Trilion dolara coach (Trillion dollar coach)

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

“Trilion dolara coach” – Šmit, Rozenberg, Igl

 

 

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

 

 

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

 

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

  1. Nosač štapova i generalni direktor
  2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
  3. Izgradite poverenje
  4. Tim na prvom mestu
  5. Moć ljubavi
  6. Merilo
Bill Campbell coach

Bil Kembel

 

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

 

Google-Logo

 

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

 

Trilion dolara coach trillion dollar coach Bil Kembel Bill Campbell Google Apple Youtube Twitter

 

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

  Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

 

 

Sajt knjige “Trillion dollar coach”

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle

 

Tags:

Knjiga o groblju

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

“Knjiga o groblju” – Nil Gejmen

 

Nil Gejmen je uvek rado viđen gost na ovom blogu. Do sada smo se sa njime družili kroz njegov klasik „Američki bogovi“ i neverovatno zabavnu „Nordijsku mitologiju“. Ali, sada ćemo, za promenu, da zaronimo u jedan neobično bajkoviti (i blago uvrnuti) svet…čija se radnja najvećim delom dešava na jednom groblju u blizini malog grada. Dobro došli u svet još jednog zanimljivog Gejmenovog dela – „Knjiga o groblju“.

Radnja nas zatiče u trenutku kada Čovek zvani Džek (nadalje ćemo ga zvati samo Džek) ubija na spavanju jednu porodicu…osim njenog najmlađeg člana, bebice koje je tek prohodala. Da li vođena nekom višom silom ili nečim drugim, beba je ispuzala iz svoje kolevke i odtapkala iz kuće. Ubrzo je Džek pojurio za bebom, ali se, iz nekog misterioznog razloga, bebin trag izgubio na lokalnom groblju. Misteriozni ubica Džek nije ispunio svoju misiju do kraja, i morao je da nestane u senkama.

Bebin trag se izgubio na groblju iz jednostavnog razloga…bebu se od ubice sakrili stanovnici groblja – duhovi! Međutim, šta sada duhovi da rade sa bebom, koja je pogotovo prirasla za srce (pokojnom) bračnom paru Ovens. Posle priličnog dugog (i urnebesnog) većanja „stanovnika“ groblja, na kraju je odlučeno, uz blagoslov Gospe na Sivcu (koja bi, prema nekom tumačenju, mogla da simboliše Anđela Smrti), da beba postane stanovnik groblja, a da duhovi pronađu način da mu pomognu kroz odrastanje. I tako su Ovensovi usvojili bebu, i nadenuli joj ime Niko. Niko Ovens.

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

I tako naš Niko odrasta groblju, pod nadzorom duhova, bez skoro ikakvog dodira sa (živim) svetom. Ali, da li je Niku Ovensu suđen ovakav život? Da li će se putevi Nika i misterioznog ubice Džeka ponovo ukrstiti? Zašto je Nikova porodica uopšte morala da nastrada? Saznaćete u ovoj izuzetno hvaljenoj knjizi. 🙂

„Knjiga o groblju“ je podeljena na osam poglavlja i imaju prilično „epizodan karakter“, iako su (logično) povezane. Svako poglavlje prati Nikov život na groblju u periodu odrastanja (od svega kada je imao par meseci, pa sve do trenutka kada je napunio 15 godina),njegovo učenje o svetu koji ga okružuje, kao i prilično neobičnim (i mističnim) avanturama koje ga prate.

Ispostaviće se da život na groblju i nije tako tih i dosadan kao što smo mislili ( znam, znam, i meni je ovo čudno zazvučalo). Niku društvo prave prilično urnebesni stanovnici (tj. duhovi), koji su „stari“ (tj. pokojni) od po nekoliko decenija, pa do nekoliko vekova (a pojedinci izgleda od možda i po koji milenijum), svako sa svojim životnim pričama, stavovima i „bubicama“. Tu je i njegov mentor, misteriozni i ćutljivi Sajlas, koji, iz nekog razloga, može slobodno da napušta groblje (što duhovi, tj. pokojnici ne mogu), kao i da se po potrebi materijalizuje, i prilično je nevoljan da priča o svojoj prošlosti (fanovi imaju različite teorije o Sajlasu, od toga da je nekada bio zli vampir, do toga da je možda jedno od otelotvorenja Smrti), kao i gospođica Lupesku (koja je, u stvari, vukodlak), koji uče Nika kako neke životne lekcije, tako i neke mistične veštine (poput da privremeno iščezne ispred ljudi ili da im utiče na snove).

Ali, iako je Niko svestan da ne sme često da napušta groblje, to ne znači da nije imao povremeno interakciju sa „živima“, kao što je period kada je kratko vreme probao da pohađa školu (Niko, inače, mnogo voli da čita), ili stekao drugaricu Skarlet. Ali, ni ti trenuci nisu prošli bez problema po Nika.

A tu je i pitanje misterioznog Džeka i tajne koja se krije iza Nikove nastradale porodice…

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Ako ste mislili da je ovo neka dosadna, bajkovita priča, grdno ćete se prevariti. Iako su ovo avanture deteta (a kasnije i tinejdžera), ovde se dosta provlači i ozbiljnih, mračnih motiva, kako vezanih za stanovnike groblja, tako i za neke stanovnike obližnjeg gradića.

Kao što sam spomenuo, knjiga ima prilično „epizodan“ karakter. Svaki dan sam čitao po jedno poglavlje i uživao sam u ovom laganom tempu čitanja. Ali, ovih 250 strana može da se pročita, naravno, i mnogo brže, pogotovo jer je knjiga napisana tako jednostavno, a opet „gejmenovski“. 😀

Ono što je isto jedan od, da tako kažem, zaštitnih znakova Gejmenovog stila pisanja, jeste i veliko (a nekada i samo suptilno) korišćenje mitoloških detalja (i osoba). Tako da možete biti uvereni da će se ti detalji naći i u ovoj knjizi. Na primer, da li je Džek „običan“ profesionalni ubica…ili možda nešto više?

Koliko je „Knjiga o groblju“ odlično književno delo, govore razne nagrade koje je osvojila (Hugo, Njuberi, Karnegi i Lokus). Zanimljivo je da je na ovom izdanju knjige (koje uključuje i ilustracije) radio nagrađivani ilustrator Kris Ridl, koji je i osvojio nagradu Grinvej za ovo izdanje knjige. A pride je „Knjiga o groblju“ osvojila i nagradu za najbolju audioknjigu. 🙂

I ne samo to, mnogi poznati pisci fantazija su hvalili ovo delo:

Ovom knjigom je potvrdio ono što sam i mislio – Nil Gejmen je književni genije“ – Džejms Herbert

Bilo mi je žao što kao mlađi nisam mogao da pročitam i čitam iznova ovu knjigu, a sada žalim što je nisam napisao“ – Gart Niks

Ovo je najbolja Gejmenova knjiga“ – Dajana Vin Džouns

Ne baš klasični (standardno kolegijalni) hvalospevi književnih kolega, složićete se. 🙂

 

Knjiga o groblju Nil Gejmen The graveyard book Neil Gaiman Nobody Owens

 

Što se ovog bloga tiče, Nil Gejmen ima 100% učinak sa pohvalama, tri od tri knjige (za sada ne računamo „Nikadođiju“, davno je pročitana ^^). Meni „Knjiga o groblju“ nije njegova najbolja knjiga, ali to ne znači da nije sjajna, baš naprotiv! Meni samo možda blagu prednost imaju „Američki bogovi“ i i „Nordijska mitologija“. 🙂

Summa summarum, „Knjiga o groblju“ je odličan naslov za sve generacije (ali zaista za sve), i stvarno bi bila šteta da je preskočite. A ljubitelji Nila Gejmena, ako je slučajno niste pročitali (ako vas ima takvih 😀 ), znate šta vam je činiti. 😉

 

A ti dragi čitaoče, šta misliš, šta se na kraju desilo sa Nikom Ovensom? 🙂

 

 

Sajt Nila Gejmena

Instagram | Facebook

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Rođeni ste bogati

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

“Rođeni ste bogati” – Bob Proktor

 

„Zig Ziglar bi mogao biti majstor motivacije, Mark Viktor Hansen (Chicken Soup for Soul) majstor priče, Entoni (Toni) Robins može biti guru ličnog razvoja, ali Bob Proktor je majstor razmišljanja (mišljenja). Bob Proktor sakuplja misli kao što je Imedla Markos sakupljala cipele. Povezuje ih zajedno u izvrsne nizove: jedna misao logički vodi do sledeće dok ceo metod ne bude iskonstruisan.“

Ovaj „citat“ se često vezuje za Boba Proktora, tvorca (za mnoge) kultne knjige „Rođeni ste bogati“ (You were born rich). Mada je, tokom svoje karijere, napisao solidan broj knjiga, 90% ljudi koji su čuli za Boba Proktora će odmah da pomisle na knjigu kojom ćemo se danas baviti.

