Knjige Archives - Kafa i Knjiga

Vožnja života

17/04/2021 admin Leave a comment

„Vožnja života“ – Robert Ajger

Ljudi su, izgleda, imali velika očekivanja od Roberta “Boba” Ajgera i njegovog biznis/CEO-memoara “Vožnja života”. Imao sam i ja. Imao sam neki neobjašnjivo dobar predosećaj u vezi ove knjige. I zato sam se maksimalno trudio da izbegnem čitanje bilo kakvih (kako domaćih, tako i stranih) recenzija knjige, dok je i sâm ne pročitam. Kad god se odlučim da nešto recenziram, trudim se da ne dozvolim sebi da potpadnem pod uticaj (tj. impresije) drugih o nečemu. Želim da jednostavno opišem stvari onako kako ih doživljavam.

Što se tiče knjige (nadalje ću koristiti ovaj izraz, da “ne šetam” između izraza memoari/biografija/biznis) “Vožnja života”…drago mi je da me osećaj nije prevario. 🙂

Generalno važi neki (balkanski) stav da svi oni koji su pri ili na vrhu hijerarhije neke kompanije (CEO, CMD, COO, president, VP, Head manager, tast, tetka, mama, gazda Jova)… njima je milina, sve potaman, nerealne plate, razni benefiti, privatni avioni, žurke, poznanstva. Kao što to odlično znamo, mi (balkanski narodi) imamo taj prirodni talent da imamo odgovore i rešenja za sve… na primer, vaš komšija Ljubomir možda radi kao v.d. zamenika pomoćnika saradnika asistenta glavnog kuvara u lokalnom restoranu (jer mu tast drži taj isti restoran) i ekspert je za treću nemačku ligu u lokalnoj kladionici, ali on “provereno” zna kako se vodi reprezentacija, kako da reši političku situaciju u zemlji (a što da ne i regionu, a sigurno bi imao i koji savet da dâ Bajdenu ili Merkelovoj), provereno zna sastave svih vakcina i gde su otišle pare sa zadnja tri tendera. More, da njemu date da bude CEO kompanije “Volt Dizni” (Walt Disney) u trenutku kada se kompanija nalazila u velikoj krizi…sve bi sredio za, brat bratu, šest meseci najviše, zar ne?

Sa druge strane, kada bi prosečnog balkanskog CEO-a (za prosečnog CEO-a uzimamo u obzir ljude koji imaju neko konkretno obrazovanje, zaista naporno rade, pošteni su i opstaju bez upliva političkog ili kriminalnog miljea i nameštaljki i imaju bar 50 zaposlenih…dakle nekih…*broji na prste*… nekih 17 CEO-a) pitali da preuzme “Volt Dizni” u vreme krize, ne bih isključio da bi se njih 90% u trenutku preznojilo i postavilo pitanja poput “a jel’ moram baš ja…”, “sigurno smem da napišem bilo koji iznos za platu…” i “znači, garantujete mi da privatno zdravstveno ukljčuje i BILO KOG PSIHIJATRA I PSIHOTERAPEUTA PO MOM IZBORU BEZ OBZIRA NA CENU…”

Malo smo se našalili, sada idemo ozbiljno…

Pre dolaska na čelo “Diznija”, Robert će nas prvo provesti kroz svoje početke u kompaniji “ABC”, gde je počeo sa radom 1974. godine, sa samog dna hijerarhijske lestvice (kao supervizor studija…dolazi prvi, odlazi zadnji sa posla). Vredno je radio i učio od ljudi oko sebe, pa je, nekih 10 godina kasnije dogurao i do pozicije zamenika direktora “ABC Sports”. I baš u tom trenutku je “ABC” prodat za 3.5 milijardi dolara kompaniji “Kapital Sitis Komjunikejšns” (Capital Cities Communications). Naravno, preuzimanje od strane druge kompanije nikada nije bezbolan proces. Dešavaju se razne promene, zaposleni se brinu da ne ostanu bez posla ili ostanu bez prilike za napredak. Robert se dosta „lomio“, ali je ipak pristao da ostane u kompaniji, i kasnije je postao direktor za „ABC Entertainment“, u okviru novoformirane „Cap Cities/ABC“ kompanije.

Ubrzo je na scenu stupila 1995. godina, kada je „Dizni“ (na čelu sa Majklom Ajznerom, koji je uveliko vodio kompaniju od 1984. godine) pokazao interesovanje da kupi „Cap Cities/ABC“, što se i desilo 1996. godine (vrednost kupovine – 19 milijardi dolara). Robert Ajger je već imao finu reputaciju kao direktor u „Cap Cities/ABC“ i Majkl Ajzner je namerovao da Roberta zadrži po svaku cenu u „Dizniju“. I tako je već 1999. godine Robert postao drugi čovek „Diznija“ i tesno sarađivao sa Majklom.

Međutim, odbor “Diznija” u narednim godinama je bio sve nezadovoljniji radom Majkla Ajznera, i na kraju im je, sredinom prve decenije 21. veka, prekipelo. Majkl je morao da ode, i morao je da dođe neko spolja, sposoban za inovaciju i biznis. Jedini kandidat unutar kompanije je bio upravo Robert, ali da li je odbor spreman da dâ poverenje čoveku koji je pet godina bio desna ruka osobi koju su upravo „najurili“?

Posle mnogo natezanja, odlučeno je da Robert Ajger postane CEO „Diznija“. Pozicija koju je (prilično uspešno) držao narednih 15 godina.

I ako je do te 2005. godine bio Robertov drmusavi uspon, od tog trenutka je krenula njegova prava “vožnja života”, pravi rolerkoster.

Od samog početka Robert je morao da se uhvati u koštac sa mnogobrojnim izazovima. Na stranu što je sada bio odgovoran za čitavu armiju zaposlenih (prema izveštaju iz 2019. godine, za „Dizni“ je radilo 223.000 ljudi), već je morao da drastično „osveži“ kompaniju, koja je zapala u krizu. Njegov prethodnik, Majkl Ajzner, je zaista uspeo da izvadi „Dizni“ iz blata i učini ga dominantnom medjskom silom 90-ih, ali izgleda da Majklova (pomalo arogantna) narav i blaga paranoja nisu mogli da iznesu „Dizni“ u 21. vek (što se pogotovo videlo na finansijskom stanju kompanije).

Robert je morao da ima drugačiji pristup. Mudriji, taktičniji, hrabriji…i riskantniji.

I uspeo je u tome. Zahvaljujući Robertovim poslovnim potezima, “Volt Dizni” je postao moćna medijsko-zabavna sila kakvu znamo danas.

Pomirio je “Dizni” i “Piksar” (Pixar). Postao je dobar prijatelj sa Stivom Džobsom (za razliku od odnosa Ajznera i Džobsa, koji je bio, blago reći, neprijateljski). Uspeo je i da ubedi Džobsa da mu proda „Piksar“ (što je smatrano nemogućom misijom), i time uspeo da vrati u život „Dizni Animacije“ (do tada je „Piksar“ ubedljivo dominirao kvalitetom filmova), a Džobs je postao deo odbora.

Ajk Perlmuter je bio misteriozan čovek i tvrd orah, koji je bio prilično vezan za svoju kompaniju. Međutim, Robert Ajger je verovao u nepresušan potencijal koji bi došao akvizicijom Ajkove kompanije. U leto 2009. godine, Robert je uspeo u svojoj nameri. Superherojski „Marvel“ je kupljen za 4.24 milijarde dolara.

Tokom 2011. je postavio temelje, a 2016. otvorio ogroman Diznijev rezort u Šangaju.

Mada je Džordž Lukas znao da mu je lakše da se odrekne oba bubrega nego svoje „LucasFilm“ imperije, ipak je bio zabrinut ko će očuvati njegovu „Ratovi zvezda“ (Star Wars) zaostavštinu. Mada je ovo bio riskantan potez, Robert i „Dizni“ su, posle prilično natezanja, uspeli da ugrabe i „LucasFilm“ za 4.05 milijardi dolara. Franšiza „Ratovi zvezda“ je bila njihova.

A nije da ni običan ni poslovni svet (a pogotovo regulatorna tela) nije pažljivo pratio borbu “Diznija” i “Komkasta” (Comcast) oko preuzimanje kompanije „FOX“ (21st Century Fox). U ovom napetom i iscrpljujućem procesu, nekako je pobedio „Dizni“. Kupili su „FOX“ za 71.3 milijarde dolara.

Uspešne akvizicije, transformacije raznih procesa unutar same kompanije, uvođenje novih tehnologija i rast profita, omogućili su (sada već 70-godišnjem) Bobu da se polako povlači iz vođstva „Diznija“ i da se više usmerava na rad u odboru, kreativne procese i savetničku ulogu (ne, nije da je odbor želeo da ga najuri, izgleda da je čovek sâm procenio da je najbolje povući se dok si na vrhu), a posle može da nađe zanimaciju u nekoj drugoj kompaniji ili da pokrene svoju, a može i da uživa u penziji (ipak je, po nekim procenama, Bob sada „težak“ oko nekih 400 miliona dolara).

E sad, da li je „Vožnja života“ ništa drugo nego hvalisanje Boba Ajgera šta je kupio „Diznijevim“ parama i kako je on zbog toga mnogo kul lik?

Da, jesam mnogo kul, i vi to odlično znate…

Daleko od toga.

Ovde sam vam izneo samo neke činjenice o Bobu Ajgeru koje možete pronaći i na internetu.

Značaj knjige „Vožnja žviota“ leži u nekim drugim stvarima koje su njoj napisane.

Poput Bobovog viđenja nekih ljudi sa kojima je radio, od kojih je učio zanat, sa kojima je bio u sukobima, od kojih je naučio neke važne poslovne (a i životne) lekcije, poput Runa Arledža, Majkla Ajznera, Pitera Marfija, Majkla Ovica, Ruperta Mardoka, Stiva Džobsa, Džordža Lukasa i mnogih drugih.

Ili serija, filmova, animiranih naslova, kvizova, dokumentaraca i sportskih dešavanja kojima je Bob, tokom svog rada kako u „ABC“, tako i „Dizniju“, dao „zeleno svetlo“ za realizaciju…od kojih su neki ostvarili veliki uspeh, neki prosečan, a neki su bili i prilično razočarenje i Bob je morao da snosi odgovornost.

Tu su i priče gde je Bob morao da balansira između različitih timova, upravnih odbora i mnogih uticajnih ljudi.

A ni akvizicije „Piksara“, „Marvela“ ili “LukasFilma” nisu bile med i mleko. Bob je morao da pronađe načine da suptilno i taktički inkorporira u „Dizni“ ove kompanije, tako da se one ne osete „progutane“ ili samo još jedna stavka u „Diznijevom“ portfoliju, već da i dalje imaju i izvesnu dozu samostalnosti u svom radu i zadrže svoje male „kompanijske kulture“ (company culture)…a sa druge strane i da odbor bude miran. Jer akvizicija velikih kompanija ne znači automatski profit, već (u početku) i finansijski gubitak i veliki rizik, jer ako ubrzo nemate uspešne projekte, stvari mogu samo poći nizbrdo. A ni „Diznilendi“ (Disneyland) nisu baš jeftini za održavanje, zar ne? 😀

Bob je morao da donosi kako lepe, tako i teške poslovne odluke koje su se ticale zaposlenih. Da otpusti one koji su pravili probleme, da nekima pruži priliku da dostojanstveno napuste kompaniju, a neke i da ohrabri i unapredi. Da daje zvanične izjave da gde slavi uspehe, ali i gde kritikuje neprimerena ponašanja.

Razmišljao je u jednom trenutku i o ozbiljnijoj karijeri u politici (možda je i mudrije što je odustao od te ideje).

Morao je da pronalazi način da balansira između „ABC“ i „Diznija“ i svog porodičnog života (nije mu bilo lako).

Ali, jedan od najbitnijih zadataka Boba Ajgera, bio je da pronađe načine da modernizuje „Dizni“.

Gledajući gde se „Dizni“ danas nalazi, rekao bih da je Bob uradio dobar posao, zar ne? 🙂 Mislim da bi se finansijsko odeljenje (sa sve odborom) složilo sa ovim (za vreme Bobove „vladavine“, vrednost „Diznija“ je skočila sa 47 na 257 milijardi dolara).

„Vožnja života“ je prilično dobro i kvalitetno, a opet jednostavno napisana knjiga, koja se čita lako i brzo. Ono što je posebno interesantno, jeste da imate osećaj (tj. bar sam ja tako doživeo) da je Bob pisao ovu knjigu bez preteranog upliva svog Ega i potrebe za hvalisanjem. Iako je napisana lično (logično), ima priličnu dozu, da tako kažem, „neutralnosti“ ili bolje reći objektivnosti, pogotovo za period kada je Bob bio u „ABC“ i početnim godinama „Diznija“. To bih možda mogao da pripišem Bobovoj skromnoj prirodi, tome što je radio prilično stresan posao, a i što je prošlo dovoljno godina da sada, sa neke vremenske distance, može objektivnije da proceni kako svoje (i dobre i loše) postupke, tako i postupke svojih saradnika.

Ono što mogu da vas posavetujem, jeste da držite olovku ili neki marker uz sebe dok čitate „Vožnju života“. Bob nije smarao sa preteranim „prosipanjem“ svojih mudrosti, ali ćete naići na delove gde je delio svoje stavove kako da vodite sebe i druge u nekim situacijama (vođstvo iliti leadership u pravom smislu te reči). Ono što je zanimljivo, jeste da je Bob na kraju knjige ( u poglavlju „Dodatak“) bukvalno izdvojio te iste kratke pasuse sa svojim stavovima koji se već nalaze u knjizi (mislim da sam ih već bio sve podvukao u prethodnim poglavljima, tako je bila malo komična situacija za mene). Zaista su „zlata vredni“ jer sumiraju nekih njegovih skoro 45 godina iskustva… a i olakšao vam je da ih ne tražite po celoj knjizi. 😀

Kada sam završio sa čitanjem, pogledao sam kako se kotira Bobova „Vožnja života“. Izgleda da se najvećem broju ljudi zaista dopala. Čistih pet zvezdica na Amazonu, čak 4.41/5 na Goodreadsu (koji inače je prilično surov u ocenama), na Audible-u 4.8/5, Bil Gejts preporučuje ovu knjigu…rekao bih da su ovo prilično lepe ocene (baš ne verujem da je svih dvesta i kusur hiljada zaposlenih „Diznija“ pojurilo na ove sajtove da namerno daje petice 😀 ).

„Vožnja života“ zaista zaslužuje apsolutnu preporuku. Odlična biznis knjiga puna korisnih lekcija, prožeta skromnim tonom autora. Bez obzira da li ste na početku svoje karijere, ili uveliko imate iza sebe radnog staža, vodite tim od pet ili 55.000 ljudi, ovo je knjiga koju trebate da imate u svojoj biblioteci.

Bob je čovek za vreme čijeg je upravljanja „Dizni“ iznedrio hitove, poput „Cars“, Ratatouille“, „WALL-E“, „Up“, “Toy Story 3”, “Toy Story 4”, “Monster University”, “Frozen”, “Inside Out”, “Zootopia”, “Coco”, “The Lion King (2019)”…a tu su i novi Star Wars i “Marvel” filmovi…i ne zaboravimo fenomenalnu seriju “The Mandalorian”. I naravno, njihovo najnovije (moćno) čedo – Disney+.

Bob bi imao ponešto pametno da nam kaže, zar ne? 🙂

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš Bobovu “vožnju života”? 🙂

Sajt kompanije “Walt Disney”

Korporativna biografija Boba Ajgera

Cena knjige: Finesa | Vulkan | Delfi

Categories:

Od nule do jedan

31/01/2021 admin Leave a comment

„Od nule do jedan“ – Piter Til

Ljudima iz sveta (IT) preduzetništva, ovaj čovek nije nepoznanica. Piter Til (Peter Thiel), rodom iz Nemačke, poznati je preduzetnik i investitor. Ovaj milijarder je jedan od osnivača „Pejpala“ (Paypal; onlajn sistem za plaćanje novcem i transfer istog), „Palantira“ (Palantir; big data analitika) i „Faunders Fanda“ (Founders Fund; investiranje u startap kompanije…njihov portfolio uključuje SpaceX, Airbnb, Lyft, Spotify…). Kao anđeo investitor, 2004. godine je uložio u „Fejsbuk“ (Facebook) 500.000 dolara (i bio jedan od njegovih prvih spoljnih investitora) u zamenu za nekih 10% udela u kompaniji (tada je vrednost FB-a bila negde oko pet milijardi dolara). Tokom 2012. godine, Piter Til je prodao većinu svog udela u FB…i zaradio nešto više od milijardu dolara! Sa svim svojim investicijama, Piter sada „sedi“ na nekih sedam (7) milijardi dolara.

Mašala…solidna parica…

Za mnoge, Piter Til i njegovo mišljenje (i stavovi) na temu preduzetništva, tehnologije i investiranja se veoma cene i rado čuju.

Možda zato i nije iznenađenje da je, ubrzo po svom pojavljivanju 2014. godine, Tilova knjiga „Od nule do jedan“ postala neka vrsta modernog (biznis) klasika i jedna od najčešće preporučivanih knjiga za teme koje uključuju reči „biznis“, „startap“, „investicije“ ili „IT“……… ili „Piter Til“.

Da li je „Od nule do jedan“ vredna tolikog (modernog digitalnog) oduševljenja, ili, da upotrebimo staru srpsku reč, „hajpa“ (hype)? 😀

Da vidimo…

Zanimljivo je da je ova knjiga nastala na osnovu kursa o startap kompanijama koji je Til držao na „Stanfordu“, i da je jedan od studenata (Blejk Masters) bio baš teška štreberčina i hvatao baš detaljne beleške (očigledno toliko detaljne, da su poslužile za revidiranje i pripremu za širu čitalačku publiku).

Nekih 220 strana knjige je podeljeno na 14 poglavlja (plus zaključak) i pokriva različite, a opet prilično povezane teme u vezi sa budućnošću kompanija (i upravljanjem istih) i tehnologije.

Kada bih probao da izrazim srž knjige „Od nule do jedan“ i onoga što je pisac (tj. Piter Til) hteo da kaže, moglo bi da bude:

„Ako ste stvorili nešto novo (ili drastično unapredili nešto postojeće) tamo gde već postoji napredak, vi ste pomerili sebe (tj. svoju kompaniju, a i svet) od jedan (1) do n-broja.

Ali, ako ste napravili nešto potpuno novo (inovativno), gde dugo nije bilo napretka, to je pomak od nule (0) do jedan (1)… a to je baš sjajna vest i za vas i za svet.“

Naravno, sa ovom „srži“ sigurno nisam puno toga rekao (u stvari, verovatno nisam (n)išta rekao 😀 ). Ali, opet, kada bi svet preduzetništva i inovacija bio tako jednostavan i jasan, svi bismo bili preduzetnici i inovatori (mada ne mogu, a da se ne zapitam, da li smo se skoro svi, zahvaljujući društvenim mrežama, i proglasili za nekakve „preduzetnike“, „influensere“ i slično?).

Na osnovu literature koju sam do sada čitao (a tiče se konkretno preduzetništva), usudio bih se da napravim podelu knjiga iz ove oblasti na:

praktično preduzetništvo
emocionalno/holističko preduzetništvo
filozofsko-teorijsko preduzetništvo
(ostalo) preduzetništvo

Preduzetnici/biznismeni, nemojte mi se smejati, ovo je samo neka moja gruba podela, znam da nije puno smislena.

Kada je u pitanju „Od nule do jedan“, ovu knjigu bih smestio u neku međukategoriju, konkretno, između treće i četvrte. Ovde nećete nailaziti na previše saveta o preduzimanju konkretnih radnji, tj. kako da rešite neke situacije (kao u „Medvedima na putu“), niti taj emotivniji pristup u odnosu preduzetnik-klijent (kao u „Savršenom iznenađenju“). Piter Til u „Od nule do jedan“ ima neki svoj metod gde prezentuje (lični) filozofski pristup preduzetništvu (i njegovom definisanju), kombinovan sa „iskustvom“ njegovih kompanija (gde je bio ili osnivač ili investitor ili savetnik) i doticanjem istorije drugih kompanija, ali i uzimanje u obzir i političko-ekonomskih situacija u različitim (vremenskim) periodima, kao i njegovim pogledima na budućnost evolucije računara (tj. veštačke inteligencije), big data i machine learning, sa osvrtom na budućnost „čiste tehnologije“.

Možda će neko, dok čita ovu recenziju, pomisliti: „Deluje kao jako zanimljiva knjiga, i očigledno ti se dopada…ali ovoj recenziji nedostaje ona neka energija optimizma i oduševljenosti kakvu imaš kada ti se neka knjiga baš dopadne?“

Ako je (slučajno) neko ovo pomislio… i nije bio daleko od istine.

Moj najveći „problem“ sa ovom knjigom je što, u stvari, i ne znam šta da mislim o ovoj knjizi u celini. Možda bi najpribližniji utisak o ovoj knjizi bio: „Sasvim solidna knjiga sa nekim jako zanimljivim idejama i stavovima, i nekoliko odličnih pasusa nad kojima se vredi zamisliti, izanalizirati ih i meditirati (o njima).“

Ono što mi se nije toliko dopalo (bolje reći, možda je bilo nepotrebno) jeste suptilno (ali opet očigledno) veličanje kompanija poput Paypal, Palantir, SpaceX (gde, jelte, Til ima udela) i njegovog drugara Elona Maska…ali opet, nije i da nije bilo očekivano da se tako nešto desi, zar ne? 😀 Takođe, i zadnja dva poglavlja („Videti zeleno“ i „Osnivački paradoks“), tj. tih nekih zadnjih 50-ak strana, mi nekako prilično odstupaju od ostatka knjige… u stvari, toliko su mi odstupali da su mi baš boli oči. Ne znam zašto, ali malo su mi pokvarili utisak o samoj knjizi.

No u svakom slučaju, pročitaćete i dosta zanimljivih stvari (i stavova) na temu konkurencije, monopola, progresa, vrstama optmizma i pesimizma, postavljanja zdravih temelja za kompaniju, značaja prodaje, kao i zašto su ljudi prestali da tragaju za tajnama.

Neke od zanimljivih rečenica u ovoj knjizi:

„U svetu poslovanja, makar, ispostavlja se da je Šekspir superiorniji vodič. Unutar firme, ljudi postaju opsednuti svojim konkurentima za napredovanje u karijeri. Onda i same firme postaju opsednute svojim konkurentima na tržištu. Usred sve te ljudske drame, učesnici gube iz vida ono što je važno i usredsređuju se na svoje supranike.“ (zanimljiv, ali i bolno istinit stav o pristupu nekih kompanija)

„Tehnološke kompanije prate suprotnu putanju. One često gube novac u prvih nekoliko godina: da bi se izgradilo nešto vredno potrebno je vreme, a to podrazumeva i odložene prihode. Najveći deo vrednosti jedne tehnološke kompanije doći će tek za deset ili petnaest godina, u budućnosti.“ (doduše, mislim da će, sa drastičnim ubrzanjem i tehnologije i poslovanja, ovaj broj godina do sticanja profita postajati sve kraći, i da će u budućnosti malo kompanija imati taj luksuz da toliko dugo bude „gubitaš“ sa višim ciljem na umu…osim ako ne sprema neki veliki, inovativni BUM! )

„Tilov zakon: startap kompanija zbrkana prilikom osnivanja ne može se popraviti.“ (u stvari, može se popraviti, samo što je to đavolski težak posao koji zahteva da viši menadžment na vreme shvati da se neke stvari moraju popraviti što pre, inače će ovaj zakon zaista biti tačan)

Kao i mnogi drugi zanimljivi pasusi… 🙂

Piter Til

Sve u svemu, „Od nule do jedan“ je solidna knjiga o preduzetništvu. Nailazićete na dosta zanimljivih poglavlja (bolje reći, pasusa) koji vam mogu dati neke zanimljive poglede u vezi sa raznim temama koje se tiču preduzetništva (već spomenute pre nekoliko pasusa). Ali, mislim da ova knjiga nema, ono što mi se moglo nazvati, „replay value“. Možda je vredi ponovo pročitati kada se pregura nekih 10-15 godina u vođenju kompanija i stekne se neko poslovno (a i životno iskustvo), i tada se otkriju neke nove spoznaje u ovoj knjizi? Ko zna… 🙂

A ti, dragi čitaoče, da li bi želeo više da se fokusiraš na „od jedan do n-broja“ ili „od nule do jedan“? 🙂

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Korisna Knjiga

Tags: Biznis Books Elon Musk Enterpreneur Enterpreneurship Filozofski Inspiracija Knjige Novac Od nule do jedan Palantir Paypal Peter Thiel Piter Til Popularna psihologija Preduzetnistvo SAD SpaceX Start-up Startap Success Uspeh Zero to one

Categories:

Do viđenja

03/01/2021 admin Leave a comment

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

„Do viđenja“ – Živojin Petrović

Nekako roman „Do viđenja“ baš ima prigodan naziv za prvi (recenzirani) roman za 2021. godinu…lepa, suptilna i kulturna otpozdravna rečenica za 2020. godinu (mada smo je u našim mislima sigurno otpozdravili i mnogo gore 😀 ). I na tome će ostati moji komentari za 2020-u…

Roman „Do viđenja“ Živojina Petrovića je nedeljama bio prvi na listi bestselera u našim knjižarama, pobravši simpatije čitalaca. Posle toliko nedelja popularnosti, i meni je došlo da vidim šta se toliko publika „primila“ na ovaj roman.

Na naslovnoj strani romana stoji:

„Do viđenja“, a ispod toga:

„Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena“, i ispod toga:

„Prvi srpski dokumentarni triler“.

Ovde se nalaze četiri reči koje su mi izvrnule obrve i naterale oči da začkilje, pa sam izgledao kao Klint Istvud, nimalo impresioniran onim što vidim.

Prvi. Srpski. Dokumentarni. Triler.

Hmmmmm? Šta koji…

Baš ne deluje ohrabrujuće i ne intrigira na prvi pogled zar ne? Da je „Prva srpska epska fantastika“, „Prvi srpski naučnofantastični roman“, „Prvi srpski komični roman“ ili recimo „Prvi srpski erotski roman“.

Ali dokumentarni triler? Hm…

Šalu na stranu, mislim da nisam imao predrasude prema romanu.

Već možda prema sebi…

Kada je u pitanju ideja dokumentarnog književnog trilera, nekako me je podsetila na ideju gledanja nekog evropskog dramskog filma. Nisam neki ljubitelj tog žanra, u principu bi trebao da budem nekakvom „specifičnom raspoloženju“ da bih tako nešto gledao, i znam da ću se na kraju smoriti kada se film završi. Pitao sam se da li će možda zbog toga slična sudbina snaći i „Do viđenja“… i da ću na kraju jednostavno „smlatiti“ sa čitanjem knjige, i možda preskočiti recenziju.

Ispostavilo se da (na kraju) nije bilo puno razloga za brigu.

O Dragi Mitirćević sam, u principu, znao samo površne informacije iz istorije. Bogata milionerka, čudnog (eskcentričnog) ponašanja, nepoverljiva prema svima. Mesec dana se vodila kao nestala, a onda pronađena mučki ubijena u svojoj kući. Policija dugo nije mogla nikako da otkrije ko je njen ubica, a čak i kad je navodno otkriven, istorija nikada nije potvrdila da je zaista pravi ubica uhvaćen.

Ovo je ono što sam znao. Što bi rekli, više na nivou neke opšte kulture.

A radnja romana „Do viđenja“ bi se mogla sumirati tekstom sa poleđine knjige:

„Januara 1933. usred Beograda nestala je ćudljiva milionerka Draga Mitrićević. Bogata rentijerka nije komunicirala sa rodbinom, a živela je sa svojim čuvarima – dva nemačka ovčara, gusanom i kokoškama – u ogromnoj ali skoro pustoj kući u Ulici kralja Milana broj pet. Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, našao se pred ključnim zadatkom svoje karijere…“

…i to kakav ključni zadatak…

Prvenstveno kroz oči načelnika policije, Rada Popovića, saznaćemo kako se odvijao celokupan proces (pokušaja) otkrivanja ko je ubio Dragu Mitrićević. A imajte na umu, govorimo o ubistvu milionerke koja nije bila u dobrim odnosima sa rodbinom. A na to dodajte još i mentalitet srpskog (jugoslovenskog) naroda…naravno, postavlja se bitno pitanje „Ko bi ubio Dragu?“

Ali još bitnije pitanje:

„KO ĆE DA NASLEDI TE SILNE MILIONE?“

Draga Mitrićević (i njeni čuveni milioni)

Ovi neraspodeljeni milioni će načelniku policije doći glave. Pokojna (nadžak)baba je generalno bila nepoverljiva prema ljudima, uključujući tu i svoju rodbinu, za koju je verovala da bi je otrovala da što pre dođu do njenih para. Testament nije ostavila, dobrim delom i svog sujeverja. Imala je u mladosti kratak brak (ili možda je bolje reći, ljubavni zanos), a sa pokojnom sestrom nije govorila. Iako je zarađivala od rentiranja lokala, nije baš bila voljna da izdaje lokale u blizini svoje kuće. Štaviše, često se ponašala kao takav tvrdica da je znala i da „zavrne“ ljude za pare. I pride bila je prilično bezobrazna prema svima, i uvek govorila da više voli životinje nego ljude. Iako bogata, u svom stanu (navodno) skoro da uopšte nije imala para, čak bi znala i da pozajmi, iako je imala razno zlato, dukate, dragocenosti, obveznice, akcije i šta sve ne u bankama.

Zaboga, pa ko bi želeo da ubije tako divnu bakicu?

Pa, verovatno ceo Beograd. Polovina zbog para, polovina jer se ponašala kao kreten prema ljudima.

Rodbina je, naravno, potresena…ne možda toliko zbog babine smirti, koliko zbog toga što će sada nastupiti borba za njeno bogatstvo. Sa jedne strane imate Velibora Boru Jovanovića kao direktnog naslednika, a sa druge strane ostalu rodbinu koja ne može da smisli Boru (izgleda iz opravdanih razloga, jer je njegova istorija dosta mutna i sumnjiva). A onda imate i nekoliko advokata, koji zadovoljno trljaju dlanove (očekivano), mada izgleda da ni oni nemaju baš čistu savest kada je u pitanju pokojna Draga. A tu se pojavljuje i odjednom i udruženje ratnih invalida, kojima je navodno pokojnica trebala da ostavi neku imovinu. A sada odjednom se u javnosti pojavljuju i razna pisma po novinama od nekih prijatelja ili poznanika, u kojima jedni hvale pokojnicu, drugi je pljuju, pa se međusobno prepucavaju preko novina…a onda i neke anonimne dojave u vezi sa ubistvom, pa onda slučaj nestalih štednih knjižica.

Vrti vam se u glavi od ovih nebuloza? Zamislite tek kako je nesrećnom Radi Popoviću, načelniku policije, koga pritiskaju sa (bukvalno) svih strana da pronađe ubicu, i kome od ovog slučaja možda zavisi i cela karijera. Sad bi mu dobro došli jedan Holms i Poaro, zar ne?

Sa romanom „Do viđenja“, pisac Živojin Petrović je, sakupljajući izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke iz raznih arhiva, pokušao da rekreira i da nam dočara kako je policija pokušavala da otkrije ubicu tridesetih godina 20-og veka…ali takođe i kako su Beograd i njegovi stanovnici živeli u tom periodu (kao i da se naš mentalitet izgleda nikada neće promeniti…pogotovo kad je u pitanju želja za senzacionalizmom, pljuvanje rodbine ili večita radoznalost šta se dešava u „tuđem dvorištu“).

Ne može se reći da se pisac nije potrudio. U 250 strana ovog dokumentarnog trilera, našlo se mesta i za arhivska dokumenta. Fotografije Dragine kuće, isečci iz novina, razna pisma,, dokumentovana obdukcija, sudske odluke, izveštaji i šta sve ne, a sve u cilju da nam još više upotpuni osećaj da smo se prebacili u tridesete godine 20-og veka.

Stekao sam utisak da pisac nije želeo previše da „romantizuje“ ovaj triler, već da pokuša da ga, što je realnije moguće, prikaže i održi u nekoj formi „dokumentarne istorijske publicističke proze“ („Priznaj, sad si izmislio ovu konstrukciju i nemaš pojma ni šta znači ni da li tako nešto zaista postoji“-prim. podsvesti). Opisi su tu, ali sasvim umereni.

Moj „izazov“ sa ovom knjigom se pojavio relativno na početku. Imao sam osećaj da prvih 50-ak strana čitam nekako „rutinski“, tipa, „ok relativno interesantno“…a onda sam napravio pauzu sa knjigom (ovo je bio priličan „krivac“). Međutim, posle sam se zainatio da nastavim i ostanem strpljiv… i isplatilo se. 🙂

Odjednom, samo kreću da se pojavljuju nove informacije u slučaju ubistava bogate babe. Međutim, što ih više stiže, situacija odjednom postaje sve konfuznija! Ovde ne da ne pomaže Šerlok Holms, ovo više nema smisla. U jednom trenutku, shvatate da počinjete da se nervirate zajednom sa načelnikom policije. Da li je neko naručio njeno ubistvo (rodbina, poznanici, ljudi sa kojima je bila u nekakvim poslovnim odnosima), da li je samo neserećna žrtva pljačkaša ili nešto treće? Uzimate izjave desetina ljudi, svako priča neku svoju priču, mnogi od njih lažu iz Bog te pita kojih motiva. Vlasnik pogrebnih usluga plače na sva zvona, jer je, faktički, „na reč“ rodbine sahranio pokojnu Dragu najluksuznije što je mogao, a nije video ni cvonjka. Rodbina drami na vas, advokati drame vas, policija drami zbog vas, pretpostavljeni vam dišu za vratom… pravi trenutak počnete da pijete nešto za živce zar ne? I to ne nešto iz bifea, već nešto što ide samo uz potpisani lekarski recept.

Ideja da se ovo zaista desilo, a da nema logike u otkrivanju ubice, vas tera da sve brže okrećete stranice…dok ne stignete do kraja i pročitate ishod. Iako sam znao (relativno generalni) ishod, ipak sam na kraju bacio knjigu na sto uz (stručni recenzentski) komentar „A daj, nemoj me j****i“ i nasmejao se ironiji celog slučaja.

Detalj zbog koga sam u jednom trenutku još više počeo da uživam u knjizi jeste kada sam zamislio da sve vreme imam nekakvog naratora koji mi opisuje događaje i radnje iz knjige, a zatim zaćuti kada počnu dijalozi, kao u tipičnom TV dokumentarcu. Nešto slično blesavo sam uradio i kod ove knjige. Međutim, pošto je u pitanju Beograd, nekako mi je teško bilo da zamislim Morgana Frimena da vrši naraciju na srpskom (mada sada kada sam i to zamislio, mislim da bi ispalo urnebesno dobro ^^).

Sve u svemu, knjiga se čita brzo i lako, bez nekog većeg napora…čak i za dokumentarni žanr.

Možda bi nekog i odbilo da čita ovaj tip romana, ali mislim da ga vredi pročitati, i kao stvar neke opšte kulture, a i da malo bolje dobijete uvid u beogradska dešavanja 30-ih godina. A i pisac se potrudio da prilično istraži ovu (sakupljenu) materiju oko ubistva Drage Mitrićević, što je isto veliki plus.

Meni je Živojin Petrović poznat od ranije kao neko ko je ljubitelj tehnologije (ljudima koji su čitali „Mobilni magazin“ je sigurno poznat), a i kao osoba koja stoji iza projekta „Srpske naučne televizije“ koja je kasnije prerasla u „Brainz TV“, a sada i kao pisac. Videćemo, ako dozvole prilike, da se možda nekada pročita i njegova prethodna knjiga „Nestvarno, a stvarno“.

Mada, mislim i da je „Do viđenja“ bio dobar prvi izbor za čitanje. 🙂

A ti, dragi čitaoče, da li znaš u čemu je tajna ovog „Do viđenja“? 🙂

Tags: 1930 Belgrade Beograd Books Do viđenja Domaći pisci Draga Mitrićević Drama Knjige Leposava Misterija Rada Popović Ubistvo Velibor Jovanović Živojin Petrović

Categories:

Atomske navike

27/12/2020 admin Leave a comment

„Atomske navike“ – Džejms Klir

Jednom prilikom (ove godine) sam podvrgnuo sebe jednoj vrsti „testa“. A to je da mesec dana ne jedem rafinisani šećer, tj. slatkiše. Motiv mi je bio da dokažem nekim ljudima (tj. klijentima) da je to apsolutno izvodljivo…i bilo je…i nije uopšte bilo mučenje. Pre nego što neki od vas odmahnu rukom uz komentar „ma ne znaš ti mene i slatkiše“, samo ću vas PODSETITI DA POGLEDATE MOJU INSTAGRAM/FACEBOOK STRANICU I DA IMATE NA UMU DA JE NA SLIKAMA SAMO DEO SLATKIŠA I DA POSTOJI VELIKA VEROVATNOĆA DA STE VI ZA MENE MALA DECA KADA SU U PITANJU SLATKIŠI! ^^

Ahem…elem, gde sam ono stao…a da…iako sam znao da mogu „podneti“ vidljivo prisustvo slatkiša, da li pod uticajem tolike psihologije ili podsvesti ili nečeg trećeg, iskoristio sam trenutak što tada nisam imao pri sebi nešto puno slatkiša (pa onda nije bilo potrebe ni da ih kupujem), a i ono malo što sam ih imao, samo sam sklonio da mi ne budu u vidokrugu. Takođe, stavio sam na papir koji su to dodatni motivi/činjenice (pored gorenapisanog) koji će mi omogućiti da ovaj period bez šećera prođe što „bezbolnije“ (stavljam pod navodnike jer, budimo iskreni, nije da mi je zadatak da hodam bos po usijanom kamenju).

U neku ruku, delom svesno, delom nesvesno, stvorio sam prostorno i mentalno okruženje bez slatkiša, što je, u kombinaciji sa mojom osobinom da, posle nekog vremena, „zaboravim“ na stvari koje dugo ne vidim, omogućilo da jako malo razmišljam o slatkišima. A sama ideja da prekršim obećanje dato sebi, a pogotovo za nešto tako trivijalno kao što je nejedenje slatkiša, učinilo bi da se osetim prilično jadno i patetično i samo bih pokazao, da nešto tako „nemrtvo“ kao što je šećer, je gospodar moje sudbine (ovo „trivijalno“ sam podvukao iz jednostavnog razloga – sa vama bih mogao da radim/koučing na temu uzdržavanja od slatkiša, ali ako bi ipak prekršili sebi zadatu reč i posle primene raznih metoda i razgovora, onda bih morao da vas uputim da potražite stručnu medicinsku pomoć, jer je onda u pitanju ozbiljan stepen zavisnosti).

Ovo je otprilike nešto slično onome što Džejms Klir govori u svojoj knjizi „Atomske navike“, o inverziji prvog (neka bude nevidljivo) i drugog zakona (neka bude neprivlačno).

Naravno, ovaj period nije bilo bez izazova, ali su nagrade i neka otkrića o sebi vredele. Na primer, jedno trivijalno otkriće…shvatio sam da mi, u stvari, mnogo prija kapućino (bez šećera), iako pre ovoga teksta sam ga uvek smatrao bezveze i neukusnim i uvek bih pre izabrao nes-kafu…a ozbiljnija otkrića su nešto što bi morala da bude posebna priča.

Ali, da vam sad ovde ne pričam svoju životnu priču, imate ovde (na srpskom) i ovde (na engleskom) u tri posta skraćenu verziju (ali vam svejedno prepručujem da pročitate…a imate i na Facebook stranicama istih naslova, kome je lakše za čitanje).

Što se tiče Džejmsa Klira…verujem da je, kada je stavio tačku na poslednju rečenicu u knjizi „Atomske navike“, jednostavno digao ruke u vazduh i rekao: „To je to…jednostavnije od ovoga ne može…sve sam pokrio tako da kompleksna materija bude prezentovana pojednostavljeno. Četiri zakona sam lepo razložio na 250 strana…a čak i nije ni presitan font niti zbijen tekst. Ispričao sam svoju životnu priču, dao istorijske primere, statistiku, grafikone, praktične primere, sugestije, metode, tabele, argumente za i protiv…a onda sam svaki zakon lepo „razbio“ u praktične primere, bukvalno sve može da stane krupnim slovima na format A5 papira. Ne znam da li može nešto više da se uradi…“

Otprilike, ovo bi bila precizna recenzija knjige i da ovde stanem sa pisanjem.

Ne šalim se, ovo je knjiga koju morate da pročitate ako želite da se pozabavite izgradnjom dobrih navika (i eliminisanjem loših). A videćete i zašto…

Posle odličnog uvodnog dela (o snazi atomskih navika, kako navike oblikuju na dobro ili loše vaš identitet, kao i kako da izgradite navike u četiri jako logična koraka), „Atomske navike“ se fokusiraju na to da vam raščlane, iseckaju i sažvaću umesto vas četiri osnovna zakona za izradnju navika.

Četiri zakona za kreiranje dobrih navika:

Neka bude očigledno
Neka bude privlačno
Neka bude lakše
Neka bude zadovoljavajuće

Četiri zakona (tj. inverzije prethodno spomenutih) kako da prekinete sa lošom navikom:

Neka bude nevidljivo
Neka bude neprivlačno
Neka bude teško
Neka bude nezadovoljavajuće

I onda dobijete ove zakone još više „razbijene“ (na podzakone 1.1, 1.2, 1.2 itd…) i lepo objašnjene, praćene idejama, predlozima i primerima.

„Atomske navike“ su, iako sve deluje jednostavno na prvi pogled, ozbiljna knjiga.

Imajte olovku uz sebe, nemojte da vam bude žao knjige jer je kvalitetno napravljena. Podvlačite bitne rečenice (ima ih), dopisujte komentare, markirajte tabele…sve to će vam koristiti kad završite sa knjigom, pa odlučite da je ponovo prelistate da biste sumirali svoj pristup izgradnjama navika (nije valjda da bi čitali „Atomske navike“ reda radi ili da bi se hvalili na LinkedInu kako čitate dobru literaturu korisnu za biznis?), jer će vam ubrati proces.

Knjiga je puna rečenica koje će vas često naterati da zastanete za trenutak sa čitanjem i da razmislite o njima:

Uticaj stvoren promenom vaših navika sličan je efektu pomeranja rute aviona za samo nekoliko stepeni.

Svrha postavljanja ciljeva je da pobedite. Svrha izgradnje sistema je da nastavite igru.

Mnogi ljudi započinju proces menjanja svojih navika fokusirajući se na ono što žele da postignu. To nas dovodi do navika zasnovanih na ishodu. Alternativa je izgradnja navika zasnovanih na identitetu. Ovim pristupom počinjemo sa fokusiranjem na ono ko želimo da postanemo.

Navike ne ograničavaju slobodu. One je stvaraju. U stvari, ljudi koji nemaju svoje navike, često su oni sa najmanje slobode.

A ove rečenice sam izvukao tek iz prvih 40-ak strana knjige. Da li vas je bar malo zaintrigiralo? 🙂

„Atomske navike“ će vas naterati da malo preispitate sebe i svoj pristup, ne samo po pitanju navika, već i vašeg pogleda na život. Da li želite jednostavno da smršate za mesec dana ili da izgradite zdrav stil života? Da napišete jednu knjigu ili da postanete pisac? Da li zaista znate kako funkcionišu navike i šta ih „pokreće“? Da li uopšte znate šta je uzrok vaših loših navika (možda sve vreme „gledate“ u pogrešne stvari)? Da li navika mora da bude temeljno isplanirana i kompleksna, ili nekada znači i „bolje išta nego ništa“ (ako ne mogu da uradim danas 10 sklekova, da li to znači da preskačem ceo dan ili znači i ako uradim samo jedan sklek)? Da li zaista znate da odmerite nagradu za svoj trud? Da li sigurno znate kako funkcionišu trenutno i odloženo zadovoljstvo? Gde se krije „zona Zlatokose“ (znano i kao flow)? Da li se nalazite u „dolini razočaranja“ dok razvijate neku naviku, a da toga niste ni svesni?

Kao što vidite, dosta pitanja i odgovora se krije u knjizi „Atomske navike“.

Ono što je isto pozitivan aspekt knjige, jeste što Džejms Klir uopšte ne forsira svoje metode kao „apsolutna rešenja“ (kao što se mnogi autori hvale u svojim knjigama), već sama objašnjenja zakona su takva da vam daju slobodu da ih prilagodite na način koji će vama doneti najviše koristi.

Džejms Klir se takođe dotakao i priče o talentu, genima i ličnosti i kako oni (mogu da) utiču na naše navike, kao i kako treba da dobro poznajemo sebe i šta su naše mane i prednosti, kao i kako da ih iskoristimo na najbolji način (a dobićete i zanimljiv primer kroz upoređivanje Majkla Felpsa i Hičama El Gueroža).

Kao što vidite, ima svega korisnog u ovoj knjizi.

Možda i najveći plus knjige „Atomske navike“ jeste (pored toga što je neverovatno laka za čitanje) taj što je veoma praktična i odmah primenljiva. Možete, čim završite sa prvim zakonom, da uzmete papirić i napišete plan/mantru prvog zakona i da odmah počnete sa njegovom primenom, i da posle samo nadograđujete.

Sve u svemu, „Atomske navike“ su sjajna knjiga i Džejms Klir je odradio odličan posao, i zaista zaslužuje pohvale. Jednostavnije od ovoga ne može kada je u pitanju izgradnja navika. Ali, morate da upregnete i d**e i radite na sebi. Ne može bez truda. Još nisu izmislili USB koji sebi nabijete…ovaj, negde…i odjednom imate navike koje valjaju. Treba strpljenje. To i sam autor kaže. Nigde nije rekao „kada završite sa ovom knjigom, vi imate izgrađene navike“.

„Atomske navike“ je knjiga koju ljudi zaista treba da pročitaju, da razmisle o svom pristupu navikama. Kako zarad svog ličnog usavršavanja, a pogotovo ako radite sa ljudima (bilo kao kouč, psiholog, nutricionista, fitners trener, preduzetnik, direktor ili nešto sedmo), ova knjiga vam može pomoći da proširite i unapredite svoj pristup rešavanju izazova.

A imate i odličan sajt autora knjige, koji prati zaista veliki broj ljudi.

I da sumiramo za kraj što se tiče knjige „Atomske navike“…apsolutna…pardon, atomska preporuka. 🙂

A ti, dragi čitaoče, kakve su tvoje navike?

Sajt Džejmsa Klira

Cena knjige: Finesa | Dereta | Vulkan | Delfi | iLearn

Tags: Atomic habits Atomske navike Biznis Books Disciplina discipline Džejms Klir Happiness Inspiracija James Clear Knjige Motivacija Motivation Novac Popularna psihologija Preporuka Samodisciplina Sistem Sreća Success Uspeh

Categories:

12 pravila za život

05/12/2020 admin Leave a comment

„12 pravila za život“ – Džordan Piterson

U svom radu sa ljudima, povremeno nailazim na one koji često nisu uvereni u to što im znam reći/ukazati/objasniti/pitati. Vidi se da jednostavno pomisle „nije da ti ne verujem, ali nisi ti (još uvek) neki autoritet na polju rada sa ljudima“. I to apsolutno poštujem, ozbiljno. Doći će i moje vreme. 😀

I zato mi je drago što sam pročitao knjigu dr. Džordana Pitersona „12 pravila za život: protivotrov za haos“. Sada mogu ljudima mirno da kažem: „Ako meni ne verujete za neke stvari, poput preispitivanja sebe, analiziranja sebe, suočenja sa sobom, pokušaja da se bude više iskren prema sebi (a i sa ljudima oko nas)…izvolite pročitajte „12 pravila za život“. Najverovatnije ste čuli za ovu knjigu i njenog autora. Verovatno je dosta ljudi u vašem okruženju pročitalo tu knjigu, i svi su bili oduševljeni. Čovek je stariji, iskusniji, a verovatno i pametniji od mene („U ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak, pa će se verovatno i sigurno tretirati kao sinonimi…“-prim.podsvesti). U dosta stvari se slažemo, pa neka vam on potvrdi neke stvari.“

Biću iskren: tek sam relativno skoro čuo za Džordana Pitersona, i to najviše jer sam primetio da sve više ljudi u (kako fizičkoj, tako i digitalnoj) okolini se oduševljava knjigom „12 pravila za život“ (koja je meni, u to vreme, već mesecima stajala na polici, nikako da dođe na red za čitanje). Tada sam stao sa čitanjem svih ostalih knjiga, i krenuo sa ovom. I uzeo da je podvlačim, stavljam komentare, upitnike, uzvičnike, ponovo prelistavao neke pasuse i poglavlja. Onda sam malo istraživao sâmog autora. Iako deluje da se samo iznenada pojavio na sceni, iza njega stoji dosta Youtube predavanja, gostovanja u raznim podkastima, debatama i šta sve ne. Bio je ove godine u Beogradu zbog zdravstvenih problema. Sve u svemu, zanimljiv lik ovaj klinički psiholog i profesor.

Nemojte pogrešno da me shvatite, u mnogočemu se ne slažem sa njim. Ali imamo neke stavove i argumente koji nam se poklapaju, pogotvo sa stanovništva psihologije, što je i prvenstveno fokus ove knjige, tako da neću da se bavim njegovim religijskim ili političkim stavovima…mada moram da priznam da su prilično interesantni i prilično (iskreni i otvoreno) direktni. Štaviše, za mnoge ljude su njegovi stavovi prilično kontroverzni, ali stičem utisak da on svoje argumente pokušava da prilično „istraživački“ potkrepi argumentima iz različitih literatura…a da ga često i boli ćošak za suptilne, taktičke napade i niske udarce drugih, i da odmah to želi da raskrinka. I ne preza ta uđe u rasprave da bi se neke stvari isterale na čistac, spreman je da čuje druge, ali želi i da dâ svoje stav o nekim stvarima (ako vas interesuje više, imate, na primer, snimak za koji mnogi smatraju da ga je učinio poznatim, ili kako je „spustio“ feministkinji, pa neko je čak sakupio i inserte njegovih „povrataka (comebacks) sa raznih debata i tv/radio gostovanja“). Mada, ima i ljudi koji smatraju da je njegov pristup neka vrsta, da tako kažemo, „next-gen psychology“. A ruku na srce, i dosta toga su jednostavno samo njegovi stavovi za određene situacije. A možda ima veze i sa tim što je Kanađanin. X)

Dr. Džordan Piterson

A što se tiče same knjige…

„12 pravila za zdrav život“ je podeljeno u 12 poglavlja, tj. pravila:

Ispravite se i isprsite se
Odnosite se prema sebi kao prema nekome kome ste dužni da pomažete
Sprijateljite se s ljudima koji vam žele dobro
Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas
Ne dozvolite deci da rade ono zbog čega ih nećete voleti
Pre nego što počnete da kritikujete svet, prvo počistite svoju kuću
Težite onome što je značajno, ne onome što je probitačno
Govorite istinu – ili bar nemojte lagati
Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate
Budite precizni u govoru
Ne gnjavite decu dok voze skejt
Pomilujte mačku kada je sretnete na ulici

Naravno, naslovi neki od ovih pravila su već na prvi pogled očigledni, a neki zahtevaju da se malo više naoružate strpljenjem dok čitate određeno poglavlje. A opet, svako poglavlje je urađeno u formi jednog ozbiljnog eseja.

Teško je sumirati u par rečenica šta sve pokriva ova knjiga. Generalno tumačenje je da je ovo knjiga koja govori da je patnja ugrađena u strukturu našeg Bit(k)a (being) i da mi imamo izbor da li ćemo da se povučemo pred istom (patnjom), ili da se suočimo sa istom, kao i da moramo da postavimo neka pravila u našem životu, inače ćemo potonuti u haos. Ali, ne valja ni ići sa preterano strogim pravilima, to je suprotni ekstrem u odnosu na haos. U pitanju je, ta neka, tanka „linija“ koju moramo da pronađemo.

Moje tumačenje ove knjige ide malo dalje i dublje. Ja sam je doživeo kao knjigu pitanja koja treba iskreno postaviti sebi, kao i da date iskrene odgovore na ista. Ali zaista iskrene odgovore, jer mi često imamo običaj (tj. naš Ego) da ni sami sebi ne damo iskrene odgovore na to šta treba da činimo u svom životu, već volimo sebe da zavaravamo sa diplomatskim i „podilazičkim“ odgovorima. Ali i da malo treba da (mentalno) „očvrsnemo“ i ne budemo toliko „osetljivi“ na neke stvari.

Knjiga me je „kupila“ već na prvim strana prvog poglavlja/pravila („Ispravite se i isprsite se“), gde je opisivao život i funkcionisanje jastoga u borbi za teritoriju, i kako porazi prave drastične biohemijske promene u njihovom telu i (bukvalno) dovode do raspada mozga i stvaranja novog, potčinjenog mozga (moj komentar: fenomenalna paralela sa ljudskom prirodom i kako se i mi slično ponašamo kada doživimo poraz, tj. povlačimo se i postajemo sve nesigurniji u sebe, umesto da se suočimo sa našim porazom i nastavimo dalje), kao i kako zakoni prirode i socijalne hijerarhije funkcionišu svuda po sličnom principu, bili to jastozi, kokoške ili ljudi.

Takođe u prvom poglavlju (ali se provlači i u kasnijim) je i odličan deo o ljudima koji se trude da ostanu dobrice, trpe i „gutaju“ mnogo toga u sebi, i teško im je da poveruju da i oni mogu da odgovore (odbruse) ljudima koji to zaslužuju. Međutim, ti ljudi, vremenom, postanu prilično ozlojeđeni i tada sebi (i svom zdravlju) najviše štete.

A dodao bih (isto prvo poglavlje) i deo o tome kako (što je njegova praksa kao kliničkog psihologa) prvo Piterson želi da vidi da li njegovi klijenti dobro spavaju (i da je bitnije da se uvek bude u isto vreme, pa čak i ako ne legnu u isto vreme) i da li imaju dobar i jak doručak. Jer nepravilan ritam spavanja (tj. buđenja) + loš doručak (šećeri i prosti ugljeni hidrati koji dovode do naglog porasta i pada šećera) + stres/frustracija/bes/anksioznost/depresija/štagod = psihofiziološka nestabilnost (u prevodu, ne znate ni gde se nalazite ni šta ćete sa sobom, a želite da menjate svet).

Mnogobrojnih tema se dotakao Piterson u „12 pravila za život“. Prihvatanje tame u sebi; opomena da morate da pazite na sebe; zavisnost; komunikacija sa prijateljima i partnerom; ne opterećivati se upoređivanjem sa drugima; pre nego što krenete da „pametujete“ drugima ili da delite svoje „znanje“ kako biste vodili politiku svoje države, probajte prvo da dovedete svoj život koliko-toliko u red; pronalaženje načina da usmeravate svoju decu; pokušavanja da pronađete svoju svrhu; da budite iskreniji prema sebi (a koliko je moguće i prema drugima); kako stvaranje preterano sigurnog okruženja („stakleno zvono“) ograničava ljudima i čini ih previše osetljivima (i uvredljivima), i onemogućava njihov razvoj (jer su nam potrebni izazovi u životu ako želimo da napredujemo); koji sve problemi mogu da se jave u muško-ženskim odnosima; gubitak vrednosti i slabosti zapadne kulture i još mnogo, mnogo toga.

Ono što je zanimljivo za ovu knjigu jeste što se ne trudi da bude duhovita (kao što to rade mnogi autori knjiga iz domena psihologije ili motivacije), i to je, u stvari, njen veliki plus. Piterson će se pozivati (i upoređivati) na religiju, mitologiju, psihologiju, filozofiju, psihijatriju, biologiju, istoriju, evolucionu antropologiju, priče iz Biblije, Hari Potera, „Kralja lavova“, Pinokija…sve u cilju da proba da pojasni neke stavove. Najbolja stvar od svega je što pri kraju svakog poglavlja/pravila, on počne sa postavljanjem konkretnih, životnih pitanja, kao i ideja šta bi se moglo činiti, što dovodi do toga da odjednom sve što ste pre toga čitali (i možda pomislili u nekom trenutku koja je poenta svega ovoga ili kako je suvoparno) počinje da dovodi do sklapanja kockica i „aha (znači, na to je mislio)“ efekta.

Mnogi imaju kritiku da Piterson, i pored silnih argumenata koje navodi pokušava, u stvari, da samo nametne svoje mišljenje. Slažem se samo u delu da u ovoj knjizi ima dosta njegovog mišljenja i tumačenja stvari („Što je nekako i logično jer je, O OTKRIĆA, on i napisao ovu knjigu…“-prim.podsvesti), ali nisam ni jednog trenutka stekao utisak tog nekog „nametanja“. On je, ako pogledate neke snimke, prilično dobar retor i ne bi vam bilo svejedno da vam je on protivnik na debatama, i prilično je siguran u svojim stavovima, ali daleko od toga da je za sve navedeno u pravu (neke stvari u njegovoj knjizi sam, na primer, potpuno drugačije protumačio u odnosu na njega, i imao bih svoje jake argumente da potkrepim svoje stavove). Ali, ovo dosta pripisujem i njegovoj direktnoj i neposrednoj prirodi. To su oni ljudi sa stavom „umoran sam od tih taktičko-suptilnih izjava i obrnute psihologije koja bi mene trebala da načini glupim ili negativcem, reci šta zaista misliš“.

Poslednje poglavlje malo odstupa od svih drugih, jer ima i prilično ličnu notu. Naime, Piterson je u ovom poglavlju podelio neke svoje porodične situacije, sa posebnim akcentom na zdravstvene probleme njegove ćerke i kako se on (tj. cela porodica) nosio sa tim i šta su sve morali da čine. Ovo poglavlje je dosta „moćno“ jer nam ukazuje kako treba da budemo više fokusirani na sadašnji trenutak i da cenimo „male, jednostavne“ trenutke u životu, kao i da naše probleme i mračne trenutke ne treba da guramo pod tepih, ignorišemo i pravimo se da ne postoje, ali da ne treba ni da provodimo sate i mesece u „ubijanju“ sebe u pojam zbog nečega što nam se dešava, već da „ograničimo“ vreme za to na minimum, i da se ostatak dana više ne fokusiramo na to.

Prekucao sam vam pasus, verujem da ćete bolje razumeti na šta mislim:

„Odvojite izvesno vreme za razgovor i razmišljanje o bolesti ili nekoj drugoj krizi i o tome kako bi trebalo da se nosite s njom iz dana u dan. Inače ne pričajte o njoj niti razmišljajte o njoj. Ako ne ograničite njen učinak, ubrzo će vas iscrpsti i sve će se srušiti. To nije od pomoći. Čuvajte snagu. Vodite rat, ne bitku, a rat se sastoji od mnogo bitaka. Morate funkcionisati tokom svih njih. Kada se brige vezane za krizu jave u neko drugo vreme, podsetite sebe da ćete o njima razmišljati u za to određeno vreme. To obično upali. Delovi mozga koji izazivaju anksioznost zainteresovaniji su za činjenicu da postoji plan nego za pojedinosti plana. Neka vreme za razmišljanje ne bude uveče ili noću, jer u tom slučaju nećete moćiu da spavate. Ako ste neispavani, sve će veoma brzo krenuti nizbrdo.“

Kao što se dâ primetiti, ovo je prilično ozbiljna knjiga, uopšte nije klasično motivaciono „zezanje“ niti cvetići i leptirići. Ovo je knjiga koja mora polako i pažljivo da se čita, podvlače ili markiraju delovi, i da se promisli o onome što je pročitano. A posle par nedelja je ponovo uzeti i listati. I onda je tako povremeno uzimati i listati.

Nikada se ne zezam kada su u pitanju knjige iz domena psihologije, psihijatrije, motivacije, HR, komunikacije, menadžmenta, vođstva i uopšte ličnog i poslovnog usavršavanja. Puno sam ih pročitao, jako malo sam našao onih da zaista vrede, još manje sam ih recenzirao (a i od onih recenziranih, nisu baš sve imale apsolutnu pohvalu i preporuku). Ovo je jedna od knjiga koju mogu da pohvalim i preporučim, pa čak i da poklonim (onome koga zaista interesuje ozbiljan pogled na život i psihologiju).

Nije da nema argumenata koji govore u prilog tome da je Džordan Piterson jedna od „opasnijih“ ličnosti za moderan svet, jer dosta toga prezentuje direktno i želi da razbije neke mitove. I ne bi me iznenadilo da (možda) dospe u budućnosti na listu (naj)značajnijih mislilaca 21. veka.

Od mene apsolutna preporuka za knjigu, i definitivno ću u skorije vreme pročitati njegovu prvu knjigu (napisanu pre 20 godina) „Mape značenja: psihologija verovanja“, ali i kada se kod nas pojavi nastavak knjige „12 pravila za zdrav život“ (trenutno na engleskom Beyond order: 12 more rules for life), koja bi trebalo da se (valjda) pojavi u martu sledeće godine.

A ti, dragi čitaoče, imaš li ti svoj „protivotrov za haos“? 🙂

Sajt dr. Džordana Pitersona

Cena knjige: Harmonija knjige | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: 12 pravila za život 12 rules for life 2018 Biznis Books Džordan Piterson Filozofski Happiness Harmonija knjige Inspiracija Jordan Peterson Knjige Mitologija Motivacija Nauka Novac Popularna psihologija Preporuka Psihologija Religija Sreća Success Uspeh Youtube

Categories:

Američki bogovi

03/11/2020 admin Leave a comment

„Američki bogovi“ – Nil Gejmen

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

…a i kolač je lepo „legao“ uz kafu i knjigu…

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

Nil Gejmen

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: Action Akcija American gods Američki bogovi Books Černobog Crni humor Drama Fantazija Filmovi i serije Filozofski Gospodin Svet Horor Humor Knjige Mitologija Mythology Naučna fantastika Neil Gaiman Nil Gejmen Nordijska mitologija Novac Odin Senka Shadow Sreda Strani pisci Wednesday

Categories:

Prodavačica

30/10/2020 admin Leave a comment

„Prodavačica“ – Sajaka Murata

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

Tags: Books Convenience store woman Drama Japan Japanski pisci Keiko Knjige Konbini ningen mini market Moderno društvo Prodavačica Psihološki Sajaka Murata Sayaka Murata Širaha Strani pisci Usamljenost

Categories:

Melem za dušu

19/10/2020 admin Leave a comment

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

„Melem za dušu“ – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

„Melem za dušu“ je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

Ljubav
Naučite da volite sebe
Roditeljstvo
Učenje
Živeti svoj san
Prevazilaženje prepreka
Raznovrsna mudrost

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda „Melem za dušu“ i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

Tags: anegdote Books Chicken Soup for the Soul Džek Kenfild Faith Filozofski Happiness Inspiracija Jack Canfield Knjige Ljubav Love Mark Victor Hansen Mark Viktor Hansen Melem za dušu Motivacija Popularna psihologija Priče Sreća stories Strani pisci Success Uspeh Vera

Categories:

Pleme najboljih

04/10/2020 admin Leave a comment

„Pleme najboljih“ – Tim Feris

Uh, Tim Feris…pravo da vam kažem, nisam siguran šta da mislim o njemu. Evo, zaista ne znam. On jedan od onih autora kada imam osećaj da su mi zanimljiviji i da imaju više kredibiliteta njegov blog i podkast (podcast) nego njegove knjige. Odavno imam i njegov bestseler „Obogatite se radeći 4 sata nedeljno“, kao i knjigu „Telo“…ali nekako mi sporo ide čitanje tih knjiga, nekako ne mogu lako da se „povežem“ sa onim napisanim.

Lik je zanimljiv jer dosta toga eksperimentiše na sebi, zaluđen je istraživanjem raznih trikova za produktivnost i efikasnost (life hacks) i nije da se ne može pročitati i naučiti nešto zanimljivo i korisno. Ali, kada počnem sa čitanjem njegovih knjiga, steknem neki čudan utisak da ono što je napisano i nekako nije toliko primenljivo na ovim prostorima, a da neke stvari i nemaju logike. Opet kažem, možda je do mene, neću da grešim dušu o čoveka, možda samo njegovim knjigama nisam pošteno pružio priliku.

Možda je zato zanimljiva ironija da mi je njegova treća knjiga, „Pleme najboljih“, u kojoj Tim Feris ima najmanje upliva, nekako i najviše držala pažnju. 😀

Koncept knjiga poput „Pleme najboljih“ nije ništa novo i posebno, a opet je veoma popularno. Ljudi su danas postali opsednuti uspešnim ljudima, njihovim poslovnim i životnim ritualima, mantrama, savetima, knjigama koje čitaju i ostalim. Tim Feris je rešio da iskoristi popularnost svega toga, i to na prilično jednostavan način.

Formulisao je nekih 11 (životnih, a ujedino i poslovnih) pitanja za koja smatra da bi vredelo da uspešni ljudi podele sa svetom odgovore na njih. To su:

Koju ste knjigu (ili knjige) najčešće poklanjali drugim osobama i zašto? Ili koje su tri knjige najviše uticale na vaš život?
Šta ste kupili za sto dolara ili jeftinije od toga u poslednjih šest meseci, a da je ta kupovina dobro uticala na vaš život?
Kako vas je neki neupseh, ili ono što je samo delovalo kao neuspeh, pripremio za potonji uspeh? Imate li „omiljeni“ neuspeh?
Kada biste imali džinovski reklamni pano, šta bi na njemu pisalo i zašto?
Koja vam se investicija najviše isplatila?
Koju neobičnu naviku ili besmislicu volite?
Koje novo uverenje, ponašanje ili navika su vam najviše poboljšali život u poslednjih pet godina?
Koji savet biste dali pametnom, marljivom studentu koji se sprema da stupi u „stvarni svet“? Koji savet bi trebao da ignoriše?
Koje loše preporuke čujete u svojoj profesiji ili stručnoj oblasti?
U poslednjih pet godina, čemu jasnije kažete „ne“?
Kada se osećate preopterećeno, neusredsređeno ili vam privremeno popusti pažnja, šta radite?

A zatim ih je spakovao u jedan mail i poslao stotinama („HILJADA MILIONA“-prim.podsvesti glasom Vuka Draškovića) uspešnih ljudi u nadi da će dobiti odgovor na njih. I to je to! ^^

Ako mu odgovori 10% ljudi, on je na konju, ima dovoljno materijala za knjigu. I dobio je odgovore od mnogih. Kada završite sa knjigom, nećete moći, a da se ne zapitate da li je pisao još nekim ljudima koje smatrate uspešnim, a da mu nisu odgovorili. Verovatno je tako i bilo. X)

U ovoj knjizi ćete pronaći odgovore (uspešnih ljudi) iz raznih biznis oblasti: investitori, biznismeni, direktori, pisci, muzičari, bivši sportisti-postali-biznismeni, koučevi, glumci, režiseri, scenaristi, voditelji, IT magovi, konceptualni umetnici, filozofi, naučnici i mnogi drugi. U principu su odgovarali na svih 11 pitanja Tima Ferisa…ili bar većinu (a neki i na samo tri-četiri pitanja). Dosta njih očigledno zna Tima Ferisa od pre (jer su mu gostovali na blogu ili podkastu), a neki su očigledno i prvi put “gostovali”.

A koja su to silna imena, te baje (i bajice) koje dele sa nama svoju mudrost? Pa spomenućemo neke od njih, poput: Stiven Presfild, Suzan Kejn, Dita fon Tiz, Nil Štraus, Ben Stiler, Džozef Gordon Luit, Džimi Falon, Marija Šarapova, Arijana Hafingtom, Geri Vajnerčuk, Ber Grils, Ešton Kučer, Toni Hok, Rej Dalio, Lari King, Dejvid Linč, Nil Gejmen, Adam Fišer, Stiv Aoki, Džoko Vilnik, Robert Rodrigez, Juval Noa Harari i mnogi drugi.

Na svakih 20-30 “gostovanja”, sačekaće vas stranica gde Tim Ferisa razmišlja o nekih pet-šest citata poznatih ličnosti. Da ne bude zabune, ne objašnjava ih, samo razmišlja o njima. 😀

Govoriti o nečemu kao što je stil pisanja nema poente, jer knjigu čime sakupljeni odgovori stotine ljudi. Neki koncizno (ovde: pasus-dva) odgovaraju na pitanja, pa ćete pročitati po dve-tri strane, a neki se pošteno raspišu, pa bude i po šest-sedam strana.

Glavna prednost knjige se krije u velikoj raznolikosti osoba koje su odgovarale na pitanja. Za svaku osobu dobijate mini biografiju, a zatim pitanja i odgovore. I velika je verovatnoća da će se tu naći ljudi koji su vam na neki način inspiracija (uzori?), pa ćete imati priliku da steknete mali uvid u njihova razmišljanja. Meni konkretno su najinteresantnija bila pitanja o knjigama koje preporučuju/rado poklanjaju i kako su uticala na njih (čak ćete početi i da uočavate šablon koje su to dve-tri knjige koje veliki broj uspešnih ljudi rado preporučuje), omiljeni neuspesi, kao i koje “savete” dobijaju za svoju branšu.

Međutim, prednost knjige je nešto što ujedino može se tumačiti i kao njena mana. Velika verovatnoća je da biste dosta (sličnih) odgovora od ovih uspešnih ljudi mogli da pronađete i na internetu. Ali opet, da li želite da odvojite vreme da tragate za njima kada već imate spakovano? A postoji verovatnoća da ćete ovde pronaći odgovore ljudi koji vam ne bi pali na pamet u prvom trenutku, a značilo bi vam da pročitate.

Kao što sam spomenuo na početku, “Pleme najboljih” su knjiga u kojoj najmanje ima Tima Ferisa, a potencijalno bi ovo mogla da bude njegova najbolja knjiga…potencijalno.

Ovo je knjiga koju možete da čitate natanane, dok čitate i druge knjige. Koncept knjige je takav da vam je dovoljno da pročitate odgovore nekoliko uspešnih ljudi dnevno i da vam bude dosta.

Mada je knjiga puna zanimljivih informacija/odgovora, nije ništa revolucionarno ili kategorija must read, ali je šteta ne pročitati je nekada. Uzmite je kada bude na popustu, bilo u fizičkom ili digitalnom obliku, to vam je neki moj prijateljski savet. 🙂

A ti, dragi čitaoče, koje bi ti dao odgovore na ovih 11 pitanja? 🙂

Blog autora Tima Ferisa | Sajt posvećen knjizi

Cena knjige: Vulkan | Dereta

Tags: Biznis Books Business Business hacks Inspiracija Knjige Life hacks Motivacija Novac Pleme najboljih Popularna psihologija Sreća Strani pisci Success Tim Feris Tim Ferriss Tribe of mentors Uspeh

Categories:

Profesorova tašna

02/09/2020 admin Leave a comment

„Profesorova tašna“ – Hiromi Kavakami

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

Tags: Books Cukiko Drama Filozofski Happiness Hiromi Kavakami Hiromi Kawakami Japan Japanski pisci Knjige Ljubav Loneliness Profesor Strange Weather in Tokyo Strani pisci The Briefcase Tokio Tokyo Usamljenost

Categories:

Kafa i Knjiga

Da li volite kafu, knjige, kafiće, filmove, zabavu? :)

Archives

Vožnja života

Od nule do jedan

Do viđenja

Atomske navike

12 pravila za život

Američki bogovi

Prodavačica

Melem za dušu

Pleme najboljih

Profesorova tašna

Pretraga

KATEGORIJE

ARHIVA

Prethodni tekstovi

Najnoviji komentari

Donacije

Subscribe social

Novi tekstovi na e-mail? Moguće je!