Znate, ja zaista obožavam Harukija Murakamija. Ali, zaista.
Volim njegov stil pisanja, kako treba „pregurati“ prvih 20-ak strana svake njegove knjige, kako su njegovi junaci tako nesavršeni, kako svaka knjiga pokušava da se, na svoj način, dotakne smisla života, bez obzira da li je u pitanju imaginaran svet („Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta“), svet koji obitava između realnog i nerealnog („1Q84“) i normalan, dosadan, moderan svet („Norveška šuma“).
Međutim, veliki broj ljudi se (verujem) zapita: „A gde se Haruki Murakami krije u svojim romanima?“ Taj neobični čovek, koji ne otkriva puno informacija o sebi. Da li možda utka delove sebe u neke likove i događaje iz svojih knjiga, ili je on samo objektivni, pasivni, nemi „posmatrač“ dogodoviština svojih junaka.
I onda se pojavi „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ (u daljem tekstu: OČGKGOT…ma jok, neću da koristim ovu skraćenicu 🙂 ).
Haruki Murkami učestvuje na trkama više od četvrt veka. Počeo je sa trčanjem u svojim tridesetim. Zanimljiva odluka. Bolje reći, lepa (i zdrava) odluka i za njega i za njegove čitaoce. Jer nam je to trčanje upravo omogućilo da malo bolje upoznamo osobu koja se „krije“ iza imena (i prezimena) Haruki Murakami.
Knjiga, koja bi se najlakše mogla opisati kao kombinacija memoara i intimnih beleški, obuhvata period od leta 2005. do jeseni 2006. godine (sa malim „izletom“ u 1996. godinu), kada je učestvovao na nekoliko trka/maratona/triatlona.
Čekaj, hoćeš da kažeš da je ovo knjiga o trčanju?
Ne, ovo je knjiga o Harukiju Murakamiju.
Knjiga o običnom, stvarnom čoveku.
Teško je reći šta bi bila radnja ovog romana…možda je najpribližniji odgovor – „unutrašnje stanje“ Harukija Murakamija?
Ovde nam se pruža prilika da upoznamo našeg pisca u nekom novom (prvom? pravom?) svetlu.
Da pročitamo njegove misli i razmišljanja koja mu prolaze kroz glavu i srce, kako tokom (ne)zvaničnih trka, tako i tokom njegovih džoging/trkačkih seansi. O okolini kojom trči, ljudima i životinjama koje sreće, njegovoj prošlosti i sadašnjosti… šta ga je podstaklo da otvori bar, a onda da ga zatvori da bi postao pisac…kako mu se telo oseća dok trči… bol, upale, zadovoljstva, blamaže…
Sve u svemu, (pseudo)memoari o trčanju, pisanju, telu, patnji i disciplini.
Moram da spomenem da se u ovoj knjizi kriju i neke duboke, inspirativne misli, poput…
„Trčanje je za mene bila korisna vežba i istovremeno važna metafora. Trčeći iz dana u dan, i sabirajući trke, pomalo sam dizao visinu praga kritetrijuma svog uspeha i, dosegnuvši ga, uzdizao sam i sebe. Bar sam to želeo i na tome sam svakodnevno radio.Naravno, ja nisam neki trkač. Pre sam na nivou prosečng – iili bolje reći osrednjeg – trkača. Mada, to uopšte nije važno. Važnije je da li sam uspeo da bar malo prevaziđem onog sebe od juče. Ako u trci na duge staze postoji neko koga treba da pobedite, to ste sami vi kakvi ste bili pre.“
…ili…
„Ja sam ja a ne neko drugi, i to je moje značajno preimućstvo. Rane na duši su uobičajena cena koju čovek mora da plati za svoju autonomiju pred svetom.“
…ili…
„Pošto i mišići, kao i životinje, žele da žive što opuštenije, ako im ne stavljate teret, samo će im laknuti i izbrisaće ga iz pamćenja. A da biste jednom izbrisanu informaciju ponovo uneli u pamćenje, morate ponovo proći istim putem od početka. Predah je, razume se, neophodan, ali u ovom presudnom trenutku pred trku moramo im pokazati ko je ovde gazda.“
…ili…
„Na sreću, ove dve sposobnosti (koncentracija i istrajnost), za razliku od talenta, mogu da se steknu i ojačaju treningom. Ako redovno trenirate da fokusirate svest u jednu tačku, koncentracija i istrajnost se prirodno stiču. To liči na postupak dresiranja mišića koje sam ranije opisao. Neprestano šaljite svom telesnom sistemu informaciju da je za vas kao biće neophodno da radite s punom koncentracijom pišući svakog dana bez izuzetka, i ono će dobro memorisati. Onda postepeno podižite granicu. Pomerajte je krišom, lagano i neprimetno.“
Duboke i mudre, a opet jednostavne misli, zar ne? 🙂
Ovaj Haruki Murakami je stariji (i ne baš pričljivi) komšija iz vašeg kraja, sa svim svojim vrlinama, manama i ritualima. Ali, kada biste probali da uđete u neki kraći razgovor sa njim, otkrili biste da je (možda i previše i preterano) skroman, povučen, stidljiv, možda čak i prilično nesiguran čovek, koji nema preterano visoko mišljenje o sebi. Zapitali biste se : „Da ovaj možda malo „ne glumi“ sa tom svojom skromnošću? Zar hoćeš da poverujem da je ovaj bogati i uspešan pisac, koji za pojasom ima bestselere, večiti kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, zaista tako skroman kao što se predstavlja u svojoj knjizi?“
Osim ako nije majstor obmane (onda mu svaka čast na tome, stvarno je majstor), stičem utisak da je ovo pravi, istinski Murakami. Običan čovek, koga ćete sresti na ulici, kako vodi sasvim običan život.
Ako ste ljubitelj sporta (prvenstveno trčanja), interesuje vas kako je to biti pisac, ili ste jednostavno fan Haruki Murakamija (ili sve troje), mislim da ćete uživati u ovoj knjizi.
A to je dovoljna preporuka za knjigu „O čemu govorim kada govorim o trčanju“, zar ne? 🙂
A možda se i naterate sa otresete prašinu sa svojih patika i krenete sa trčanjem? 🙂
A vama, dragi čitaoci, kakve vama misli prolaze kroz glavu dok trčite (ili šetate) ? 🙂
Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Dereta | Knjizara.com