Za one koji ne znaju, Bob Proktor je kanadski autor knjiga iz oblasti samopomoći, koji izgleda isto (sedo) zadnjih 40 godina. Ako ga niste videli na nekom Youtube kanalu, onda ste ga možda videli u čuvenom (ali i kontroverznom) dokumentarcu „Tajna“ (The Secret), koji se bavi temom koja uvek izaziva polemike, a to je „zakon privlačnosti“, čiji veliki zagovornik u svojim knjiga (i seminarima) je upravo Bob Proktor.

Činjenica je da je Bob Proktor bio (a i dalje je) dosta kritikovan zbog tog svog potenciranja „zakona privlačnosti“ (mnogi ga smatraju i ekspertom za ovu oblast, tj. ovaj „zakon“), i da ljude time dovodi u zabludu da će sve rešiti „zakon privlačnosti“. Iskren da budem, mislim da je veći problem to što ljudi ne razumeju kako funkcioniše „zakon privlačnosti“, i da on se ne aktivira samo pozitivnim razmišljanjem i pasivnošću. No, o tome nekom drugom prilikom.

Sve i da je Bob Proktor osoba koja smara sa „zakonom privlačnosti“, čini mi se da možda to uopšte nije centralna tema knjige „Rođeni ste bogati“.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Ovu relativno kratku knjigu (oko 150 strana i krupniji font), naš ekspert Bobiška je podelio na 10 oblasti:

  • Novac i ja
  • Koliko je dovoljno
  • Vi stvarate slike o sebi
  • Pustite i prepustite sudbini
  • Očekujte izobilje
  • Zakon vibriranja i privlačenja
  • Oni koji rizikuju
  • Oštrica brijača
  • Ne razmišljajte u suprotnom smeru
  • Vakuumski zakon prosperiteta

 

Kroz ovih 10 poglavlja, Bob će sa nama deliti svoja razmišljanja, detalje iz prošlosti, neke svoje (poslovne) događaje, kao i neke životne anegdote i priče.

Ali ko je „zvezda“ ovih poglavlja? Novac, „zakon privlačnosti“, Bob, vreme koje ćete potrošiti na ovu knjigu? 😀

Po meni, mislim da je „zvezda“ ovih poglavlja naš način razmišljanja (iliti da upotrebim staru srpsku reč, mindset).

Vidite, iako biste najradili želeli da kažete da je ovo još jedan u nizu likova koji prodaje maglu sa motivacijom (jedna bitna napomena: u jednom trenutku će Bob Proktor krenuti da priča o polisama životnog osiguranja i njihovom značaju i imaćete osećaj kao da će se ova knjiga odjednom svesti samo na to da vas Bob ubedite da uzmete polisu. Izdržite tih nekoliko pasusa, posle se Bob vraća u normalu 😀 ), dok čitate ovu knjigu, imate nekakvu čudnu, a istovremeno i poznato vam ohrabrujuću vibraciju od nekud. Razlog je jednostavan. Bob Proktor je kao mlad pročitao legendardnu knjigu „Misli i obogati se“ Napoleona Hila, i on se kune u ovu knjigu i smatra da mu je ona skroz promenila život (realno, knjiga jeste sjajna i sa razlogom je klasik). A kasnije mu je mentor tokom napredovanja bio i čuveni Erl Najtingejl. Ono što je inspirisalo kako Najtingejla, tako i Boba Proktora, jeste jedna čuvena fraza koju su čuli od Napoleona Hila, ali koja je, realno, oduvek bila sa ljudskim rodom.

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Postajemo ono o čemu razmišljamo.

 

I ovo je prvenstveno fokus knjige „Rođeni ste bogati“. Stav da ne možemo da imamo materijalno (a ni duhovno) bogatstvo dok ne promenimo svoj način razmišljanja i svoj stav prema sebi.

Verovatno ste do sada pročitali dosta knjiga na ovu temu i mislite da će ova knjiga imati onaj „već viđeno“ osećaj. I ja sam to pomislio na prvu loptu, ali, kako sam odmicao sa stranama, malo-malo, uzmem i podvučem po neku rečenicu. Da se povremeno podsetim.

Ali, ovde nisu samo misli i priče. Bob Proktor je ubacio i par jednostavnih tehnika koje možete da probate, vezane za način razmišljanja, vizuelizaciju ili zapisivanje svojih vizija (posebno je zanimljiva vežba koja objašnjava da nije poenta reći da želite puno novca, već i KOLIKO TAČNO novca želite, a da ima smisla).

Podeliću ovde par zanimljivih misli iz ove knjige (koje sam podvukao), razmislite i vi o njima:

 

Rođeni ste bogati Bob Proktor You were born rich Bob Proctor novac money

 

Većina ljudi koji ne uspevaju da sakupe dovoljno novca da žive stilom kojim bi želeli su isti oni ljudi na koje veoma lako utiču mišljenja drugih ljudi.

Morate početi da shvatate da je sadašnje stanje vašeg bankovnog računa, vaše prodaje, vašeg zdravlja, vašeg društvenog života, vašeg položaja na poslu itd, ništa drugo do fizička manifestacija vašeg prethodnog načina razmišljanja. Ako iskreno želite da promenite ili poboljšate svoje rezultate u fizičkom svetu, morate promeniti svoje misli i morate to uraditi odmah.

Većina religija propoveda da je Bog odgovoran za sve što je stvoreno na ovom svetu i u potpunosti bih se složio sa ovom rečenicom. Međutim, kao ko-stvaraoci, ljudska bića moraju da snose odgovornost za ONO što Bog stvori u njihovom životu.

Počnite upravo tu gde jeste – izgradite sliku onoga što želite a onda radite kao da ste to već dobili. Da se izrazim malo drugačije: „Radite onako kako bi radila osoba kakva želite da postanete“

Nevolja sa onim ljudima koji ne uspevaju da postignu ono što žele nije u tome što nemaju sposobnosti da to učine, nego u tome što nemaju dovoljno vere sadržane u principu „pustite i prepustite sudbini“…

Ali, ono što hoću dobro da upamtite jeste da, iako je Duh suština vašeg bića, on se nikada neće manifestovati u oblik ili u sliku bez vaše pomoći. Tako oni ljudi koji sede i ništa ne rade, govoreći „Bog će se pobrinuti za mene“ samo sebe zavaravaju. Jer pošto je istina da Bog pomaže onima koji pomažu sebi, sledi da vi uvek morate uraditi svoj deo da biste pokrenuli kreativni proces.

 

Bob Proctor Bob Proktor

Bob Proktor

 

I još mnoge druge pametne misli se nalaze u knjizi „Rođeni ste bogati“. Ako mislite da je ova knjiga samo prazna priča o motivaciji ili „zakonu privlačnosti“, ponovo pročitajte prethodni pasus/misao (namerno sam ga podvukao i drugi deo podebljao). Poenta je da vaš pozitivan stav i razmišljanje mora da prati i odgovarajuća akcija. Ali ne u odnosu „95% pozitivno razmišljanje – 5% posto akcija“ (što najčešće svi radimo, a onda se čudimo zašto nema rezultata), već moramo malo da damo više „gasa“ na akciju. A ne da odugovlačimo (ili da upotrebim jedan stari srpski glagol, prokrastiniramo) sa preduzimanjem radnji. Bilo kakva vizija (i vizuelizacija) bez akcije je samo sanjarenje. Ovako, bar krenete u neku akciju (sa pravom vizijom), pa šta bude…bar će nešto biti, zar ne? 🙂

Kao što sam spomenuo, knjiga je relativno kratka. Iako je Bob mislilac i filozof („Bolje da kažemo, kenjMFHMFMVHMMMMM!*TUP!*“-prim.podsdvesti kojoj je u poslednjem trenutku stavljena krpa u usta i ponovo zaključana u podrum), knjiga uopšte nema neku takvu „težinu“ i lako se čita.

E sad, kakav zaključak izvući? Knjiga jeste dobra, u smislu da ima puno lepih i pametnih (i primenljivih) misli. Čovek bi u moru današnjih knjiga mislio da ovu može i da preskoči. Ali, mislim da je klasik sa razlogom i da vredi da je pročitate nekom prilikom, ako ništa da malo imate pozitivniji stav prema novcu (koliko god bilo moderno i očekivano shvatanje da ga svi želimo, isto tako je činjenica da veliki broj ljudi sa jedne strane želi novac, a sa druge strane ima negativa uverenja o istom, i to prilično „koči“ ljude). A sve i da ne poželite da kupite (ili pročitate) knjigu „Rođeni ste bogati“, ono bar uzmite i zapišite ovih par misli što sam izdvojio za vas (a i za sebe). 🙂

Ja sam se „lomio“ jedan duži period da li da uzmem i pročitam ovu knjigu, i drago mi je što sam to uradio, meni je opravdala svoju cenu i vreme uloženo u nju.

 

Dragi čitaoče, knjiga „Rođeni ste bogati“ počinje ovom rečenicom: „Svako ljudsko biće je rođeno kao bogataš samo što je većina ljudi privremeno bez dovoljno novca!“ Da li misliš da u tome ima neke istine? 🙂

 

 

Sajt Boba Proktora (Proctor Gallagher Institute)

Instagram | Facebook

Cena knjige: Finesa | Vulkan

 

Tags:

Farenhajt 451

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

“Farenhajt 451” – Rej Bredberi

 

Kada sam završio sa čitanjem knjige Reja Bredberija, „Farenhajt 451“, nisam bio siguran da mogu, kao mnogi, da joj tako lako dodelim laskavu titulu „remek-delo 20. veka“. Da li to znači da je knjiga loša? Daleko od toga! Ali, da biste nekoj knjizi dodelili ovakvu titulu, potrebno je, bar po meni, da bude ispunjeno nekoliko uslova.

