Odmah da vam otvoreno kažem na početku…postoji velika verovatnoća da vam neće biti svejedno dok čitate knjigu „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“.
Jer zadire u zaista ozbiljnu tematiku.
Lindzi Gibson je klinički psiholog koja se specijalizovala za individualnu psihoterapiju sa odraslom decom emocionalno nezrelih roditelja. S obzirom da živi i radi u Americi, uopšte ne sumnjam da se žena „razbija“ od posla. E sada, ona je rešila da svoje znanje, istraživanja i praksu podeli sa nama da bismo možda bolje razumeli naše roditelje, a i nas kao trenutne ili buduće roditelje.
Postoji velika verovatnoća (pogotovo kada se uzme u obzir ovo podneblje i kroz šta su narodi u regionu sve prošli decenijama unazad) da ste odrastali uz jednog (ili oba) emocionalno nezrela roditelja. I da ste kroz odrastanje često osećali nekakvu „prazninu“, bes, usamljenost, frustraciju ili osećaj napuštenosti. Pokušavali biste da se „otresete“ tog osećaja ili su vam ga možda drugi (tj. roditelji i okolina) „otresli“ stavom „šta se buniš, imaš krov nad glavom, očvrsni, ne budi šonja, u moje vreme je bilo gore, današnje generacije sve nešto metiljavo/slabo, vidi onoga kako se izborio, itd itd…“
Međutim, u mom susretu (tj. radu sa ljudima), primetio sam (kao i, hvala Bogu, mnogi drugi) da ljudi veoma često svoje obrasce ponašanja i stavove prenose iz jedne (emotivne) veze u drugu, iz jednog posla u drugi. I onda u jednom trenutku shvate da su u konfliktu sa sobom. Prepoznaju da se ponašaju kao svoji roditelji (iako osećaju da tako ne treba da se ponašaju i da im to samo šteti u odnosu sa drugima) ili da uopšte nisu sigurni kako treba da se ponašaju (kao da su „rastrzani“ ili „zaglavljeni“).
E sada, činjenica je da ne postoji škola za roditelje. Nema pravila, sve je praksa i pomozi Bože da dete ispadne koliko-toliko normalno. Roditelji će (uglavnom) pokušati da urade najbolje što mogu (ako su normalni i zreli).
Ali isto tako, dete nije biralo da se rodi. A ako je već došlo na ovaj svet, nekako deluje logično da je obaveza roditelja da svoje „demone prošlosti“ ili ostavi „po strani“ (lakši, ali ne preterano ispravan put) ili da ih porazi (teži, ali konačan pristup) i da učini sve što može da omogući da dete sazre u samostalnu i zrelu individuu, koja može da misli svojom glavom i da, na osnovu svog znanja i iskustva (kombinovanog sa znanjem i iskustvom svojih roditelja i okoline…a ako je mudro, i konstantnim učenjem) vuče najbolje poteze u budućnosti. A jedan od elemenata malopre pomenute zrelosti je i „emocionalna zrelost“.
I ono što volim da dodam, „deca se ne prave u fabrici pa da izlaze sva ista sa proizvodne trake i da se sva isto ponašaju, zbog toga je, bar meni, često idiotski pristup u roditeljstvu konstantno upoređivanje sa drugom decom (koja, pride, imaju drugačije roditelje i odrasla su u drugačijem okruženju)“. Isto volim i da dodam da, „proces pravljenja dece se ne zove „kloniranje“ sa razlogom, zato je idiotski da roditelj očekuje da dete bude isto kao on, oseća isto kao on i razmišlja isto kao on kad odraste“.
Slobodno recite da sam naivni idealista i romantičar i da je sve to lepo u teoriji, a praksa je drugo. Država, posao, nema se dovoljno para, deca ne slušaju, „u moje vreme nije bilo maženja i paženja i šta mi fali“ (ispostavi se da takvim osobama je mnogo štošta falilo), „škola je bitna, pa sve ostalo“, „ja se žrtvujem za ovu porodicu“ i tako dalje i tako bilže…
„Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“ je knjiga koja je sada bitnija nego ikada da se pročita. Ne sumnjam da, ako su vam roditelji rođeni u periodu, na primer, 1930 – 1960 (pa i 70-e), i još ako ste živeli u manjem mestu (što nije uvek presudan faktor) i bili skromnijih finansijskih mogućnosti (isto ne uvek presudan faktor), da ste iskusili nekakvo (emotivno) razočarenje u svoje roditelje (ili jednog od njih) koje je posle prilično definisalo vaš pristup ljudima, izazovima i uopšte životu (imajte na umu, posebna je priča ako ste doživljavali, daleko bilo, fizičko i teško psihičko zlostavljanje). Ova knjiga će vam možda dati priliku da malo pronađete „mir sa sobom“ i da vam razjasni neke stvari u ponašanju vaših roditelja.
Isto tako, ako ste pripadnik kasnije (to jest, mlađe) generacije i već ste roditelj (ili planirate da budete), ova knjiga će vas možda „trgnuti“ u smislu koje (emotivne) greške da izbegnete u odnosu sa vašom decom, ali ujedino i sa vašim emotivnim partnerom.
To jest, „da prenesete vrline predaka, a njihove „demone prošlosti“ da ostavite u prošlosti“.
„Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“ je podeljena na deset poglavlja:
- Kako emocionalno nezreli roditelji utiču na život svoje dece u odraslom dobu
- Kako prepoznati emocionlano nezrelog roditelja
- Kako izgleda odnos sa emocionalno nezrelim roditeljem
- Četiri tipa emocionalno nezrelih roditelja
- Kako različita deca reaguju na emocionlano nezrelo roditeljstvo
- Kako je to biti osoba koja vrši internalizaciju
- Slom i buđenje
- Kako izbeći upadanje u zamku emocionalno nezrelog roditelja
- Najzad oslobođeni od uloga i fantazija
- Kako prepoznati emocionalno zrele osobe
Kao što već možete da primetite iz naslova poglavlja, ova knjiga se ne zajeb**a sa uopštenom teorijom i pokušajem da bude feel good knjiga, već od samog starta gađa u centar i obrađuje prilično škakljive (i za mnoge bolne) teme.
„Emocionalna usamljenost potiče od nedovoljne emocionlane bliskosti sa drugim ljudima. Ona može početi u detinjstvu, usled emocionalne neprimećenosti od strane vaših roditelja, previše zaokupljenih sobom, ili se može javiti u odraslom dobu kada se izgubi emocionalna povezanost. Ukoliko je to osećanje prisutno tokom celog života, to ukazuje na verovatnoću da kao dete niste dobili dovoljan emocionalni odziv.
Odrastanje u porodici u kojoj su roditelji emocionalno nezreli jeste zapravo samotno iskustvo. Ti roditelji mogu izgledati li se ponašati sasvim normalno, brinući za fizičko zdravlje svog deteta i obezbeđujući mu obroke i sigurnost. Međutim, ako ne uspostave čvrstu emocionalnu vezu sa svojim detetom, kod deteta će se pojaviti praznina, tamo gde je mogla da bude istinska sigurnost.
Usamljenost usled osećanja da ste nevidljivi drugima je fundamentalna bol, jednako kao i fizička povreda, samo što se spolja ne vidi. Emocionalna usamljensot je nejasno i lično iskustvo, koje nije lako primetiti ili opisati. Možemo to nazvati osećanjem praznine, kao da ste sami na svetu. Neki ljudi su ovo osećanje opisali kao egzistencijalnu usamljenost, ali tu nema ničeg egzistencijalnog. Ako to osećate, znači da potiče od vaše porodice.“
Šta kažete, duboka misao izvučena iz knjige?
Ovako započinje već prvo poglavlje…
Bum i kroše od samog starta, direktno.
Tako u prvom poglavlju ćemo videti šta je emocionalna bliskost, a šta usamljenost (i kako se deca nose sa njom), zašto se prošlost ponavlja, ili zašto osećamo krivicu zbog toga štro nismo srećni. A tu je i osećaj zarobljenosti zbog brige o roditeljima. Ili kako usled roditeljskog odbijanja nam je samopouzdanje nisko. A videćemo i kako mnogi ljudi kriju usamljenost pod uspehom kao odrasle osobe.
Drugo poglavlje se bavi definisanjem zrelosti, kao i koje su to osobine ličnosti koje se povezuju sa emocionalnom nezrelošću. Tu je i tema zašto ima toliko emocionalno nezrelih roditelja, kao i koji su to dublji efekti emocionalnog zatvaranja. Knjiga će se dotaći koja emocionalna ograničenja stvaraju nepotpun (emocionalni) razvoj, kao i koliko je, u stvari, velika razlika u kvalitetu misli emocionalno zrele i nezrele osobe.
Treće poglavlje nam prikazuje kako izgleda odnos sa emocionalno nezrelim roditelljem (otežana/nemoguća komunikacija, podstiču bes, koriste se „emocionalnom zarazom“, ne bave se emocionalnim radom, teško se emotivno daju, odupiru se popravljanju odnosa, fokusiraju se na mirroring, njihovo samopuzdanje zavisi od povinovanja deteta, percepiraju ulogu roditelja kao svetu, bitna im je upletenost, a ne emocionlna bliskost, kao i da imaju nedosledan osećaj za vreme).
Četvrto poglavlje nam opisuje svaki od četiri tipa emocionalno nezrelih roditelja (emocionalan, motivisan, pasivan i hladan).
Peto poglavlje je posebno važno, jer nam objašnjava poreklo isceljujućih fantazija koje imaju deca, kao i kako one utiču na veze u odraslom dobu. A onda se dotiče i kako razvijamo self-ulogu (iliti „maske“ da bismo funkcionnisali u porodici) i kako roditelji utiču na njen razvoj. Autor će nam zatim objasniti dva stila suočavanja sa emocionalno nezrelim roditeljima (internalizacija i eksternalizacija).
Šesto poglavlje se bavi osobama koje internalizuju i njihovim osobinama (perceptivnost, jake emocije, snažna potreba za povezivanjem, jak instintinkt za istinskim interakcijom, stid zbog potrebe za pomoći, osećaj da su „nevidljivi“, često ne prepoznavanje zlostavljanjanja kao nešto što se zaista desilo, obavljaju većinu emocionlanog rada u vezama).
Sedmo poglavlje analizira šta je istinski self (naša prava priroda) i šta je što „ono“ zaista želi od nas i kako da ga probudimo u sebi. Takođe razjašnjava da je nekada potrebno buđenje gneva, da brinemo o sebi, da prestanemo sa idealizovanjem drugih, kao i da probudimo naše jake strane i vrline i nove setove vrednosti.
Osmo poglavlje se bavi izbegavanjem da se upadne u razne zamke emocionalno nezrelih roditelja. Deca (kao i kada postanu odrasli) često fantaziraju da će se roditelj(i) promeniti, a onda spoznaju da moraju da promene svoja očekivanja od roditelja i razviju nove metode za održavanje (koliko-toliko) funkcionalne veze (distancirao posmatranje, pristup koji procenjuje i uvažava zrelost druge strane, izlazak iz stare self-uloge).
Deveto poglavlje nam objašnjava koji su to porodični obrasci koji sputavaju decu. Takođe, potvrđuju da je u redu imati slobodu da budete nesavršeni (i prvenstveno čovek), da imate svoje iskrene misli i osećanja, da imate sasosećanje prema sebi, da delujete u svoju korist, slobodno se izražavate, i da, ako treba, postavite granice, pa i da obustavite kontakt ako je potrebno. U redu je da imate slobodu da starim vezama pristupite na nov način, kao i da ne želite ništa od svojih roditelja.
I, za kraj (deseto poglavlje), kako prepoznati emocionalno zrele osobe, – realistične osobe od poverenja, koje poštuju i pokazuju spontani reciprocitet i receptivne su.
I kroz sva ova poglavlja, autor će navoditi mnogobrojne primere iz prakse (tj. njenog rada sa raznim klijnetima), kao i razne praktične vežbe za koje će vam neretko trebati samo par minuta vremena ili eventualno papir i olovka.
Kada je u pitanju knjiga „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“, nekako ne osećam potrebu da ulazim puno u nekakvo mudrovanje kao zaključak. Već sam rekao neke svoje misli na početku, i ne bih se previše raspisivao na ovom blogu na ovu temu (možda na jednom drugom u skorijoj budućnosti 🤫).
Knjiga je zaista laka za čitanje. Svako od 10 poglavlja (knjiga ima nekih 230 strana) je napisano jednostavnim jezikom, bez mnogo uplitanja u stručne termine, tako da i osobe bez nekog poznavanja psihologije mogu lako da prate tok knjige. U stvari, jedini preduslov za ovu knjigu jeste da ste otvorenog uma i voljni da se suočite sa potencijalno nezgodnim otkrovenjima koja se tiču obrazaca ponašanja vaših roditelja (a najverovatnije i vas).
Na kraju krajeva, „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“ nemaju za cilj da vam daju municiju da sada možete da možda upirete prstom u svoje roditelje i kažete im „aha, evo dokaza da ste vi krivi što sam ovakav (loš, slab, kukavica, nesiguran, tužan ili nešto šesto)“. Sve i da (možda/verovatno) jesu krivi, bolna je istina da vam ova knjiga neće vrati izgubljeno vreme. Ali će vam dati potrebna objašnjenja i alate kako da se postavite nadalje. Takođe, neće vam biti opravdanje ako ste se ponašali prema roditeljima kao Antihrist, a sve vam je bilo ispunjeno i na materijalnom i intelektualnom i duhovnom i emocionalnom planu.
Ali isto tako ne daje opravdanje (emocionalno i intelektualno sposobnim) roditeljima da sebe pravdaju sa „ja sam takav“. To opravdanje mogu za sebe da „iskoriste“ samo oni roditelji koji nemaju emocionalne i(li) intelektualne sposobnosti da prepoznaju svoje (loše) ponašanje prema deci (i supružniku) i nisu voljni da rade na sebi. Ali, oni su već sami sebi dovoljno teški, i zato je ova knjiga potencijlano veoma korisna zbog alata u njoj koje možete da iskoristite da se nosite sa takvim osobama.
I zato je ova knjiga, na neki način, opomena za (sadašnje i buduće) roditelje da ima istine u onome „sve polazi iz kuće“ i da „ne treba dozvoliti da nam ulica vaspitava decu“. Ali, upravo ovo „sve polazi iz kuće“ podrazumeva da ste kao roditelj(i) postavili zdrave osnove u svojoj porodice. Porodica u kojoj dominira narcisoidni, agresivni (ili pasivni) i(li) bezosećajni roditelj(i) gde je bitnije da se zadovolji interes JA (kao pojedinac) a ne MI (kao porodica) nije funkcionalna porodica i sasvim je izvesno da (u najvećem broju slučajeva) nije plodno tle da se dete razvija u (emocionalno) zrelu individuu. Jer onda će ulica lako da uzme takvu osobu „pod svoje“.
A to je ono što ne želimo, zar ne?
I zato je ova knjiga momentalno završila ne samo na mojoj „specijalnoj polici“, već i postala deo literature u mom radu sa ljudima.
I zbog toga „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“ zaslužuje apsolutnu preporuku.
A ti, dragi čitaoče, da li si možda prepoznao iz teksta neke obrasce ponašanja kod sebe ili svojih roditelja? 🙂
Cena knjige: Finesa | Delfi | Vulkan
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Audible | Bookdepository | Waterstones
