke

 

Naravno, najveća poslastica se krije u poslednjoj epizodi, kada će se na kraju pojaviti jedan legendardni džedaj…ne bih da vam otkrivam puno, reći ću samo da se njegovo ime rimuje sa „Vuk Skajnjujorker“, šššš…. a i kada vidite kako se završava epizoda, i najgrublja muškarčina će pustiti suzu.

Gluma je i dalje na vrhunskom nivou. Pedro Paskal je odličan kao Mando, i zaista uspeva da pokaže puno toga, kako kada ima šlem, tako i kada je bez njega. Ono što sam napisao u recenziji prve sezone i ovde stoji:

“Mando…Pedro Paskal uopšte nije imao lak zadatak, morate priznati. Stalno je morao da nosi kacigu (lice mu vidimo samo u flešbekovima vezanim za njegovo detinjstvo, a kao odraslog samo na par sekundi u jednoj sceni), a pritom je njegov junak zamišljen kao čovek od malo reči. I pored svega, mislim da je jako dobro izneo svoju ulogu sa svojim Klint Istvud/Džon Vik/samuraj pristupom. Kroz njegove pauze u odgovorima, uzdahe, govor tela, mislim da može da se oseti namera da se predstavi junak koji, koliko god da se trudi da stoički podnosi sve, sa druge strane ima teškoće da se uzdrži od emocija besa, straha, tuge, pa i razočaranosti.”

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Bebi Joda je i dalje sladak…ali i dalje komplikuje život Mandu…

 

Odmah za Paskalom je Đankarlo Espozito kao kriptični negativac(?) Mof Gideon, koji je pokupio dosta simpatija za svoju rolu, kao i Rosario Doson, koja nam je dala uvid u neku smireniju i zreliju Asoku Tano (pogotovo ako se setite serije “Clone Wars”, sve vam bude jasno 😀 ), a ne zaboravimo ni odličnog Temuera Morisona kao Bobu Feta.

I pored toga što je Džon Favro napisao sve epizode, a reditelji (kao i prošli put) bili raznoliki, kvalitet epizoda nije opadao.

Koliko je “The Mandalorian” kvalitetna serija, dovoljan je dokaz da je „Dizni“ dao zeleno svetlo da se urade čak tri spinofa (spinoffs): “The Book of Boba Fett”, “Rangers of the New Republic” i “Ahsoka”. Ne znam za vas, mene posebno interesuje kako će ispasti prvi i treći naslov.

Sve u svemu, ako niste pre ovoga gledali seriju „The Mandalorian“, sada vam je prava prilika da započnete. A fanovi Star Wars univerzuma verujem da očekujem sa nestrpljenjem treću sezonu. 🙂

 

The Mandalorian Star Wars baby Yoda Grogu Ahsoka Tano Luke Skywalker Ratovi zvezda

Kako da ne dočekate treću sezonu posle ovakve završnice druge?

 

A da, sada će i saznati pravo ime bebi Jode. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si već počeo da gledaš seriju “The Mandalorian”? 🙂

 

 

The Mandalorian website

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Trailer

Format: Serija

Broj sezona : 1 (osam(8) epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 30-40 minuta

 

Tags:

Vožnja života

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

“Vožnja života” – Robert Ajger

 

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

 

Robert Ajger Fortune

 

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

 

Robert Ajger

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

 

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige “Vožnja žviota” leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova “Vožnja života”. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

 

WD logos

 

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

 

 

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Knjiga o groblju

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

“Knjiga o groblju” – Nil Gejmen

 

Nil Gejmen je uvek rado viđen gost na ovom blogu. Do sada smo se sa njime družili kroz njegov klasik „Američki bogovi“ i neverovatno zabavnu „Nordijsku mitologiju“. Ali, sada ćemo, za promenu, da zaronimo u jedan neobično bajkoviti (i blago uvrnuti) svet…čija se radnja najvećim delom dešava na jednom groblju u blizini malog grada. Dobro došli u svet još jednog zanimljivog Gejmenovog dela – „Knjiga o groblju“.

Radnja nas zatiče u trenutku kada Čovek zvani Džek (nadalje ćemo ga zvati samo Džek) ubija na spavanju jednu porodicu…osim njenog najmlađeg člana, bebice koje je tek prohodala. Da li vođena nekom višom silom ili nečim drugim, beba je ispuzala iz svoje kolevke i odtapkala iz kuće. Ubrzo je Džek pojurio za bebom, ali se, iz nekog misterioznog razloga, bebin trag izgubio na lokalnom groblju. Misteriozni ubica Džek nije ispunio svoju misiju do kraja, i morao je da nestane u senkama.

Bebin trag se izgubio na groblju iz jednostavnog razloga…bebu se od ubice sakrili stanovnici groblja – duhovi! Međutim, šta sada duhovi da rade sa bebom, koja je pogotovo prirasla za srce (pokojnom) bračnom paru Ovens. Posle priličnog dugog (i urnebesnog) većanja „stanovnika“ groblja, na kraju je odlučeno, uz blagoslov Gospe na Sivcu (koja bi, prema nekom tumačenju, mogla da simboliše Anđela Smrti), da beba postane stanovnik groblja, a da duhovi pronađu način da mu pomognu kroz odrastanje. I tako su Ovensovi usvojili bebu, i nadenuli joj ime Niko. Niko Ovens.

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

I tako naš Niko odrasta groblju, pod nadzorom duhova, bez skoro ikakvog dodira sa (živim) svetom. Ali, da li je Niku Ovensu suđen ovakav život? Da li će se putevi Nika i misterioznog ubice Džeka ponovo ukrstiti? Zašto je Nikova porodica uopšte morala da nastrada? Saznaćete u ovoj izuzetno hvaljenoj knjizi. 🙂

„Knjiga o groblju“ je podeljena na osam poglavlja i imaju prilično „epizodan karakter“, iako su (logično) povezane. Svako poglavlje prati Nikov život na groblju u periodu odrastanja (od svega kada je imao par meseci, pa sve do trenutka kada je napunio 15 godina),njegovo učenje o svetu koji ga okružuje, kao i prilično neobičnim (i mističnim) avanturama koje ga prate.

Ispostaviće se da život na groblju i nije tako tih i dosadan kao što smo mislili ( znam, znam, i meni je ovo čudno zazvučalo). Niku društvo prave prilično urnebesni stanovnici (tj. duhovi), koji su „stari“ (tj. pokojni) od po nekoliko decenija, pa do nekoliko vekova (a pojedinci izgleda od možda i po koji milenijum), svako sa svojim životnim pričama, stavovima i „bubicama“. Tu je i njegov mentor, misteriozni i ćutljivi Sajlas, koji, iz nekog razloga, može slobodno da napušta groblje (što duhovi, tj. pokojnici ne mogu), kao i da se po potrebi materijalizuje, i prilično je nevoljan da priča o svojoj prošlosti (fanovi imaju različite teorije o Sajlasu, od toga da je nekada bio zli vampir, do toga da je možda jedno od otelotvorenja Smrti), kao i gospođica Lupesku (koja je, u stvari, vukodlak), koji uče Nika kako neke životne lekcije, tako i neke mistične veštine (poput da privremeno iščezne ispred ljudi ili da im utiče na snove).

Ali, iako je Niko svestan da ne sme često da napušta groblje, to ne znači da nije imao povremeno interakciju sa „živima“, kao što je period kada je kratko vreme probao da pohađa školu (Niko, inače, mnogo voli da čita), ili stekao drugaricu Skarlet. Ali, ni ti trenuci nisu prošli bez problema po Nika.

A tu je i pitanje misterioznog Džeka i tajne koja se krije iza Nikove nastradale porodice…

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Ako ste mislili da je ovo neka dosadna, bajkovita priča, grdno ćete se prevariti. Iako su ovo avanture deteta (a kasnije i tinejdžera), ovde se dosta provlači i ozbiljnih, mračnih motiva, kako vezanih za stanovnike groblja, tako i za neke stanovnike obližnjeg gradića.

Kao što sam spomenuo, knjiga ima prilično „epizodan“ karakter. Svaki dan sam čitao po jedno poglavlje i uživao sam u ovom laganom tempu čitanja. Ali, ovih 250 strana može da se pročita, naravno, i mnogo brže, pogotovo jer je knjiga napisana tako jednostavno, a opet „gejmenovski“. 😀

Ono što je isto jedan od, da tako kažem, zaštitnih znakova Gejmenovog stila pisanja, jeste i veliko (a nekada i samo suptilno) korišćenje mitoloških detalja (i osoba). Tako da možete biti uvereni da će se ti detalji naći i u ovoj knjizi. Na primer, da li je Džek „običan“ profesionalni ubica…ili možda nešto više?

Koliko je „Knjiga o groblju“ odlično književno delo, govore razne nagrade koje je osvojila (Hugo, Njuberi, Karnegi i Lokus). Zanimljivo je da je na ovom izdanju knjige (koje uključuje i ilustracije) radio nagrađivani ilustrator Kris Ridl, koji je i osvojio nagradu Grinvej za ovo izdanje knjige. A pride je „Knjiga o groblju“ osvojila i nagradu za najbolju audioknjigu. 🙂

I ne samo to, mnogi poznati pisci fantazija su hvalili ovo delo:

Ovom knjigom je potvrdio ono što sam i mislio – Nil Gejmen je književni genije“ – Džejms Herbert

Bilo mi je žao što kao mlađi nisam mogao da pročitam i čitam iznova ovu knjigu, a sada žalim što je nisam napisao“ – Gart Niks

Ovo je najbolja Gejmenova knjiga“ – Dajana Vin Džouns

Ne baš klasični (standardno kolegijalni) hvalospevi književnih kolega, složićete se. 🙂

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Što se ovog bloga tiče, Nil Gejmen ima 100% učinak sa pohvalama, tri od tri knjige (za sada ne računamo „Nikadođiju“, davno je pročitana ^^). Meni „Knjiga o groblju“ nije njegova najbolja knjiga, ali to ne znači da nije sjajna, baš naprotiv! Meni samo možda blagu prednost imaju „Američki bogovi“ i i „Nordijska mitologija“. 🙂

Summa summarum, „Knjiga o groblju“ je odličan naslov za sve generacije (ali zaista za sve), i stvarno bi bila šteta da je preskočite. A ljubitelji Nila Gejmena, ako je slučajno niste pročitali (ako vas ima takvih 😀 ), znate šta vam je činiti. 😉

 

A ti dragi čitaoče, šta misliš, šta se na kraju desilo sa Nikom Ovensom? 🙂

 

 

Sajt Nila Gejmena

Instagram | Facebook

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Rođeni ste bogati

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

“Rođeni ste bogati” – Bob Proktor

 

„Zig Ziglar bi mogao biti majstor motivacije, Mark Viktor Hansen (Chicken Soup for Soul) majstor priče, Entoni (Toni) Robins može biti guru ličnog razvoja, ali Bob Proktor je majstor razmišljanja (mišljenja). Bob Proktor sakuplja misli kao što je Imedla Markos sakupljala cipele. Povezuje ih zajedno u izvrsne nizove: jedna misao logički vodi do sledeće dok ceo metod ne bude iskonstruisan.“

Ovaj „citat“ se često vezuje za Boba Proktora, tvorca (za mnoge) kultne knjige „Rođeni ste bogati“ (You were born rich). Mada je, tokom svoje karijere, napisao solidan broj knjiga, 90% ljudi koji su čuli za Boba Proktora će odmah da pomisle na knjigu kojom ćemo se danas baviti.