Neko će možda reći da sam prestrog prema pokojnom Bredberiju i da treba da uzmem u obzir da se knjiga originalno pojavila 1953. godine, ali jako dobro znamo da prošlost (tj. prethodni vekovi, tj. tadašnja „ograničenja“) nije relevantan faktor za nastanak odličnih dela.

Međutim, ono gde definitivno trijumfuje „Farenhajt 451“ nad milionima drugih književnih dela, jeste ideja, tj. premisa knjige.

Negde u (budućoj) Americi, leta Gospodnjeg 2049. godine (jedna zanimljivost: kada se originalno pojavila knjiga, budućnost je bila smeštena mnogo godina ranije), Gaj Montag je ponosni vatrogasac. Spašava iz požara kuce i mace, ima blistav osmeh i svake godine se slika za kalendar seksi vatrogasaca koji od uniforme nose samo šlem i za čime žene (iz nama muškarcima, jelte, nejasnog razloga) uzdišu, stenju i vrište kao pomahnitale…

…osim što nije takva situacija 2049. godine. Idemo ispočetka…

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Negde u (budućoj) Americi, leta …(premotaćemo unapred)… je ponosni vatrogasac. Kao i svakom vatrogascu, njegov osnovni zadatak je da spaljuje kuće (dobro ste pročitali), po potrebi sa sve ljudima u njima (i ovo ste dobro pročitali), koje kriju knjige (da, da, i ovo ste dobro pročitali). Pored tako „zanimljivog“ zanimanja, naš junak Gaj je oženjen (nema dece) i vodi prilično rutinksi život u toj sjeb…ovaj, čudnoj budućnosti.

I tako, jedne večeri, naš Gaj se vraća sa posla i upoznaje mladu komšinicu Klarisu, čiji otvoren um i prilično liberan način razmišljanja ga istovremeno i iznenađuju i zbunjuju (s obzirom da okruženje rigorozno sankcioniše takav slobodan način razmišljanja). Međutim, Gaja počinje sve više da intrgira Klarisin stav prema životu i ljudima (biti u sadašnjem trenutku, pomirisati cvet, posmatrati zvezde, biti otvoren u komunikaciji, otkrivanje detalja o svojoj porodici), da je počeo da se raduje ovim susretima sa svojom mladom komšinicom. Ali, ako ste očekivali avanture nestašne komšinice i komšije vatrogasca…moram da vas razočaram, jer Gaj ubrzo saznaje da je Klarisa nestala i oseća da nešto nije u redu sa njenim „nestankom“. I ne samo to. Klarisa je, svesno ili nesvesno, ubacila u njega „crva“. A to je preispitivanje sebe, svog načina razmišljanja i pogleda na svet

No, život ide dalje…i tako jedne večeri, dok je pripremao jednu kuću punu knjiga za spaljivanje, Gaju su se dogodile dve neverovatne stvari. Prvo, krišom je uzeo jednu knjigu i sakrio je kod sebe (što je već krivično delo, i kazna je najčešće smrt). I drugo, žena koje je tu živela, je odbila da napusti svoj dom, i  sama se zapalila sa sve knjigama pred vatrogascem. Uzdrman, Gaj se vraća kući, a zatim pokušava od svoje žene Mildred da sazna da li je ona čula šta se desilo sa Klarisom, na šta ona kaže da je načula da je Klarisa stradala u nekoj nesreći, a njena porodica se odselila.

Gaj oseća da mu, od svega izdešavanog, više nije dobro i pada u krevet, i naglas se razmišlja da prestane da bude vatrogasac, što prestravljuje njegovu ženu, koja ne želi da ostane bez svoje TV porodice (o tome malo kasnije).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, a Gaju u posetu stiže njegov šef, kapetan Biti. Ovaj (naoko odmereni a opet prepredeni) čovek kao da predoseća koji bi mogao da bude razlog Gajevog „razboljevanja“, pa polako počinje, kao nehajno, da priča kako i zašto su knjige izgubile svoju vrednost, kako je napredak tehnologije doneo svoje prednosti, kako se uloga vatrogasaca vremenom promenila i ostale „edukativne zanimljivosti“… a usput je i Gaja „podsetio“ da svaka knjiga koja se nađe kod vatrogasca mora da se preda u roku od 24 sata, inače će knjiga biti spaljena od strane kolega… sa sve kućom tog vatrogasca… a verovatno i samim vatrogascem.

Ubrzo potom, Gaj shvata da ne može više da krije, pa otkriva svojoj ženi da već neko vreme sakuplja i krije knjige u njihovom domu, i da bi trebali da uzmu da ih pročitaju, i da vide kakve se to misli kriju u njima. Međutim, njegova žena uopšte nije oduševljena tom idejom i plaši se posledica ovakve radnje, a još više da ne izgubi svoj stil života i svoju TV porodicu. U prevodu, njegova Mildred je izgubljen slučaj.

Gaj se tada setio setio starog Fejbera, nekadašnjeg profesora književnosti (iz perioda kada knjige nisu bile zabranjene) i odlučuje da ga poseti i da pokuša da sazna pravu istinu, šta se desilo sa knjigama, a i svetom. U početku oprezan i skeptičan (ipak je Gaj vatrogasac), profesor Fejber ubrzo shvata da je Gaj jedna od retkih osoba koja je počela da misli svojom glavom i preispituje istinu koja mu je servirana…drugim rečima, na putu je da „progleda“.  I tu nastaje jedan savez, koji će život Gaja Montaga da promeni iz korena… a postojaće i cena koju će morati da plati zbog svog izbora…

Spomenuo sam na početku da je najveći adut knjige „Farenhajt 451“ ideja o tome u kom pravcu bi moglo da završi naše društvo. Najporaznija stvar je što je moderno društvo već debelo ugazilo u „Farenhajt 451“. Mediji (u dosluhu sa političarima) dominiraju, manipulišu i ispiraju mozak narodu, serviraju mu jeftinu i nekvalitetnu zabavu i time mu skreću misli, cenzurišu slobodu misli, kao i kreativno i nekonvencionalno razmišljanje (otud spaljivanje knjiga), šire dezinformacije i…ovaj, shvatate već („Bogami, tanak led, već ulaziš na moju teritoriju…“-prim.podsvesti). Zvuči vam poznato? Zar mi već nemamo sličnu situaciju kada su u pitanju mediji i njihov kvalitet? Inače, u jednom davnom intervjuu, Bredberi je izjavio da je napisao „Farenhajt 451“, ne da bi predvideo budućnost (gde bi se recimo spaljivale knjige ili narod živeo skroz zaslepljen i izmanipulisan), već da bi je sprečio.

U kom pravcu se moderno društvo kreće zadnju deceniju („Pre će biti, zadnje dve-tri decenije…“-prim.podsvesti), stiče se utisak da je Bredberi pre predvideo budućnost, osim ako se ljudi „ne probude“…ili bolje reći, opamete…ili pre reći, krenu da se edukuju?

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Elem, „Farenhajt 451“ krije nekoliko zanimljivih koncepta.

U jednom trenutku sam spomenuo „TV porodicu“ (iako se pojavljuje u samo par događaja, značaj „TV porodice“ je, po meni, toliko veliki da ga moram spomenuti). Moram vam reći da, iako mi nije delovao najjasnije ovaj koncept iz opisa u knjizi, stekao sam utisak da je to nešto prilično uznemirujuće, pogotovo ako uzmemo ovaj današnji svet, gde su se ljudi (i bez korone) prilično otuđili jedni od drugih (čak i u okviru samih porodica pod istim krovom) i više se okrenuli formama digitalne zabave. „TV porodica“ predstavljena neki koncept gde gledaoci imaju nekakvu „uživo“ (live) interakciju sa…pa…ovaj…gomilom fiktivnih likova. Vi razgovarate sa tim izmišljenim ljudima, delite svoje priče sa njima, pratite njihove živote i slično…a mogu i vaši prijatelji (tipa, dvoje-troje) da dođu kod vas i da zajedno učestvujete. A što više imate tih „TV zidova“ (koji bukvalno porkiju ceo zid…otuda jelte, police sa knjigama nemaju poentu), možete sve više da učestvujete u njihovim životima (a izgleda i oni u vašim), što vam dođe kao neka…uh, premium pretplata i privilegije/bonusi koji se otključavaju.

Zašto je „TV porodica“ ovde toliko zastrašujuća? Iz nekoliko razloga (spomenimo bar četiri). Prvo, služi kao element (suptilne) socijalne kontrole i stvaranja poslušnosti. Drugo, „TV porodica“ stvara iluziju da je vreme provedeno sa njima uvek idealno, što bukvalno „tera“ ljude da svoje emocije usmere ka virtuelnom, jer je tamo uvek sve super (jedna vrsta droge), dok vaša „prava, realna porodica“ nije uvek idealna. Pod tri, ne razmišljate da li je sve zaista u redu sa vama i svetom (na primer, zašto Montagovi nemaju dece i da li su svesni da se populacija smanjuje, zašto Mildred ne može da se seti gde je prvi put srela Gaja, kao i da li su svesni da je njihova država na pragu katastrofalnog rata, koji se narodu servira kao „brzi rat“ koji će se završiti pobedom za 48 sati). I pod četiri, služi vam kao bekstvo od realnosti, a i sebe (Gajevo viđenje Mildredinog predoziranja lekovima). I tu je još mnogo razloga.

U prevodu, zamislite uvrnuto bolestan i glup rijaliti („To barem nije teško“-prim.podsvesti), spojen sa dnevnikom i ko zna čim, pritom je interaktivan i vi pred njim provodite ceo bogovetni dan (krenete redom Netflix+HBO+Amazon Prime+DisneyPlus+video igre+pornografija+Kitchen24+TopShop+bog-te-pita-šta), gde konstantno manipulišu vama, i pri tom debelo plaćate za tu uslugu. I onda to na kvadrat. Iskreno se nadam da medijski moguli ne čitaju knjige i ne dobiju neke bolesne ideje (mada je „Farenhajt 451“ već ekranizovan, tako da moje saučešće kako mojoj, tako i budućim generacijama ). Prilično uznemirujuće.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

 

Znate kako (u našem vremenu) neke vatrogasne stanice imaju pse, koji služe u traganju za povređenima ili žrtvama požara? E pa, 2049. godine simpatične kuce su zamenjene jezivim mehaničkim psima (koji više ne tragaju za žrtvama požara) kojima kroz telo kola otrov i struja, koji mogu da namirišu desetine hiljada ljudi i da neumorno tragaju za njima, a iz usta mogu u sekundi da izbace nekavu iglu punu narkotika i na licu mesta onesposobe (i ubiju žrtvu), a sve praćeno jezivim režanjem. Ono, meni zaista nije frka da gledam (a i zevam ili prespavam) horor filmove (kakvi bre vampiri, alieni i predatori 😀 ), ali zbog moje bujne mašte, malo sam se naježio kada sam zamislio kakve bi to mogle biti mehaničke zveri. Naravno, mehaničke zveri, u stvari, simbolišu kontrolu naroda od strane vlasti, kao i mogućnost kako tehnologija može da postane izvitoperena i opasna.

Verujem da će vam biti zanimljivo da i sami probate da protumačite psihološke profile likova iz ove knjige, pogotovo Gaja Montaga, Mildred, kapetana Bitija, Klarise i Grejndžera. Videćete o čemu govorim…

„Farenhajt 451“ ima tri poglavlja, tj. dela („Ognjište i davždenjak“,  „Sito i pesak“ i „Sjaj plamena“), kao i „Pogovor“ (kratak, ali zanimljiv). Knjiga ima nekih 200 strana i relativno brzo može da se pročita. Mada je, moram da priznam, meni išlo sporije čitanje, nekako, kao da mi stil pisanja i način odvijanja radnje nisu preterano „legli“. Naravno, ovo je samo subjektivan osećaj, ali i mene je iznenadilo, s obzirom na zanimljivu temu, da je nisam pročitao u cugu, već sam često pravio pauze i po nekoliko dana između čitanja. Ko će ga znati…

Ovo delo Reja Bredberija se često citira i smatra se da je dalo dosta inspiracije filmskoj kinematografiji, pogotovo za za futurističke (sci-fi) filmove. Meni je momentalno upalo u oči koliko je film „Ekvilibrijum“ bio inspirisan ovom knjigom, što je i sam režiser potvrdio (i tek sada vidim koliko sam zaista kratku recenziju napisao za jedan od mojih omiljenih filmova -.- ).

Filmske ekranizacije ovog romana nisam (još) gledao, ali sam čuo podeljena mišljenja (izgleda su svi očekivali mnogo više od filmova).

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Majkl B. Džordan (desno) kao najsvežija verzija Gaja Montaga

 

Zanimljivost: za naslov romana, Rej Bredberi je dobio inspiraciju iz informacije da na negde 451 Farenhajta (oko 232 stepena Celzijusa) papir počinje da gori sam od sebe (naravno, ova brojka nije apsolutna i varira…jer zavisi i od vrste papira 😀 ).

Zanimljivost 2: iako se smatra klasikom, knjiga je kroz svoju istoriju bila i prilično osporavana i kritikovana.

 

Farenhajt 451 Rej Bredberi Fahrenheit 451 Ray Bradbury Michael B Jordan

Rej Bredberi

 

Sve u svemu, „Farenhajt 451“ meni nije remek-delo, ali je definitivno klasik sa svojom idejom. Mislim da bi bilo šteta da propustite da ga pročitate i da onda ocenite gde se mi nalazimo u odnosu na taj (nadajmo se alternativni) svet iz 2049. godine.

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti se čini da mi već živimo jednu vrstu „Farenhajta“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Goldfinger

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore

“Goldfinger”

 

“Shaken, not stirred”

– James Bond

 

Ako nas je “Dr.No” uveo u avanture Džejms Bonda, a „From Russia with love“ nam stavio do znanja da je Džej Bi ozbiljan igrač i da filmska industrija treba dobro da obrati pažnju na ovu (tada) novu zlatnu koku, „Goldfinger“ je postavio neke standarde i smernice koje će koristiti budući filmovi o avanturama agenta 007.

Ali, da krenemo redom…

Pošto je (prilično rutinski) razneo laboratoriju za preradu droge u Latinskoj Americi, naš Džej Bi je rešio da uzme mini-odmor na čuvenim plažama Majamija (da prostite, Majami Biču). Naša mukica mora da uživa u ekskluzivnom hotelu i svi moraju da ga tetoše. Međutim, ubrzo ga posećuje njegov prijatelj Feliks (agent CIA), da mu prenese M-ovu poruku da 007 ima nov zadatak, a to je da nadgleda misterioznog trgovca zlatom, Aurika Goldfingera. Pošto se uspešno ušunjao u njegovu sobu, gde je na terasi zatekao prelepu Džil Masterson kako kroz teleskop gleda partiju džina (mislim na kartašku igru, alkoholičari nenormalni 😀 ) između Goldfingera i njegovog poznanika (i usput mu šapuće koje karte ima njegov protivnik, pošto Goldfinger ima bubicu u uvetu), Džej Bi je rešio da se malo „našali“ sa Goldfingerom i preuzeo je kontrolu nad mikorofon i malo se sprdao, preteći Goldfingeru policijom, ako namerno ne izgubi neki novac. I dok Goldfinger crveni od besa što mora da igra i gubi, Džej Bi za to vreme provodi sočne trenutke sa svojom novom simpatijom, Džil Masterson. Stekao sam utisak da je ovo prvi film gde se Bond možda i emotivno zainteresovao za neku devojku.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore

Nije mu lako…

 

Mada je neprevaziđena švalerčina, Džej Bi poznaje svoj alkohol, i zlatno pravilo da „u krevetu žena mora da bude vrela, a šampanjac hladan“. Pošto se šampanjac ugrejao, morao je u frižider po novu flašu i na kratko ostavi Džil u spavaćoj sobi…s tim što ga je neko odalamio po tintari dok je bio u kuhinji. Kada je došao sebi, Džej Bi je sada zatekao mrtvu Džil, svu prekrivenu zlatnom bojom.

Sada smo u Londonu, i Džej Bi dobija konkretan zadatak od M-a da istraži sumnju „Banke Engleske“ da Goldfinger ilegalno švercuje zlato, i da pokuša da ga namami sa zlatnom pločom nacističke nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. Posle interesantne partije golfa između Goldfingera i Džej Bija, Goldfinger jasno stavlja našem junoši do znanja da se više ne igra sa sudbinom, usput mu prezentujući pregovaračke sposobnosti stamenog nemog pomoćnika Oddžoba (Oddjob) i njegovog šešira ojačanog metalom.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Čuveni Oddžob (Oddjob)

 

Zato je 007 rešio da sada malo suptilnije prati svog neprijatelja, i to sve do Švajcarske. Međutim trenutak nepažnje (uzrokovan novom poznancicom Tili Masterson) dovodi to toga da ga uhvate, i da neko vreme bude  Goldfingerov „gost“ na njegovom ranču, gde ima priliku da sazna neke stvari o dijaboličnoj „Operaciji Grendslam“ („Operation Grandslam“). Naravno, čak i ovakva smrtonosna opasnost ima svoje prednosti za Džej Bija, jer ima priliku da upozna Goldfingerovog pilota, prelepu…ovaj… Pusi Galor (Pussy Galore). Da, tako se zaista zove…

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

I da ste njeno (filmsko) ime izgovarali sa punim poštovanjem, jasno?

 

Da li će Bond uspeti na vreme da razotkrije dijaboličnu operaciju, preživi Goldfingera i njegovog nemog pomoćnika/šešir-snajperistu i dobije Pusi (morao sam), saznaćete ako odgledate film koji, iz sadašnje perspektive, ima naziv kao umetnički porno film, „Goldfinger“… mislim, i sami znate kakav će biti ishod filma, ali moram malo da ubacim dramatike, znate („Ma ljudi su na ivicima stolica dok čitaju tvoje recenzije, izludeće od napetosti…“-prim.podsvesti).

Vizuleni aspekt je (očekivano) ponovo doživeo skok u kvalitetu, a pogotovo je unapređen zvučni aspekt filma (tj. zvučni efekti), što je donelo i prvi Oskar nekom Bond filmu.

Što se tiče glume, mnogi smatraju da je naš Šone ovde bio na vrhuncu kao tajni agent 007. Što se mene tiče, stekao sam utisak da je bio bolji u prethodnom delu, ali zaista nemam zamerke na njegovu glumu ovde, i dalje je sjajan. Gert Frube je nam prilično interesantno dočarao bombastičnog megalomanijaka Aurika Goldfingera (jedan od retkih Bond negativaca kojeg se publika često seti/prepozna), sa sve promenama ponašanja (jedna zanimljivost: Gert je glumio Jug Bogdana u filmu „Banović Strahinja“ iz 1981. godine). Stameni Harold Sakata nam je podario legendarnog Oddžoba, nemog majstora borilačkih veština sa smrtnosnim šeširom i čuvenim samouverenim osmehom (mnogi fanovi 007 filmova će se pre setiti Goldfingerovog poslušnika/pomoćnika nego mnogih Bondovih arhineprijatelja kroz filmove).

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Aurik Goldfinger

 

Bernard Li (M) i Lois Maksvel (Manipeni) su i dalje standardno dobri u svojim epizodnim (par minuta) ulogama, a Dezmond Levelin (Q) je dobio još više minuta da objašnjava svoje gedžete.

Ah, Bond devojke… prelepe sestre Džil (Širli Iton) i Tili Masterson (Tanja Malet) su imale po svojih pet minuta (bukvalno, videćete zašto…šteta, pogotovo za Džil), ali glavna zvezda je živopisna Honor Blekmen kao pilot Pusi Galor (Pussy Galore…naravno, sretaćemo kroz kasnije Bond filmove mnoge devojke sa urnebesnim, dvosmislenim imenima), koja je mnogim muškarcima ostala u sećanju kao jedna od upečatljivijih Bond devojaka. Par zanimljivosti u vezi sa ovom glumicom: imala je 38 godina kada je snimala film „Goldfinger“ (i nekoliko godina starija od Konerija), bila je poznata po ulozi Here u „Jason and the Argonauts“ (1963. godina) i Keti Gejl u seriji „The Avengers“ (1961. godina), a bavila se i pevanjem. Inače, preminula je prošle godine (kada nas je napustio i legendarni Šone).

Spomenuo sam na početku da je film postavio neke smernice i standarde za buduće Džejms Bond filmove, kao i ubacio mnoge novine. Tako sada vidimo da će gedžeti i oružja iz Q-ovog odeljenja ubuduće postati sastavni deo arsenala Bondovih „veština“ (a imamo priliku da prvi put vidimo i odeljenje kojim Q rukovodi). U narednim filmovima ćemo imati i sve češće pojavljivanje raznih „specifičnih“ pomoćnika (henchmen) glavnim negativcima (poput Oddžoba), koji služe da Bondu zagorčaju život. Takođe će biti učestale situacije gde će (nažalost) ginuti Bond devojke. A i sve više će se (povremeno kroz film) ubacivati komični elementi, pogotvo sa fokusom na sarkastične komentare ili one kojima se Bond ruga protivnicima.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

 

Kad smo spomenuli tehnologiju, zanimljivost je da Bond sada ima na raspolaganju veći odašiljač (za praćenje negativaca) i manji (tako da MI6 zna gde se Bond nalazi u svakom trenutku), kao i tajnu pregradu u đonu cipele (gde, gle čuda, upravo može da sakrije manji odašiljač). Mada su i negativci dobili svoja naoružanja (poput Oddžobovg smrtonosnog šešira ili Goldfingerovog zlatnog pištolja). Možda i najveća atrakcija kada je u pitanju tehnologija, jeste Bondov „nasvirani“ automobil sa mitraljezima, sekačima guma, prozorima otpornim na metke, tragačem, dimnim bombama i uljem (da proklizaju protivnički automobili) i, možda najpoznatijim elementom iznenađenja, suvozačevim sedištem koje možda da se lansira nebu pod oblake. 😀 A kad smo već spomenuli automobile…

…Bondov auto izbora u ovom filmu je, možda i najčuveniji Bond auto, sjajni i luksuzni (sportski) Aston Martin DB5! Goldfinger, sa druge strane, se odlučio za gospodski Rolls-Royce Phantom III model.

 

Aston Martin Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Aston Martin DB5

 

Ono što je isto odudaralo, ali bilo istovremeno i dobro osveženje, jeste pojavljivanja lasera (laserskog zraka) u jednoj čuvenoj sceni.

Za razliku od prethodnih filmova, ovaj film nije imao puno traumatičnih problema prilikom snimanja, mada je više zahtevao snalaženje (poput dobijanja pristupa Fort Noksu, ali ne i dublji ulazak u isti; izvođenje preleta aviona iznad Fort Noksa; Furbe, Nemac po poreklu, nije baš mogao brzo da govori engleski, pa je pričao ne nemačkom, a onda drugi glumac uradio redub na engleskom).

Akcija u filmu je isto podignuta na viši novi, a pogotovo scena finalnog obračuna (mlaćenja) između Džej Bi i Oddžoba, koja se smatra jednim od klasika kada su u pitanju obračuni „1 na 1“.

Film je najvećim delom sniman u Švajcarskoj i SAD (Florida i Kentaki), uz kratku posetu golf klubu u Engleskoj, a sve ostale scene su (kao i u prethodna dva filma) rekreirane u „Pinewood Studios“ u Londonu.

Budžet za ovaj film je iznosio čak tri (3) miliona dolara (koliko za prva dva filma zajedno), a zaradio je 51 milion, a kasnijem reizdanju (zajedno sa filmom „Dr.No“), dovelo je do impresivnog inkasiranja od skoro 125 miliona dolara! Vau, to se zove profit!

Velška pevačica Širli Basej je otpevala čuvenu uvodnu numeru „Goldfinger“ (i time isto postavila standard za Bond filmove, gde poznati pevači gostuju sa uvodnim numerama). Numeru je komponovao Džon Beri.

 

Aston Martin Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

 

Par zanimljivosti za ovaj film:

– Prvi put čujemo famozno „mućkan, ne promešan“ („Shaken, not stirred“)

– Šone uopšte nije putovao na Floridu da snimi svoje scene, jer je istovremeno bio angažovan u Hičkokovom filmu „Marni“ (svoje scene je snimio u Pinewood studiju)

– Već smo spomenuli i prvo pojavljivanje lasera

– Prvi Bond film koji je osvojio Oskara

– Film je upisan u „Ginisovu knjigu rekorda“ kao film sa najbrže ostvarenom velikom zaradom

– Pošto je, iz bezbednosnih razloga, bilo zabranjeno snimanje unutar Fort Noksa (niti je iko od ljudi povezanih sa filmom smeo da uđe), rekreirano skladište je urađeno neverovatno verodostojno da je čak i Fort Noks to potvrdio

– Producenti su razmišljali da Orson Vels glumi Goldfingera, ali su ocenili da im je preskup. Kada je Frube tražio kao zaradu 10% od profita filma, producenti su pomislili da su se možda ipak zeznuli što nisu angažovali Velsa

– Šone je povredio leđa u finalnoj borbenoj sceni, što je iskoristio da ispregovara još bolje (finansijske) uslove za naredni film

– Ovo je omiljeni Bond film Stivena Speilberga

– Bakuta sa mašinkom je bila omiljena Hičkokova scena

– Za vreme promovisanja filma, Honor Blekman je uživala da posramljuje novinare prilikom raznih intervjua, namerno izgovarajći često ime svog lika (i)

– Šone se zainteresovao za golf posle snimanja ovog filma

 

Za ostale zanimljivosti, bacite pogled ovde.

 

Meni je „Goldfinger“ odličan Bond film. Zabavan je dinamičan, duhovit, ima upečatljive negativce i Bond damu Pusi, i postavio je, da tako kažemo, smernice za buduće Bond filmove.

Usudio bih se da ga stavim u „top 5“ Bond filmova, ali videćemo još… 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o ovom filmu? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1964. godine

Trajanje : 110 minuta

 

Tags:

From Russia with love

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

“From Russia with love”

 

Ahhhhhh, „From Russia with love“ (Iz Rusije s ljubavlju)…sada već stvari postaju zanimljivije. Ovo mi je jedan od omiljenijih filmova, ne samo kada su u pitanju Džej Bijeve avanture, već i generalno. Što se tiče ranga Džejms Bond filmova, ovaj film mi je u „top 5“, a možda i u „top 3“…a nije isključivo i da je „broj 1“.

Šta se sada dešava sa našom švalčerinom sa „dozvolom za ubijanje“ (licence to kill)?

Pošto je eliminisao Dr.Noa, Džejms Bond je sada zvanično na nišanu opasne kriminalne organizacije SPEKTRA (SPECTRE), a da toga nije ni (potpuno) svestan. SPEKTRA temeljno pristupa svemu, pa i načinu eliminacije Bonda, koji se sastoji u obučavanju ubice, po imenu Donald Grant, specijalno pripremljenog za eliminaciju 007 agenta.

Članovi SPEKTRE, Rosa Kleb (operativac/agent broj 3, nekada visokorangirani oficir ruske kontraobaveštajne službe SMERSH, sada prebegla u SPEKTRU…u kombinaciji sa njenim likom i govorom, odmah vam bude jasno zašto je strah i trepet) i Kronstin (operativac/agent broj 5, čehoslovački šahovski velemajstor) su spremili lukav plan za Bondovu eliminaciju.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Iz aviona se vidi da ovo dvoje sigurno ne rade u vrtiću…

 

MI6 dobija dojavu iz svog istanbulskog ogranka da ruski šifrant u konzulatu, Tatjana Romanova, želi da prebegne u London, a takođe su tu i informacije koje bi omogućile Londonu jedinstvenu priliku da se domogne kriptografske mašine, Lektor. Jedini uslov – Tatjana Romanova želi jedino da uspostavi kontakt sa agentom 007, Džejms Bondom, koga je videla na jednoj fotografiji.

MI6 i Bond su svesni da je ovo najverovatnije (prilično očigledna) zamka, ali, opet, ako postoji i najmanja šansa da je zaista moguće domoći se Lektora, vredno je rizika (a i Džej Bi se sigurno neće buniti da „spasi“ ruskog šifranta 😀 ).

I tako naš Džej Bi stiže u mistični nam Istanbul, gde će tesno sarađivati sa šefom ogranka, šaljivim, ali i prepredenim Ali Karim Bejem, a usput i otkrivati čari Istanbula, a sve u cilju da se susretne sa Tatjanom Romanovom. Ali, već od trenutka njegovog dolaska, dešavaju se komplikacije na relaciji turskih/engleskih i ruskih agenata, pa će iz bezbednosnih razloga, naš Džejms morati da se privremeno skloni i računa na gostoprimstvo Cigana (gypsies) koje je, o gle čuda, puno prelepih i strasnih žena, tako da Džejmsu nije lako. Međutim, komplikacije (u prevodu, pucanjava na sve strane) se i ovde dešavaju.

Posle mnogo peripetija, Bond i Tatjana Romanova se najzad sreću u njegovoj hotelskoj sobi (naravno), dok ona leži gola pod pokrivačem (logično, jelte), i oni provode strasnu noć (očekivano). Uz svoju ljubav na prvi pogled, Tatjana daje Bondu i podatke o lokaciji mašine Lektor.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

– Iju, oprostite, ja promašila sobu…
– Bez brige gospođice, baš ste gde treba…

 

Zajedničkim snagama, Bond, Ali Kerim Bej i Tatjana, izvode oragnizovanu sabotažu u konzulatu i uspevaju da se domognu Lektora. Sledeća aktivnost – bežanija iz konzulata ka vozu Orient Express. Džejms i Tanja dobijaju nova lažna dokumenta, a Kerim Bej će im praviti nego vreme društvo, dok ih ne ukrca na avion Solunu, i odatle pravac London i misija uspešna!

Ali, da li će Džejms i Tanja stići bezbedno do Londona i kakve sve tajne (neprijatelje) krije Orient Express? Eeeeee… saznaćete ako odgledate „From Russia with love“. 🙂

Neočekivani uspeh „Dr.Noa“ je izgleda imao takav efekat da su glavešine rekle da se bace svi kartonski rekviziti sa prethodnog filma i da se malo „odreši kesa“ za “From Russia with love“.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

NISAM MISLIO NA TE REKVIZITE…mada…

 

Krenimo od audio-vizelnog aspekta. Definitivan skok u kvalitetu kamere i audio efektima i sinhronizaciji. Ne bih puno opisivao, uverićete se i sami, očigledna je razlika u kvalitetu.

Kao i prethodni film, i ovaj je imao svoje izazove (da ne kažem probleme), počevši od izbora nekih glumaca, ozbiljnih (ali baš ozbiljnih) zdravstvenih problema Pedra Armendariza (Ali Karim Bej), kao i probijanja roka i budžeta… i povrh svega toga, predsednik DŽ.F.Kenedi vam kaže da mu je novela Jana Fleminga „From Russia with love“ jedna od najomiljenijih knjiga. Nema baš puno mesta greškama, zar ne? Sreća, na kraju ih i nije bilo.

Gluma… naš Šone ni u jednom trenutku nije sporan, sada još bolji nego prvi put kao Bond, prosto vidite da mu rola leži kao salivena cipela (mogao sam da stavim neki brend, ali niko nije hteo da plati reklamu, pa prc! 😀 ), zbog čega je nagrađen i bonusom duplo većim nego njegovom zaradom za ovaj film.

Daniela Bjanči kao Tatjana Romanova… ah, kakav izbor za Bond devojku, čoveče! Mislim da je jedna od najlepših Bond devojaka, ma prelepa je i baš zrači nekim seksipilom i šarmom. Inače tri zanimljivosti vezane za nju: bila je učesnica za Mis Univerzuma 1960. godine (očigledno); Bjanči je tek počela da uči engleski jezik za potrebe filma, pa je morao da se uradi redub sa drugom glumicom (nešto slično se desilo i u prethodnom filmu sa Ursulom Andres, ali zbog njenog akcenta); ona je izabrana u konkurenciji 200 devojaka, po mnogim pričama, upravo na Konerijevu preporuku („Šone, matori lisac, znao je on šta valja“-prim.podsvesti).

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Šalu na stranu, zaista lepa glumica…

 

Pedro Armendariz (prilično popularan latinoamerički glumac 40-ih i 50-ih) je bio super u ulozi Ali Karim Beja, pogotovo zbog ozbiljnog zdravstvenog stanja (koje je bilo vidljivo i na filmu), i njegovog tragičnog završetka. Bilo je nekog neobičnog šarma u njegovoj roli otresitog i šaljivog šefa odseka MI6. Lote Lenja je bila sjajna kao sadistički negativac Roza Kleb, pogotovo sa njenim ponašanjem i specifičnom bojom glasa i načinom govorom…što i nije iznenađujuće, s obzirom da je Lote bila i pevačica i, da se tako izrazim, monolog(ista)/recitator/diseuse), kao i Vladek Šejbal u ulozi Kronstina (baš su našli facu zlog intelektualca) i Robert Šo kao ubica Grant.

Sada već standardnim šarmantnim epizodistima, Bernardu Liju (M) i Lois Maksvel (Miss Moneypenny) se sada pridružuje i Dezmond Levelin kao besmrtni Q (kju), sarkastični i nadrndani majstor za gedžete i džidža-bidže (zanimljivost: Dezmond je narednih 36 godina bio jedini Q u Bond filmovima).

Koje sve zanimljivosti i noviteti su se pojavili u „From Russia with love“, koje će posle postati standard? 🙂

Bond sada postaje mnogo oprezniji, kada je u pitanju komunikacija u šiframa sa vozačima ili pregledanje hotelske sobe u kojoj odseda (u potrazi za prisluškivačima)…kada su u pitanju žene, tu, kao i uvek (tj. očekivano), nema opreza. 😀

Borbene scene su unapređene i dinamičnije (bokser je radio koreografiju za čuvenu scenu tuče u vozu i snimala se nedeljama), a ubačene su i scene sa juranjavom čamcima i helikopterom.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Na zaboravite na mene…Patak…Paja Patak…dođavola, mislio sam Donald Grant…

 

Prvi put vidimo Džej Bija da upotrebljava Q-ove gedžete (i uopšte tehnologiju ozbiljnije). Tu je čuvena akt-tašna sa sklopivim snajperom, skrivenim nožem i novcem za hitne slučajeve, kao i mogućnošću da se pretvori u dimnu/gasnu bombu ako se ne otvori na poseban način. Bond takođe dobija i pejdžer, sat sa garotom, kao i aparat za detektovanje prisluškivača. A ni negativci nisu nespremni (Roza Kleb i njen nož premazan otrovom,, sakriven u vrhu cipele).

Bondov automobil izbora je, ovoga puta, bio Bentley Mark IV.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Bentley Mark IV

 

Film je najvećim delom sniman u Istanbulu, a ono zbog čega je ovaj film posebno interesantan ljudima iz bivše Juge, jeste čuveno zaustavljanje na stanicama u Beogradu i Zagrebu (iako film uopšte nije bio sniman u Jugoslaviji, već je u pitanju Sirkeci gari).

Budžet za film je iznosio dva miliona dolara…a zaradio je čak 79 miliona! Vau, to se zove profit, skoro 40 puta više! Primera radi, oba dela Osvetnika (Avengers: Infinity War + Endgame) su imala budžet oko 750 miliona dolara, a zaradili 4,8 milijardi dolara (nešto mi se zavrtelo u glavi X) )…a mogli su, eto, da zarade 30 milijardi („Da li je bila neka poenta iza ove glupe informacije, ili su samo želeo da se pohvališ da znaš da pomnožiš 750*40 bez digitrona?“-prim.podsvesti).

Uvodna muzička numera je samo malo prerađena verzija originalne „James Bond theme

Ovde imate još neke (stvarno interesantne) zanimljivosti u vezi sa „From Russia witl Love“, a ja bih samo spomenuo:

– Ovo je poslednji film koji je video Dž.F.K.

– Ovo je poslednji Bond film koji je video Jan Fleming

– Smatra se da je „From Russia with Love“ upravo film koji je lansirao Šona Konerija među megazvezde, a ne „Dr.No“. Inače, legendardni glumac je ovaj film svojevremeno proglasio za svoj omiljeni Bond film.

– Jan Fleming je tek posle ovog filma bio uveren da je Koneri pravi izbor za Bonda

– Ovde nećemo čuti čuveno „Bond, James Bond…

– Prvi put se pojavljuje čuveni Number 1 (u stvari, samo mu vidimo ruke i čujemo glas)

– Ovde se pojavljuje čuvena objava/najava “James Bond will return in …” (koju danas najviše vezujemo za superherojski žanr filmova)

– Vladek Šejbal se prilično lomio oko toga da li da prihvati ulogu zlog šahovskog velemajstora Kronstina, misleći da mu baš neće koristiti u karijeri, ali je pristao na nagovor prijatelja (upravo Šon Koneri)…i ispostavilo se da je to bio odličan potez za njegovu dalju karijeru

I tako dalje i tako bliže…

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

 

Kao što sam spomenuo, meni je „From Russia with Love“ (Iz Rusije s ljubavlju) vrh film, možda čak i najbolji Bond film, mada ga smatram i filmskim klasikom. Drastičan skok u kvalitetu na svakom polju. Zabavan, dinamičan i šarmantan film. Film (ne samo o Bondu, već i generalno) koji ne treba da propustite.

Apsolutna preporuka! 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je „From Russia with love“ i tebi u vehu najboljih Bond filmova? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1963. godine

Trajanje : 115 minuta

 

Tags:

Dr.No

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Dr.No

 

Pisati o Džejmsu Bondu (James Bond) van konteksta filmova bi bio prilično nezahvalan posao (ili bi pre zahtevao poseban tekst). Zato ne bih želeo da puno trošim ovde prostora. Ne verujem da je iko očekivao da će film „Dr. No“, koji je i za ono doba (šezdesete) bio odrađen bio prilično jeftino, iznedriti „Džejms Bond“ medijsku franšizu, koja danas vredi sigurno preko 20 milijardi dolara, koja je napravila 25 (+ 2 Non-Eon naslova) filmova (sledeće godine nam stiže „No time do die“), mnogobrojnim glumcima, glumicama i muzičarima donela svetsku slavu i novac (ili jednostavno „pojačala“ oboje), a proizvođači (tj. direktori) Aston Martina, BMW-a, Berette i Valtera drže u svojim kancelarijama ikonu Sv.Džejmsa Bonda.

Naravno, ne zaboravimo 14 kultnih romana Jana Fleminga koji su sve ovo započeli, praćeno sa, ako se ne varam, nekih 40+ post-Fleming romana.

Franšiza je iznedrila gomilu stripova, nekih 20+ video igara, radio emisija, raznih figura i igračaka i čega sve ne.

Naravno, ne zaboravimo i popularizovanje različitih (vojnih) gedžeta sakrivenih u kolima, cigaretama, upaljačima, olovkama, torbama, satovima itd…

Nastanak fiktivnog lika Džejmsa Bonda je isto priča za sebe. Džejms Bond je (navodno) nastao kao amalgam više istorijskih ličnosti (nekih 15) koje je Jan Fleming poznavao (ili slušao priče o njima), ali se pretpostavlja da bi centralna ličnost mogao biti čuveni Dušan „Duško“ Popov. Ne želim da mislite da je ovo cilj suptilnog promovisanja patriotizma/nacionalizma (jer je Popov bio Srbin), već mnoge informacije iz različitih izvora upućuju na to. Jedna od njih je da je jedan agent britanske tajne službe (zadužen za praćenje Popova), prisustvovao sceni gde je Popov, u lisabonskoj kockarnici, uložio tadašnjih 80.000 dolara (danas bi to bilo preko 600.000 dolara), da bi naterao protivnika da odustane (fold).

Taj agent-posmatrač je bio Jan Fleming. A taj događaj je kasnije iskoristio za kultnu scenu “Kazino Rojala”. Duško Popov je bio trostruki tajni agent, čiji je primarni zadatak bio da dezinformiše Nemce. Kažu da je bio prilično smeo i drčan. Obožavao je dobra pića, skupa kola…i, naravno, lepe žene. Pravi plejboj (jedna od njegovih ljubavi je bila i čuvena glumica i lepotica tog vremena). Smatra se da je odigrao jednu od ključnih uloga u operaciji „Fortitude“. Njegova tajna imena/šifre (code names) bile su „Duško“ i „Tricikl“.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Legenda…samo toliko ću napisati…

 

Naravno, i dalje postoje kritike na račun ličnosti Džejmsa Bonda, ali i to bi zahtevalo poseban tekst. Najveće kritike su u vezi sa njegovim tretiranjem žena (da je veliki mizognista i seksista koji žene vidi samo kao „tela“ za zabavu ili „alate“ za obavljanje misija, i da ih vidi kao inferiorne), kao i da je se (povremeno) vidi nostalgija za „britanskim imperijalizmom“…mada se najviše kritikuje prva stavka. I zbog toga mnogi smatraju da se Džejms Bond ne uklapa u današnje standarde „heroja“, da mora da se uradi ozbiljnija promena sa njegovim karakterom.

Što se mene tiče, ja bih samo rekao par reči, onako iskreno.

Filmski Džejms Bond je kreiran šezdesetih, i njegov psiološki obrazac je prilično uspostavljen prema ekonomsko-geografsko-političkoj situaciji tog perioda…i onda malo „mačo“ pojačan. I on je kao takav postao kanon. U narednim decenijama je blago menjan i prilagođavan modernom periodu.

Svi ste čuli za frazu “pobednici pišu istoriju”. Ali takođe, priznajte, ne dopada vam se ideja da vam pritisak moćnika u bilo kom obliku (bilo vojska, bilo mediji, bilo istoričari, bilo okolina) menja/kroji vašu (ličnu/političku) istoriju. Postoji rizik da izgubite identitet (jedno je “gubitak identiteta” u smislu pozitivne transformacije ličnosti, ali ovde govorimo o fiktivnim likovima, bilo da je knjiga, film, serija, strip, crtani, video igra). To može postati rizik ako rešite da uradite kompletnu promenu identiteta nekog filmskog junaka.

Na primer, ja lik Džejmsa Bonda nikada nisam doživljavao kao „heroja“, pa čak ni kao tragičnog heroja ili antiheroja. On je jednostavno (pogotovo sa muške strane) kul lik. Puca od samopouzdanja, harizmatičan je, uvek u formi, ne plaši se borbe, osvaja (i odvodi u krevet) najlepše žene, vozi besna kola, pija najbolja pića, bogat je, okružen je akcijom. Ali niko nije rekao da je bez mana. Kao agent je često bezosećajan i beskrupulozan, zadatke će obaviti po svaku cenu, bez obzira na žrtve, sve je u službi posla (to jest, Njenog Veličanstva).

Imam osećaj kao da se ponavljam (ne mogu da se setim da li sam ovo već negde spominjao ili govorio), ali verujem da je najveći broj muškaraca dovoljno sazreo da ga ne plaši koncept „snažne žene“ ili da misli da je LGBT virus koji se prenosi rukovanjem. Ne morate menjati Džejms Bonda. Promenite okruženje oko njega. Stvorite mu dostojnu konkurenciju. Tajnu službu MI6 ne čini samo 007. Stvorite ženu tajnog agenta koja će mu parirati (ali stvorite kompletnu ličnost, a ne agenta koji mora da bude žena koja agresivno prosipa feminističke priče i pljuje po 007…setite se Mulan i kako je tu feminizam sebi načinio više štete nego koristi). Može da bude 008 (i pre nego što neko feministički nastrojen pomisli „da, eto, ovamo priča jedno, a ovamo žena po rangu ispod muškarca“: ako poznajete Džejms Bond filmove i komentare vezane za agenta 008, stiče se utisak da je u pitanju neko sposobniji od Bonda. Književni i filmski kanon ne govore puno o agentu 008, sem na jednom mestu da je verovatno kodno ime „Bil“), imate druge 00 brojeve koji nisu popunjeni (a navodno jedan od 004 agenata je žena). Stvorite mu konkurenciju, a ne čistu kontru ili pandan.

Dođavola, ako je toliki problem, napisaću vam fan-fiction o ženskom agentu 008, i to takav da će zadovoljiti i našu (mušku) požudu i prikazati je kao sposobnu ženu, sa ličnošću, osobinama i kvalitetima takvim da će i mizognisti i seksisti otići i kupiti dijamantski prsten uz komentar „ovo je moja buduća žena“.

Ali ostavimo jadnog Dž.B. na miru…i opet sam se raspisao.

Elem… da se okrenemo filmu. ^^

„Dr. No“…

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Prva Bond devojka – legendardna Ursula Andres

 

Tajna služba MI6 aktivira Džejms Bonda sa zadatkom da ode na Jamajku i istraži nestanak šefa odseka MI6 (Strengvejsa) i njegove sekretarice, čiji su nestanak i ubistvo verovatno povezani sa pokušajima blokiranja signala za potencijalno lansiranje raketa iz Kejptauna.

Od trenutka dolaska na Jamajku, Bondu postaje jasno da ga neko prati. Tragovi u Strengvejsovoj kući ga dovode u kontakt sa lokalnim čamdžijom Kverelom, preko koga upoznajemo i čuvenog Bondovog (budućeg) poznanika, CIA agenta Feliksa Lajtera.

Na kraju se ispostavlja da je konkretan trag to što je Strengvejs nestao negde oko ostrva „Krabin ključ“, na koji nije dozvoljen pristup ikome (a lokalno stanovništvo veruje da tamo živi zmaj), i koji drži misteriozni kinesko-nemački biznismen-naučnik. Ma ništa sumnjivo tamo, zar ne?

Uz pomoć Kverela, Bond uspeva da se ušunja na ostrvo i tada nailazi na prelepu Hani Rajder (Honey Rider…), koja krišom dolazi na ovo ostrvo u potrazi za školjkama (ali se ubrzo otkriva i njena prava agenda).

Ipak, Bond i Hani bivaju zarobljeni (Kverel nije bio te sreće), i upoznaju prvog Bondovog (filmskog) rivala, Doktora Džulijusa Noa (čisto ako se neko pitao čemu ono „Dr.No“ 😀 ), čoveka koji je svojevremeno bio u Tongu (ne u tangama, već je u pitanju kriminalna organizacija), od kojih je pobegao sa (njihovih) 10 miliona dolara i sada je pripadnik tajne organizacija „SPEKTRA“ (Spectre) sa kojima sarađuje na zlim mastermajnd planovima (da vam baš sada ne otkrivam koji je to plan za ovo ostrvo), i koji ima prostetičke udove, konkretno šake koje su od gvožđa.

Da li je će Džejms Bond sprečiti zlog doktora Noa u njegovom planu, kao i da li će uspeti da pobegne sa Hani sa ovog ostrva na vreme, saznaćete ako pogledate prvi igrani film o Džejms Bondu, „Dr.No“.

Mada se smatra klasikom, nerealno je ovo proglasiti najboljem Dž.B. filmom. Jeste, Šon Koneri i Ursula Anders su postavili standarde za Džejms Bonda i Bond-devojku, prema kojima će svi nadolazeći Bondovi i dame biti upoređivani. Prvi put čujemo čuvenu Dž.B. muzičku temu (i svaki fan je bar jednom, kad ga niko nije gledao, znao naglas da „zasvira“ sa sebe „Dindirididiri dindiridiri dindirididiri dindiridiri dindiridiri… DIRIIIIII DIRIM DIIIIIIIIM!“). Egzotična, seksi lokacija, upoznavanjem sa SPEKTROM…sve to stoji.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Maj nejm is Popov…dođavola! BOND! MAJ NEJM IS DŽEJMS POP…BOND!

 

Ali, čak i za standarde sa početka 60-ih, film je urađen prilično skromno (kada pogledate „Iz Rusije s ljubavlju“, koji se pojavio naredne godine, sve će vam biti jasno). I bilo je prilično izazova. Dosta filmskih studija je odbilo da uzme ovaj film (uz komentare da je „previše britanski“ i „previše seksualan“), i najzad kad se neko usudio, dobio je mizeran budžet, čak i za ono vreme. Ako, dok budete gledali film, za mnoge scene (i scenografiju) pomislite da deluju „jeftino“, nemojte da mislite da je to zbog toga što je film rađen 60-ih, već su zaista maksimalno morali da „stegnu kaiš“ i tada. Dosta zanimljivosti može da se pronađe (na internetu) o razvoju ovog filma. Scenario se isto morao menjati, pa je na kraju ispao prilično pravolinijski i predvidiv.

Ni Šon Koneri (u to vreme je imao 32 godine) uopšte nije bio prvi pik za Džejms Bonda! Dosta likova je bilo u opticaju (čak i legendarni Keri Grant), bio je i nekakav poseban kasting pride. Producenti su onda našli i sa Konerijem, koji je, navodno došao prilično kežual i izgužvan (u ono vreme su to verovatno zvali „seljak“, danas to zovemo „hipsteraj“), ali je od trenutka upoznavanja krenuo da“ glumi“ mačo i nehajan stav u razgovoru, da su ovi jednostavno rekli „on je taj“. Ova scena sve objašnjava.

Ni Ursula Anders nije bila prvi pik, već je izabrana dve nedelje pre početka snimanja (kada su producenti videli njenu sliku koju im je pokazao njen tadašnji muž, glumac Džon Derek…čija je, inače, četvrta žena bila Bo Derek), jer producenti dugo nisu mogli da pronađu dovoljnu atraktivnu i, khm khm, „obdarenu“ glumicu…očigledno je izbor bio dobar. Ali, da li znate da je druga glumica „pozajmila“/“popravila“ glas (bolje reći, urađen je redub ) Ursuli Anders, jer je Ursula imala jak švajcarsko-nemački akcenat?

E da, mnogo toga se moralo sređivati u ovom filmu.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Doktor Džulijus No

 

Zvezda je, naravno, legendarni Šon Koneri (napustio nas ove godine u oktobru, imao je 90 godina). Za mene je on bio i ostao glumčina i lik. Ne samo da je (bar za mene) i dalje najbolji Džejms Bond / 007, već je jedan od retkih glumaca koji je uspeo da napravi još dosta odličnih filmova posle Bonda. U filmu je “nacionalno blago Škotske” pokazalo šarm i talenat za glumu. Što su stari govorili, ma bio je pravili “džek”. Ursula Andres… pa, ne znam šta bi puno trebalo reći o njoj. Iako se pojavila tek na pola filma, sama scena njenog pojavljivanja u čuvenom belom bikiniju, dok izranja iz mora i pevuši (naravno, tek pošto je izašla iz mora, nije pevala pod vodom, zaboga), se i dalje smatra jednom od kultnih (filmskih, modnih i seksi) scena u kinematogragiji (zaboga, čak i njen bikini ima svoju Wikipedia stranicu… a šta ste vi postigli u životu? XD ). Ali, nije sve u lepoti, pokazala je dovoljno i glumačkog potencijala, koji je doneo i „Zlatni globus“. Bernard Li je postao legendardni Bondov pretpostavljeni, M, koji se pojavio i u narednih 10 filmova o Bondu i koji je pobrao simpatije publike u ovoj epizodnoj ulozi. Naravno, kada se spomene Miss Manipeni (Miss Moneypenny), svi prvo pomisle na Lois Maksvel, koja je bila u ulozi M-ove sekretarice (i Bondove flert-simpatije) sve do 1985. godine.

 

Još par zanimljivosti:

Da li znate da je legendardni Kristofer Li (inače, rođak Jana Fleminga) mogao da bude dr.No?

Za ljubitelje automobila, Bondovo vozilo izbora u ovom filmu je Sunbeam Alpine.

Film je najvećim delom sniman na Jamajci.

Budžet za film je (i za to vreme) iznosio samo 1,1 milion dolara, a inkasirao je preko 16 (a ukupno do sada je 59,5) miliona! WOW, good job!

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Bondov auto izbora u ovom filmu – Alpine Sunbeam

 

Kao što smo spomenuli, „Dr.No“ je klasik, i nešto što je izrodilo odličnu franšizu. Film je zanimljiv, i uvek će se naći u top 10 filmova o avanturama 007 Džej Bija, mada mislim da njega u tom vrhu najviše drži nostalgija značaj koji je imao za celokupnu franšizu, nego sâm kvalitet. No bez dalnjeg, film je zabavan, šarmantan i može se smatrati delom opšte (filmske) kulutre i apsolutna preporuka za gledanje. Morao bih da se podsetim svih filmova, ali mislim da bi „Dr.No“ mogao da stavim u svojih „top 10 Dž.B. filmova“. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je i tebi “Dr.No” u „top 10 Dž.B. filmova“? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1962. godine

Trajanje : 110 minuta

 

Tags:

Američki bogovi

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

“Američki bogovi” – Nil Gejmen

 

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

…a i kolač je lepo “legao” uz kafu i knjigu…

 

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

Nil Gejmen

 

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

 

 

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Prodavačica

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

“Prodavačica” – Sajaka Murata

 

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog  za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

 

 

 

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Melem za dušu

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

“Melem za dušu” – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

 

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

 Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

  Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite  demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

  1. Ljubav
  2. Naučite da volite sebe
  3. Roditeljstvo
  4. Učenje
  5. Živeti svoj san
  6. Prevazilaženje prepreka
  7. Raznovrsna mudrost

 

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

 

 

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

 

Tags: