Izopštenik / Nečovek

Ako ste mislili da samo ruski, engleski i (poneki) francuski klasici mogu da zadru u temu beznađa ljudske duše, čekajte samo da vidite šta će vam uraditi Osamu Dazai i njegov “Izopštenik” na nepunih 120 strana!

Šta sve može da stane na 120 strana? Pa, recimo, oprštajno pismo pisca, u formi kvazi-autobiografskog memoara, delo koje je ušlo u klasike japanske moderne književnosti, i važi za drugi najprodavaniji japanski roman, posle legendarnog „Duša-Kokoro“ Nacume Sosekija?

Da, to vas ovde čeka.

“Izopštenik”, od prvog uzimanja knjige u ruke, izaziva osećaj nelagode, i to počevši od naslovne strane, tj. korice knjige (bez obzira da li ste kupili knjigu u izdanju “Žira” ili “Tanesija”), koja jasno stavlja do znanja da ćemo se uroniti u nešto kompleksno kao što su ljudska psiha i duša.

Elem, pošto ste progutali knedlu zbog korica, prva uvodna rečenica “Video sam tri fotografije tog čoveka” će vam (opet) probuditi nelagodu, a “Sveska prva” (roman je podeljen na tri poglavlja, tj. “sveske”, plus uvod i pogovor) započinje rečenicom “Proveo sam život pun srama”.

Čak i ako ste (poput mene) osoba koja ne voli “teške” romane, “Izopštenik” će vas na svoj čudnovat način uvući u svoj vrtlog mračnih emocija i neće vas pustiti dok je ne završite.

A te emocije koje ćete proživljavati i osećaji koji će vas pratiti…mrak, teskoba, bol, zbunjenost, sirovost, razočarenje, povremeni nalet empatije za glavnog junaka, surovost, praznina, letargija, tuga, sarkazam, povremeni naleti nade, preispitivanje sebe…

Glavni junak romana je Jozo Obe (naslovni „Izopštenik“, koji je, u stvari, ništa drugo do fiktivna verzija pisca). Međutim, kada je u pitanju Jozo Obe, upotrebiti reč junak čak i uopštenom smislu je previše snažna reč, više je smislenije upotrebiti izraz protagonista, jer kod Obea nema ništa vredno divljenja da biste mu u bilo kom smislu dodelili titulu junaka. Ne znam, čak reći i da je anti-junak je nekako pohvalno za njega.

Roman prati (relativno brzo) Obea kroz njegovo odrastanje, od života u porodičnom okruženju do perioda kada „živi relativno samostalno“…da, sa razlogom je pod navodnicima svaka reč…

Jozo Obe je osoba koja svoj život preživljava. Emotivno ga preživljava. Razlog je što živi u stalnom strahu da će ostati bez ljubavi, a sa druge strane, smatra da ne zaslužuje ljubav i to ga, opet, ispunjava strahom. A kada upadnete u takav začarani krug, veoma je bitno da spoznate taj pakao u koji ste upali i iz njega se što pre iščupate snagom volje i discipline ili uz nečiju pomoć, zar ne?

Nažalost, Obe to ne uspeva…ruku na srce, ni ne pokušava.

Ali, da dođe i do trunke ljubavi i priznanja od bilo koga, Obe je spreman da uradi sve. Da prećuti surovo bolne reči drugih i da se ponizno nasmeje i skruši ramena, da slepo prati neke osobe bez preteranog razmišljanja, da pravi od sebe budalu oko treba…Obe često naglašava kako od sebe pravi pajaca kada god treba, upravo iz straha da ne bude odbačen.

Ali, to mu kroz odrastanje uopšte ne pomaže, zato pokušava da pronađe (slabu i prilično destruktivnu) utehu u umetnosti, alkoholu, prostitutkama i pridruživanja levičarskom pokretu. Međutim, on ni za trenutak ne uspeva da ublaži svoju gorčinu i strahove. Alkohol mu jednostavno služi da lupeta gluposti dok se ne uspava, prostitutke ne doživljava ni kao način za ispunjenje svojih fantazija, poriva ili lečenje frustracije, već ih bukvalno doživljava (na neki čudan način) kao nekakva bezvredna bića kod kojih može pronaći poneki trenutak mira (ili kako je govorio za njih, „pre nešto što liči na idiote ili ludake, pa ipak, u njihovom naručju mogao sam pronaći smiraj i čvrsto spavati“), a ni njemu izgleda nije jasno zašto je pristao da bude u društvu levičara, kada niti deli njihova uverenja niti zna šta oni, u stvari, sve čine (u stvari, ima predstavu, ali ga to ne dotiče previše), a potencijalno ugrožava sebi život.

Prijatelje skoro i da nema, sem Horikija, a ako i imate prijatelja poput Horikija, bolje vam je da budete sami ili da držite u stanu 17 izgladnelih mačaka. Horiki je isto nekakav umetnik, koji konstantno nešto lupeta (a Obeu to odgovara, jer je jedan od njegovih strahova upravo to da, u komunikaciji sa ljudima, ne nastane ona neprijatna tišina), uzima novac od Obea, a upravo ga je i on uveo u svet alkohola i levičara.

Jozo Obeu su još u školi predvideli dve stvari: da će postati vrstan slikar i da će se žene zaljubljivati u njega. Prvo se i nije baš ostvarilo, ali ovo drugo jeste, i to na prilično čudan način.

Iz nekog razloga, Obe je sa svojim (slabićkim) ponašanjem poput magneta za neke jako neobične žene. Bilo da su manipulatorke, slepački naivne, ranjive ili veoma oštre, iz nekog razloga su sve bile slabe na njegovo nezrelo i slabićko ponašanje i tolerisale njegovo opijanje.

Porodica se sve više distancirala od njega (pogotovo posle njegovog pokušaja samoubistva sa jednom ženom, pri čemu je samo on preživeo), i faktički je bio bez novca i podrške (sem povremene pomoći od strane starijeg brata i čoveka bliskog njegovom ocu, koga je zvao Iverko), pa se morao dovijati da dođe do para za alkohol (ili radeći kao crtač stripova ili terajući ženu koja je u tom trenutku bila uz njega da založi svoje stvari).

Jednostavno, Jozo Obeu je suđena tragična sudbina. U stvari, nije mu suđena, sam je to izabrao zbog svoje slabosti.

I to je jedan od razloga zašto je „Izopštenik“ fenomenalan roman, i pored teške teme.

Nekako, stičete utisak da autor (pošto je ovo, u stvari, Dazaijeva životna priča) i ne očekuje da probudi neku iole pozitivnu atmosferu u čitaocu prema Obeu…nekako osećate da je najpribližnija „pozitivna“ (?) emocija koju možete osećati za Obea sažaljenje, što je, samo po sebi, poražavajuće, zar ne?

Neverovatno je, znate…Jozo Obe je jednostavno psihički slaba osoba koja je žudila za ljubavlju i pažnjom, to mu je bila nasušna potreba i da mu je bila koliko-toliko pružena, možda bi njegov život išao drugačijim tokom. Želite da okrivite njegove roditelje za nerazumevanje, da su to bila druga vremena kada roditelji nisu poznavali psihologiju (doduše, ni danas nije bolja situacija), da nije imao sreće sa prijateljima, da mu je karma teška…ali potezi koje vuče kroz život, usled svoje letargije i straha, jednostavno ne dozvoljavaju da osećate ikakvu simpatiju prema protagonisti…kao što sam spomenuo, u njemu ništa što zaslužuje da se nazove „junakom“, čak i u kolokvijalnom smislu za nekoga kome je posvećen roman.

I pored svega, ne prestajete sa čitanjem o doživljajima ove napaćene duše, prepuštene samoj sebi koja, sa jedne strane, krivi svet, a sa druge strane, nema snage da preuzme ijedan ispravan korak zbog svoje slabosti i strahova, zbog kojih je spreman da zažmuri i na neke veoma strašne stvari…možda ne biste pogrešili i da za Obea kažete da je nečovek (što je i jedan od prevoda ovog romana jednog drugog domaćeg izdavača) sa nekim njegovim postupcima.

I pored teške (kvazi-autobiografske) teme, ovaj roman se čita neverovatno brzo.

Mislim da je zaista teško pronaći roman koji uspeva na tako malo strana da uzdrma čitaoca, prezentujući mu osobu koja proživljava pokušaje samoubistava, socijalne izolacije i depresije i konstantnog pesimizma.

Negde sam pročitao (nažalost, ne mogu da se setim gde) da je neka osoba napisala kako je i sama bolovala od depresije i kako je uspela da se „trgne“ posle romana „Izopštenik“. Mislim da ima neke težine u toj izjavi. Za mnoge ljude borba sa depresijom i teškim porodičnim okolnostima često zahteva stručnu pomoć. Ali, za neke osobe često i samo čitanje određenih dela može da bude poziv na buđenje za neke stvari. Na primer, za mnoge potezi Obea mogu da probude neku vrstu gađenja da se čovek zapita da li neko zaista može da bude tako slab, bez želje da se promeni i bori protiv slabosti i da ne dozvoli sebi da krenu tim destruktivnim putem. Sigurno ćete se zapitati u nekom trenutku da li je Obe psihički bolesna osoba ili je jednostavno toliko mentalno i duhovno slaba i nezrela da nije voljna da se bori sa životom.

Kao što vidite, „Izopštenik“ Osamu Dazaija ima kompleksnost na nekoliko nivoa.

Inače, „Izopštenik“ je poslednji (završen) roman ovog autora.

Obavezno pročitajte biografiju ovog pisca, mnogo bolje ćete razumeti i ovaj kvazi-autobiografski roman/memoare.

Jer delo „Ningen Shikkaku” (u originalu na japanskom) je, kada se malo slegnu utisci, sa razlogom, majstorski roman.

Toliki je uticaj imao na popularnu japansku kuluturu, da je „Izopštenik“ adaptiran i u grafičku novelu urađenu od strane popularnog horor manga umetnika, postoji i film, a urađeni su i anime naslovi koji se povezani sa ovom knjigom i/ili autorom (a ti naslovi su „Aoi Bungaku“ i „Bungo Stray Dogs“).

I tako, mislim da vam je jasno da je ovo naslov koji se ne propušta, iako je teška tema.

Ali, posle jedne kraće pauze, mislim da ću moći da se usudim da pročitam i pretposlednji Dazaijev roman, „Sunce na zalasku“.

A sada me izvinite, idem da pogledam „Bungo Stray Dogs“. 😀

A ti, dragi čitaoče, misliš da je bolji naslov „Izopštenik“ ili „Nečovek“? 🙂

P.S – Ako ste uzeli knjigu u izdanju „Žir izdavaštva“, obratite pažnju na sličice u donjem levom uglu…a onda probajte da, kao što su nekada davno radili, brzo okrećete stranice, onako rafalno.

Cena knjige: Žir izdavaštvo | Tanesi | Vulkan (verzije 1 i 2) | Makart

Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Audible | LibraryThing | Waterstones