- „Street Fighter“ iz 1994. godine prati pukovnika Gajla koji u izmišljenom Šadalu Sitiju pokušava da oslobodi taoce i sruši generala M. Bajsona… bez ijednog turnira, (koji je oduvek bio srž SF igara)
- Radnja je haotična, dijalozi su kliše do bola, a produkcija je bila takva da je bilo pravo čudo što je film uopšte završen na vreme. Svetle tačke su Raul Hulija u svojoj poslednjoj bioskopskoj ulozi, komični Di Džej i završni obračuni u kojima se konačno vide (poneki) potezi iz igre.
- Film dobija nisku ocenu i preporučuje se isključivo iz nostalgije, kao zagrevanje pred novi „Street Fighter“ koji stiže 16. oktobra.
„For you, the day Bison graced your village was the most important day of your life. But for me, it was Tuesday.“ – General M. Bison
Zadimljena igraonica iliti “buvara” 90-ih. Na ekranu ogromnim ispisano INSERT COIN. Zvuk žetona koji prolazi kroz automat. I tada se začuje čuveni glas arkadnog spikera:
„Round one… FIGHT!“
Za samo dan-dva (16. oktobra) u bioskope stiže novi „Street Fighter“ u režiji Kitaa Sakuraija (na prvi pogled ne previše zvučno ime, ali je radio na projektima poput “Beef” za Netflix, kao i “The Eric Andre Show”). Endru Kođi kao Rju (sjajan u “Warrior”), Noa Sentineo kao Ken, Kalina Lijang kao Čun-Li, Džejson Momoa kao Blanka, Kodi Rouds kao Gajl… Spisak glumaca je takav da ili će ovo biti pun pogodak, ili veselo (tužno?) „GAME OVER!“
Ali pre nego što ubacimo novi žeton za novi film, red je da se vratimo na mesto zločina. Godina je 1994. „Street Fighter II“ je kralj svake igraonice, svako dete zna da izvede Hadouken, a Holivud odlučuje da od toga napravi film. Sa Žan Klod Van Damom. Pa ovo deluje kao proveren hit na papiru. Šta je moglo da pođe po zlu?
Ispostavilo se… skoro sve…
Dobrodošli u Šadalu Siti, izmišljenu državicu negde zavučenu u jugoistočnoj Aziji gde besni građanski rat. General M. Bajson drži 63 humanitarna radnika Savezničkih nacija (jer Ujedinjene Nacije su tako old school 🤣) kao taoce i traži otkup od 20 milijardi dolara u roku od tri dana. Na drugoj strani je pukovnik Gajl, koji (naravno) ne pregovara sa teroristima, već kreće da sam „sredi stvar“, po mogućstvu jednim letećim udarcem. Ali, ovo nije samo njihova priča.
Inače, Gajlov drug Čarli je zarobljen i završava u laboratoriji doktora Dalšima (inače, Bajsonovog taoca), gde ga pretvaraju u zelenog Blanku kombinacijom stereoida i ispiranjem mozga političkim izj…ovaj, ružnim slikama i snimcima. Rju i Ken su ovde…*pfffftt*….pazite sada… sitni prevaranti koji pokušavaju da trgovcu oružjem Sagatu uvale lažno oružje. 🤣 Čun-Li je TV reporterka koja sa svojom ekipom (E. Hondom i Balrogom) pokušava da se približi Bajsonu zbog svoje lične agende/vendete. Skoro svi likovi iz igre su tu, ali skoro nijedan nije ono što jeste u igri. Dobro, sem Vege, koji se na kratko mota po kavezu…
A onaj turnir, oko koga se vrte sve igre u serijalu? Nema ga. Jok. Nicht. Zero. Režiser i scenarista Stiven E. de Souza (koji je radio legendarne naslove poput “Die Hard”, “48 Hours”, “Commando” i druge) kasnije je objašnjavao da nije želeo generički film o borilačkim veštinama, već mešavinu „Ratova zvezda“, Džejmsa Bonda i ratnog filma. Rezultat je nešto što nije ni prvo, ni drugo, ni treće… a nije ni „Street Fighter“.
Ali, ako objektivno pogledamo proces nastanka i rada na samom filmu, dobro je da su uspeli i da ga uopšte završe. Razloga je gomilu, ali evo da spomenemo najzanimljivije:
- “Capcom” je finansirao najveći deo budžeta od 35 miliona dolara i insistirao da film izađe u decembru 1994, bez pomeranja
- Samo Van Damov honorar je odneo skoro 8 miliona. Posle njega i pokojnog Raula Hulije (Bajson), za ostatak glumačke ekipe ostalo je malo, pa su uloge dobili uglavnom manje poznati glumci
- Pošto je Hulija bio teško bolestan, raspored snimanja je preokrenut, pa su glumci učili koreografiju borbi ponekad samo nekoliko sati pre scene. Za film čija su centralna tema upravo borbe, a da se nema vremena za treniranje koreografija, uh…
- Udruženje glumaca u Australiji (gde se snimalo) tražilo je da se angažuje australijski glumac, a Kemi je bila jedina nepodeljena uloga. De Souza je za Kajli Minog (koju su predložili) saznao sa naslovne strane jednog magazina
- “Capcom” je hteo PG-13. Posle “sečenja”, film je po de Souzi dobio blaži G rejting, pa je u postprodukciji dodata psovka da bi „skočio“ na PG-13. Majko rođena…
A naš Žan Klod Van Dam? De Souza je godinama kasnije u intervjuima pričao da je glavna zvezda imala ozbiljan problem tokom snimanja (ali i pre i posle) sa kokainom (kažu da je čak i osoba koja je bila zadužena da pazi na njega da se ne drogira imala loš uticaj na njega) i da je kasnila na set (i da su morale da se snimaju neke druge scene preko reda), što je dodatno usporavalo ionako zbrzanu produkciju. I to se, nažalost, vidi. Gajl u njegovom izvođenju glumi kao da je pobegao iz crtaća subotom ujutru (nadrogiran), sa onim čuvenim (ne)američkim akcentom za pukovnika američke vojske. Dodajte na to patetični govor vojnicima pred napad (verovatno je ovde Tramp vukao inspiraciju za svoje govore), zlikovca koji štampa sopstvene „Bajson dolare“, tajnu laboratoriju za pravljenje supervojnika, eksplozije na sve strane… i dobijate film koji je sastavljen od klišea akcionih filmova osamdesetih i ranih devedesetih.
Ako postoji razlog da se „Street Fighter“ pogleda i u današnje vreme, to je Raul Hulija kao general M. Bajson. Čovek poznat iz naslova poput „Porodice Adams“ i „Poljupca žene pauka“, ulogama na Brodveju i ozbiljnim dramama, pristao je na ovu ulogu zato što su njegovi sinovi bili veliki fanovi igre. Pri tom je tokom snimanja već bio teško bolestan od raka želuca (preminuo je 24. oktobra 1994, dva meseca pre premijere, a film je posvećen njegovoj uspomeni). I uprkos svemu (bolesti, slabom scenariju, haosu na setu) on Bajsona igra kao da je u pitanju Šekspir. Svaki monolog izgovara sa takvom teatralnošću i uživanjem da gledate samo njega. Kritičari su se tada uglavnom složili da je bio predobar glumac za ovaj materijal, ali preveliki profesionalac da bi dao manje od maksimuma. Za ovu ulogu je posthumno bio (zasluženo) nominovan za nagradu “Saturn” za najboljeg sporednog glumca. A scena sa „utorkom“ s početka teksta? Jedna od boljih replika zlikovca u filmovima devedesetih.
Vredi spomenuti i Di Džeja (jamajkanski kikbokser i muzičar). U filmu ga igra Migel A. Nunjez Džunior, i od njega su napravili Bajsonovog kompjuterskog stručnjaka koji je tu (pre svega) zbog para. I upravo njegovi komentari (iako ih ima malo) su ono što film čini podnošljivim. Dok svi oko njega glume smrtno ozbiljno, on je jedini koji kao da zna u kakvom se filmu nalazi. Kruna je trenutak kada pred kraj, dok beži, prostodušnom Zangifu objašnjava da je Bajson zapravo negativac, posle čega Zangef na licu mesta menja stranu. Nema tu neke velike logike (štaviše, deluje i malo retardirano), ali je zabavno.
Ostale glumce stvarno ne vredi spominjati, pa ni šarmantnu Ming Na Ven (koja je izgleda isprala svu lošu karmu, jer joj je posle ovog filma krenulo bolje u karijeri) ili Bajrona Mana (koji je posle isto imao bolje uloge). A Kajli Minog…pa, sreća da je otkrila talenat za pevanje pre toga, mislim da se od glume ne bi ‘leba najela…
I tek u završnici (kada savezničke snage upadnu u Bajsonovu bazu), film se seti šta mu piše u naslovu. Rju i Ken se bore protiv Sagata i Vege, E. Honda se rve sa Zangifom, a Gajl i Bajson ulaze u duel.
I tu se konačno vide (poneki) potezi skinuti iz igre. Bajsonovo odelo ima električno oružje i čizme koje mu omogućavaju da leti (svaki fan će prepoznati aluziju na njegov Psycho Crusher), a Gajl ga na kraju završnim udarcem nogom šalje u zid od monitora, uz pozu koja vas vraća pravo ispred automata u igraonici. Nije to nivo koreografije kakav bismo danas očekivali (mada ni za 90-e nije nešto posebno), ali za ljubitelje igre to je bio jedini trenutak kada je film zaista ličio (bar malo) na „Street Fighter“.
Najluđe od svega… „Street Fighter“ uopšte nije bio finansijski promašaj. Uz budžet od 35 miliona dolara, širom sveta je zaradio oko 99 miliona, a “Capcom” i danas od njega ubira novac kroz izdanja i TV prikazivanja. Kritika je bila nemilosrdna (na Rotten Tomatoes 20% pozitivnih recenzija, na Metacriticu 34/100), a fanovi igre razočarani. Vremenom je postao kultni klasik… ne znam kome da budem iskren, “Mortal Kombat” iz 1995. godine je za “Street Fighter” malo remek-delo… ali pretpostavljam da je “Street Fighter” postao za neke kultni klasik iz onih razloga iz kojih filmovi postaju kultni kada su toliko loši da su skoro zabavni…valjda…
Sve u svemu, „Street Fighter“ iz 1994. je težak krš. Čudna radnja koja ignoriše suštinu igre, Van Dam u svom verovatno najgorem izdanju, kliše na klišeu i film koji se snimao na brzinu i to ne krije. Čak i za najveće ljubitelje video igre i „Mišića iz Brisela“ (ja zaista gotivim njegove filmove, ali ovom naslovu zaista ne mogu da progledam kroz prste) ovo je bio težak zalogaj. Ali Raul Hulija, Di Džej i završni obračun su dovoljni za jedno nostalgično gledanje… pa makar samo da biste se podsetili koliko je letvica za novi film niska. Doduše, kao što smo videli kod „Mortal Kombata“ iz 2021., nostalgija nije zamena za kvalitet… Videćemo 16. oktobra da li je Holivud nešto naučio za ove 32 godine. Doduše, sa filmom “Street Fighter: The Legend of Chun-Li” iz 2009. godine (koji je, verovali ili ne, duplo gori od ovog filma) nisu naučili lekciju. Ali lekciju im je očitao jedan mali indie “Street Fighter” projekat, ali o tome nekom drugom prilikom…
Ocena: 1.75/5 (samo zbog Hulije kao Bajsona, Di Džejevih komentara i jer sam ljubitelj “Street Fighter” serijala video igara, inače bi bila mnogo niža ocena)
Vredi tvog vremena:…uh, samo ako si odrastao uz „Street Fighter II“ u igraonici (i kasnija izdanja) i želiš da se zagreješ pred novi film (bolje upali grejanje onda)
Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic
Format: Film
Trajanje: 102 minuta
Premijera: 1994. godina
Gde gledati: Netflix (trenutno)
