Ja, tajkun

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

„Ja, tajkun“ – Miroslav Mišković

 

Posle dvadeset osam godina ćutanja, progovorio je Miroslav Mišković, najveći biznismen Srbije s kraja XX i početka XXI veka.

Zašto je ćutao? Zašto je sada progovorio?

 

Ne, nisam ja ovo napisao, to piše na pozadini knjige, „Ja, tajkun“…mada, sada kada sam ovo izgovorio naglas, nekako zvuči i bombastično i misteriozno…

Ahem…elem…

Pitao sam se kako će ići sa čitanjem ove knjige, ali ne mogu reći da me nije interesovalo. Posle priče Bojana Lekovića o „Kupujem-Prodajem“ i njegovom viđenju kako voditi kompaniju i suočavati se sa izazovima, a zatim i životnog puta Bila Ajgera od „ABC“ do „Diznija“, hteo sam ponovo da pročitam neku varijantu biznis-autobiografske knjige. Nekako se baš u tom trenutku pojavila vest o „Delta House“, a relativno pre toga i vest da se Mišković povlači iz operativnog vođenja „Delte“. Možda zato što mi je u glavi još bila sveža Ajgerova biografska priča (kao i to da se i on povukao iz „Diznija“ u trenutku kada je kompanija na vrhuncu), pa sam rešio da i knjizi „Ja, tajkun“ dam priliku.

Nisam ljubitelj politike, a imao sam osećaj da će ovde biti i komentara na račun države. Naravno, čitajući knjigu, jasno mi je bilo da sve to vuče korene još iz daleke prošlosti za njega (Miškovića) i da se on morao dotaći i države i njenog odnosa prema njemu.

Ali, opet, ne može se prenebregnuti činjenica i da je „Delta“ velika kompanija i da je moralo postojati i neko znanje i veština da bi se dovela do onoga što je sada. A to je deo koji je mene zanimao, male tajne velikih preduzetnika.

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Knjiga je podeljena u nekoliko poglavlja, i svako počinje uvodnim delom u kojem se autor dotiče perioda između 2012. i 2017. godine (period famoznog hapšenja, optužnice, sudski proces i ishod), da bismo posle toga suptilno bili prebačeni u daleku prošlost i karijerno probijanje Miroslava Miškovića – od „Jugobanke“, preko „Župe“, ulaska u vladu SRJ, do famoznog 4. februara 1991. godine kada je registrovana firma „Delta 2M“…da bismo danas, 30 godina kasnije, videli gde se „Delta“ nalazi na mapi Srbije i regiona.

Šta ćemo još otkriti u knjizi „Ja, tajkun“?

Miroslav Mišković će nam ispričati kako je tekao njegov put i koje je poteze vukao u svojoj karijeri, pogotovo kada je bio na ozbiljnijim rukovodećim pozicijama u kompanijama. Kako je komunicirao sa ljudima (bili oni direktori drugih kompanija, njegovi podređeni ili političari), koje taktike je primenjivao da bi ostvario svoje rezultate, promene i metode koje je pokušavao da implementira u radu svojih kompanija.

Ali, otkriće nam i neke manje poznate detalje…poput ličnog proživljavanja perioda hapšenja, otmice od strane zemunskog klana, kao i kakav je imao odnos sa Miloševićem, Tadićem, Đinđićem, Nikolićem, Vučićem i kako ih je doživljavao kao ličnosti.

Videćemo kako je teklo stvaranje „Delta banke“, „Delta osiguranja“ i „Maxija“, njihova prodaja i zašto se Mišković odlučio na te poteze.

Mišković će se dosta doticati svojih (finansijskih) uspeha…ali i (finansijskih) promašaja, bilo kupovinom ili time što se nisu realizovali njegovi planovi (neuspelo spajanje trgovinskih lanaca „Delta“, „Agrokor“ i „Merkator“; zatim zašto smatra da je prodaja „Maxija“ bila ekvivalent nacionalnoj katastrofi iako je prodat za više od 900 miliona evra; njegova vizija „Beograda na vodi“).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Otkrićemo odgovore na pitanja poput „Kako je zaista zaradio prvi milion“, „Zašto su žene njegov adut u biznisu“, „Da li ima njegovog doprinosa u izgradnji hrama na Vračaru“, „Zašto je „Delta“ izbegavala poslavanje sa državom“, “Da li je „Kontinental“ bio preplaćen“, „Kojim delatnostima nije želeo da se bavi njegova kompanija“, „Zašto je poljoprivreda potencijalna srpska nafta“, kao i mnoge druge informacije.

„Ja, tajkun“ otkriva i dosta zanimljivih/simpatičnih anegdota vezanih za njegovu moravsku narav, kupovinu automobila, poslovanja u Rusiji, šunjanju kroz „Maxi“, otvaranja prve kancelarije, ribolovačke priče…

Ali, ono čega isto tako ima, jeste i dosta škakljivih pitanja i razmišljanja, koja su podjednako i politička i ekonomska i koja će zanimati one koji su preduzetnici ili razmišljaju da se upuste u te vode. A to je da li je i koliko ovo podneblje pogodno za preduzetništvo? Da li domaći preduzetnik može da se nosi sa (ino)stranim preduzetnikom u Srbiji, da li ima dovoljnu podršku države? Da li mi generalno imamo pravu sliku preduzetništva? Da li to zaista gazda koji samo dođe po pazar ili možda je taj gazda morao da guli decenijama da bi došao do tog nivoa da uspori gas i dođe samo po pazar…i da li uopšte uspori gas? Da li je ovaj region plodno tle za uspeh, ili ćemo doći u situaciju da semenje tih plodnih ideja moramo da zasadimo u nekim stranim zemljama (pojma nemam odakle je naišla ova poetska rečenica)?

Možete voleti Miškovića ili ne, slagati se sa njim ili ne, reći da je ovakav ili onakav, ali „Ja, tajkun“ baš i ne prezentuje nekakvu idealističku, romansiranu ideju preduzetništva kakvu često imamo. Da, ljudi imaju neku ideju koja može da pomogne drugima…ali žele i da zarade na toj ideji i njenoj realizaciji. Jer nam svima pare trebaju za život i ostvarenje naših zamisli (svako ko misli drugačije, slobodno neka mi se javi da mu dam broj računa, neka mi svakog meseca prebacuje deo svoje plate, da vidim koliko dugo će to funkcionisati ^^).

 

Ja, tajkun Miroslav Miskovic Delta tycoon Delta Holding Maxi

 

Moja specijalnost je to što umem da stvaram i prodam firme… Nisam krio recept. Napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj globalnom igraču.

U poslu traje onaj koji shvati da nema zlatne žice koja ne presušuje.

Poraze u poslu treba prihvatiti kao neminovnost.

Od početka sam imao velika očekivanja i stalno sam postavljao lestvicu na viši nivo. Potrebno je mnogo snage da se to prati. Umeo sam i strašno da ih grdim. Oni to zovu „feniranje“…

Za sebe kažem da sam ponekad nestrpljiv, burnog temperamenta. Ne podnosim nedoslednost, neozbiljnost i nekorektnost. Umem da se izvičem i napustim sastanak. Uradio sam to i sa kompanijom „Wrigley“…

Ovo su reči autora u ovoj knjizi. Nisu izvučene iz konteksta da bi se autor predstavio kao tiranin, već da bi se predstavila i realnija, sirovija crta preduzetništva. Što bi rekli, autor je bez dlake na jeziku…

…što ne mora biti nužno i loša stvar. Pretpostavljam da je to i prednost godina i iskustva i kada svašta pretumbate kroz život. Onda kažete onako kako vam je volja, bez uvijanja. ^^

Ono što me je možda i najviše iznenadilo kod „Ja, tajkun“, jeste koliko se lako čita naslov (238 strana), isto kao i „Medvedi na putu“ i „Vožnja života“. Možda mi je bilo interesantno jer sam relativno mlađa generacija („Ahem…“-prim.podsvesti), pa mi je bilo zanimljivo da čujem o tom periodu 70-ih, 80-ih, 90-ih i kako su stvari tada funkcionisale. A i sve je tako upakovano da nije naporno za čitanje.

 

Delta-HQ-1-naslovna Ja, tajkun

Delta Holding HQ (fotografija preuzeta sa deltarealestate.rs …otkud znam, neću da me posle neko smara odakle je fotka 😀 )

 

Nemam neke preterane zamerke na knjigu. Možda bih voleo da je bilo manje detalja vezanih za državu/politiku (ali, opet, i razumem zašto se autor doticao ove teme), a da je taj prostor iskorišćen za više nekih praktičnih, preduzetničkih priča…mislim da bi bilo interesantno pročitati nekakvu studiju, case-study ili slično gde bismo mogli da vidi kako je „Delta“ rešavala neke konkretne situacije koje su danas aktuelne i koje bi preduzetnici voleli da pročitaju, pogotovo ako imaju viziju ozbiljnijeg rasta neke kompanije. Ne znam, možda je ovo nepotreban komentar, ignorišite. 😀 I bilo mi je malo neobično poglavlje (kompletno u kurzivu) gde se Mišković obraća Sudskom veću…nisam bio siguran da li je to trebao da bude u duhu Cezarove retorike ili Hamletovskog monologa…ovaj, ignorišite i ovaj nepotreban komentar. 😀

Bez obzira kakvo imate mišljenje o Miškoviću, mislim da ne škodi da pročitate knjigu. Nije skupa, a može vam biti zanimljiva, da vidite kako je nekada funkcionisalo poslovanje i tranzicija u moderno doba.

Ali, neke dublje tajne i „cake“ poslovanja ovde (očekivano) nećete otkriti.

A da li je Mišković tycoon ili taikun…vreme će pokazati. Mi, običan narod, nismo u mogućnosti da vidimo celu sliku. Ali, znate kako kažu, istina je negde na sredini.

 

A ti, dragi čitaoče…da li znaš ko ili šta je taikun? 😀

 

 

Sajt Miroslava Miškovića

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ – Rodrigo Munjos Avia

 

Na naslovnoj strani romana Rodriga Munjosa Avia „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ stoji ovaj komentar:

Ovaj roman će vas naterati i na smeh i na razmišljanje“.

I to je definitivno istina. 😀

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i životu.“

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Kada vas sačeka ovakav prvi pasus, vidite da je ozbiljno ludilo (pun intended) u najavi sa romanom „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. Glavni junak, Rodrigo, nam priča iz prvog lica o svom životu. O tome kako ima brižnu suprugu Patrisiju, dvoje slatke male dece (Belen i Markos) i mačka Arnolda od koga postaje maničan, kako radi u uspešnom porodičnom preduzeću koje vodi sa ocem (bave se liftovima), ima svoj hobi sa vozićima…sve u svemu, ima ugodan život. Živi u jednoj ogromnoj kući koja je podeljena na tri dela, tako da svaki deo je izolovan kao poseban dom. Tako su njegove „komšije“ njegov prilično blesavi otac opsednut liftovima sa čudnim smislom za humor i njegova dobrodušna majka. I još jedne „komšije“ su Rodrigova savršena sestra Nurija i njen suprug Ernesto koji je psihijatar opsednut grtalic…ovaj, kosilicom i svaki drugi dan sređuje travnjak…i pritom je težak smarač koji ide Rodrigu na k…ovaj, onu stvar (a i njegovom ocu).

U prevodu, Rodrigo vodi relativno normalan život… sve do trenutka kada na jednom porodičnom okupljanju, Ernestova blizina toliko iznervira Rodriga da izgubi kontrolu i počne da se „gubi“ sa komentarima i da izvrće pojedine reči. Pride, Ernesto daje preliminarnu dijagnozu i da Rodrigo ima strah od dugmadi, koji mu verovatno izaziva parafaziju i da, mada verovatno nije u pitanju ništa ozbiljno, ipak ne treba da se isključi da je možda Rodrigo i ozbiljnije bolestan. Stoga, Ernesto predlaže Rodrigu da ga zvanično poseti kao psihijatra, da utvrde šta mu je. Naš dobri Rodrigo u tom trenutku čine svoju najveću grešku.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Pristaje (mada prilično nevoljno) da ode kod svog zeta na konsultacije.

I od tog trenutka, Rodrigov život je otišao u šerpun…hoću reći, peršun…

Nadalje, pratimo Rodriga kako odlazi od jednog do drugog psihijatra, psihologa, aromaterapeuta, vrača, mašana…ovaj šamana i koga sve ne da bi mu bilo bolje…samo da bi usput spoznao da mu je, ako je verovati dijagnozama (a Rodrigo im veruje), parafazija najmanji problem, jer je Rodrigo i depresivan (iako pre toga nije bio) i maničan (iako pre toga nije bio) i opsedut razmišljanjima o smrti (iako nikada pre toga nije uopšte razmišljao o smrti) i smislu vožita (iako pre toga se uopšte nije preterano opterećivao ovom temom) i da mora da pije lekove za živce (iako mu nikada pre konsultacija nisu trebali).

I sada Rodrigo pored svoje parafazije i ostalih dijagnoza, mora da se nosi sa raznim (tragi)komičnim tusijacijama u svom životu.

Zaista ćete se smejati i zamisliti nad temama u knjizi „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. 🙂

 

pexels-martin-péchy-407423

 

Rodrigo nam priča svoje dogodovštine iz prvog lica. Pored njegovih poseta medicinskim stručnjacima (dijalozi i Rodrigovi opisi tih ljudi i njihovih kancelarija su urnebesni), Rodrigo će nas bliže upoznati i sa njegovom simpatičnom porodicom, roditeljima, sestrom, idiotom Ernestom koji mu je uništio život, nenormalnim komšijom Lopeom de Vegom i njegovim psom (potraga za Seksom je posebna priča…i da, nije potraga za seksom, već potraga za Seksom sa velikim S), biznisu sa liftovima, odnos sa porodičnom kertenskom mačkom Arnoldom.

Ali, najvažnije od svega, upoznaćemo Rodrigovu dušu i njegov način razmišljanja i pogleda na život i porodicu…s tim što će se sve ovo drastično zakomplikovati zbog silnih poseta psihijatrima, psiholozima i drugim bol…ovaj, stručnjacima.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Ali, ono što je jako lepo, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je ujedino i jedna lepa porodična čapri…priča, đadovola! Dođavola…

Ovo je jedan prilično komičan, ali istovremeno i inteligentan roman. Smejaćete se Rodrigovim parafazijama (i osećaćete se možda malo neprijatno zbog toga, ali u pitanju je komedija sa fiktivnim likom, zaboga) iz prostog razloga što se tako iznenadno pojave, kako u Rodrigovim monolozima tako i dijalozima, da ćete se istovremeno i zbuniti i nasmejati. Međutim, Rodrigovi komentari porodice i njegova razmišljanja su isto podjednako urnebesni.

A tu je i autorovo suptilno(!?) karikiranje akademskih analiza koje mogu dati psihijatri i psiholozi.

Ovaj roman  će vas naterati i da se zamislite nad jednom temom, a to je koliko čovek zaista poznaje ljudski um. Naravno, postoje ljudi koji su psihički bolesni i potrebna im je stručna pomoć. Isto tako, postoje ljudi koji možda imaju neke životne dileme i treba im savet, smernica, ideja ili osoba da ih sasluša (možda kouč ili psihoterapeut). Postoje ljudi koji samo umišljaju da imaju problem (pa se u razgovoru utvrdi da ih muči dosada ili nedostatak konkretnog cilja)…a ima i ljudi kojima apsolutno nije ništa i koje treba ostaviti na miru i ne praviti ih ludim bez preke potrebe samo zato što je neka situacija pogrešno procenjena.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Doduše, ne možete, a da se ne zapitate, šta bi bilo da je još na početku romana Rodrigo rekao Ernesto šta stvarno misli o njemu…možda bi zeznuo porodične odnose, ali zato ne bi bio parafazičan, hm?

Jedan od sjajnih detalja je i odnos Rodriga i mačka Arnolda:

„Od Arnolda postajem maničan. Kada je bio mače staro nekoliko nedelja, popiškio se na bakrorez koji mi je žena poklonila i ja sam ga bacio u vodu (mačku, ne bakrorez) odakle je odskočio ne dotakavši vodu, kao da je između vode i njegovih šapa došlo do kratkog spoja. Od tada, Arnold laje na mene kad god dolazim kući, jer me smatra nepoželjnim uljezom na njegovoj teritoriji, i svake noći, pre nego što se vratim u kuću, veoma vodi računa da piški tamo gde sam ja to uradio, da, koliko je moguće, ne ostane ni najmanji trag mog postojanja.“

Mislim da vam je jasno koliko je ovaj roman urnebesan kada je ovako opisan odnos sa jednom kućnom mačkom.

 

pexels-alex-andrews-821736

Av, av, av…ovaj, mislim, mjau, jeb**e tebra…

 

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su se raširili na nekih 170 strana knjige, koja se prilično lako čita i brzo vas uvuče u Rodrigovu glavu.

Ovaj roman je prvi put objavljen 2005. godine u Španiji, i autor je posebno vezan za ovaj roman, jer je ovo njegov prvi roman za odrasle. Zanimljivost je da postoji i film koji je izašao 2009. godine.

Roman nam šalje poruku da, uz sve komplikovane prepreke koje u životu moramo savladati, treba ići napred sa verom u sebe i smehom kao najboljom terapijom…što je velika istina, jer smo, u današnje vreme, prilično izgubili vezu, kako sa verom u sebe, tako i sa humorom.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici Rodrigo Munjos Avia psychiatrists psychologists and other avia Psychiatrists, psychologists and other patients

 

Sve u svemu, ako želite malo da se nasmejete i oraspoložite i da pročitate jedan istovremeno i zabavan i ozbiljan roman, a da vam ne bude naporan, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su odličan izbor.

Definitivno ću pročitati i drugi roman ovog pisca, koji je preveden kod nas. 🙂

 

 

A ti dragi čitaoče, da li i ti imaš tako neku osobu koja zna da te izbaci iz tatka da počenš nepovezno da čapriš? 🙂

 

 

Cena knjige: SamizdatB92 | Delfi | Vulkan | Makart | Feniks Libris

 

Tags:
Categories:

Prvo lice jednine

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

„Prvo lice jednine“ – Haruki Murakami

 

Postoje neki pisci koje jednostavno ili volite ili ne. Rekao bih da je i Haruki Murakami jedan od takvih pisaca. Kada uzmete da ga čitate po prvi put, mislim da je dvadeset i neka strana presudna, i tada proglasite njegov (bilo koji) roman za čudan i nerazumljiv…ili vas opčini i uvuče u svoj neobičan svet. A ako se desi ovo drugo, onda počnete njegove romane da rangirate u kategorije „remek-delo“, „odlično“ i “ok”.

Za mene je njegov najnoviji roman „Prvo lice jednine“ završio u kategoriji “ok”. Ovo, u stvari ,i nije roman, već zbirka kratkih priča. Ove priče su objavljivane u periodu 2018-2019 u japanskom (mesečnom) književnom časopisu “Bungakukai”, s tim što je poslednja priča (po kojoj je i nazvana ova zbirka) upravo debitovala u ovoj knjizi.

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Koje su to priče objedinjene u “Prvom licu jednine”? Da krenemo redom:

  1. Na kamenom jastuku – narator se priseća perioda kada je imao 19 godina i kada je imao seks za jednu noć sa neobičnom pesnikinjom, njenog ponašanja u tom jednom danu i kakav je to utisak ostavilo na njega.
  2. Crème – muškarac dobija pozivnicu za klavirski recital od poznanice koju nije video godinama. Kada stigne na naznačenu lokaciju (planina Kobe), vidi da je sala gde je trebao da se održi recital zaključana i da nema žive duše. Odlučuje da predahne u obližnjem parku i tamo sreće neobičnog starca.
  3. Charlie Parker Plays Bossa Nova – narator se priseća kako je na studijama napisao recenziju (za univerzitetski časopis) nepostojećeg muzičkog albuma Charlie Parker Plays Bossa Nova, koji je (kao) objavljen 1963. godine (iako je saksofonista Čarli Parker preminuo 1955. godine)…ali, da li je taj album zaista postojao ili ne?
  4. With the Beatles – čovek se priseća srednjoškolskog događaja 1964. godine, kada je video devojku koja je prošla školskim hodnikom držeći ploču With the Beatles. Zatim se priseća svoje prve devojke, prve posete njenom domu i susreta sa njenim neobičnim bratom, kome je pročitao naglas odlomak iz jedne priče.
  5. Jakult Svolous zbirka pesama – osoba po imenu Haruki Murakami priča o svojoj opčinjenosti (prosečnim) bejzbol klubom “Tokio Jakult Svolous” i kako je na njihovom stadionu počeo da priše neobičnu poeziju koju je kasnije i samostalno objavio.
  6. Karneval (Carnaval) – Čovek u svojim pedesetim se priseća neobičnog odnosa koji je imao sa “najružnijom” ženom koju je ikada sreo, ali koja ga je opčinjavala svojom harizmom i ljubavlju prema muzici, kao i njihovom zajedničkom interesovanju za Šumanovo delo Carnaval”.
  7. Ispovest majmuna iz Šinagave – Narator se priseća događaja od pre pet godina, kada je u jednom malom rjokanu (tradicionalni japanski hotel) u jednoj banji sreo ostarelog majmuna koji izgleda radi “na crno”u tom hotelu…a inače i govori japanski…i voli žene (ne ženke, baš žene)…i voli da im ukrade imena…ne pitajte…
  8. Prvo lice jednine – čovek je obukao odelo i otišao u bar da popije piće i čita knjigu…i iznenada pored njega seda žena koje kreće da ga okrivljuje za groznu stvar koju je uradio njihovom zajedničkom prijatelju…iako čovek nema pojma ko je ova osoba niti šta je to strašno uradio u prošlosti.

 

Ko nije pre čitao Murakamija, verovatno je pomislio “šta koji moj…šta je ovaj pušio kada je ovo pisao”. Ko jeste, verovatno je samo klimnuo glavom uz misao “Da, da, tipični Murakami“.

Međutim, ne bih se iznenadio i da po završetku knjige pomislite „ovo je bio prilično čudan „tipični Murakami“. 😀

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Ono što je zajedničko za sve ove priče (a ujedino su i najzanimljiviji aspekti) jeste što su sve ispričane iz prvog lica. Takođe, nijednog trenutka niste sigurni da li je narator svake priče zaista Murakami koji nam prepričava svoje događaje ili su to neki fiktivni likovi kroz koje nam Murakami prepričava neke događaje iz prošlosti (ako niste razumeli ovu rečenicu, sasvim je u redu, ipak pričamo o Murakamiju 😀 ). Takođe, svaka priča „šeta“ po tankoj (a često i po debeloj) liniji između realnosti i fantazije, tako da često niste sigurni šta se zaista dešava naratoru, i koje su osobe koje sreće stvarne a koje nisu. Ono što će se sigurno dopasti Murakamijevim fanovima jeste što su priče povezane i sa događajima iz nekih njegovih prethodnih romana (negde više, a negde manje očigledno). A tu je i očekivana Murakamijeva šetnja kroz teme nostalgije, starenja, prolaznosti života, sećanja, neobičnom pogledu na ljubav, uvijeno u tipičan „murkamijevski stil“.

Poslednju rečenicu bih prepisao i kao potencijalnu manu za “Prvo lice jednine”. Za mene je ova zbirka priča možda i do sada najslabije književno delo koje sam pročitao od Murakamija. Možda je do mene, ali neke priče mi nisu imale toliko prizvuk nostalgije i prolaznosti života, koliko o samoj smrti, da sam osetio i neke depresivne vibracije iz knjige, da mi je i čitanje išlo prilično sporo. Razumem ja i da je Murakami u godinama i sve, ali ipak…nije mi nekako ovo bilo tipično „murakamijevski“. Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je zbirka „Prvo lice jednine“ jedan od onih naslova koje će možda bolje da razumeju, da izvinete, starije generacije (50+ godina).  Ne bih rekao da su neke priče i njihov koncept čudne, uvrnute ili glupe…možda pre not my cup of tea…

 

Prvo lice jednine First person singular Haruki Murakami Geopoetika

 

Meni, konkretno su se dopale priče „Na kamenom jastuku“, „Crème“, „Karneval (Carnaval)“ i “Ispovest majmuna iz Šinagave”. Stavio bih ovde možda i “Prvo lice jednine”, ali po završetku čitanja ove priče “pojavilo” mi se nekoliko upitnika iznad glave. ^^

Takođe, mislim da je ovo prva Murakamijeva knjiga gde se nigde ne spominje mačka. Možda sam prevideo, baš mi javite ako ste je vi negde videli…mislim u romanu, naravno…

Sve u svemu, „Prvo lice jednine“ je završilo u kategoriji „ok“ što se tiče Murakamija. Čini mi se da je kvalitet priča prilično varirao, tako da ne bih ovu zbirku preporučio ljudima koji nisu pre čitali Haruki Murakamija, već da se upoznaju sa ovim piscem kroz neki njegov drugi naslov. A fanovi će sigurno uzeti ovaj naslov da kompletiraju svoju kolekciju, mada se neću iznenaditi i ako ne budu preterano impresionirani ovim delom…mada to sigurno nikada neće priznati. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, da li si i ti imao priliku da sretneš majmuna koji govori ili nepoznatu osobu koja te okrivljuje za događaj kojeg se niti sećaš niti si verovatno bio akter istog? 🙂

 

 

Sajt autora

Cena knjige: Geopoetika | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ko je bio Nikola Tesla

„Ko je bio Nikola Tesla“

 

Kada neko kaže da ima veliki respekt za jednog od najvećih inženjera, futuriste i inovatora (možda ikada), Nikolu Teslu, da među knjigama ima i njegovu, da kažemo, „autobiografiju“ („Moji izumi“), ozbiljnu napisanu biogragiju („Tesla: Pronalazač modernog“), pa čak i knjigu domaćeg autora o Tesli i vanzemaljcima (!!??)… ne možete a da se ne zapitate šta se tom čoveku mota po glavi da prva recenzija u vezi sa Teslom bude knjižica koja bi još malo mogla da prođe kao dečja knjiga („Što i jeste, na tvoju žalost…“-prim.podsvesti)…a pride je uzeta na popustu…

Međutim, knjižica „Ko je bio Nikola Tesla“ Džima Điljotija, pored toga što je bestseler „Njujork Tajmsa“, pripada i nekoj ediciji „WhoHQ book“ koja se bavi (kratkim) biografijama poznatih ličnosti i događaja.

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Ova knjižica (manji format, a poveća slova) pokušava na nekih 100-ak strana da nam dočara život Nikole Tesle, što bi rekli, „od kolevke pa do groba“.

I mislim da je sasvim fino uspela u tome.

„Ko je bio Nikola Tesla“ pokriva po ubrzanom, ali jednostavnom kursu, njegovo odrastanje u Smiljanu i Gospiću, studiranje u Gracu, dolazak u SAD i početni period mučenja da preživi, vrtoglavi uspon i bogatstvo, „rat struje“ sa Edisonom, saradnju sa Vestinghausom, pa sve do Teslinog povlačenja iz javnog života i zanesenost vizijama nekih budućih uređaja i alata, koje svet nije bio spreman da razume (a za neke ideje izgleda čak i u ovom modernom periodu još nismo spremni).

Sve ovo gorenavedeno je prošarano angedotama iz Teslinog života, kao i opisima nekih istorijskih ličnosti i lokacija, bez puno opterećivanja datumima (na kraju knjižice imate paralelno hronologije života Nikole Tesle i istorijskih zbivanja u svetu).

 

Ko je bio Nikola Tesla

 

Jedan od dopadljivijih detalja knjižice „Ko je bio Nikola Tesla“ su definitivno crno-bele ilustracije (koje kao da su rađene nekom tamnom olovkom ili tušem).

Povremeno ćete naići i na (pojednostavljene) definicije nekih opštih pojmova (a koji će bolje pojasniti neke stvari u vezi sa Teslom i njegovim radom).

I pored malog formata (u svakom pogledu), ova knjižica se neverovatno lako i brzo čita.

„Ko je bio Nikola Tesla“ je knjižica koja je prvenstveno namenjena mlađoj populaciji i predstavlja odličan (i pojednostavljen) uvod u priču koje bio Nikola Tesla. S obzirom na veličinu i kvalitet izrade (i crteža), idealan je poklon (ako znate neko dete koje i dalje voli da čita 😀 ), za malu stariju populaciju kojoj treba ideja za sastav/seminarski rad…a matorci da krišom pročitaju brzi podsetnik o Teslinom životu i njegovim dostignućima (čisto zbog malo opšte kulture…a i da sačuvate malo dostojanstva ^^).

Nisam primetio neke istorijsko-činjenične greške tokom čitanja…valjda… 😀

 

Nikola Tesla

 

A ti, dragi čitaoče, koliko se ti sećaš detalja iz života Nikole Tesle? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan

 

Tags:
Categories:

Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

„Trilion dolara coach“ – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

               Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige „Trillion dollar coach“

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

Vožnja života

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

„Vožnja života“ – Robert Ajger

 

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

 

Robert Ajger Fortune

 

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

 

Robert Ajger

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

 

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige „Vožnja žviota“ leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

 

Robert Ajger Vožnja života Robert Bob Iger The Ride of a Lifetime Volt Dizni Walt Disney CEO

 

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova „Vožnja života“. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

 

WD logos

 

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

 

 

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

 

Tags:

Knjiga o groblju

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

„Knjiga o groblju“ – Nil Gejmen

 

Nil Gejmen je uvek rado viđen gost na ovom blogu. Do sada smo se sa njime družili kroz njegov klasik „Američki bogovi“ i neverovatno zabavnu „Nordijsku mitologiju“. Ali, sada ćemo, za promenu, da zaronimo u jedan neobično bajkoviti (i blago uvrnuti) svet…čija se radnja najvećim delom dešava na jednom groblju u blizini malog grada. Dobro došli u svet još jednog zanimljivog Gejmenovog dela – „Knjiga o groblju“.

Radnja nas zatiče u trenutku kada Čovek zvani Džek (nadalje ćemo ga zvati samo Džek) ubija na spavanju jednu porodicu…osim njenog najmlađeg člana, bebice koje je tek prohodala. Da li vođena nekom višom silom ili nečim drugim, beba je ispuzala iz svoje kolevke i odtapkala iz kuće. Ubrzo je Džek pojurio za bebom, ali se, iz nekog misterioznog razloga, bebin trag izgubio na lokalnom groblju. Misteriozni ubica Džek nije ispunio svoju misiju do kraja, i morao je da nestane u senkama.

Bebin trag se izgubio na groblju iz jednostavnog razloga…bebu se od ubice sakrili stanovnici groblja – duhovi! Međutim, šta sada duhovi da rade sa bebom, koja je pogotovo prirasla za srce (pokojnom) bračnom paru Ovens. Posle priličnog dugog (i urnebesnog) većanja „stanovnika“ groblja, na kraju je odlučeno, uz blagoslov Gospe na Sivcu (koja bi, prema nekom tumačenju, mogla da simboliše Anđela Smrti), da beba postane stanovnik groblja, a da duhovi pronađu način da mu pomognu kroz odrastanje. I tako su Ovensovi usvojili bebu, i nadenuli joj ime Niko. Niko Ovens.

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

I tako naš Niko odrasta groblju, pod nadzorom duhova, bez skoro ikakvog dodira sa (živim) svetom. Ali, da li je Niku Ovensu suđen ovakav život? Da li će se putevi Nika i misterioznog ubice Džeka ponovo ukrstiti? Zašto je Nikova porodica uopšte morala da nastrada? Saznaćete u ovoj izuzetno hvaljenoj knjizi. 🙂

„Knjiga o groblju“ je podeljena na osam poglavlja i imaju prilično „epizodan karakter“, iako su (logično) povezane. Svako poglavlje prati Nikov život na groblju u periodu odrastanja (od svega kada je imao par meseci, pa sve do trenutka kada je napunio 15 godina),njegovo učenje o svetu koji ga okružuje, kao i prilično neobičnim (i mističnim) avanturama koje ga prate.

Ispostaviće se da život na groblju i nije tako tih i dosadan kao što smo mislili ( znam, znam, i meni je ovo čudno zazvučalo). Niku društvo prave prilično urnebesni stanovnici (tj. duhovi), koji su „stari“ (tj. pokojni) od po nekoliko decenija, pa do nekoliko vekova (a pojedinci izgleda od možda i po koji milenijum), svako sa svojim životnim pričama, stavovima i „bubicama“. Tu je i njegov mentor, misteriozni i ćutljivi Sajlas, koji, iz nekog razloga, može slobodno da napušta groblje (što duhovi, tj. pokojnici ne mogu), kao i da se po potrebi materijalizuje, i prilično je nevoljan da priča o svojoj prošlosti (fanovi imaju različite teorije o Sajlasu, od toga da je nekada bio zli vampir, do toga da je možda jedno od otelotvorenja Smrti), kao i gospođica Lupesku (koja je, u stvari, vukodlak), koji uče Nika kako neke životne lekcije, tako i neke mistične veštine (poput da privremeno iščezne ispred ljudi ili da im utiče na snove).

Ali, iako je Niko svestan da ne sme često da napušta groblje, to ne znači da nije imao povremeno interakciju sa „živima“, kao što je period kada je kratko vreme probao da pohađa školu (Niko, inače, mnogo voli da čita), ili stekao drugaricu Skarlet. Ali, ni ti trenuci nisu prošli bez problema po Nika.

A tu je i pitanje misterioznog Džeka i tajne koja se krije iza Nikove nastradale porodice…

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Ako ste mislili da je ovo neka dosadna, bajkovita priča, grdno ćete se prevariti. Iako su ovo avanture deteta (a kasnije i tinejdžera), ovde se dosta provlači i ozbiljnih, mračnih motiva, kako vezanih za stanovnike groblja, tako i za neke stanovnike obližnjeg gradića.

Kao što sam spomenuo, knjiga ima prilično „epizodan“ karakter. Svaki dan sam čitao po jedno poglavlje i uživao sam u ovom laganom tempu čitanja. Ali, ovih 250 strana može da se pročita, naravno, i mnogo brže, pogotovo jer je knjiga napisana tako jednostavno, a opet „gejmenovski“. 😀

Ono što je isto jedan od, da tako kažem, zaštitnih znakova Gejmenovog stila pisanja, jeste i veliko (a nekada i samo suptilno) korišćenje mitoloških detalja (i osoba). Tako da možete biti uvereni da će se ti detalji naći i u ovoj knjizi. Na primer, da li je Džek „običan“ profesionalni ubica…ili možda nešto više?

Koliko je „Knjiga o groblju“ odlično književno delo, govore razne nagrade koje je osvojila (Hugo, Njuberi, Karnegi i Lokus). Zanimljivo je da je na ovom izdanju knjige (koje uključuje i ilustracije) radio nagrađivani ilustrator Kris Ridl, koji je i osvojio nagradu Grinvej za ovo izdanje knjige. A pride je „Knjiga o groblju“ osvojila i nagradu za najbolju audioknjigu. 🙂

I ne samo to, mnogi poznati pisci fantazija su hvalili ovo delo:

Ovom knjigom je potvrdio ono što sam i mislio – Nil Gejmen je književni genije“ – Džejms Herbert

Bilo mi je žao što kao mlađi nisam mogao da pročitam i čitam iznova ovu knjigu, a sada žalim što je nisam napisao“ – Gart Niks

Ovo je najbolja Gejmenova knjiga“ – Dajana Vin Džouns

Ne baš klasični (standardno kolegijalni) hvalospevi književnih kolega, složićete se. 🙂

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Što se ovog bloga tiče, Nil Gejmen ima 100% učinak sa pohvalama, tri od tri knjige (za sada ne računamo „Nikadođiju“, davno je pročitana ^^). Meni „Knjiga o groblju“ nije njegova najbolja knjiga, ali to ne znači da nije sjajna, baš naprotiv! Meni samo možda blagu prednost imaju „Američki bogovi“ i i „Nordijska mitologija“. 🙂

Summa summarum, „Knjiga o groblju“ je odličan naslov za sve generacije (ali zaista za sve), i stvarno bi bila šteta da je preskočite. A ljubitelji Nila Gejmena, ako je slučajno niste pročitali (ako vas ima takvih 😀 ), znate šta vam je činiti. 😉

 

A ti dragi čitaoče, šta misliš, šta se na kraju desilo sa Nikom Ovensom? 🙂

 

 

Sajt Nila Gejmena

Instagram | Facebook

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Rođeni ste bogati

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

„Rođeni ste bogati“ – Bob Proktor

 

„Zig Ziglar bi mogao biti majstor motivacije, Mark Viktor Hansen (Chicken Soup for Soul) majstor priče, Entoni (Toni) Robins može biti guru ličnog razvoja, ali Bob Proktor je majstor razmišljanja (mišljenja). Bob Proktor sakuplja misli kao što je Imedla Markos sakupljala cipele. Povezuje ih zajedno u izvrsne nizove: jedna misao logički vodi do sledeće dok ceo metod ne bude iskonstruisan.“

Ovaj „citat“ se često vezuje za Boba Proktora, tvorca (za mnoge) kultne knjige „Rođeni ste bogati“ (You were born rich). Mada je, tokom svoje karijere, napisao solidan broj knjiga, 90% ljudi koji su čuli za Boba Proktora će odmah da pomisle na knjigu kojom ćemo se danas baviti.

Za one koji ne znaju, Bob Proktor je kanadski autor knjiga iz oblasti samopomoći, koji izgleda isto (sedo) zadnjih 40 godina. Ako ga niste videli na nekom Youtube kanalu, onda ste ga možda videli u čuvenom (ali i kontroverznom) dokumentarcu „Tajna“ (The Secret), koji se bavi temom koja uvek izaziva polemike, a to je „zakon privlačnosti“, čiji veliki zagovornik u svojim knjiga (i seminarima) je upravo Bob Proktor.

Činjenica je da je Bob Proktor bio (a i dalje je) dosta kritikovan zbog tog svog potenciranja „zakona privlačnosti“ (mnogi ga smatraju i ekspertom za ovu oblast, tj. ovaj „zakon“), i da ljude time dovodi u zabludu da će sve rešiti „zakon privlačnosti“. Iskren da budem, mislim da je veći problem to što ljudi ne razumeju kako funkcioniše „zakon privlačnosti“, i da on se ne aktivira samo pozitivnim razmišljanjem i pasivnošću. No, o tome nekom drugom prilikom.

Sve i da je Bob Proktor osoba koja smara sa „zakonom privlačnosti“, čini mi se da možda to uopšte nije centralna tema knjige „Rođeni ste bogati“.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Ovu relativno kratku knjigu (oko 150 strana i krupniji font), naš ekspert Bobiška je podelio na 10 oblasti:

  • Novac i ja
  • Koliko je dovoljno
  • Vi stvarate slike o sebi
  • Pustite i prepustite sudbini
  • Očekujte izobilje
  • Zakon vibriranja i privlačenja
  • Oni koji rizikuju
  • Oštrica brijača
  • Ne razmišljajte u suprotnom smeru
  • Vakuumski zakon prosperiteta

 

Kroz ovih 10 poglavlja, Bob će sa nama deliti svoja razmišljanja, detalje iz prošlosti, neke svoje (poslovne) događaje, kao i neke životne anegdote i priče.

Ali ko je „zvezda“ ovih poglavlja? Novac, „zakon privlačnosti“, Bob, vreme koje ćete potrošiti na ovu knjigu? 😀

Po meni, mislim da je „zvezda“ ovih poglavlja naš način razmišljanja (iliti da upotrebim staru srpsku reč, mindset).

Vidite, iako biste najradili želeli da kažete da je ovo još jedan u nizu likova koji prodaje maglu sa motivacijom (jedna bitna napomena: u jednom trenutku će Bob Proktor krenuti da priča o polisama životnog osiguranja i njihovom značaju i imaćete osećaj kao da će se ova knjiga odjednom svesti samo na to da vas Bob ubedite da uzmete polisu. Izdržite tih nekoliko pasusa, posle se Bob vraća u normalu 😀 ), dok čitate ovu knjigu, imate nekakvu čudnu, a istovremeno i poznato vam ohrabrujuću vibraciju od nekud. Razlog je jednostavan. Bob Proktor je kao mlad pročitao legendardnu knjigu „Misli i obogati se“ Napoleona Hila, i on se kune u ovu knjigu i smatra da mu je ona skroz promenila život (realno, knjiga jeste sjajna i sa razlogom je klasik). A kasnije mu je mentor tokom napredovanja bio i čuveni Erl Najtingejl. Ono što je inspirisalo kako Najtingejla, tako i Boba Proktora, jeste jedna čuvena fraza koju su čuli od Napoleona Hila, ali koja je, realno, oduvek bila sa ljudskim rodom.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Postajemo ono o čemu razmišljamo.

 

I ovo je prvenstveno fokus knjige „Rođeni ste bogati“. Stav da ne možemo da imamo materijalno (a ni duhovno) bogatstvo dok ne promenimo svoj način razmišljanja i svoj stav prema sebi.

Verovatno ste do sada pročitali dosta knjiga na ovu temu i mislite da će ova knjiga imati onaj „već viđeno“ osećaj. I ja sam to pomislio na prvu loptu, ali, kako sam odmicao sa stranama, malo-malo, uzmem i podvučem po neku rečenicu. Da se povremeno podsetim.

Ali, ovde nisu samo misli i priče. Bob Proktor je ubacio i par jednostavnih tehnika koje možete da probate, vezane za način razmišljanja, vizuelizaciju ili zapisivanje svojih vizija (posebno je zanimljiva vežba koja objašnjava da nije poenta reći da želite puno novca, već i KOLIKO TAČNO novca želite, a da ima smisla).

Podeliću ovde par zanimljivih misli iz ove knjige (koje sam podvukao), razmislite i vi o njima:

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Većina ljudi koji ne uspevaju da sakupe dovoljno novca da žive stilom kojim bi želeli su isti oni ljudi na koje veoma lako utiču mišljenja drugih ljudi.

Morate početi da shvatate da je sadašnje stanje vašeg bankovnog računa, vaše prodaje, vašeg zdravlja, vašeg društvenog života, vašeg položaja na poslu itd, ništa drugo do fizička manifestacija vašeg prethodnog načina razmišljanja. Ako iskreno želite da promenite ili poboljšate svoje rezultate u fizičkom svetu, morate promeniti svoje misli i morate to uraditi odmah.

Većina religija propoveda da je Bog odgovoran za sve što je stvoreno na ovom svetu i u potpunosti bih se složio sa ovom rečenicom. Međutim, kao ko-stvaraoci, ljudska bića moraju da snose odgovornost za ONO što Bog stvori u njihovom životu.

Počnite upravo tu gde jeste – izgradite sliku onoga što želite a onda radite kao da ste to već dobili. Da se izrazim malo drugačije: „Radite onako kako bi radila osoba kakva želite da postanete“

Nevolja sa onim ljudima koji ne uspevaju da postignu ono što žele nije u tome što nemaju sposobnosti da to učine, nego u tome što nemaju dovoljno vere sadržane u principu „pustite i prepustite sudbini“…

Ali, ono što hoću dobro da upamtite jeste da, iako je Duh suština vašeg bića, on se nikada neće manifestovati u oblik ili u sliku bez vaše pomoći. Tako oni ljudi koji sede i ništa ne rade, govoreći „Bog će se pobrinuti za mene“ samo sebe zavaravaju. Jer pošto je istina da Bog pomaže onima koji pomažu sebi, sledi da vi uvek morate uraditi svoj deo da biste pokrenuli kreativni proces.

 

Bob Proctor Bob Proktor

Bob Proktor

 

I još mnoge druge pametne misli se nalaze u knjizi „Rođeni ste bogati“. Ako mislite da je ova knjiga samo prazna priča o motivaciji ili „zakonu privlačnosti“, ponovo pročitajte prethodni pasus/misao (namerno sam ga podvukao i drugi deo podebljao). Poenta je da vaš pozitivan stav i razmišljanje mora da prati i odgovarajuća akcija. Ali ne u odnosu „95% pozitivno razmišljanje – 5% posto akcija“ (što najčešće svi radimo, a onda se čudimo zašto nema rezultata), već moramo malo da damo više „gasa“ na akciju. A ne da odugovlačimo (ili da upotrebim jedan stari srpski glagol, prokrastiniramo) sa preduzimanjem radnji. Bilo kakva vizija (i vizuelizacija) bez akcije je samo sanjarenje. Ovako, bar krenete u neku akciju (sa pravom vizijom), pa šta bude…bar će nešto biti, zar ne? 🙂

Kao što sam spomenuo, knjiga je relativno kratka. Iako je Bob mislilac i filozof („Bolje da kažemo, kenjMFHMFMVHMMMMM!*TUP!*“-prim.podsdvesti kojoj je u poslednjem trenutku stavljena krpa u usta i ponovo zaključana u podrum), knjiga uopšte nema neku takvu „težinu“ i lako se čita.

E sad, kakav zaključak izvući? Knjiga jeste dobra, u smislu da ima puno lepih i pametnih (i primenljivih) misli. Čovek bi u moru današnjih knjiga mislio da ovu može i da preskoči. Ali, mislim da je klasik sa razlogom i da vredi da je pročitate nekom prilikom, ako ništa da malo imate pozitivniji stav prema novcu (koliko god bilo moderno i očekivano shvatanje da ga svi želimo, isto tako je činjenica da veliki broj ljudi sa jedne strane želi novac, a sa druge strane ima negativa uverenja o istom, i to prilično „koči“ ljude). A sve i da ne poželite da kupite (ili pročitate) knjigu „Rođeni ste bogati“, ono bar uzmite i zapišite ovih par misli što sam izdvojio za vas (a i za sebe). 🙂

Ja sam se „lomio“ jedan duži period da li da uzmem i pročitam ovu knjigu, i drago mi je što sam to uradio, meni je opravdala svoju cenu i vreme uloženo u nju.

 

Dragi čitaoče, knjiga „Rođeni ste bogati“ počinje ovom rečenicom: „Svako ljudsko biće je rođeno kao bogataš samo što je većina ljudi privremeno bez dovoljno novca!“ Da li misliš da u tome ima neke istine? 🙂

 

 

Sajt Boba Proktora (Proctor Gallagher Institute)

Instagram | Facebook

Cena knjige: Finesa | Vulkan

 

Tags:

Farenhajt 451

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

„Farenhajt 451“ – Rej Bredberi

 

Kada sam završio sa čitanjem knjige Reja Bredberija, „Farenhajt 451“, nisam bio siguran da mogu, kao mnogi, da joj tako lako dodelim laskavu titulu „remek-delo 20. veka“. Da li to znači da je knjiga loša? Daleko od toga! Ali, da biste nekoj knjizi dodelili ovakvu titulu, potrebno je, bar po meni, da bude ispunjeno nekoliko uslova.

Neko će možda reći da sam prestrog prema pokojnom Bredberiju i da treba da uzmem u obzir da se knjiga originalno pojavila 1953. godine, ali jako dobro znamo da prošlost (tj. prethodni vekovi, tj. tadašnja „ograničenja“) nije relevantan faktor za nastanak odličnih dela.

Međutim, ono gde definitivno trijumfuje „Farenhajt 451“ nad milionima drugih književnih dela, jeste ideja, tj. premisa knjige.

Negde u (budućoj) Americi, leta Gospodnjeg 2049. godine (jedna zanimljivost: kada se originalno pojavila knjiga, budućnost je bila smeštena mnogo godina ranije), Gaj Montag je ponosni vatrogasac. Spašava iz požara kuce i mace, ima blistav osmeh i svake godine se slika za kalendar seksi vatrogasaca koji od uniforme nose samo šlem i za čime žene (iz nama muškarcima, jelte, nejasnog razloga) uzdišu, stenju i vrište kao pomahnitale…

…osim što nije takva situacija 2049. godine. Idemo ispočetka…

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Negde u (budućoj) Americi, leta …(premotaćemo unapred)… je ponosni vatrogasac. Kao i svakom vatrogascu, njegov osnovni zadatak je da spaljuje kuće (dobro ste pročitali), po potrebi sa sve ljudima u njima (i ovo ste dobro pročitali), koje kriju knjige (da, da, i ovo ste dobro pročitali). Pored tako „zanimljivog“ zanimanja, naš junak Gaj je oženjen (nema dece) i vodi prilično rutinksi život u toj sjeb…ovaj, čudnoj budućnosti.

I tako, jedne večeri, naš Gaj se vraća sa posla i upoznaje mladu komšinicu Klarisu, čiji otvoren um i prilično liberan način razmišljanja ga istovremeno i iznenađuju i zbunjuju (s obzirom da okruženje rigorozno sankcioniše takav slobodan način razmišljanja). Međutim, Gaja počinje sve više da intrgira Klarisin stav prema životu i ljudima (biti u sadašnjem trenutku, pomirisati cvet, posmatrati zvezde, biti otvoren u komunikaciji, otkrivanje detalja o svojoj porodici), da je počeo da se raduje ovim susretima sa svojom mladom komšinicom. Ali, ako ste očekivali avanture nestašne komšinice i komšije vatrogasca…moram da vas razočaram, jer Gaj ubrzo saznaje da je Klarisa nestala i oseća da nešto nije u redu sa njenim „nestankom“. I ne samo to. Klarisa je, svesno ili nesvesno, ubacila u njega „crva“. A to je preispitivanje sebe, svog načina razmišljanja i pogleda na svet

No, život ide dalje…i tako jedne večeri, dok je pripremao jednu kuću punu knjiga za spaljivanje, Gaju su se dogodile dve neverovatne stvari. Prvo, krišom je uzeo jednu knjigu i sakrio je kod sebe (što je već krivično delo, i kazna je najčešće smrt). I drugo, žena koje je tu živela, je odbila da napusti svoj dom, i  sama se zapalila sa sve knjigama pred vatrogascem. Uzdrman, Gaj se vraća kući, a zatim pokušava od svoje žene Mildred da sazna da li je ona čula šta se desilo sa Klarisom, na šta ona kaže da je načula da je Klarisa stradala u nekoj nesreći, a njena porodica se odselila.

Gaj oseća da mu, od svega izdešavanog, više nije dobro i pada u krevet, i naglas se razmišlja da prestane da bude vatrogasac, što prestravljuje njegovu ženu, koja ne želi da ostane bez svoje TV porodice (o tome malo kasnije).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, a Gaju u posetu stiže njegov šef, kapetan Biti. Ovaj (naoko odmereni a opet prepredeni) čovek kao da predoseća koji bi mogao da bude razlog Gajevog „razboljevanja“, pa polako počinje, kao nehajno, da priča kako i zašto su knjige izgubile svoju vrednost, kako je napredak tehnologije doneo svoje prednosti, kako se uloga vatrogasaca vremenom promenila i ostale „edukativne zanimljivosti“… a usput je i Gaja „podsetio“ da svaka knjiga koja se nađe kod vatrogasca mora da se preda u roku od 24 sata, inače će knjiga biti spaljena od strane kolega… sa sve kućom tog vatrogasca… a verovatno i samim vatrogascem.

Ubrzo potom, Gaj shvata da ne može više da krije, pa otkriva svojoj ženi da već neko vreme sakuplja i krije knjige u njihovom domu, i da bi trebali da uzmu da ih pročitaju, i da vide kakve se to misli kriju u njima. Međutim, njegova žena uopšte nije oduševljena tom idejom i plaši se posledica ovakve radnje, a još više da ne izgubi svoj stil života i svoju TV porodicu. U prevodu, njegova Mildred je izgubljen slučaj.

Gaj se tada setio setio starog Fejbera, nekadašnjeg profesora književnosti (iz perioda kada knjige nisu bile zabranjene) i odlučuje da ga poseti i da pokuša da sazna pravu istinu, šta se desilo sa knjigama, a i svetom. U početku oprezan i skeptičan (ipak je Gaj vatrogasac), profesor Fejber ubrzo shvata da je Gaj jedna od retkih osoba koja je počela da misli svojom glavom i preispituje istinu koja mu je servirana…drugim rečima, na putu je da „progleda“.  I tu nastaje jedan savez, koji će život Gaja Montaga da promeni iz korena… a postojaće i cena koju će morati da plati zbog svog izbora…

Spomenuo sam na početku da je najveći adut knjige „Farenhajt 451“ ideja o tome u kom pravcu bi moglo da završi naše društvo. Najporaznija stvar je što je moderno društvo već debelo ugazilo u „Farenhajt 451“. Mediji (u dosluhu sa političarima) dominiraju, manipulišu i ispiraju mozak narodu, serviraju mu jeftinu i nekvalitetnu zabavu i time mu skreću misli, cenzurišu slobodu misli, kao i kreativno i nekonvencionalno razmišljanje (otud spaljivanje knjiga), šire dezinformacije i…ovaj, shvatate već („Bogami, tanak led, već ulaziš na moju teritoriju…“-prim.podsvesti). Zvuči vam poznato? Zar mi već nemamo sličnu situaciju kada su u pitanju mediji i njihov kvalitet? Inače, u jednom davnom intervjuu, Bredberi je izjavio da je napisao „Farenhajt 451“, ne da bi predvideo budućnost (gde bi se recimo spaljivale knjige ili narod živeo skroz zaslepljen i izmanipulisan), već da bi je sprečio.

U kom pravcu se moderno društvo kreće zadnju deceniju („Pre će biti, zadnje dve-tri decenije…“-prim.podsvesti), stiče se utisak da je Bredberi pre predvideo budućnost, osim ako se ljudi „ne probude“…ili bolje reći, opamete…ili pre reći, krenu da se edukuju?

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Elem, „Farenhajt 451“ krije nekoliko zanimljivih koncepta.

U jednom trenutku sam spomenuo „TV porodicu“ (iako se pojavljuje u samo par događaja, značaj „TV porodice“ je, po meni, toliko veliki da ga moram spomenuti). Moram vam reći da, iako mi nije delovao najjasnije ovaj koncept iz opisa u knjizi, stekao sam utisak da je to nešto prilično uznemirujuće, pogotovo ako uzmemo ovaj današnji svet, gde su se ljudi (i bez korone) prilično otuđili jedni od drugih (čak i u okviru samih porodica pod istim krovom) i više se okrenuli formama digitalne zabave. „TV porodica“ predstavljena neki koncept gde gledaoci imaju nekakvu „uživo“ (live) interakciju sa…pa…ovaj…gomilom fiktivnih likova. Vi razgovarate sa tim izmišljenim ljudima, delite svoje priče sa njima, pratite njihove živote i slično…a mogu i vaši prijatelji (tipa, dvoje-troje) da dođu kod vas i da zajedno učestvujete. A što više imate tih „TV zidova“ (koji bukvalno porkiju ceo zid…otuda jelte, police sa knjigama nemaju poentu), možete sve više da učestvujete u njihovim životima (a izgleda i oni u vašim), što vam dođe kao neka…uh, premium pretplata i privilegije/bonusi koji se otključavaju.

Zašto je „TV porodica“ ovde toliko zastrašujuća? Iz nekoliko razloga (spomenimo bar četiri). Prvo, služi kao element (suptilne) socijalne kontrole i stvaranja poslušnosti. Drugo, „TV porodica“ stvara iluziju da je vreme provedeno sa njima uvek idealno, što bukvalno „tera“ ljude da svoje emocije usmere ka virtuelnom, jer je tamo uvek sve super (jedna vrsta droge), dok vaša „prava, realna porodica“ nije uvek idealna. Pod tri, ne razmišljate da li je sve zaista u redu sa vama i svetom (na primer, zašto Montagovi nemaju dece i da li su svesni da se populacija smanjuje, zašto Mildred ne može da se seti gde je prvi put srela Gaja, kao i da li su svesni da je njihova država na pragu katastrofalnog rata, koji se narodu servira kao „brzi rat“ koji će se završiti pobedom za 48 sati). I pod četiri, služi vam kao bekstvo od realnosti, a i sebe (Gajevo viđenje Mildredinog predoziranja lekovima). I tu je još mnogo razloga.

U prevodu, zamislite uvrnuto bolestan i glup rijaliti („To barem nije teško“-prim.podsvesti), spojen sa dnevnikom i ko zna čim, pritom je interaktivan i vi pred njim provodite ceo bogovetni dan (krenete redom Netflix+HBO+Amazon Prime+DisneyPlus+video igre+pornografija+Kitchen24+TopShop+bog-te-pita-šta), gde konstantno manipulišu vama, i pri tom debelo plaćate za tu uslugu. I onda to na kvadrat. Iskreno se nadam da medijski moguli ne čitaju knjige i ne dobiju neke bolesne ideje (mada je „Farenhajt 451“ već ekranizovan, tako da moje saučešće kako mojoj, tako i budućim generacijama ). Prilično uznemirujuće.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Znate kako (u našem vremenu) neke vatrogasne stanice imaju pse, koji služe u traganju za povređenima ili žrtvama požara? E pa, 2049. godine simpatične kuce su zamenjene jezivim mehaničkim psima (koji više ne tragaju za žrtvama požara) kojima kroz telo kola otrov i struja, koji mogu da namirišu desetine hiljada ljudi i da neumorno tragaju za njima, a iz usta mogu u sekundi da izbace nekavu iglu punu narkotika i na licu mesta onesposobe (i ubiju žrtvu), a sve praćeno jezivim režanjem. Ono, meni zaista nije frka da gledam (a i zevam ili prespavam) horor filmove (kakvi bre vampiri, alieni i predatori 😀 ), ali zbog moje bujne mašte, malo sam se naježio kada sam zamislio kakve bi to mogle biti mehaničke zveri. Naravno, mehaničke zveri, u stvari, simbolišu kontrolu naroda od strane vlasti, kao i mogućnost kako tehnologija može da postane izvitoperena i opasna.

Verujem da će vam biti zanimljivo da i sami probate da protumačite psihološke profile likova iz ove knjige, pogotovo Gaja Montaga, Mildred, kapetana Bitija, Klarise i Grejndžera. Videćete o čemu govorim…

„Farenhajt 451“ ima tri poglavlja, tj. dela („Ognjište i davždenjak“,  „Sito i pesak“ i „Sjaj plamena“), kao i „Pogovor“ (kratak, ali zanimljiv). Knjiga ima nekih 200 strana i relativno brzo može da se pročita. Mada je, moram da priznam, meni išlo sporije čitanje, nekako, kao da mi stil pisanja i način odvijanja radnje nisu preterano „legli“. Naravno, ovo je samo subjektivan osećaj, ali i mene je iznenadilo, s obzirom na zanimljivu temu, da je nisam pročitao u cugu, već sam često pravio pauze i po nekoliko dana između čitanja. Ko će ga znati…

Ovo delo Reja Bredberija se često citira i smatra se da je dalo dosta inspiracije filmskoj kinematografiji, pogotovo za za futurističke (sci-fi) filmove. Meni je momentalno upalo u oči koliko je film „Ekvilibrijum“ bio inspirisan ovom knjigom, što je i sam režiser potvrdio (i tek sada vidim koliko sam zaista kratku recenziju napisao za jedan od mojih omiljenih filmova -.- ).

Filmske ekranizacije ovog romana nisam (još) gledao, ali sam čuo podeljena mišljenja (izgleda su svi očekivali mnogo više od filmova).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Majkl B. Džordan (desno) kao najsvežija verzija Gaja Montaga

 

Zanimljivost: za naslov romana, Rej Bredberi je dobio inspiraciju iz informacije da na negde 451 Farenhajta (oko 232 stepena Celzijusa) papir počinje da gori sam od sebe (naravno, ova brojka nije apsolutna i varira…jer zavisi i od vrste papira 😀 ).

Zanimljivost 2: iako se smatra klasikom, knjiga je kroz svoju istoriju bila i prilično osporavana i kritikovana.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Rej Bredberi

 

Sve u svemu, „Farenhajt 451“ meni nije remek-delo, ali je definitivno klasik sa svojom idejom. Mislim da bi bilo šteta da propustite da ga pročitate i da onda ocenite gde se mi nalazimo u odnosu na taj (nadajmo se alternativni) svet iz 2049. godine.

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti se čini da mi već živimo jednu vrstu „Farenhajta“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Od nule do jedan

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

„Od nule do jedan“ – Piter Til

 

Ljudima iz sveta (IT) preduzetništva, ovaj čovek nije nepoznanica. Piter Til (Peter Thiel), rodom iz Nemačke, poznati je preduzetnik i investitor. Ovaj milijarder je jedan od osnivača „Pejpala“ (Paypal; onlajn sistem za plaćanje novcem i transfer istog), „Palantira“ (Palantir; big data analitika) i „Faunders Fanda“ (Founders Fund; investiranje u startap kompanije…njihov portfolio uključuje SpaceX, Airbnb, Lyft, Spotify…). Kao anđeo investitor, 2004. godine je uložio u „Fejsbuk“ (Facebook) 500.000 dolara (i bio jedan od njegovih prvih spoljnih investitora) u zamenu za nekih 10% udela u kompaniji (tada je vrednost FB-a bila negde oko pet milijardi dolara). Tokom 2012. godine, Piter Til je prodao većinu svog udela u FB…i zaradio nešto više od milijardu dolara! Sa svim svojim investicijama, Piter sada „sedi“ na nekih sedam (7) milijardi dolara.

Mašala…solidna parica…

Za mnoge, Piter Til i njegovo mišljenje (i stavovi) na temu preduzetništva, tehnologije i investiranja se veoma cene i rado čuju.

Možda zato i nije iznenađenje da je, ubrzo po svom pojavljivanju 2014. godine, Tilova knjiga „Od nule do jedan“ postala neka vrsta modernog (biznis) klasika i jedna od najčešće preporučivanih knjiga za teme koje uključuju reči „biznis“, „startap“, „investicije“ ili „IT“……… ili „Piter Til“.

Da li je „Od nule do jedan“ vredna tolikog (modernog digitalnog) oduševljenja, ili, da upotrebimo staru srpsku reč, „hajpa“ (hype)? 😀

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Da vidimo…

Zanimljivo je da je ova knjiga nastala na osnovu kursa o startap kompanijama koji je Til držao na „Stanfordu“, i da je jedan od studenata (Blejk Masters) bio baš teška štreberčina i hvatao baš detaljne beleške (očigledno toliko detaljne, da su poslužile za revidiranje i pripremu za širu čitalačku publiku).

Nekih 220 strana knjige je podeljeno na 14 poglavlja (plus zaključak) i pokriva različite, a opet prilično povezane teme u vezi sa budućnošću kompanija (i upravljanjem istih) i tehnologije.

Kada bih probao da izrazim srž knjige „Od nule do jedan“ i onoga što je pisac (tj. Piter Til) hteo da kaže, moglo bi da bude:

„Ako ste stvorili nešto novo (ili drastično unapredili nešto postojeće) tamo gde već postoji napredak, vi ste pomerili sebe (tj. svoju kompaniju, a i svet) od jedan (1) do n-broja.

Ali, ako ste napravili nešto potpuno novo (inovativno), gde dugo nije bilo napretka, to je pomak od nule (0) do jedan (1)… a to je baš sjajna vest i za vas i za svet.“

Naravno, sa ovom „srži“ sigurno nisam puno toga rekao (u stvari, verovatno nisam (n)išta rekao 😀 ). Ali, opet, kada bi svet preduzetništva i inovacija bio tako jednostavan i jasan, svi bismo bili preduzetnici i inovatori (mada ne mogu, a da se ne zapitam, da li smo se skoro svi, zahvaljujući društvenim mrežama, i proglasili za nekakve „preduzetnike“, „influensere“ i slično?).

Na osnovu literature koju sam do sada čitao (a tiče se konkretno preduzetništva), usudio bih se da napravim podelu knjiga iz ove oblasti na:

  • praktično preduzetništvo
  • emocionalno/holističko preduzetništvo
  • filozofsko-teorijsko preduzetništvo
  • (ostalo) preduzetništvo

 

Preduzetnici/biznismeni, nemojte mi se smejati, ovo je samo neka moja gruba podela, znam da nije puno smislena.

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Kada je u pitanju „Od nule do jedan“, ovu knjigu bih smestio u neku međukategoriju, konkretno, između treće i četvrte. Ovde nećete nailaziti na previše saveta o preduzimanju konkretnih radnji, tj. kako da rešite neke situacije (kao u „Medvedima na putu“), niti taj emotivniji pristup u odnosu preduzetnik-klijent (kao u „Savršenom iznenađenju“). Piter Til u „Od nule do jedan“ ima neki svoj metod gde prezentuje (lični) filozofski pristup preduzetništvu (i njegovom definisanju), kombinovan sa „iskustvom“ njegovih kompanija (gde je bio ili osnivač ili investitor ili savetnik) i doticanjem istorije drugih kompanija, ali i uzimanje u obzir i političko-ekonomskih situacija u različitim (vremenskim) periodima, kao i njegovim pogledima na budućnost evolucije računara (tj. veštačke inteligencije), big data i machine learning, sa osvrtom na budućnost „čiste tehnologije“.

Možda će neko, dok čita ovu recenziju, pomisliti: „Deluje kao jako zanimljiva knjiga, i očigledno ti se dopada…ali ovoj recenziji nedostaje ona neka energija optimizma i oduševljenosti kakvu imaš kada ti se neka knjiga baš dopadne?“

Ako je (slučajno) neko ovo pomislio… i nije bio daleko od istine.

Moj najveći „problem“ sa ovom knjigom je što, u stvari, i ne znam šta da mislim o ovoj knjizi u celini. Možda bi najpribližniji utisak o ovoj knjizi bio: „Sasvim solidna knjiga sa nekim jako zanimljivim idejama i stavovima, i nekoliko odličnih pasusa nad kojima se vredi zamisliti, izanalizirati ih i meditirati (o njima).“

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Ono što mi se nije toliko dopalo (bolje reći, možda je bilo nepotrebno) jeste suptilno (ali opet očigledno) veličanje kompanija poput Paypal, Palantir, SpaceX (gde, jelte, Til ima udela) i njegovog drugara Elona Maska…ali opet, nije i da nije bilo očekivano da se tako nešto desi, zar ne? 😀 Takođe, i zadnja dva poglavlja („Videti zeleno“ i „Osnivački paradoks“), tj. tih nekih zadnjih 50-ak strana, mi nekako prilično odstupaju od ostatka knjige… u stvari, toliko su mi odstupali da su mi baš boli oči. Ne znam zašto, ali malo su mi pokvarili utisak o samoj knjizi.

No u svakom slučaju, pročitaćete i dosta zanimljivih stvari (i stavova) na temu konkurencije, monopola, progresa, vrstama optmizma i pesimizma, postavljanja zdravih temelja za kompaniju, značaja prodaje, kao i zašto su ljudi prestali da tragaju za tajnama.

 

Neke od zanimljivih rečenica u ovoj knjizi:

„U svetu poslovanja, makar, ispostavlja se da je Šekspir superiorniji vodič. Unutar firme, ljudi postaju opsednuti svojim konkurentima za napredovanje u karijeri. Onda i same firme postaju opsednute svojim konkurentima na tržištu. Usred sve te ljudske drame, učesnici gube iz vida ono što je važno i usredsređuju se na svoje supranike.“ (zanimljiv, ali i bolno istinit stav o pristupu nekih kompanija)

„Tehnološke kompanije prate suprotnu putanju. One često gube novac u prvih nekoliko godina: da bi se izgradilo nešto vredno potrebno je vreme, a to podrazumeva i odložene prihode. Najveći deo vrednosti jedne tehnološke kompanije doći će tek za deset ili petnaest godina, u budućnosti.“ (doduše, mislim da će, sa drastičnim ubrzanjem i tehnologije i poslovanja, ovaj broj godina do sticanja profita postajati sve kraći, i da će u budućnosti malo kompanija imati taj luksuz da toliko dugo bude „gubitaš“ sa višim ciljem na umu…osim ako ne sprema neki veliki, inovativni BUM! )

„Tilov zakon: startap kompanija zbrkana prilikom osnivanja ne može se popraviti.“ (u stvari, može se popraviti, samo što je to đavolski težak posao koji zahteva da viši menadžment na vreme shvati da se neke stvari moraju popraviti što pre, inače će ovaj zakon zaista biti tačan)

Kao i mnogi drugi zanimljivi pasusi… 🙂

 

Piter Til Peter Thiel

Piter Til

 

Sve u svemu, „Od nule do jedan“ je solidna knjiga o preduzetništvu. Nailazićete na dosta zanimljivih poglavlja (bolje reći, pasusa) koji vam mogu dati neke zanimljive poglede u vezi sa raznim temama koje se tiču preduzetništva (već spomenute pre nekoliko pasusa). Ali, mislim da ova knjiga nema, ono što mi se moglo nazvati, „replay value“. Možda je vredi ponovo pročitati kada se pregura nekih 10-15 godina u vođenju kompanija i stekne se neko poslovno (a i životno iskustvo), i tada se otkriju neke nove spoznaje u ovoj knjizi? Ko zna… 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, da li bi želeo više da se fokusiraš na „od jedan do n-broja“ ili „od nule do jedan“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Korisna Knjiga

 

Tags:
Categories: