- Street Fighter (2026) je jedan od najzabavnijih filmova godine, koji bez pretvaranja da je ozbiljno filmsko ostvarenje donosi eksplozivnu akciju, sjajnu koreografiju borbi, nostalgičnu atmosferu devedesetih i brojne omaže kultnoj video-igri.
- Iako pati od jednostavne priče, neujednačenog humora i nedovoljno iskorišćenih likova, odlična glumačka postava, vizuelni identitet i vernost izvornom materijalu čine ga pravim uživanjem za fanove.
- Dok su ga kritičari uglavnom potcenili, film uspeva upravo u onome što mu je i cilj – da publici pruži gotovo dva sata čiste, nepretenciozne i vraški dobre zabave.
Ken Masters: “To live is to fight.”
Ryu: “To fight is to live.”
Znate, ako se dugo bavite istim poslom a ne usavršavate se, ne trudite se da postanete bolji, da pratite trendove, da istražujete, da razmislite pre nego što progovorite, da dozvolite sebi fleksibilno razmišljanje…onda postanete arogantni. Date sebi zapravo da smatrate da je vaša reč sve i svja. Nebitno je da li je u pitanju politika, menadžment ili međuljudski odnos (prijatelji, porodica, partner/ka, suprug/a), ishod je isti – loša procena realnosti i situacije.
Gledajte to ovako:
Upoznavanje njene porodice
Scenario A – ona vam objašnjava: tata je strastveni lovac, mama se mnogo ponosi receptom za pilav koji postoji u njenoj familiji zadnjih 400 godina, a mlađi brat je opsednut sa MMA. A vi ste išli kao dete u lov sa dedom i tatom na zečeve, obožavate pilav, trenirate BJJ i znate sve aktuelne borce. Šta se dešava te večeri: njenom ocu pričate kako ste išli sa tatom i dedom u lov na zečeve i da su vam i da pucate i ubili ste jednog zeca; na pilav njene majke pustite suzu, jer vas vraća u detinjstvu i sećanje na baku i njen pilav; mlađem bratu objašnjavate koji hvat iz samodobrane pomaže na ulici i raspravljate se zašto zašto je Topuria bolji od Makhačeva. Pozdravljate se i napuštate njihovu kuću. Njen otac naređuje sinu da sazna na tom “internetu” iz kojih krajeva je njegova porodica i da li su moderni ili tradicionalni što se tiče miraza, kao i gde bi mogao sa zetom (već ih je oženio u svojoj glavi) da ide u lov na srndaće, da momak iskusi pravi lov; majka poklanja ćerci stare spise gde je i recept za mistični pilav, kao i neprocenjivu ogrlicu njene prabake koju je njen pradeda iščupao iz Hitlerovih ruku i usput mu lupio šamar, jer dedine pesnice nije bio dostojan; mlađi brat baca uramljenu sliku Makhačeva i stavlja vašu na improvizovani MMA oltar, loguje se na društevene mreže i spamuje “BJJ bi dominirao MMA, svi koji ne misle ovako su teške nuuuuuuubčine!”
Scenario B – ona vam objašnjava: tata je strastveni lovac, mama se mnogo ponosi receptom za pilav koji postoji u njenoj familiji zadnjih 400 godina, a mlađi brat je opsednut MMA. Vi niste nikad išli u lov, za pilav ste čuli samo kao termin (kad vaš otac gunđa kako je njegova baba Mileva pravila vrhunski pilav kad je bio dete), a MMA znate samo površno ako nekada iskoči neki YouTube klip. I zato vi uzmete i istražite na internetu i YouTube-u (TikToku ako vas baš mrzi) kako izgleda lov na životinje i razliku između košute i srndaća (da ne ispadnete kompletan debil), saznate sve o pilavu od ćaleta (a onda na internetu vidite šta u to ide i kako izgleda), a onda pogledate nekoliko snimaka MMA borbi, koje organizacije postoje i ko su najbolji borci. Šta se dešava te večeri: njenom ocu pričate kako niste imali prilike da idete u lov, ali da smatrate da je to simbol velike muškosti i da samo hrabri ljudi smeju da idu lov i da imate respekt njenom ocu što nalazi vremena za lov; njenoj majci kažete da nikad pre niste jeli pilav, ali da niste skoro jeli ništa ukusnije (i obavezno tražite još jednu porciju) i pitate da li bi mogli da dobijete recept za majku, jer vaš otac bi se obradovao da ponovo jede domaći pilav posle toliko decenija; mlađem bratu kažete da pomalo pratite MMA jer deluje baš kul, ali ne znate previše o tome, ali bi voleli da vidite kako neki meč izgleda uživo, kao i da li je bolji UFC ili One Championship. Pozdravljate se i napuštate njihovu kuću. Njen otac zove prijatelja (a brk mu se smeši) da se raspita koja puška bi bila dobra za početnika (“ma ovaj ćerkin neki dobar momak, ali nikad nije išao u lov, zamisli to!”) i da ga inicira u svoje lovačko društvo; majka tera ćerku u kuhinju da nauči najzad kako se pravi mistični pilav jer “kvalitetni momci cene žene koje znaju da se snađu i u kuhinji, jer kako će se udati!?”; njen mlađi brat četuje sa svojom ekipom kako je njena sestra najzad našla momka koji nije retardirani debil i kako bi mogli da ga odvedu na neku MMA fajt, jer nije video uživo.
Scenario C – ona počinje da vam objašnjava, a vi je prekidate uz komentar “mala, nije mi ovo prvo upoznavanje roditelja, znam šta radim!” Šta se dešava te večeri: na pitanje njenog oca šta misli o lovu, vi opušteno odgovarate da je vatreno oružje za kukavice, i da pravi ratnici bi goloruki lovili životinje; na pilav njene majke odgovarate da “nije loše”, ali možda bi trebalo da bude malo “bogatije” ili pirinač da se zameni testeninom da bude ukusnije; njenom mlađem bratu kažete da je MMA prevara i da samo budale veruju da je “pravo”, i da su to najobičniji kečeri što glume da se bore. Pozdravljate se i samouvereno napuštate njihovu kuću. Njen otac namešta pušku kroz prozor, gleda kroz nišan i gunđa “džabe lovačka dozvola, bilo bi ubistvo…a možda u nogu…gde je ne poslah u internat u Švajcarsku…”; njena majka suznih očiju ostavlja ostatke pilava i razmišlja da li je negde pogrešila u vaspitanju ćerke i gunđa “pljunuta tetkine ujne sestričina Dobrosava, i ta je birala budale”; njen brat dogovara sa ekipom da vas sačekaju jedno veče i pokažu kako je MMA prevara (ćale krišom pita da li bi mogao i on da se priključi ako ne kaže majci).
E pa, filmski kritičari za ovaj “Street Fighter” izgleda pripadaju scenariju C, a publika uglavnom scenario A ili B. Zato sam i poželeo da pišem recenzije. Da ispričam kako sam nešto zaista doživeo, a ne šta se od mene očekuje (ili mi se naredi) da moram da napišem.
Odrastao sam uz “Street Fighter” video igre (a detinjstvo mi je baš vezano za deo koji pokriva ovaj film) i njihov sam veliki fan, ali sam oduvek bio svestan da je verzija sa Van Damom krš (da ne upotrebim neki gori izraz), a “Legend of Chun Li” tri puta gori, da je “Assasins Fist” sjajan indie projekat i tako dalje…
Daću vam moje utiske odmah na početku – “Street Fighter” (2026) je jedan od najzabavnijih filmova koje sam gledao ove godine (bilo u bioskopu ili kod kuće), i to upravo zato što ni sekunde ne pokušava da bude ozbiljan film (dobro, ima par ozbiljnih scena).
Otišao sam prvog dana prikazivanja, u IMAX salu u “Galeriji”. Očekivanja su bila oprezna…ili bolje reći, bez ikakvih očekivanja. “Street Fighter” na velikom platnu do sada uopšte nije imao sreće. Izašao sam posle 119 minuta sa osmehom kakav imaš kad u arkadi ubaciš poslednji žeton i uspeš da pobediš.
Verzija iz 2026. godine je snimana za fanove. Film koji je svestan da ne treba previše da shvata sebe ozbiljno, da treba da ubaci gomilu easter egg-ova, šarenila i klišea (poput onog da borci izgovaraju naglas nazive svojih napada), kao i da ne mora da se ide na realizam i ozbiljnost (verzija sa Van Damom je probala upravo u to, i svi znamo kako je ispalo na kraju).
Jednostavno, film je da napravljen da bude zabavan i sa ne previše dubine. Da isključite mozak i uživate u šarenilu, akciji, eksploziji i replikama koje su hit-miss. Realno, ovakav opis odgovara i za većinu Marvel superherojskih filmova, pa ljude to ne sprečava da hrle u bioskope.
Priča je veoma jednostavna (kao ekran za izbor boraca pre turnira). Davne 1987. Godine, mladi japanski borac Rju je pobedio legendarnog tai (ne pada mi napamet da pišem mai tai kao da je koktel) borca Sagata na prvom turniru (First World Warrior Tournament) misterioznom (i mračnom) tehnikom (Dark Hadou), čime je privukao pažnju mističnog (i isto mračnog) borca Akume. Ubrzo potom Akuma ubija Goukena, Rjuovog (i njegovog pobratima i saborca Kena Mastersa) učitelja, u želji da isprovocira Rjua da se prepusti tami i bori sa njim. Ovo je dovelo do toga da se Rju i Ken, nekada (usvojena) braća, sada udalje jedan od drugog i prestanu da se druže.
Godina je 1993. O Rjuu se ne zna već godinama ni gde je ni da li je živ. Za to vreme, Ken (pošto je osvojio nekoliko raznih borilačkih turnira sa velikom lakoćom) je sada postao (nesrećna i frustrirana) MTV zvezda koja žive relativno lagodnim životom i zarađuje u kaskaderskim šou tučama, kao i razbijanju automobila (direktan naklon bonus nivou iz “Street Fighter II” igre), a jedini pravi prijatelj i menadžer mu je komični Dan Hibiki (inače, i on je bio nesupešni učenik učitelja Goukena). Iznenada, pojavljuje se misteriozna Čun Li, koja kaže da njen gazda M.Bajson (inače, vođa opasne kriminalne organizacije) organizuje drugi veliki turnir (Second World Warrior Tournament) i da želi da i on učestvuje, a poziv će dobiti i njegov nekadašnji brat Rju. Ken pristaje iz samo jednog razloga – da pokaže svetu (i Rjuu) da je najbolji borac tako što će osvojiti turnir. Međutim, pravi motiv M. Bajsona nije da pronađe najboljeg borca, već da izvuče Rjua iz “ilegale”. Naime, M.Bajson je opsednut idejom da razvije svoje mistične moći (Psycho Power) i uveren je da upravo Rjuove mračne (Dark Hadou) moći koje potiskuje će mu pomoći da ih do kraja usavrši. Rju, inicijalno, nije planirao da prihvati učešće na turniru, ali kada mu je Akuma poslao poruku da će, ako ne bude učestvovao, ubiti pobednika turnira, iz straha za Kenov život, Rju se priključuje, iako zna da njihov susret posle toliko godina neće biti prijatan.
I tako, u gradu Metrolao se okuplja razna živopisna ekipa boraca, ali nisu baš svi došli samo sa motivom da se takmiče, već bi neki i da uhvate Bajsona za gušu zbog neraščišćenih računa…
Realno, radnje skoro i da nema, ali ako uzmemo da je insipiracija za ovaj film radnja igre “Street Fighter II World Warrior” (koji tek otvara vrata Street Fighter univerzuma, gde se kasnije detaljno razrađuju i likovi i razne komplikovane radnje), nekako i nije iznenađenje da je radnja šupljikava, pogotovo jer nema veze sa ranijim ekranizacijama.
Vizuelno, film je ljubavno pismo svima koji su nostalgični za 90-im godinama. Šarenilo boja i kostima, MTV vibe, pa i pojavljivanje proizvoda 90-ih (Jolt Cola i Bugles čips, na primer) i ta neka retro energija su tu. Kostimi likova su verno preneseni iz igre, sa sve specijalnim efektima. Gledati u IMAX formatu je vizuelno bombona, kao da je video igra sa aparata oživela.
Ali animirane sekvence… Svi flešbekovi Rjua i Kena (kao i Čun Li) su prelepa ručno crtana 2D animacija studija “Titmouse” u stilu anime filmova devedesetih (inspiracija je očigledno nađena u kultnim naslovima „Akira“ i „Ghost in the Shell“). Film otvara upravo animirani prolog iz 1987: prvi World Warrior turnir i borba Rjua protiv Sagata. I izgleda sjajno!
Muzika ništa ne zaostaje za vizuelnim elementom. Na muzici su radili ljudi koji su doktorirali retro muziku uvijenu u modernu oblandu kroz sjajnu seriju “Cobra Kai”. Naravno, tu su i legendarne (obrađene) numere iz same igre, kao i neke moderne numere (jedna od njih se zove “Negative Edge” i verujem da će fanovi prepoznati značenje)… Ali onda kreće jedan mali retro-džuboks: „What’s Up“ (4 Non Blondes), „It’s Raining Men“, „Come Out and Play“, pa čak i „Who Let the Dogs Out“.
Akcija je vrhunska… i realno je ona razlog zbog čega ste došli u bioskop, i film je isporučuje bez greške. Koreografija je uglavnom čista i pregledna, a hadouken, shoryuken, Bajsonova psiho moć (kao i mnogi drugi napadi) stižu uz glasne povike, kao u igri! Od tuče u hotelu, baru, na ulici i samom zatvoru do turnira, publika će uživati. I jedno vam bude žao što ceo film nisu samo borbe.
Režiju potpisuje Kitao Sakurai (čovek iza Netflix komedije „Bad Trip“ i „The Eric Andre Show“), a to se oseća od prvog kadra: ovo je akcioni film koji razmišlja kao komedija. “Capcom” je koproducent, a među producentima je i Takayuki Nakayama (režiser veoma hvaljene igre “Street Fighter 6”).
A glumačka postava…kao da da ju je izgleda sastavljao neko ko je odrastao uz arkade.
Endru Kođi kao Rju – mada možda ne izgleda previše vizuelno kao lik iz igre, ova glumčina (fenomenalan u seriji “Warrior“) je odlično”skinuo” ponašanje stoika Rjua, mirnog, a na trenutke i ranjivog ratnika kojeg muče ozbiljni demoni (koji u jednom trenutku i izbijaju na površinu, a Kođi tada ozbiljno menja svoje ponašanje, to jest glumu).
Noa Sentineo kao Ken – mada su mnogi smatrali da ovaj glumac (koji je bio prvenstveno poznat po romantičnim komedijama, mada je imao i jednu superherojsku rolu u filmu “Black Adam”) nije dobar izbor za ovu ulogu, izgleda da je uspeo da opovrgne sve skeptike. Njegov Ken je impulsivan, razmetljiv, na momente razmažen i nezreo (a na momente smotan i pomalo blentav) momak velikog i dobrog srca koji, u stvari, duboko u sebi veruje da nije dovoljno dobar borac…ali kao što smo otkrili, zna i sasvim brutalno da se bori. Glumac se pride i fizički dobro spremio za ovu ulogu, tako da fanovi ni ovde nemaju zamerke.
Kalina Liang kao Čun Li – za mnoge fanove i zvezda filma. Realno, kako uputiti bilo kakvu kritiku glumici koja se posvetila rigoroznim treninzima i ishrani da bi joj butine porasle 6.5 cm, da bi fizički verodostojno predstavila Čun Li iz igre (inače, upravo prepoznatljivu po snažnim nogama). Njena Čun Li je oštra i ljuta, ali opet veoma iskrena. I zna da se bije…i to veoma, veoma ozbiljno. A sve sa nekim neodoljivim šarmom.
David Dastmalčijan kao M.Bajson – pred ovim glumcem je isto bio veliki izazov. Jedna od retkih svetlih tačaka “SF” iz 90-ih je bio pokojni Raul Hulija, koji je na šekspirovski način dočarao narcisoding vojnog autokratu. Ovaj M.Bajson je baš kao i onaj iz anime naslova – fašističko-autokratski diktator sa odsustvom empatije, sa svojim čudnim seksualnim fetišima i opsednut Rjuom (ali oni koji poznaju SF univerzum, znaju razlog njegove opsesije ovim borcem). Ponaša se kao težak sebični i egocentrični gmaz koga biste najradili tukli vrećom krompira…i to je upravo nekako ono što i deluje kao M.Bajson. Doduše, ako se bude snimao nastavak, glumac neće moći da prođe sa trenutnim fizičkim izgledom (za ovaj film može da prođe zbog radnje), jer je i M.Bajson u serijalima predstavljen kao grmalj, i moraće da se posveti i fizičkoj transformaciji.
Drugi su imali manju minutažu, ali ih vredi spomenuti.
Džejson Momoa kao Blanka – njegov Blanka se pomalo glupira i deluje naivno, a sa druge strane ima i elemente emocionalne dubine. Neočekivano, ali ne i loš pristup u ovom slučaju. Momoa deluje kao da se baš zabavljao na snimanju ovog filma.
50 Cent kao Barlog – jednostavno rečeno, može. I sasvim liči na svoju igračku verziju.
Vidjut Džamval kao Dalšim – znači, glumac fizički liči na Dalšima, ponaša se kao Dalšim i zvuči kao Dalšim. Ovaj lik je, jednostavno, Dalšim. Plus, ovaj bolivudski glumac je prilično popularan po akciono-borilačkim filmovima (a i ne bio kad se od malena bavi drevnom borilačkom veštinom kalaripajit) i za prvi debi u Holivudu (čak iako je bio 15-ak minuta), ostavio je dobar utisak.
Kodi Rouds kao Gajl – mnogima znan iz WWE sveta. Urnebesnih par minuta. Počevši od frizure koja je preneta iz igre. Neočekivano, njegova verzija Gajla nije ozbiljan američki vojnik, već neko ko prosipa loše fore. I iz nekog razloga to funkcioniše. Ne znam zašto, ali funkcioniše.
Džo „Roman Reigns“ Anoai kao Akuma – još jedna poznata WWE zvezda. Mada nije vizuelno podsećao na verziju iz igre, njegova stamena i zastrašujuća pojava i udarci koji su izgledali baš moćno, uspeli su uspešno da prenesu demonsku prirodu lika kojeg je predstavljao.
A spomenućemo i Endru Šulca kao Dana Hibikija (u SF serijalu uvek predmet sprdnje, što je Šulc dobro preneo, ali i lepo ubacio taj element prijateljstva i lojalnosti prema Kenu), Orvila Peka kao Vege, Olivijera Rihtersa kao Zangifa, Hirokija Gota kao E.Honda (scena obračuna Honde i Rjua u sauni je sjajna, koliko i komična), UFC borca Aleksander Volkanovski kao Džo, Erik Andre kao ludi Don Sovaž, Mel Džarnson kao psihotična Kami (ako se ne varam, u SF hronologiji joj je ispran mozak), kao i Rejna Valandingem u ulozi Džuli (inače, ova trinaestostruka tekvondo šampionka je pobrala simpatije publike kao Zara u šestoj sezoni serije “Cobra Kai”). A simpatičan detalj je i da je Don Li (u animaciji) pozajmljivao glas Kenovom i Rjuovom učitelju, Goukenu.
Kritičari VS publika
Ovo zaslužuje da dobije mali podnaslov.
Metacritic: kritičari 44/100, a publika 6.7/10
Imdb: generalna ocena 6.2/10
Rotten Tomatoes: kritičari 40%, a publika 79%
Odstupanja su drastična.
Najiskrenije, mislim da su kritičari ozbiljno potcenili ili promašili film. Ajde da razbijemo neke mitove:
Izgleda da je za neke kritičare film pomalo glup i detinjast…govorimo o franšizi koja sledeće godine puni 40 godina, a ima zelenog lika iz džungle koji ispušta strujne napade, jogija koji bljuje vatru i može da izdužuje ruke i noge, borca koji ispušta energetski napad u stilu kamehameha, sumo borca koji rafalnim napadom ruke može da udari nekoliko metara ispred sebe…da nastavim dalje? Urađena je realna verzija sa Van Damom i svi znamo kako je taj film sahranjen.
Fokus je na tuči…kao i svi Brus Lijevi filmovi ili Van Damovi “Bloodsport” ili “The Quest” (koji se bukvalno vrte oko turnira). Štaviše, šteta za film što nije bilo više borbe.
Seksističke i neprimerene šale…film je smešten početkom 90-ih. Ljudi su tada bili rezilijentniji i nije ih vređala svaka fora ili su se osećali prozvanim, pomirite se sa tim.
M.Bajson je fašistički fetišistički perverznjak…isto kao da ste napisali da je Hanibal Lektor psihopata…to je činjenica, tako je lik zamišljen.
Ken Masters deluje kao klovn…pa, on i jeste bogati razmetljivi Amerikanac koji voli kameru i pažnju, pogotovo kao mlađi borac.
Ali, film ima i mane, čak i za mene kao fana:
Priča – jeste mlaka, a mislim da je toga bio svestan i Kitao Sakurai, pa je zbog toga ubacio Akumu od starta i spojio dve priče u jednu. Zatim, mislim da smo trebali da dobijemo malo i istoriju i dublje motive boraca za učešće na turniru.
Nedovoljan fokus na turnir – mislim da filmovi kojima su centralna tema neki borilački turniri često ne osećaju “sigurnost” da posvete više minutaže borbama. Ali, ovaj film se baš zove “Ulična borba” i ima neobične borce sa neobičnim stilovima borbe, i mislim da bi publika volela da vidi više koreografisane akcije. Film traje skoro dva sata, smeo je da sebi dozvoli više borbe.
Humor – nekada pogađa u centar, nekada je simpatičan, ali neretko i promaši i prođe bez efekta kod publike.
Previše boraca, a premala minuta za borbu – Gajl se skoro i ne bori (GDE JE SONIC BOOOOM!!!), Akuma tek dobija par minuta u završnici, Rju je dobar deo filma po strani, a Dalšim i Kami su trebali da dobiju više scena borbe.
Montaža – iskren da budem, imam osećaj da je dobar deo materijala isečen da bi sve stalo u dva sata, jer često prelazi između scena znaju da budi iznenadni i pomalo neočekivani. Ako je u plan neki Director’s Cut, to bi bila lepa vest.
Otvoren kraj – film je jednostavno ostavio previše pitanja otvorenim koji bi nastavak mogao da objasnim. Pretpostavljam da je studio rešio da se kocka i nada se dovoljno uspešnoj zaradi da ima motiv da radi nastavak filma.
Svemu u svemu, “Street Fighter” (2026) možda nije veliki da uđe u anale filmske istorije… ali je vraški zabavan film. Smeje se sam sebi pre nego što to uradite vi, i baš zato mu možete oprostiti dosta “rupa”. Kostimi su verni igri, a specijalni udarci se izvode uz glasno izgovorena imena, baš kao iz zvučnika arkadnog automata. Borci primaju vatrene lopte i padaju na automobile, pa ustaju kao da im se samo istrošio deo energetske trake (HP). Film je preporuka za sve koji su lomili džojstike devedesetih, za ljubitelje akcionih komedija i za svakoga ko želi dva sata čiste zabave uz kokice – po mogućstvu u IMAX sali (vredi).
I da, film šije za par koplja “Mortal Kombat II”…svaka čast Karlu Urbanu, ali on, jadan, je sam morao da nosi skoro ceo film.
Ocena: 3.5/5 (možda bih povećao i za 0.25, ali treba zadržati i objektivnost koliko je moguće)
Vredi tvog vremena: odrastao si uz “Street Fighter” video igre, želiš da zaboraviš da su prethodna bioskopska SF izdanja ikad postojala, želiš da se opustiš u dobru zabavu, nostalgičan si za 90-im, voliš dobru akciju, želiš da najzad vidiš uspešnu adaptaciju jednu video igre na filmskom platnu, odjednom si postao veliki fan Kaline Liang…
Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic
Premijera: 2026. godina
Format: Film
Trajanje: 119 minuta
Gde gledati: za sada u bioskopu (preporuka u IMAX formatu)