Za one koji ne znaju, Bob Proktor je kanadski autor knjiga iz oblasti samopomoći, koji izgleda isto (sedo) zadnjih 40 godina. Ako ga niste videli na nekom Youtube kanalu, onda ste ga možda videli u čuvenom (ali i kontroverznom) dokumentarcu „Tajna“ (The Secret), koji se bavi temom koja uvek izaziva polemike, a to je „zakon privlačnosti“, čiji veliki zagovornik u svojim knjiga (i seminarima) je upravo Bob Proktor.

Činjenica je da je Bob Proktor bio (a i dalje je) dosta kritikovan zbog tog svog potenciranja „zakona privlačnosti“ (mnogi ga smatraju i ekspertom za ovu oblast, tj. ovaj „zakon“), i da ljude time dovodi u zabludu da će sve rešiti „zakon privlačnosti“. Iskren da budem, mislim da je veći problem to što ljudi ne razumeju kako funkcioniše „zakon privlačnosti“, i da on se ne aktivira samo pozitivnim razmišljanjem i pasivnošću. No, o tome nekom drugom prilikom.

Sve i da je Bob Proktor osoba koja smara sa „zakonom privlačnosti“, čini mi se da možda to uopšte nije centralna tema knjige „Rođeni ste bogati“.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Ovu relativno kratku knjigu (oko 150 strana i krupniji font), naš ekspert Bobiška je podelio na 10 oblasti:

  • Novac i ja
  • Koliko je dovoljno
  • Vi stvarate slike o sebi
  • Pustite i prepustite sudbini
  • Očekujte izobilje
  • Zakon vibriranja i privlačenja
  • Oni koji rizikuju
  • Oštrica brijača
  • Ne razmišljajte u suprotnom smeru
  • Vakuumski zakon prosperiteta

 

Kroz ovih 10 poglavlja, Bob će sa nama deliti svoja razmišljanja, detalje iz prošlosti, neke svoje (poslovne) događaje, kao i neke životne anegdote i priče.

Ali ko je „zvezda“ ovih poglavlja? Novac, „zakon privlačnosti“, Bob, vreme koje ćete potrošiti na ovu knjigu? 😀

Po meni, mislim da je „zvezda“ ovih poglavlja naš način razmišljanja (iliti da upotrebim staru srpsku reč, mindset).

Vidite, iako biste najradili želeli da kažete da je ovo još jedan u nizu likova koji prodaje maglu sa motivacijom (jedna bitna napomena: u jednom trenutku će Bob Proktor krenuti da priča o polisama životnog osiguranja i njihovom značaju i imaćete osećaj kao da će se ova knjiga odjednom svesti samo na to da vas Bob ubedite da uzmete polisu. Izdržite tih nekoliko pasusa, posle se Bob vraća u normalu 😀 ), dok čitate ovu knjigu, imate nekakvu čudnu, a istovremeno i poznato vam ohrabrujuću vibraciju od nekud. Razlog je jednostavan. Bob Proktor je kao mlad pročitao legendardnu knjigu „Misli i obogati se“ Napoleona Hila, i on se kune u ovu knjigu i smatra da mu je ona skroz promenila život (realno, knjiga jeste sjajna i sa razlogom je klasik). A kasnije mu je mentor tokom napredovanja bio i čuveni Erl Najtingejl. Ono što je inspirisalo kako Najtingejla, tako i Boba Proktora, jeste jedna čuvena fraza koju su čuli od Napoleona Hila, ali koja je, realno, oduvek bila sa ljudskim rodom.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Postajemo ono o čemu razmišljamo.

 

I ovo je prvenstveno fokus knjige „Rođeni ste bogati“. Stav da ne možemo da imamo materijalno (a ni duhovno) bogatstvo dok ne promenimo svoj način razmišljanja i svoj stav prema sebi.

Verovatno ste do sada pročitali dosta knjiga na ovu temu i mislite da će ova knjiga imati onaj „već viđeno“ osećaj. I ja sam to pomislio na prvu loptu, ali, kako sam odmicao sa stranama, malo-malo, uzmem i podvučem po neku rečenicu. Da se povremeno podsetim.

Ali, ovde nisu samo misli i priče. Bob Proktor je ubacio i par jednostavnih tehnika koje možete da probate, vezane za način razmišljanja, vizuelizaciju ili zapisivanje svojih vizija (posebno je zanimljiva vežba koja objašnjava da nije poenta reći da želite puno novca, već i KOLIKO TAČNO novca želite, a da ima smisla).

Podeliću ovde par zanimljivih misli iz ove knjige (koje sam podvukao), razmislite i vi o njima:

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Većina ljudi koji ne uspevaju da sakupe dovoljno novca da žive stilom kojim bi želeli su isti oni ljudi na koje veoma lako utiču mišljenja drugih ljudi.

Morate početi da shvatate da je sadašnje stanje vašeg bankovnog računa, vaše prodaje, vašeg zdravlja, vašeg društvenog života, vašeg položaja na poslu itd, ništa drugo do fizička manifestacija vašeg prethodnog načina razmišljanja. Ako iskreno želite da promenite ili poboljšate svoje rezultate u fizičkom svetu, morate promeniti svoje misli i morate to uraditi odmah.

Većina religija propoveda da je Bog odgovoran za sve što je stvoreno na ovom svetu i u potpunosti bih se složio sa ovom rečenicom. Međutim, kao ko-stvaraoci, ljudska bića moraju da snose odgovornost za ONO što Bog stvori u njihovom životu.

Počnite upravo tu gde jeste – izgradite sliku onoga što želite a onda radite kao da ste to već dobili. Da se izrazim malo drugačije: „Radite onako kako bi radila osoba kakva želite da postanete“

Nevolja sa onim ljudima koji ne uspevaju da postignu ono što žele nije u tome što nemaju sposobnosti da to učine, nego u tome što nemaju dovoljno vere sadržane u principu „pustite i prepustite sudbini“…

Ali, ono što hoću dobro da upamtite jeste da, iako je Duh suština vašeg bića, on se nikada neće manifestovati u oblik ili u sliku bez vaše pomoći. Tako oni ljudi koji sede i ništa ne rade, govoreći „Bog će se pobrinuti za mene“ samo sebe zavaravaju. Jer pošto je istina da Bog pomaže onima koji pomažu sebi, sledi da vi uvek morate uraditi svoj deo da biste pokrenuli kreativni proces.

 

Bob Proctor Bob Proktor

Bob Proktor

 

I još mnoge druge pametne misli se nalaze u knjizi „Rođeni ste bogati“. Ako mislite da je ova knjiga samo prazna priča o motivaciji ili „zakonu privlačnosti“, ponovo pročitajte prethodni pasus/misao (namerno sam ga podvukao i drugi deo podebljao). Poenta je da vaš pozitivan stav i razmišljanje mora da prati i odgovarajuća akcija. Ali ne u odnosu „95% pozitivno razmišljanje – 5% posto akcija“ (što najčešće svi radimo, a onda se čudimo zašto nema rezultata), već moramo malo da damo više „gasa“ na akciju. A ne da odugovlačimo (ili da upotrebim jedan stari srpski glagol, prokrastiniramo) sa preduzimanjem radnji. Bilo kakva vizija (i vizuelizacija) bez akcije je samo sanjarenje. Ovako, bar krenete u neku akciju (sa pravom vizijom), pa šta bude…bar će nešto biti, zar ne? 🙂

Kao što sam spomenuo, knjiga je relativno kratka. Iako je Bob mislilac i filozof („Bolje da kažemo, kenjMFHMFMVHMMMMM!*TUP!*“-prim.podsdvesti kojoj je u poslednjem trenutku stavljena krpa u usta i ponovo zaključana u podrum), knjiga uopšte nema neku takvu „težinu“ i lako se čita.

E sad, kakav zaključak izvući? Knjiga jeste dobra, u smislu da ima puno lepih i pametnih (i primenljivih) misli. Čovek bi u moru današnjih knjiga mislio da ovu može i da preskoči. Ali, mislim da je klasik sa razlogom i da vredi da je pročitate nekom prilikom, ako ništa da malo imate pozitivniji stav prema novcu (koliko god bilo moderno i očekivano shvatanje da ga svi želimo, isto tako je činjenica da veliki broj ljudi sa jedne strane želi novac, a sa druge strane ima negativa uverenja o istom, i to prilično „koči“ ljude). A sve i da ne poželite da kupite (ili pročitate) knjigu „Rođeni ste bogati“, ono bar uzmite i zapišite ovih par misli što sam izdvojio za vas (a i za sebe). 🙂

Ja sam se „lomio“ jedan duži period da li da uzmem i pročitam ovu knjigu, i drago mi je što sam to uradio, meni je opravdala svoju cenu i vreme uloženo u nju.

 

Dragi čitaoče, knjiga „Rođeni ste bogati“ počinje ovom rečenicom: „Svako ljudsko biće je rođeno kao bogataš samo što je većina ljudi privremeno bez dovoljno novca!“ Da li misliš da u tome ima neke istine? 🙂

 

 

Sajt Boba Proktora (Proctor Gallagher Institute)

Instagram | Facebook

Cena knjige: Finesa | Vulkan

 

Tags:

Farenhajt 451

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

“Farenhajt 451” – Rej Bredberi

 

Kada sam završio sa čitanjem knjige Reja Bredberija, „Farenhajt 451“, nisam bio siguran da mogu, kao mnogi, da joj tako lako dodelim laskavu titulu „remek-delo 20. veka“. Da li to znači da je knjiga loša? Daleko od toga! Ali, da biste nekoj knjizi dodelili ovakvu titulu, potrebno je, bar po meni, da bude ispunjeno nekoliko uslova.

Neko će možda reći da sam prestrog prema pokojnom Bredberiju i da treba da uzmem u obzir da se knjiga originalno pojavila 1953. godine, ali jako dobro znamo da prošlost (tj. prethodni vekovi, tj. tadašnja „ograničenja“) nije relevantan faktor za nastanak odličnih dela.

Međutim, ono gde definitivno trijumfuje „Farenhajt 451“ nad milionima drugih književnih dela, jeste ideja, tj. premisa knjige.

Negde u (budućoj) Americi, leta Gospodnjeg 2049. godine (jedna zanimljivost: kada se originalno pojavila knjiga, budućnost je bila smeštena mnogo godina ranije), Gaj Montag je ponosni vatrogasac. Spašava iz požara kuce i mace, ima blistav osmeh i svake godine se slika za kalendar seksi vatrogasaca koji od uniforme nose samo šlem i za čime žene (iz nama muškarcima, jelte, nejasnog razloga) uzdišu, stenju i vrište kao pomahnitale…

…osim što nije takva situacija 2049. godine. Idemo ispočetka…

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Negde u (budućoj) Americi, leta …(premotaćemo unapred)… je ponosni vatrogasac. Kao i svakom vatrogascu, njegov osnovni zadatak je da spaljuje kuće (dobro ste pročitali), po potrebi sa sve ljudima u njima (i ovo ste dobro pročitali), koje kriju knjige (da, da, i ovo ste dobro pročitali). Pored tako „zanimljivog“ zanimanja, naš junak Gaj je oženjen (nema dece) i vodi prilično rutinksi život u toj sjeb…ovaj, čudnoj budućnosti.

I tako, jedne večeri, naš Gaj se vraća sa posla i upoznaje mladu komšinicu Klarisu, čiji otvoren um i prilično liberan način razmišljanja ga istovremeno i iznenađuju i zbunjuju (s obzirom da okruženje rigorozno sankcioniše takav slobodan način razmišljanja). Međutim, Gaja počinje sve više da intrgira Klarisin stav prema životu i ljudima (biti u sadašnjem trenutku, pomirisati cvet, posmatrati zvezde, biti otvoren u komunikaciji, otkrivanje detalja o svojoj porodici), da je počeo da se raduje ovim susretima sa svojom mladom komšinicom. Ali, ako ste očekivali avanture nestašne komšinice i komšije vatrogasca…moram da vas razočaram, jer Gaj ubrzo saznaje da je Klarisa nestala i oseća da nešto nije u redu sa njenim „nestankom“. I ne samo to. Klarisa je, svesno ili nesvesno, ubacila u njega „crva“. A to je preispitivanje sebe, svog načina razmišljanja i pogleda na svet

No, život ide dalje…i tako jedne večeri, dok je pripremao jednu kuću punu knjiga za spaljivanje, Gaju su se dogodile dve neverovatne stvari. Prvo, krišom je uzeo jednu knjigu i sakrio je kod sebe (što je već krivično delo, i kazna je najčešće smrt). I drugo, žena koje je tu živela, je odbila da napusti svoj dom, i  sama se zapalila sa sve knjigama pred vatrogascem. Uzdrman, Gaj se vraća kući, a zatim pokušava od svoje žene Mildred da sazna da li je ona čula šta se desilo sa Klarisom, na šta ona kaže da je načula da je Klarisa stradala u nekoj nesreći, a njena porodica se odselila.

Gaj oseća da mu, od svega izdešavanog, više nije dobro i pada u krevet, i naglas se razmišlja da prestane da bude vatrogasac, što prestravljuje njegovu ženu, koja ne želi da ostane bez svoje TV porodice (o tome malo kasnije).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, a Gaju u posetu stiže njegov šef, kapetan Biti. Ovaj (naoko odmereni a opet prepredeni) čovek kao da predoseća koji bi mogao da bude razlog Gajevog „razboljevanja“, pa polako počinje, kao nehajno, da priča kako i zašto su knjige izgubile svoju vrednost, kako je napredak tehnologije doneo svoje prednosti, kako se uloga vatrogasaca vremenom promenila i ostale „edukativne zanimljivosti“… a usput je i Gaja „podsetio“ da svaka knjiga koja se nađe kod vatrogasca mora da se preda u roku od 24 sata, inače će knjiga biti spaljena od strane kolega… sa sve kućom tog vatrogasca… a verovatno i samim vatrogascem.

Ubrzo potom, Gaj shvata da ne može više da krije, pa otkriva svojoj ženi da već neko vreme sakuplja i krije knjige u njihovom domu, i da bi trebali da uzmu da ih pročitaju, i da vide kakve se to misli kriju u njima. Međutim, njegova žena uopšte nije oduševljena tom idejom i plaši se posledica ovakve radnje, a još više da ne izgubi svoj stil života i svoju TV porodicu. U prevodu, njegova Mildred je izgubljen slučaj.

Gaj se tada setio setio starog Fejbera, nekadašnjeg profesora književnosti (iz perioda kada knjige nisu bile zabranjene) i odlučuje da ga poseti i da pokuša da sazna pravu istinu, šta se desilo sa knjigama, a i svetom. U početku oprezan i skeptičan (ipak je Gaj vatrogasac), profesor Fejber ubrzo shvata da je Gaj jedna od retkih osoba koja je počela da misli svojom glavom i preispituje istinu koja mu je servirana…drugim rečima, na putu je da „progleda“.  I tu nastaje jedan savez, koji će život Gaja Montaga da promeni iz korena… a postojaće i cena koju će morati da plati zbog svog izbora…

Spomenuo sam na početku da je najveći adut knjige „Farenhajt 451“ ideja o tome u kom pravcu bi moglo da završi naše društvo. Najporaznija stvar je što je moderno društvo već debelo ugazilo u „Farenhajt 451“. Mediji (u dosluhu sa političarima) dominiraju, manipulišu i ispiraju mozak narodu, serviraju mu jeftinu i nekvalitetnu zabavu i time mu skreću misli, cenzurišu slobodu misli, kao i kreativno i nekonvencionalno razmišljanje (otud spaljivanje knjiga), šire dezinformacije i…ovaj, shvatate već („Bogami, tanak led, već ulaziš na moju teritoriju…“-prim.podsvesti). Zvuči vam poznato? Zar mi već nemamo sličnu situaciju kada su u pitanju mediji i njihov kvalitet? Inače, u jednom davnom intervjuu, Bredberi je izjavio da je napisao „Farenhajt 451“, ne da bi predvideo budućnost (gde bi se recimo spaljivale knjige ili narod živeo skroz zaslepljen i izmanipulisan), već da bi je sprečio.

U kom pravcu se moderno društvo kreće zadnju deceniju („Pre će biti, zadnje dve-tri decenije…“-prim.podsvesti), stiče se utisak da je Bredberi pre predvideo budućnost, osim ako se ljudi „ne probude“…ili bolje reći, opamete…ili pre reći, krenu da se edukuju?

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Elem, „Farenhajt 451“ krije nekoliko zanimljivih koncepta.

U jednom trenutku sam spomenuo „TV porodicu“ (iako se pojavljuje u samo par događaja, značaj „TV porodice“ je, po meni, toliko veliki da ga moram spomenuti). Moram vam reći da, iako mi nije delovao najjasnije ovaj koncept iz opisa u knjizi, stekao sam utisak da je to nešto prilično uznemirujuće, pogotovo ako uzmemo ovaj današnji svet, gde su se ljudi (i bez korone) prilično otuđili jedni od drugih (čak i u okviru samih porodica pod istim krovom) i više se okrenuli formama digitalne zabave. „TV porodica“ predstavljena neki koncept gde gledaoci imaju nekakvu „uživo“ (live) interakciju sa…pa…ovaj…gomilom fiktivnih likova. Vi razgovarate sa tim izmišljenim ljudima, delite svoje priče sa njima, pratite njihove živote i slično…a mogu i vaši prijatelji (tipa, dvoje-troje) da dođu kod vas i da zajedno učestvujete. A što više imate tih „TV zidova“ (koji bukvalno porkiju ceo zid…otuda jelte, police sa knjigama nemaju poentu), možete sve više da učestvujete u njihovim životima (a izgleda i oni u vašim), što vam dođe kao neka…uh, premium pretplata i privilegije/bonusi koji se otključavaju.

Zašto je „TV porodica“ ovde toliko zastrašujuća? Iz nekoliko razloga (spomenimo bar četiri). Prvo, služi kao element (suptilne) socijalne kontrole i stvaranja poslušnosti. Drugo, „TV porodica“ stvara iluziju da je vreme provedeno sa njima uvek idealno, što bukvalno „tera“ ljude da svoje emocije usmere ka virtuelnom, jer je tamo uvek sve super (jedna vrsta droge), dok vaša „prava, realna porodica“ nije uvek idealna. Pod tri, ne razmišljate da li je sve zaista u redu sa vama i svetom (na primer, zašto Montagovi nemaju dece i da li su svesni da se populacija smanjuje, zašto Mildred ne može da se seti gde je prvi put srela Gaja, kao i da li su svesni da je njihova država na pragu katastrofalnog rata, koji se narodu servira kao „brzi rat“ koji će se završiti pobedom za 48 sati). I pod četiri, služi vam kao bekstvo od realnosti, a i sebe (Gajevo viđenje Mildredinog predoziranja lekovima). I tu je još mnogo razloga.

U prevodu, zamislite uvrnuto bolestan i glup rijaliti („To barem nije teško“-prim.podsvesti), spojen sa dnevnikom i ko zna čim, pritom je interaktivan i vi pred njim provodite ceo bogovetni dan (krenete redom Netflix+HBO+Amazon Prime+DisneyPlus+video igre+pornografija+Kitchen24+TopShop+bog-te-pita-šta), gde konstantno manipulišu vama, i pri tom debelo plaćate za tu uslugu. I onda to na kvadrat. Iskreno se nadam da medijski moguli ne čitaju knjige i ne dobiju neke bolesne ideje (mada je „Farenhajt 451“ već ekranizovan, tako da moje saučešće kako mojoj, tako i budućim generacijama ). Prilično uznemirujuće.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Znate kako (u našem vremenu) neke vatrogasne stanice imaju pse, koji služe u traganju za povređenima ili žrtvama požara? E pa, 2049. godine simpatične kuce su zamenjene jezivim mehaničkim psima (koji više ne tragaju za žrtvama požara) kojima kroz telo kola otrov i struja, koji mogu da namirišu desetine hiljada ljudi i da neumorno tragaju za njima, a iz usta mogu u sekundi da izbace nekavu iglu punu narkotika i na licu mesta onesposobe (i ubiju žrtvu), a sve praćeno jezivim režanjem. Ono, meni zaista nije frka da gledam (a i zevam ili prespavam) horor filmove (kakvi bre vampiri, alieni i predatori 😀 ), ali zbog moje bujne mašte, malo sam se naježio kada sam zamislio kakve bi to mogle biti mehaničke zveri. Naravno, mehaničke zveri, u stvari, simbolišu kontrolu naroda od strane vlasti, kao i mogućnost kako tehnologija može da postane izvitoperena i opasna.

Verujem da će vam biti zanimljivo da i sami probate da protumačite psihološke profile likova iz ove knjige, pogotovo Gaja Montaga, Mildred, kapetana Bitija, Klarise i Grejndžera. Videćete o čemu govorim…

„Farenhajt 451“ ima tri poglavlja, tj. dela („Ognjište i davždenjak“,  „Sito i pesak“ i „Sjaj plamena“), kao i „Pogovor“ (kratak, ali zanimljiv). Knjiga ima nekih 200 strana i relativno brzo može da se pročita. Mada je, moram da priznam, meni išlo sporije čitanje, nekako, kao da mi stil pisanja i način odvijanja radnje nisu preterano „legli“. Naravno, ovo je samo subjektivan osećaj, ali i mene je iznenadilo, s obzirom na zanimljivu temu, da je nisam pročitao u cugu, već sam često pravio pauze i po nekoliko dana između čitanja. Ko će ga znati…

Ovo delo Reja Bredberija se često citira i smatra se da je dalo dosta inspiracije filmskoj kinematografiji, pogotovo za za futurističke (sci-fi) filmove. Meni je momentalno upalo u oči koliko je film „Ekvilibrijum“ bio inspirisan ovom knjigom, što je i sam režiser potvrdio (i tek sada vidim koliko sam zaista kratku recenziju napisao za jedan od mojih omiljenih filmova -.- ).

Filmske ekranizacije ovog romana nisam (još) gledao, ali sam čuo podeljena mišljenja (izgleda su svi očekivali mnogo više od filmova).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Majkl B. Džordan (desno) kao najsvežija verzija Gaja Montaga

 

Zanimljivost: za naslov romana, Rej Bredberi je dobio inspiraciju iz informacije da na negde 451 Farenhajta (oko 232 stepena Celzijusa) papir počinje da gori sam od sebe (naravno, ova brojka nije apsolutna i varira…jer zavisi i od vrste papira 😀 ).

Zanimljivost 2: iako se smatra klasikom, knjiga je kroz svoju istoriju bila i prilično osporavana i kritikovana.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Rej Bredberi

 

Sve u svemu, „Farenhajt 451“ meni nije remek-delo, ali je definitivno klasik sa svojom idejom. Mislim da bi bilo šteta da propustite da ga pročitate i da onda ocenite gde se mi nalazimo u odnosu na taj (nadajmo se alternativni) svet iz 2049. godine.

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti se čini da mi već živimo jednu vrstu „Farenhajta“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Od nule do jedan

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

“Od nule do jedan” – Piter Til

 

Ljudima iz sveta (IT) preduzetništva, ovaj čovek nije nepoznanica. Piter Til (Peter Thiel), rodom iz Nemačke, poznati je preduzetnik i investitor. Ovaj milijarder je jedan od osnivača „Pejpala“ (Paypal; onlajn sistem za plaćanje novcem i transfer istog), „Palantira“ (Palantir; big data analitika) i „Faunders Fanda“ (Founders Fund; investiranje u startap kompanije…njihov portfolio uključuje SpaceX, Airbnb, Lyft, Spotify…). Kao anđeo investitor, 2004. godine je uložio u „Fejsbuk“ (Facebook) 500.000 dolara (i bio jedan od njegovih prvih spoljnih investitora) u zamenu za nekih 10% udela u kompaniji (tada je vrednost FB-a bila negde oko pet milijardi dolara). Tokom 2012. godine, Piter Til je prodao većinu svog udela u FB…i zaradio nešto više od milijardu dolara! Sa svim svojim investicijama, Piter sada „sedi“ na nekih sedam (7) milijardi dolara.

Mašala…solidna parica…

Za mnoge, Piter Til i njegovo mišljenje (i stavovi) na temu preduzetništva, tehnologije i investiranja se veoma cene i rado čuju.

Možda zato i nije iznenađenje da je, ubrzo po svom pojavljivanju 2014. godine, Tilova knjiga „Od nule do jedan“ postala neka vrsta modernog (biznis) klasika i jedna od najčešće preporučivanih knjiga za teme koje uključuju reči „biznis“, „startap“, „investicije“ ili „IT“……… ili „Piter Til“.

Da li je „Od nule do jedan“ vredna tolikog (modernog digitalnog) oduševljenja, ili, da upotrebimo staru srpsku reč, „hajpa“ (hype)? 😀

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Da vidimo…

Zanimljivo je da je ova knjiga nastala na osnovu kursa o startap kompanijama koji je Til držao na „Stanfordu“, i da je jedan od studenata (Blejk Masters) bio baš teška štreberčina i hvatao baš detaljne beleške (očigledno toliko detaljne, da su poslužile za revidiranje i pripremu za širu čitalačku publiku).

Nekih 220 strana knjige je podeljeno na 14 poglavlja (plus zaključak) i pokriva različite, a opet prilično povezane teme u vezi sa budućnošću kompanija (i upravljanjem istih) i tehnologije.

Kada bih probao da izrazim srž knjige „Od nule do jedan“ i onoga što je pisac (tj. Piter Til) hteo da kaže, moglo bi da bude:

„Ako ste stvorili nešto novo (ili drastično unapredili nešto postojeće) tamo gde već postoji napredak, vi ste pomerili sebe (tj. svoju kompaniju, a i svet) od jedan (1) do n-broja.

Ali, ako ste napravili nešto potpuno novo (inovativno), gde dugo nije bilo napretka, to je pomak od nule (0) do jedan (1)… a to je baš sjajna vest i za vas i za svet.“

Naravno, sa ovom „srži“ sigurno nisam puno toga rekao (u stvari, verovatno nisam (n)išta rekao 😀 ). Ali, opet, kada bi svet preduzetništva i inovacija bio tako jednostavan i jasan, svi bismo bili preduzetnici i inovatori (mada ne mogu, a da se ne zapitam, da li smo se skoro svi, zahvaljujući društvenim mrežama, i proglasili za nekakve „preduzetnike“, „influensere“ i slično?).

Na osnovu literature koju sam do sada čitao (a tiče se konkretno preduzetništva), usudio bih se da napravim podelu knjiga iz ove oblasti na:

  • praktično preduzetništvo
  • emocionalno/holističko preduzetništvo
  • filozofsko-teorijsko preduzetništvo
  • (ostalo) preduzetništvo

 

Preduzetnici/biznismeni, nemojte mi se smejati, ovo je samo neka moja gruba podela, znam da nije puno smislena.

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Kada je u pitanju „Od nule do jedan“, ovu knjigu bih smestio u neku međukategoriju, konkretno, između treće i četvrte. Ovde nećete nailaziti na previše saveta o preduzimanju konkretnih radnji, tj. kako da rešite neke situacije (kao u „Medvedima na putu“), niti taj emotivniji pristup u odnosu preduzetnik-klijent (kao u „Savršenom iznenađenju“). Piter Til u „Od nule do jedan“ ima neki svoj metod gde prezentuje (lični) filozofski pristup preduzetništvu (i njegovom definisanju), kombinovan sa „iskustvom“ njegovih kompanija (gde je bio ili osnivač ili investitor ili savetnik) i doticanjem istorije drugih kompanija, ali i uzimanje u obzir i političko-ekonomskih situacija u različitim (vremenskim) periodima, kao i njegovim pogledima na budućnost evolucije računara (tj. veštačke inteligencije), big data i machine learning, sa osvrtom na budućnost „čiste tehnologije“.

Možda će neko, dok čita ovu recenziju, pomisliti: „Deluje kao jako zanimljiva knjiga, i očigledno ti se dopada…ali ovoj recenziji nedostaje ona neka energija optimizma i oduševljenosti kakvu imaš kada ti se neka knjiga baš dopadne?“

Ako je (slučajno) neko ovo pomislio… i nije bio daleko od istine.

Moj najveći „problem“ sa ovom knjigom je što, u stvari, i ne znam šta da mislim o ovoj knjizi u celini. Možda bi najpribližniji utisak o ovoj knjizi bio: „Sasvim solidna knjiga sa nekim jako zanimljivim idejama i stavovima, i nekoliko odličnih pasusa nad kojima se vredi zamisliti, izanalizirati ih i meditirati (o njima).“

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Ono što mi se nije toliko dopalo (bolje reći, možda je bilo nepotrebno) jeste suptilno (ali opet očigledno) veličanje kompanija poput Paypal, Palantir, SpaceX (gde, jelte, Til ima udela) i njegovog drugara Elona Maska…ali opet, nije i da nije bilo očekivano da se tako nešto desi, zar ne? 😀 Takođe, i zadnja dva poglavlja („Videti zeleno“ i „Osnivački paradoks“), tj. tih nekih zadnjih 50-ak strana, mi nekako prilično odstupaju od ostatka knjige… u stvari, toliko su mi odstupali da su mi baš boli oči. Ne znam zašto, ali malo su mi pokvarili utisak o samoj knjizi.

No u svakom slučaju, pročitaćete i dosta zanimljivih stvari (i stavova) na temu konkurencije, monopola, progresa, vrstama optmizma i pesimizma, postavljanja zdravih temelja za kompaniju, značaja prodaje, kao i zašto su ljudi prestali da tragaju za tajnama.

 

Neke od zanimljivih rečenica u ovoj knjizi:

„U svetu poslovanja, makar, ispostavlja se da je Šekspir superiorniji vodič. Unutar firme, ljudi postaju opsednuti svojim konkurentima za napredovanje u karijeri. Onda i same firme postaju opsednute svojim konkurentima na tržištu. Usred sve te ljudske drame, učesnici gube iz vida ono što je važno i usredsređuju se na svoje supranike.“ (zanimljiv, ali i bolno istinit stav o pristupu nekih kompanija)

„Tehnološke kompanije prate suprotnu putanju. One često gube novac u prvih nekoliko godina: da bi se izgradilo nešto vredno potrebno je vreme, a to podrazumeva i odložene prihode. Najveći deo vrednosti jedne tehnološke kompanije doći će tek za deset ili petnaest godina, u budućnosti.“ (doduše, mislim da će, sa drastičnim ubrzanjem i tehnologije i poslovanja, ovaj broj godina do sticanja profita postajati sve kraći, i da će u budućnosti malo kompanija imati taj luksuz da toliko dugo bude „gubitaš“ sa višim ciljem na umu…osim ako ne sprema neki veliki, inovativni BUM! )

„Tilov zakon: startap kompanija zbrkana prilikom osnivanja ne može se popraviti.“ (u stvari, može se popraviti, samo što je to đavolski težak posao koji zahteva da viši menadžment na vreme shvati da se neke stvari moraju popraviti što pre, inače će ovaj zakon zaista biti tačan)

Kao i mnogi drugi zanimljivi pasusi… 🙂

 

Piter Til Peter Thiel

Piter Til

 

Sve u svemu, „Od nule do jedan“ je solidna knjiga o preduzetništvu. Nailazićete na dosta zanimljivih poglavlja (bolje reći, pasusa) koji vam mogu dati neke zanimljive poglede u vezi sa raznim temama koje se tiču preduzetništva (već spomenute pre nekoliko pasusa). Ali, mislim da ova knjiga nema, ono što mi se moglo nazvati, „replay value“. Možda je vredi ponovo pročitati kada se pregura nekih 10-15 godina u vođenju kompanija i stekne se neko poslovno (a i životno iskustvo), i tada se otkriju neke nove spoznaje u ovoj knjizi? Ko zna… 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, da li bi želeo više da se fokusiraš na „od jedan do n-broja“ ili „od nule do jedan“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Korisna Knjiga

 

Tags:
Categories:

Do viđenja

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

“Do viđenja” – Živojin Petrović

 

Nekako roman „Do viđenja“ baš ima prigodan naziv za prvi (recenzirani) roman za 2021. godinu…lepa, suptilna i kulturna otpozdravna rečenica za 2020. godinu (mada smo je u našim mislima sigurno otpozdravili i mnogo gore 😀 ). I na tome će ostati moji komentari za 2020-u…

Roman „Do viđenja“ Živojina Petrovića je nedeljama bio prvi na listi bestselera u našim knjižarama, pobravši simpatije čitalaca. Posle toliko nedelja popularnosti, i meni je došlo da vidim šta se toliko publika „primila“ na ovaj roman.

Na naslovnoj strani romana stoji:

„Do viđenja“, a ispod toga:

„Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena“, i ispod toga:

„Prvi srpski dokumentarni triler“.

Ovde se nalaze četiri reči koje su mi izvrnule obrve i naterale oči da začkilje, pa sam izgledao kao Klint Istvud, nimalo impresioniran onim što vidim.

Prvi. Srpski. Dokumentarni. Triler.

 

ce

Hmmmmm? Šta koji…

 

Baš ne deluje ohrabrujuće i ne intrigira na prvi pogled zar ne? Da je „Prva srpska epska fantastika“, „Prvi srpski naučnofantastični roman“, „Prvi srpski komični roman“ ili recimo „Prvi srpski erotski roman“.

Ali dokumentarni triler? Hm…

Šalu na stranu, mislim da nisam imao predrasude prema romanu.

Već možda prema sebi…

Kada je u pitanju ideja dokumentarnog književnog trilera, nekako me je podsetila na ideju gledanja nekog evropskog dramskog filma. Nisam neki ljubitelj tog žanra, u principu bi trebao da budem nekakvom „specifičnom raspoloženju“ da bih tako nešto gledao, i znam da ću se na kraju smoriti kada se film završi. Pitao sam se da li će možda zbog toga slična sudbina snaći i „Do viđenja“… i da ću na kraju jednostavno „smlatiti“ sa čitanjem knjige, i možda preskočiti recenziju.

Ispostavilo se da (na kraju) nije bilo puno razloga za brigu.

O Dragi Mitirćević sam, u principu, znao samo površne informacije iz istorije. Bogata milionerka, čudnog (eskcentričnog) ponašanja, nepoverljiva prema svima. Mesec dana se vodila kao nestala, a onda pronađena mučki ubijena u svojoj kući. Policija dugo nije mogla nikako da otkrije ko je njen ubica, a čak i kad je navodno otkriven, istorija nikada nije potvrdila da je zaista pravi ubica uhvaćen.

Ovo je ono što sam znao. Što bi rekli, više na nivou neke opšte kulture.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

A radnja romana „Do viđenja“ bi se mogla sumirati tekstom sa poleđine knjige:

„Januara 1933. usred Beograda nestala je ćudljiva milionerka Draga Mitrićević. Bogata rentijerka nije komunicirala sa rodbinom, a živela je sa svojim čuvarima – dva nemačka ovčara, gusanom i kokoškama – u ogromnoj ali skoro pustoj kući u Ulici kralja Milana broj pet. Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, našao se pred ključnim zadatkom svoje karijere…“

…i to kakav ključni zadatak…

Prvenstveno kroz oči načelnika policije, Rada Popovića, saznaćemo kako se odvijao celokupan proces (pokušaja) otkrivanja ko je ubio Dragu Mitrićević. A imajte na umu, govorimo o ubistvu milionerke koja nije bila u dobrim odnosima sa rodbinom. A na to dodajte još i mentalitet srpskog (jugoslovenskog) naroda…naravno, postavlja se bitno pitanje „Ko bi ubio Dragu?“

Ali još bitnije pitanje:

„KO ĆE DA NASLEDI TE SILNE MILIONE?“

 

Do viđenja 1

Draga Mitrićević (i njeni čuveni milioni)

 

Ovi neraspodeljeni milioni će načelniku policije doći glave. Pokojna (nadžak)baba je generalno bila nepoverljiva prema ljudima, uključujući tu i svoju rodbinu, za koju je verovala da bi je otrovala da što pre dođu do njenih para. Testament nije ostavila, dobrim delom i svog sujeverja. Imala je u mladosti kratak brak (ili možda je bolje reći, ljubavni zanos), a sa pokojnom sestrom nije govorila. Iako je zarađivala od rentiranja lokala, nije baš bila voljna da izdaje lokale u blizini svoje kuće. Štaviše, često se ponašala kao takav tvrdica da je znala i da „zavrne“ ljude za pare. I pride bila je prilično bezobrazna prema svima, i uvek govorila da više voli životinje nego ljude. Iako bogata, u svom stanu (navodno) skoro da uopšte nije imala para, čak bi znala i da pozajmi, iako je imala razno zlato, dukate, dragocenosti, obveznice, akcije i šta sve ne u bankama.

Zaboga, pa ko bi želeo da ubije tako divnu bakicu?

Pa, verovatno ceo Beograd. Polovina zbog para, polovina jer se ponašala kao kreten prema ljudima.

Rodbina je, naravno, potresena…ne možda toliko zbog babine smirti, koliko zbog toga što će sada nastupiti borba za njeno bogatstvo. Sa jedne strane imate Velibora Boru Jovanovića kao direktnog naslednika, a sa druge strane ostalu rodbinu koja ne može da smisli Boru (izgleda iz opravdanih razloga, jer je njegova istorija dosta mutna i sumnjiva). A onda imate i nekoliko advokata, koji zadovoljno trljaju dlanove (očekivano), mada izgleda da ni oni nemaju baš čistu savest kada je u pitanju pokojna Draga. A tu se pojavljuje i odjednom i udruženje ratnih invalida, kojima je navodno pokojnica trebala da ostavi neku imovinu. A sada odjednom se u javnosti pojavljuju i razna pisma po novinama od nekih prijatelja ili poznanika, u kojima jedni hvale pokojnicu, drugi je pljuju, pa se međusobno prepucavaju preko novina…a onda i neke anonimne dojave u vezi sa ubistvom, pa onda slučaj nestalih štednih knjižica.

Vrti vam se u glavi od ovih nebuloza? Zamislite tek kako je nesrećnom Radi Popoviću, načelniku policije, koga pritiskaju sa (bukvalno) svih strana da pronađe ubicu, i kome od ovog slučaja možda zavisi i cela karijera. Sad bi mu dobro došli jedan Holms i Poaro, zar ne?

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Sa romanom „Do viđenja“, pisac Živojin Petrović je, sakupljajući izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke iz raznih arhiva, pokušao da rekreira i da nam dočara kako je policija pokušavala da otkrije ubicu tridesetih godina 20-og veka…ali takođe i kako su Beograd i njegovi stanovnici živeli u tom periodu (kao i da se naš mentalitet izgleda nikada neće promeniti…pogotovo kad je u pitanju želja za senzacionalizmom, pljuvanje rodbine ili večita radoznalost šta se dešava u „tuđem dvorištu“).

Ne može se reći da se pisac nije potrudio. U 250 strana ovog dokumentarnog trilera, našlo se mesta i za arhivska dokumenta. Fotografije Dragine kuće, isečci iz novina, razna pisma,, dokumentovana obdukcija, sudske odluke, izveštaji i šta sve ne, a sve u cilju da nam još više upotpuni osećaj da smo se prebacili u tridesete godine 20-og veka.

Stekao sam utisak da pisac nije želeo previše da „romantizuje“ ovaj triler, već da pokuša da ga, što je realnije moguće, prikaže i održi u nekoj formi „dokumentarne istorijske publicističke proze“ („Priznaj, sad si izmislio ovu konstrukciju i nemaš pojma ni šta znači ni da li tako nešto zaista postoji“-prim. podsvesti). Opisi su tu, ali sasvim umereni.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Moj „izazov“ sa ovom knjigom se pojavio relativno na početku. Imao sam osećaj da prvih 50-ak strana čitam nekako „rutinski“, tipa, „ok relativno interesantno“…a onda sam napravio pauzu sa knjigom (ovo je bio priličan „krivac“). Međutim, posle sam se zainatio da nastavim i ostanem strpljiv… i isplatilo se. 🙂

Odjednom, samo kreću da se pojavljuju nove informacije u slučaju ubistava bogate babe. Međutim, što ih više stiže, situacija odjednom postaje sve konfuznija! Ovde ne da ne pomaže Šerlok Holms, ovo više nema smisla. U jednom trenutku, shvatate da počinjete da se nervirate zajednom sa načelnikom policije. Da li je neko naručio njeno ubistvo (rodbina, poznanici, ljudi sa kojima je bila u nekakvim poslovnim odnosima), da li je samo neserećna žrtva pljačkaša ili nešto treće? Uzimate izjave desetina ljudi, svako priča neku svoju priču, mnogi od njih lažu iz Bog te pita kojih motiva. Vlasnik pogrebnih usluga plače na sva zvona, jer je, faktički, „na reč“ rodbine sahranio pokojnu Dragu najluksuznije što je mogao, a nije video ni cvonjka. Rodbina drami na vas, advokati drame vas, policija drami zbog vas, pretpostavljeni vam dišu za vratom… pravi trenutak počnete da pijete nešto za živce zar ne? I to ne nešto iz bifea, već nešto što ide samo uz potpisani lekarski recept.

Ideja da se ovo zaista desilo, a da nema logike u otkrivanju ubice, vas tera da sve brže okrećete stranice…dok ne stignete do kraja i pročitate ishod. Iako sam znao (relativno generalni) ishod, ipak sam na kraju bacio knjigu na sto uz (stručni recenzentski) komentar „A daj, nemoj me j****i“ i nasmejao se ironiji celog slučaja.

Detalj zbog koga sam u jednom trenutku još više počeo da uživam u knjizi jeste kada sam zamislio da sve vreme imam nekakvog naratora koji mi opisuje događaje i radnje iz knjige, a zatim zaćuti kada počnu dijalozi, kao u tipičnom TV dokumentarcu. Nešto slično blesavo sam uradio i kod ove knjige. Međutim, pošto je u pitanju Beograd, nekako mi je teško bilo da zamislim Morgana Frimena da vrši naraciju na srpskom (mada sada kada sam i to zamislio, mislim da bi ispalo urnebesno dobro ^^).

Sve u svemu, knjiga se čita brzo i lako, bez nekog većeg napora…čak i za dokumentarni žanr.

Možda bi nekog i odbilo da čita ovaj tip romana, ali mislim da ga vredi pročitati, i kao stvar neke opšte kulture, a i da malo bolje dobijete uvid u beogradska dešavanja 30-ih godina. A i pisac se potrudio da prilično istraži ovu (sakupljenu) materiju oko ubistva Drage Mitrićević, što je isto veliki plus.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Meni je Živojin Petrović poznat od ranije kao neko ko je ljubitelj tehnologije (ljudima koji su čitali „Mobilni magazin“ je sigurno poznat), a i kao osoba koja stoji iza projekta „Srpske naučne televizije“ koja je kasnije prerasla u „Brainz TV“, a sada i kao pisac. Videćemo, ako dozvole prilike, da se možda nekada pročita i njegova prethodna knjiga „Nestvarno, a stvarno“.

Mada, mislim i da je „Do viđenja“ bio dobar prvi izbor za čitanje. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li znaš u čemu je tajna ovog „Do viđenja“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart | Korisna knjiga

 

Tags:

Atomske navike

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

“Atomske navike” – Džejms Klir

 

Jednom prilikom (ove godine) sam podvrgnuo sebe jednoj vrsti „testa“. A to je da mesec dana ne jedem rafinisani šećer, tj. slatkiše. Motiv mi je bio da dokažem nekim ljudima (tj. klijentima) da je to apsolutno izvodljivo…i bilo je…i nije uopšte bilo mučenje. Pre nego što neki od vas odmahnu rukom uz komentar „ma ne znaš ti mene i slatkiše“, samo ću vas PODSETITI DA POGLEDATE MOJU INSTAGRAM/FACEBOOK STRANICU I DA IMATE NA UMU DA JE NA SLIKAMA SAMO DEO SLATKIŠA I DA POSTOJI VELIKA VEROVATNOĆA DA STE VI ZA MENE MALA DECA KADA SU U PITANJU SLATKIŠI! ^^

Ahem…elem, gde sam ono stao…a da…iako sam znao da mogu „podneti“ vidljivo prisustvo slatkiša, da li pod uticajem tolike psihologije ili podsvesti ili nečeg trećeg, iskoristio sam trenutak što tada nisam imao pri sebi nešto puno slatkiša (pa onda nije bilo potrebe ni da ih kupujem), a i ono malo što sam ih imao, samo sam sklonio da mi ne budu u vidokrugu. Takođe, stavio sam na papir koji su to dodatni motivi/činjenice (pored gorenapisanog) koji će mi omogućiti da ovaj period bez šećera prođe što „bezbolnije“ (stavljam pod navodnike jer, budimo iskreni, nije da mi je zadatak da hodam bos po usijanom kamenju).

U neku ruku, delom svesno, delom nesvesno, stvorio sam prostorno i mentalno okruženje bez slatkiša, što je, u kombinaciji sa mojom osobinom da, posle nekog vremena, „zaboravim“ na stvari koje dugo ne vidim, omogućilo da jako malo razmišljam o slatkišima. A sama ideja da prekršim obećanje dato sebi, a pogotovo za nešto tako trivijalno kao što je nejedenje slatkiša, učinilo bi da se osetim prilično jadno i patetično i samo bih pokazao, da nešto tako „nemrtvo“ kao što je šećer, je gospodar moje sudbine (ovo „trivijalno“ sam podvukao iz jednostavnog razloga – sa vama bih mogao da radim/koučing na temu uzdržavanja od slatkiša, ali ako bi ipak prekršili sebi zadatu reč i posle primene raznih metoda i razgovora, onda bih morao da vas uputim da potražite stručnu medicinsku pomoć, jer je onda u pitanju ozbiljan stepen zavisnosti).

Ovo je otprilike nešto slično onome što Džejms Klir govori u svojoj knjizi „Atomske navike“, o inverziji prvog (neka bude nevidljivo) i drugog zakona (neka bude neprivlačno).

Naravno, ovaj period nije bilo bez izazova, ali su nagrade i neka otkrića o sebi vredele. Na primer, jedno trivijalno otkriće…shvatio sam da mi, u stvari, mnogo prija kapućino (bez šećera), iako pre ovoga teksta sam ga uvek smatrao bezveze i neukusnim i uvek bih pre izabrao nes-kafu…a ozbiljnija otkrića su nešto što bi morala da bude posebna priča.

Ali, da vam sad ovde ne pričam svoju životnu priču, imate ovde (na srpskom) i ovde (na engleskom) u tri posta skraćenu verziju (ali vam svejedno prepručujem da pročitate…a imate i na Facebook stranicama istih naslova, kome je lakše za čitanje).

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Što se tiče Džejmsa Klira…verujem da je, kada je stavio tačku na poslednju rečenicu u knjizi „Atomske navike“, jednostavno digao ruke u vazduh i rekao: „To je to…jednostavnije od ovoga ne može…sve sam pokrio tako da kompleksna materija bude prezentovana pojednostavljeno. Četiri zakona sam lepo razložio na 250 strana…a čak i nije ni presitan font niti zbijen tekst. Ispričao sam svoju životnu priču, dao istorijske primere, statistiku, grafikone, praktične primere, sugestije, metode, tabele, argumente za i protiv…a onda sam svaki zakon lepo „razbio“ u praktične primere, bukvalno sve može da stane krupnim slovima na format A5 papira. Ne znam da li može nešto više da se uradi…“

Otprilike, ovo bi bila precizna recenzija knjige i da ovde stanem sa pisanjem.

Ne šalim se, ovo je knjiga koju morate da pročitate ako želite da se pozabavite izgradnjom dobrih navika (i eliminisanjem loših). A videćete i zašto…

Posle odličnog uvodnog dela (o snazi atomskih navika, kako navike oblikuju na dobro ili loše vaš identitet, kao i kako da izgradite navike u četiri jako logična koraka), „Atomske navike“ se fokusiraju na to da vam raščlane, iseckaju i sažvaću umesto vas četiri osnovna zakona za izradnju navika.

 

Četiri zakona za kreiranje dobrih navika:

  1. Neka bude očigledno
  2. Neka bude privlačno
  3. Neka bude lakše
  4. Neka bude zadovoljavajuće

 

Četiri zakona (tj. inverzije prethodno spomenutih) kako da prekinete sa lošom navikom:

  1. Neka bude nevidljivo
  2. Neka bude neprivlačno
  3. Neka bude teško
  4. Neka bude nezadovoljavajuće

 

I onda dobijete ove zakone još više „razbijene“ (na podzakone 1.1, 1.2, 1.2 itd…) i lepo objašnjene, praćene idejama, predlozima i primerima.

„Atomske navike“ su, iako sve deluje jednostavno na prvi pogled, ozbiljna knjiga.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Imajte olovku uz sebe, nemojte da vam bude žao knjige jer je kvalitetno napravljena. Podvlačite bitne rečenice (ima ih), dopisujte komentare, markirajte tabele…sve to će vam koristiti kad završite sa knjigom, pa odlučite da je ponovo prelistate da biste sumirali svoj pristup izgradnjama navika (nije valjda da bi čitali „Atomske navike“ reda radi ili da bi se hvalili na LinkedInu kako čitate dobru literaturu korisnu za biznis?), jer će vam ubrati proces.

 

Knjiga je puna rečenica koje će vas često naterati da zastanete za trenutak sa čitanjem i da razmislite o njima:

Uticaj stvoren promenom vaših navika sličan je efektu pomeranja rute aviona za samo nekoliko stepeni.

Svrha postavljanja ciljeva je da pobedite. Svrha izgradnje sistema je da nastavite igru.

Mnogi ljudi započinju proces menjanja svojih navika fokusirajući se na ono što žele da postignu. To nas dovodi do navika zasnovanih na ishodu. Alternativa je izgradnja navika zasnovanih na identitetu. Ovim pristupom počinjemo sa fokusiranjem na ono ko želimo da postanemo.

Navike ne ograničavaju slobodu. One je stvaraju. U stvari, ljudi koji nemaju svoje navike, često su oni sa najmanje slobode.

 

A ove rečenice sam izvukao tek iz prvih 40-ak strana knjige. Da li vas je bar malo zaintrigiralo? 🙂

„Atomske navike“ će vas naterati da malo preispitate sebe i svoj pristup, ne samo po pitanju navika, već i vašeg pogleda na život. Da li želite jednostavno da smršate za mesec dana ili da izgradite zdrav stil života? Da napišete jednu knjigu ili da postanete pisac? Da li zaista znate kako funkcionišu navike i šta ih „pokreće“? Da li uopšte znate šta je uzrok vaših loših navika (možda sve vreme „gledate“ u pogrešne stvari)? Da li navika mora da bude temeljno isplanirana i kompleksna, ili nekada znači i „bolje išta nego ništa“ (ako ne mogu da uradim danas 10 sklekova, da li to znači da preskačem ceo dan ili znači i ako uradim samo jedan sklek)? Da li zaista znate da odmerite nagradu za svoj trud? Da li sigurno znate kako funkcionišu trenutno i odloženo zadovoljstvo? Gde se krije „zona Zlatokose“ (znano i kao flow)? Da li se nalazite u „dolini razočaranja“ dok razvijate neku naviku, a da toga niste ni svesni?

Kao što vidite, dosta pitanja i odgovora se krije u knjizi „Atomske navike“.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Ono što je isto pozitivan aspekt knjige, jeste što Džejms Klir uopšte ne forsira svoje metode kao „apsolutna rešenja“ (kao što se mnogi autori hvale u svojim knjigama), već sama objašnjenja zakona su takva da vam daju slobodu da ih prilagodite na način koji će vama doneti najviše koristi.

Džejms Klir se takođe dotakao i priče o talentu, genima i ličnosti i kako oni (mogu da) utiču na naše navike, kao i kako treba da dobro poznajemo sebe i šta su naše mane i prednosti, kao i kako da ih iskoristimo na najbolji način (a dobićete i zanimljiv primer kroz upoređivanje Majkla Felpsa i Hičama El Gueroža).

Kao što vidite, ima svega korisnog u ovoj knjizi.

Možda i najveći plus knjige „Atomske navike“ jeste (pored toga što je neverovatno laka za čitanje) taj što je veoma praktična i odmah primenljiva. Možete, čim završite sa prvim zakonom, da uzmete papirić i napišete plan/mantru prvog zakona i da odmah počnete sa njegovom primenom, i da posle samo nadograđujete.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Sve u svemu, „Atomske navike“ su sjajna knjiga i Džejms Klir je odradio odličan posao, i zaista zaslužuje pohvale. Jednostavnije od ovoga ne može kada je u pitanju izgradnja navika. Ali, morate da upregnete i d**e i radite na sebi. Ne može bez truda. Još nisu izmislili USB koji sebi nabijete…ovaj, negde…i odjednom imate navike koje valjaju. Treba strpljenje. To i sam autor kaže. Nigde nije rekao „kada završite sa ovom knjigom, vi imate izgrađene navike“.

„Atomske navike“ je knjiga koju ljudi zaista treba da pročitaju, da razmisle o svom pristupu navikama. Kako zarad svog ličnog usavršavanja, a pogotovo ako radite sa ljudima (bilo kao kouč, psiholog, nutricionista, fitners trener, preduzetnik, direktor ili nešto sedmo), ova knjiga vam može pomoći da proširite i unapredite svoj pristup rešavanju izazova.

A imate i odličan sajt autora knjige, koji prati zaista veliki broj ljudi.

I da sumiramo za kraj što se tiče knjige „Atomske navike“…apsolutna…pardon, atomska preporuka. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakve su tvoje navike?

 

 

Sajt Džejmsa Klira

Cena knjige: Finesa | Dereta | Vulkan | Delfi | iLearn

 

Tags:

12 pravila za život

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

“12 pravila za život” – Džordan Piterson

 

U svom radu sa ljudima, povremeno nailazim na one koji često nisu uvereni u to što im znam  reći/ukazati/objasniti/pitati. Vidi se da jednostavno pomisle „nije da ti ne verujem, ali nisi ti (još uvek) neki autoritet na polju rada sa ljudima“. I to apsolutno poštujem, ozbiljno. Doći će i moje vreme. 😀

I zato mi je drago što sam pročitao knjigu dr. Džordana Pitersona „12 pravila za život: protivotrov za haos“. Sada mogu ljudima mirno da kažem: „Ako meni ne verujete za neke stvari, poput preispitivanja sebe, analiziranja sebe, suočenja sa sobom, pokušaja da se bude više iskren prema sebi (a i sa ljudima oko nas)…izvolite pročitajte „12 pravila za život“. Najverovatnije ste čuli za ovu knjigu i njenog autora. Verovatno je dosta ljudi u vašem okruženju pročitalo tu knjigu, i svi su bili oduševljeni. Čovek je stariji, iskusniji, a verovatno i pametniji od mene („U ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak, pa će se verovatno i sigurno tretirati kao sinonimi…“-prim.podsvesti). U dosta stvari se slažemo, pa neka vam on potvrdi neke stvari.“

Biću iskren: tek sam relativno skoro čuo za Džordana Pitersona, i to najviše jer sam primetio da sve više ljudi u (kako fizičkoj, tako i digitalnoj) okolini se oduševljava knjigom „12 pravila za život“ (koja je meni, u to vreme, već mesecima stajala na polici, nikako da dođe na red za čitanje). Tada sam stao sa čitanjem svih ostalih knjiga, i krenuo sa ovom. I uzeo da je podvlačim, stavljam komentare, upitnike, uzvičnike, ponovo prelistavao neke pasuse i poglavlja. Onda sam malo istraživao sâmog autora. Iako deluje da se samo iznenada pojavio na sceni, iza njega stoji dosta Youtube predavanja, gostovanja u raznim podkastima, debatama i šta sve ne. Bio je ove godine u Beogradu zbog zdravstvenih problema. Sve u svemu, zanimljiv lik ovaj klinički psiholog i profesor.

Nemojte pogrešno da me shvatite, u mnogočemu se ne slažem sa njim. Ali imamo neke stavove i argumente koji nam se poklapaju, pogotvo sa stanovništva psihologije, što je i prvenstveno fokus ove knjige, tako da neću da se bavim njegovim religijskim ili političkim stavovima…mada moram da priznam da su prilično interesantni i prilično (iskreni i otvoreno) direktni. Štaviše, za mnoge ljude su njegovi stavovi prilično kontroverzni, ali stičem utisak da on svoje argumente pokušava da prilično „istraživački“ potkrepi argumentima iz različitih literatura…a da ga često i boli ćošak za suptilne, taktičke napade i niske udarce drugih, i da odmah to želi da raskrinka. I ne preza ta uđe u rasprave da bi se neke stvari isterale na čistac, spreman je da čuje druge, ali želi i da dâ svoje stav o nekim stvarima (ako vas interesuje više, imate, na primer, snimak za koji mnogi smatraju da ga je učinio poznatim, ili kako je „spustio“ feministkinji, pa neko je čak sakupio i inserte njegovih „povrataka (comebacks) sa raznih debata i tv/radio gostovanja“). Mada, ima i ljudi koji smatraju da je njegov pristup neka vrsta, da tako kažemo, „next-gen psychology“. A ruku na srce, i dosta toga su jednostavno samo njegovi stavovi za određene situacije. A možda ima veze i sa tim što je Kanađanin. X)

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

Dr. Džordan Piterson

 

A što se tiče same knjige…

„12 pravila za zdrav život“ je podeljeno u 12 poglavlja, tj. pravila:

  1. Ispravite se i isprsite se
  2. Odnosite se prema sebi kao prema nekome kome ste dužni da pomažete
  3. Sprijateljite se s ljudima koji vam žele dobro
  4. Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas
  5. Ne dozvolite deci da rade ono zbog čega ih nećete voleti
  6. Pre nego što počnete da kritikujete svet, prvo počistite svoju kuću
  7. Težite onome što je značajno, ne onome što je probitačno
  8. Govorite istinu – ili bar nemojte lagati
  9. Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate
  10. Budite precizni u govoru
  11. Ne gnjavite decu dok voze skejt
  12. Pomilujte mačku kada je sretnete na ulici

 

Naravno, naslovi neki od ovih pravila su već na prvi pogled očigledni, a neki zahtevaju da se malo više naoružate strpljenjem dok čitate određeno poglavlje. A opet, svako poglavlje je urađeno u formi jednog ozbiljnog eseja.

Teško je sumirati u par rečenica šta sve pokriva ova knjiga. Generalno tumačenje je da je ovo knjiga koja govori da je patnja ugrađena u strukturu našeg Bit(k)a (being) i da mi imamo izbor da li ćemo da se povučemo pred istom (patnjom), ili da se suočimo sa istom, kao i da moramo da postavimo neka pravila u našem životu, inače ćemo potonuti u haos. Ali, ne valja ni ići sa preterano strogim pravilima, to je suprotni ekstrem  u odnosu na haos. U pitanju je, ta neka, tanka „linija“ koju moramo da pronađemo.

Moje tumačenje ove knjige ide malo dalje i dublje. Ja sam je doživeo kao knjigu pitanja koja treba iskreno postaviti sebi, kao i da date iskrene odgovore na ista. Ali zaista iskrene odgovore, jer mi često imamo običaj (tj. naš Ego) da ni sami sebi ne damo iskrene odgovore na to šta treba da činimo u svom životu, već volimo sebe da zavaravamo sa diplomatskim i „podilazičkim“ odgovorima. Ali i da malo treba da (mentalno) „očvrsnemo“ i ne budemo toliko „osetljivi“ na neke stvari.

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Knjiga me je „kupila“ već na prvim strana prvog poglavlja/pravila („Ispravite se i isprsite se“), gde je opisivao život i funkcionisanje jastoga u borbi za teritoriju, i kako porazi prave drastične biohemijske promene u njihovom telu i (bukvalno) dovode do raspada mozga i stvaranja novog, potčinjenog mozga (moj komentar: fenomenalna paralela sa ljudskom prirodom i kako se i mi slično ponašamo kada doživimo poraz, tj. povlačimo se i postajemo sve nesigurniji u sebe, umesto da se suočimo sa našim porazom i nastavimo dalje), kao i kako zakoni prirode i socijalne hijerarhije funkcionišu svuda po sličnom principu, bili to jastozi, kokoške ili ljudi.

Takođe u prvom poglavlju (ali se provlači i u kasnijim) je i odličan deo o ljudima koji se trude da ostanu dobrice, trpe i „gutaju“ mnogo toga u sebi, i teško im je da poveruju da i oni mogu da odgovore (odbruse) ljudima koji to zaslužuju. Međutim, ti ljudi, vremenom, postanu prilično ozlojeđeni i tada sebi (i svom zdravlju) najviše štete.

A dodao bih (isto prvo poglavlje) i deo o tome kako (što je njegova praksa kao kliničkog psihologa) prvo Piterson želi da vidi da li njegovi klijenti dobro spavaju (i da je bitnije da se uvek bude u isto vreme, pa čak i ako ne legnu u isto vreme) i da li imaju dobar i jak doručak. Jer nepravilan ritam spavanja (tj. buđenja) + loš doručak (šećeri i prosti ugljeni hidrati koji dovode do naglog porasta i pada šećera) + stres/frustracija/bes/anksioznost/depresija/štagod = psihofiziološka nestabilnost (u prevodu, ne znate ni gde se nalazite ni šta ćete sa sobom, a želite da menjate svet).

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Mnogobrojnih tema se dotakao Piterson u „12 pravila za život“. Prihvatanje tame u sebi; opomena da morate da pazite na sebe; zavisnost; komunikacija sa prijateljima i partnerom; ne opterećivati se upoređivanjem sa drugima; pre nego što krenete da „pametujete“ drugima ili da delite svoje „znanje“ kako biste vodili politiku svoje države, probajte prvo da dovedete svoj život koliko-toliko u red; pronalaženje načina da usmeravate svoju decu; pokušavanja da pronađete svoju svrhu; da budite iskreniji prema sebi (a koliko je moguće i prema drugima); kako stvaranje preterano sigurnog okruženja („stakleno zvono“) ograničava ljudima i čini ih previše osetljivima (i uvredljivima), i onemogućava njihov razvoj (jer su nam potrebni izazovi u životu ako želimo da napredujemo); koji sve problemi mogu da se jave u muško-ženskim odnosima; gubitak vrednosti i slabosti zapadne kulture i još mnogo, mnogo toga.

Ono što je zanimljivo za ovu knjigu jeste što se ne trudi da bude duhovita (kao što to rade mnogi autori knjiga iz domena psihologije ili motivacije), i to je, u stvari, njen veliki plus. Piterson će se pozivati (i upoređivati) na religiju, mitologiju, psihologiju, filozofiju, psihijatriju, biologiju, istoriju, evolucionu antropologiju, priče iz Biblije, Hari Potera, „Kralja lavova“, Pinokija…sve u cilju da proba da pojasni neke stavove. Najbolja stvar od svega je što pri kraju svakog poglavlja/pravila, on počne sa postavljanjem konkretnih, životnih pitanja, kao i ideja šta bi se moglo činiti, što dovodi do toga da odjednom sve što ste pre toga čitali (i možda pomislili u nekom trenutku koja je poenta svega ovoga ili kako je suvoparno) počinje da dovodi do sklapanja kockica i „aha (znači, na to je mislio)“ efekta.

Mnogi imaju kritiku da Piterson, i pored silnih argumenata koje navodi pokušava, u stvari, da samo nametne svoje mišljenje. Slažem se samo u delu da u ovoj knjizi ima dosta njegovog mišljenja i tumačenja stvari („Što je nekako i logično jer je, O OTKRIĆA, on i napisao ovu knjigu…“-prim.podsvesti), ali nisam ni jednog trenutka stekao utisak tog nekog „nametanja“. On je, ako pogledate neke snimke, prilično dobar retor i ne bi vam bilo svejedno da vam je on protivnik na debatama, i prilično je siguran u svojim stavovima, ali daleko od toga da je za sve navedeno u pravu (neke stvari u njegovoj knjizi sam, na primer, potpuno drugačije protumačio u odnosu na njega, i imao bih svoje jake argumente da potkrepim svoje stavove). Ali, ovo dosta pripisujem i njegovoj direktnoj i neposrednoj prirodi. To su oni ljudi sa stavom „umoran sam od tih taktičko-suptilnih izjava i obrnute psihologije koja bi mene trebala da načini glupim ili negativcem, reci šta zaista misliš“.

 

12 pravila za život 2

 

Poslednje poglavlje malo odstupa od svih drugih, jer ima i prilično ličnu notu. Naime, Piterson je u ovom poglavlju podelio neke svoje porodične situacije, sa posebnim akcentom na zdravstvene probleme njegove ćerke i kako se on (tj. cela porodica) nosio sa tim i šta su sve morali da čine. Ovo poglavlje je dosta „moćno“ jer nam ukazuje kako treba da budemo više fokusirani na sadašnji trenutak i da cenimo „male, jednostavne“ trenutke u životu, kao i da naše probleme i mračne trenutke ne treba da guramo pod tepih, ignorišemo i pravimo se da ne postoje, ali da ne treba ni da provodimo sate i mesece u „ubijanju“ sebe u pojam zbog nečega što nam se dešava, već da „ograničimo“ vreme za to na minimum, i da se ostatak dana više ne fokusiramo na to.

Prekucao sam vam pasus, verujem da ćete bolje razumeti na šta mislim:

 

„Odvojite izvesno vreme za razgovor i razmišljanje o bolesti ili nekoj drugoj krizi i o tome kako bi trebalo da se nosite s njom iz dana u dan. Inače ne pričajte o njoj niti razmišljajte o njoj. Ako ne ograničite njen učinak, ubrzo će vas iscrpsti i sve će se srušiti. To nije od pomoći. Čuvajte snagu. Vodite rat, ne bitku, a rat se sastoji od mnogo bitaka. Morate funkcionisati tokom svih njih. Kada se brige vezane za krizu jave u neko drugo vreme, podsetite sebe da ćete o njima razmišljati u za to određeno vreme. To obično upali. Delovi mozga koji izazivaju anksioznost zainteresovaniji su za činjenicu da postoji plan nego za pojedinosti plana. Neka vreme za razmišljanje ne bude uveče ili noću, jer u tom slučaju nećete moćiu da spavate. Ako ste neispavani, sve će veoma brzo krenuti nizbrdo.“

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Kao što se dâ primetiti, ovo je prilično ozbiljna knjiga, uopšte nije klasično motivaciono „zezanje“ niti cvetići i leptirići. Ovo je knjiga koja mora polako i pažljivo da se čita, podvlače ili markiraju delovi, i da se promisli o onome što je pročitano. A posle par nedelja je ponovo uzeti i listati. I onda je tako povremeno uzimati i listati.

Nikada se ne zezam kada su u pitanju knjige iz domena psihologije, psihijatrije, motivacije, HR, komunikacije, menadžmenta, vođstva i uopšte ličnog i poslovnog usavršavanja. Puno sam ih pročitao, jako malo sam našao onih da zaista vrede, još manje sam ih recenzirao (a i od onih recenziranih, nisu baš sve imale apsolutnu pohvalu i preporuku). Ovo je jedna od knjiga koju mogu da pohvalim i preporučim, pa čak i da poklonim (onome koga zaista interesuje ozbiljan pogled na život i psihologiju).

Nije da nema argumenata koji govore u prilog tome da je Džordan Piterson jedna od „opasnijih“ ličnosti za moderan svet, jer dosta toga prezentuje direktno i želi da razbije neke mitove. I ne bi me iznenadilo da (možda) dospe u budućnosti na listu (naj)značajnijih mislilaca 21. veka.

Od mene apsolutna preporuka za knjigu, i definitivno ću u skorije vreme pročitati njegovu prvu knjigu (napisanu pre 20 godina) „Mape značenja: psihologija verovanja“, ali i kada se kod nas pojavi nastavak knjige „12 pravila za zdrav život“ (trenutno na engleskom Beyond order: 12 more rules for life), koja bi trebalo da se (valjda) pojavi u martu sledeće godine.

 

A ti, dragi čitaoče, imaš li ti svoj „protivotrov za haos“? 🙂

 

 

Sajt dr. Džordana Pitersona

Cena knjige: Harmonija knjige | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags: