47 ronina

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

„47 ronina“ – Susumu Katagava

 

Vreme je da se vratimo jednoj od mojih omiljenih tema, a to je Japan, i to doba samuraja. Može?

IKIMASHO! 😀

„Akō incident“ (赤穂事件, Akō jiken) je jedan od onih famoznih događaja koji su ostali zapisani u (ne samo u japanskoj, već i svetskoj) istoriji. Priča o časti i lojalnosti 47 ronina, pa makar i po cenu svog života. Jedna od glavnih odlika (vrlina) samurajske klase.

Priča počinje 1701. godine. Daimjo (za one koji nisu upoznati sa terminom, približan opis bi bio veliki i moćan feudalni gospodar) Asano Naganori mora da prisustvuje ceremonijama u šogunovom dvoru u Edou i uopšte ne uživa u tome (šogun je tada u Japanu bio vojni, ali i de facto vladar, a car je više uživao religijsku/božansku i simboličku moć…naravno da je moralo sve da bude komplikovano kada je u pitanju vlast, a niko nije spreman da je se odrekne). Najviše od svega ima muke sa „majstorom ceremonija/protokola“ (kōke) Kirom Jošinakom koji je, iako uživa šogunovo poverenje, korumpirano i pokvareno đubre kome je duša podjednako crna kao i farba koju stavlja na zube (što je tada bila moda). Iako relativno imućan, Kira voli da mu se za tutorstva ceremonija „tutne“ koji dinar u džep. Gospodaru Asanu se uopšte ne sviđa ta ideja (kao što mu se ne sviđa ni sâm Kira kao čovek) i trudi se da toleriše njegova šarmiranja, nabeđivanja, pa i uvrede koje mu ovaj upućuje, u želi da se što pre završe ceremonije i da se vrati u svoju provinciju.

Međutim, na dan kada su započete ceremonije i svakog trenutka je šogun Tokugava Cunajoši trebao da se pojavi, Kira je preterao sa svojim provokacijama i uvreda (iako je početak 18. veka, koliko samouvereni idiot treba da budeš da feudalnom gospodaru, koji je pride naoružan, spomeneš da bi umesto para prihvatio i njegovu suprugu za „donaciju“), da je gospodar Asano potegao mač na Kiru i samo ga malo ogrebao po ramenu. Da nije bilo okolnih gospodara koji su priskočili da spreče gospodara Asana da dovrši posao, Kira bi najverovatnije nastavio da bude majstor ceremonija u paklu (iako se posle ogrebotine preturio kao da je mrtav).

Baš u tom trenutku se pojavljuje šogun i svi su se sledili, jer su znali šta je sledeće u skladu sa rigoroznim zakonima. Gospodar Asano je morao da počini sepuku (znate ovo i pod izrazom „harakiri“), njegov zamak je konfiskovan, porodica (tj. supruga) poslata roditeljima, brat u zatočeništvu. Ono što je potrebno spomenuti, sa smrću gospodara Asana (i odlukom da njegova porodica više ne može da upravlja zamkom), verni samuraji klana Asano su morali da postanu ronini (samuraji bez gospodara) i da se snađu kud koji.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Međutim, jedna grupa nekadašnjih samuraja klana Asano, na čelu sa glavnim vazalom klana, samurajem Oišijem, nije mogla moralno da prihvati ovu odluku, pogotovo posle saznanja da je korumpirano i ljigavo đubre Kira i dalje živ („Al’ga izvređa, zvuči k’o naslov nekog Šešeljevog romana“-prim.podsvesti). I odlučili su da osvete svog gospodara. Bolja je i časna pogibija za osvetu (ili sepuku) nego sraman život.

Od ovog trenutka, radnja romana „47 ronina“ je prvenstveno fokusirana na Oišija, kao „glavu operacije“. Uz pomoć nekolicine vernih samuraja-ronina (Kataoka, Hara, Horibe, Jošida i drugi), više od godinu dana je pripremao teren za osvetu.

Međutim, put do osvete uopšte nije bio lak. Oiši i družina su morali da se razdvoje i da pronađu način da komuniciraju na velikim udaljenostima dok čekaju pravi trenutak, iz prostog razloga što je Kira strahovao da će biti predmet osvete, pa se stalno krio na dvoru (a posle bio pod zaštitom moćnog gospodara Uesugija zahvaljući porodičnim odnosima) i insistirao da špijuni stalno drže pod prismotrom Oišija i sve što čini.

Oiši je morao da se pripremi na velike žrtve zbog ove osvete. Da bi zaštitio porodicu, odlučio je da se zvanično razvede od svoje žene (sin Ćikara je rešio da prati svog oca na putu osvete gospodara), da taktički putuje i zamaskira trag špijunima, da pronalazi način da komunicira sa svojim saborcima, a sve u cilju da sa strane deluje da su nekadašnji samuraji klana Asano mirno prihvatili svoju realnost i da pokušavaju da žive neke svoje jadne živote, bez razmišljanja o osveti. Oiši je išao toliko daleko u maskiranju svoje situacije da se jedno vreme ponašao kao pijanac i zgubidan koji dosta vremena provodi po „četvrtima za zabavu“ (sve ono čega se pravedni i disciplinovani Oiši uvek grozio i smatrao nečasnim ponašanjem za samuraja). Ko bi rekao da će neplanirano spoznati i trenutke sreće i ljubavi, uz misterioznu gejšu, po imenu Okara…

I kada je došao trenutak za osvetu, potpise je na kraju stavilo samo 47 samuraja, sada ronina.

 

47 ronina 47 ronin susumu katagawa samurai samuraji Ako Asano Oiši Oishi Kira

 

Svi (dobro, skoro svi) znaju kako se završila avantura 47 osvetnika. Za one koji ne znaju (ili bi želeli da se podsete), neka pročitaju roman „47 ronina“ 🙂

Kao što je spomenuto na početku, osveta 47 ronina je istinit događaj koji se desio početkom 18. veka. To je period kada Japan potresaju nemiri. Šogunov dvor u Edou (današnji Tokio) je leglo raskoši i korupcije. To je period kada cvetaju kvartovi zadovoljstva (pogotovo u Kjotou, koji kao da nije svestan bede i gladi naroda). Trgovci, mada staleški i dalje „niži“ sloj, počinju finansijski da jačaju, kao i umetnost (tada se pojavljuju i pozorišta za običan narod). Seljaci kubure pod pritiskom ogromnih poreza. Plemstvo i sveštenstvo još nekako i đene-đene se snalaze i opstaju. Ali, nedostatak ratova i sveopšta dekadencija i degenracija društva najteže padaju ratničkom staležu – samurajima, koji polako počinju da gube svoj smisao i kojima njihov kodeks, koji je predstavljao njihov simbol moći, sada postaje jedna vrsta tereta.

I u takvom vremenu se desio ovaj ozbiljan incident, koji je i velikog šoguna doveo u zakonski i moralni ćorsokak…da li je ovih 47 ratnika bilo, u stvari 47 zločinaca koji su izvršili krivično delo ubistva ili 47 časnih boraca koji su ispoštovali tradiciju i drevna učenja samurajske klase i osvetili svog gospodara, koji je morao da izgubi svoj život zbog korumpiranog dvorskog oficira. Narod je i tada njih smatrao za nove heroje Japana, a i očigledno je i istorija potvrdila svoje.

 

Samurai

 

Roman Susumu Katagave je dopadljiv i trudi se da događaj opiše što je verodostojnije moguće (naravno, mnogi detalji ovog događaja će uvek ostati „u magli“ i biti podložni raznim interpretacijama, a i veliki deo radnje romana je ispričan iz Oišijeve perspektive). Sa jedne strane zadržava neku pragmatičnost i jednostavnost, a sa druge strane su događaji prošarani dopadljivim opisima, kako gradova, tako i prirode i ljudi.

Osveta 47 ronina je bila opisana u raznim knjigama, pozorišnim predstavama, stripovima, serijama i filmovima (ukljčujući i fantasy varijantu sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi…ali o tome drugom prilikom 😉 ), tako da bi bilo šteta da se malo ne upoznate sa ovim delom, čak i ako niste neki ljubitelj japanske istorije ili samurajskog perioda uopšte.

A za japanofile…pa, znate i sami šta vam je činiti. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš osvetu 47 ronina? 🙂

 

 

Cena knjige: Tanesi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Prodavačica

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

„Prodavačica“ – Sajaka Murata

 

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog  za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

 

 

 

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:
Categories:

Profesorova tašna

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

„Profesorova tašna“ – Hiromi Kavakami

 

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi  (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

 

 

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:
Categories:

The Last Samurai

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

“Sanjao sam…vodio sam malu armiju velikih ratnika. I moji vojnici su ušli u veliku bitku. Jedan od protivnika je bio i tigar, koga su sa svih strana opkolili moji veliki ratnici. Međutim, ranjena zver je pokazivala srce pravog samuraja, toliko snažno, da nije jedan od mojih ratnika nije mogao da joj priđe. Taj tigar je bio nešto mnogo više…”

 

Kao što je „Equilibrium“ jedan od mojih omiljenih filmova iz kategorije „top 10“ koje odgledam svake godine, tu takođe spada i „The last samurai“ („Poslednji samuraj“). Šta ćete, lokacija je Japan, tu su i samuraji i epske avanture. Ko šiša Tom Kruza! 🙂

Upoznajte Nejtana Algrena, nekada čuvenog kapetana armije SAD. Sada je po zanimanju pijandura i sarkastično govedo u prevremenoj penziji, koji dane provodi u opijanju i proživljavanju svojih trauma zbog zverstava koje je počinio u vreme ratova vojske SAD sa Indijancima, tako da sada živ(otar)i sa duhovima svoje prošlosti.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

„Mali, imaš dva’est dinara za pivo, samo dva’est dinara mi treba…“

 

U međuvremenu, kapetan Algren je dobio ponudu od svog nekadašnjeg komandanta (koji je jedno neopevano đubre koga Algren mrzi iz dna duše) da obučava novoformiranu imperijalnu japansku armiju, zajedno sa svojim prijateljem narednikom Grantom, vojnim strategijama i načinu korišćenja vatrenog oružja, a sve to pod pokroviteljstvom japanskog biznismena Omure. Gospodin Omura međutim, nije toliko divna mica kao što izgleda, jer njegova namera da modernizuje vojsku je takođe odličan način da eliminiše pobunu od strane grupe samuraja protiv novoizabranog imperatora. Naravno, kapetana Algrena apsolutno zabole za sve što se dešava u Japanu, jer on došao samo zbog kinte, jer rakija (a i sake, kad je već u Japanu) se neće platiti sami.

Ubrzo postaje jasno da novoformiranu japansku imperijalnu armiju, u stvari, čini (bukvalno) gomila seljana koji, ne da nemaju veze sa ratnim veštinama, nego verovatno nisu sigurni ni sa koje strane se drži musketa iz koje treba da pucaju. Međutim, ubrzo se pojavila potreba da i ovako nespremna vojska treba da se suoči sa pobunom samuraja, protiv čega se Algren snažno pobunio da nisu spremni.

I bio je u pravu. Mala grupa samuraja je razvalilia ceo bataljon u borbi u šumi obavijenoj maglom, i tom prilikom je Algren jedini zarobljen… a zašto ga nisu ubili…pa recimo da je moja (slobodna) interpretacija prvog pasusa, u stvari, bio san vođe grupe samuraja-pobunjenika. A taj vođa je Kacumoto Moricugu (mala zanimljivost: Kacumoto Moricugu je baziran na pravoj istorijskoj ličnosti iz tog perioda).

I tako je naša pijandura Algren morao da provede celu zimu u jednom japanskom selu kao zarobljenik (pošto do tog mesta nije mogla da se probije Omurina vojska tokom zime). Međutim, situacija je bila specifična za našeg zarobljenika. Naime, mogao je slobodno da se šeta kroz selo (u pratnji čuvara/dželata), imao je dom u porodici Kacumotove rodbine jednog od samuraja kojeg je ubio u obračunu iz šume (i ko za inat, udovica, koja ima i decu, je mnogo zgodna ženska), nema pojma japanski (a engleski zna samo vođa Kacumoto) i njemu Japanci deluju kao da su sa neke druge planete.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Međutim, situacija se postepeno menja nabolje („A što mu je do sada bilo loše u tri lepe…“-prim.podsvesti). Svež seoski vazduh, šetnja među tim neobičnim ljudima, zdrava hrana… elem, Algren postaje sve više fasciniran Japancima. Njihovom kulturom, ponašanjem, disciplinom, pogledom na život, sve to začinjeno aromom bušida i razgovorima sa harizmatičnim vojskovođom-samurajem-poetom Kacumotom.

Vremenom, Algren se pročišćava od alkohola (i osećanja krivice koji ga tišti godinama), počinje da razume život Japanaca i njihovu ogorčenost modernom tehnologijom, uspeva da nauči njihov jezik (čuvena tehnika učenja stranog jezika, kada dođeš u nepoznatu zemlju i niko ne govori tvoj jezik 😀 ), počinje da uči šta je bušido i samurajski stil života i način borbe (kao i jedan bitan koncept, koji je veoma primenjiv na život, no-mind, što je poznato i pod terminom mushin, a relativno sličan bi mu bio i flow), razvija nekakvu vrstu platonske simpatije-povezanosti sa udovicom, kao i veliko prijateljstvo sa Kacumotom (sa kojim je razmenjivao kako ratna, tako i životna iskustva)… tako da je postao nekakva vrsta samuraja, što više znači da nije pijandura i sarkastično govedo.

Takođe, u razgovoru sa Kacumotom, Algren je dosta shvatio i političku situaciju u Japanu. Na primer, Kacumoto se uopšte nije pobunio protiv mlađanog imperatora (štaviše, on je bio njegov učitelj, sensei), već protiv ljudi (poput Omure) koji hoće da se još više obogate i manipulišu mladim imperatorom.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

I tako dođe proleće… Algren se sa Kacumotom i njegovom pratnjom bezbedno vraća u Tokio i tu se prijateljski rastaju. Algren da bude isplaćen za svoje usluge u obuci vojnika (i da nastavi da se opija ako želi), a Kacumoto u imperatorov dvor, da se najzad raščisti situacija oko pobune.

A šta će se dalje desiti? Da li će Algren ponovo postati pijano i sarkastično govedo ili će možda zaista prigrliti duh samuraja? Da li će Kacumoto naći primirje sa imperatorom i Omurom, ili će se nastaviti rat do istrebljenja, saznaćete ako pogledate (ako nekim čudom do sada niste) film „The Last Samurai“.

Slušajte, da odmah raščistimo nešto oko toga ko je nosilac filma. Mene absolutno briga za to Amer/Tom Kruz postaje superheroj i spašava Japan. Šampion filma je kompletna atmosfera i duh Japana, u smislu scena iz Tokija ili pejzaža sela gde je Algren proveo mesece „zarobljeništva“. Najzad su se Ameri potrudili da malo lepše prikažu Japan. Atmosfera baš ima (istorijski) japanski vajb, i sve je to praćeno lepom muzikom, kao i sjajnim akcionim scenama (od kompletnih bitaka do „1 na 1“ obračuna). Na vizuelni i muzički aspekt nemam zamerke.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Nemam puno primedbi ni na samu radnju ili predstavljanje kulture tog doba. Želeo bih da ostanem pozitivno neutralan, jer uvek se ovde mogu naći primedbe, ako baš hoćete da „kopate“ (prezentacija američkog spasioca cele strane nacije, možda preterano idealizovanje samuraja ili arogancija nekih likova i slično).

Gluma je isto odlična. Zvezde su definitivno Tom Kruz i Ken Vatanabe, pri čemu definitivnu prednost dajem drugom gospodinu. Ken Vatanabe (velika japanska zvezda, koji sada za pojasom ima nekoliko dobrih filmova holivudske produkcije) je maestralan sa svojom ulogom vojskovođe/samuraja Kacumotoa, u koga je utkao i poetsku stranu ličnosti, kao i samurajsku, zenovsku, pa i blago duhovitu i sarkastičnu, često prožeto i lakonskim odgovorima. Pravi samuraj. 😀 Za ovaj film je Vatanabe bio nominovan za Oskara za sporednu ulogu 2004. godine (mislim da je te godine mogao da je i osvoji, i bilo bi zasluženo). Sve u svemu, odlično odrađen posao od prve do poslednje minute.

I Tom „Maverik-Itan-Megvajer“ Kruz je odradio dobar posao. Pošto uvek glumi neke kul likove sa psihičkim problemima, lepo je za promenu videti ga u ulozi lika koji nije kul od prve do poslednje minute filma. Štaviše, njegov junak je skoro polovinu filma jada od čoveka i slinava pijanudra (čak ga u početku tako tretiraju i u zarobljeništvu), ali ga je japanski način života doveo malo u red (naravno, i dalje je genije jer je, ipak, za par meseci spoznaju suštinu bušida, za šta drugima treba ceo život, ali nećemo da budemo puno sarkastični sada 😀 ). Šalu na stranu, dobro je i on odradio svoj posao, sasvim finu transformaciju lika od gubitnika do pobednika.

Mislim da je jedan od razloga za odličan performans obojice i to što nekako deluje da su ova dvojica pravila dobru atmosferu na setu i da je između njih postojala nekakva „bratska hemija“, koja je znatno doprinosila kvalitetu scena gde se obojica pojavljuju.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Mada nisu imali puno scena, vredi da spomenemo i solidne role, Bilija Konelija, Timoti Spala, Kojuki i drugih.

Naravno, ovako epski film ne može da prođe i bez snažnih motiva. Sukob Istoka i Zapada, modernizacija (i želja za profitom) po cenu gubitka nekih zdravih vrednosti, prihvatanje prošlosti, mogućnost da čovek promeni svoja shvatanja (pa i da promeni život) i da mu se pruži druga šansa, put discipline i časti i još mnogo toga se krije u visokoj travi jednog japanskog sela, što sve kulminira spoznajom bušida i pronalaženjem pravog trenutka sakure. A ne može film da ne prođe i bez mnogo kul scene, Tom Kruz protiv petorice.

 

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

„Dobro, ovde se bori protiv samo jednog…i tehnički…ovde trenira“

 

Sve u svemu, za mene je ovo super film. Volim Japan i njegovu kulturu, hranu, pogled na život, samuraje, nindže, sake (probao, mnogo dobra stvar, a čak nešto i ne pijem inače 😀 ) i šta sve ne… mislim da ovaj film nije preterao sa „amerikanizovanjem“ (kao što inače to mogu da urade Amerikanci sa Japanom) i ima nekakvu istovremeno i epsku i zen atmosferu.

Ako ga slučajno do sada niste gledali, nemojte da propustite, stvarno je odličan film. A ima i neke lepe i poučne životne lekcije.

HAI! 😀

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

A ti, dragi čitaoče, šta misliš ko je, po tebi, „poslednji samuraj“ ? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 154 minuta

 

Tags:

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Koji oblik umetnosti može najbolje da izrazi, na primer, kompleksnost političke situacije i odluke glavnih junaka i žrtve kroz koje prolaze zbog svojih odluka. Pozorište? Knjiga? Igrani film?

A možda crtani film? Ne, ne mislim na Diznijeve crtaće, Ninžda kornjače ili Betmena.

Mislim na one crtane filmove gde su glavni junaci najčešće prikazani u rasponu od 14-20 godina, najčešće vitki i krupnooki, koji donose odluke kakve često nema ni smelosti ni zrelosti osoba i preko 30 godina, koji sa lakoćom upravljaju (da ne kažem voze) robote visoke k’o solitere i gde, kad neko nastrada, se proliju litre krvi, a druga strana doživi drastičnu promenu u facijalnoj ekspresiji, praćenu vriskom od koje se ledi krv u žilama? Znate, one serije gde nije retkost da glasove muškim likovima pozajmljuju glumice, a ženskim likovima glumci?
Continue reading on Code Geass: Lelouch of the Rebellion »

Tags:

Death Note

 

Death Note Beleznica smrti

Death Note

 

Kada biste imali moć da odlučujete da li će i kada druga osoba umreti, da li biste je upotrebili? Znači, ne da povredite ili nešto slično, već da ubijete. Da li biste iskoristili da se osvetite, da li biste postali ubica, ili se uopšte ne bi usudili da ikada upotrebite tu moć? Ili biste možda pokušali da iskorenite zle ljude ovog sveta – ubice, lopove, silovatelje, beskrupolozne biznismene („političare?-prim.podsvesti“). I ako biste se usudili na takav potez, da li biste mogli da nosite na duši sve te osobe kojima ste oduzeli život, koliko god zli oni bili?
Continue reading on Death Note »

Tags:

Princeza Mononoke

 

Princeza Mononoke princess

„Princeza Mononoke“

 

Reći da je „Studio Gibli“ (Studio Ghibli) japanska verzija „Volta Diznija“… pa… koliko god da sa jedne strane ima smisla uporediti ih, sa druge strane, ipak imaju neke svoje jedinstvene tačke. No, jedno je sigurno. Ni jedni ni drugi neće ostaviti ravnodušnim kako decu, tako ni odrasle.

„Princeza Mononoke“ se pojavila 1997. godine, i oduševila svet. Ako je bilo poznavalaca filmova koji do tada nisu znali za ime Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki), pojavom ovog filma im se definitivno urezalo to ime i prezime. Ovaj oskarovac nam već decenijama unazad prikazuje neverovatne fantastične svetove (gde se često prepliću i srednji vek i japanska mitologija i steampunk i šta sve ne), šarmantne glavne (a i sporedne) junake, opčinjavajuću muziku… mislim da ste shvatili. Ono što (nekad, a i sada) stvaraju „Dizni“ i „Pixar“, tu im parira i „Studio Gibli“.
Continue reading on Princeza Mononoke »

Tags:

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju 1

     „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ – Haruki Murakami

 

Znate, ja zaista obožavam Harukija Murakamija. Ali, zaista.

Volim njegov stil pisanja, kako treba „pregurati“ prvih 20-ak strana svake njegove knjige, kako su njegovi junaci tako nesavršeni, kako svaka knjiga pokušava da se, na svoj način, dotakne smisla života, bez obzira da li je u pitanju imaginaran svet („Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta“), svet koji obitava između realnog i nerealnog („1Q84“) i normalan, dosadan, moderan svet („Norveška šuma“).

Međutim, veliki broj ljudi se (verujem) zapita: „A gde se Haruki Murakami krije u svojim romanima?“ Taj neobični čovek, koji ne otkriva puno informacija o sebi. Da li možda utka delove sebe u neke likove i događaje iz svojih knjiga, ili je on samo objektivni, pasivni, nemi „posmatrač“ dogodoviština svojih junaka.
Continue reading on O čemu govorim kada govorim o trčanju »

Tags:

Tišina

 

 

 

 

Silence - Shusaku Endo Tišina
Tišina – Šusaku Endo

 

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…
Continue reading on Tišina »

Tags:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča blind man tale

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀
Continue reading on Slepčeva priča »

Tags: