Kad padne noć

Kad padne noc After Dark Haruki Murakami Geopoetika

Kolika je verovatnoća da na pitanje „Koji autor vam prvi padne na pamet, ako je stil pisanja takav da niste sigurni u kom trenutku realnost i fantazija počinju da se preklapaju, i da više niste sigurni šta je šta“ odgovorite sa Haruki Murakami? 😀

Možda ne bi ni bilo iznenađenje da veliki broj ljudi dâ upravo ovaj ugovor.

Ali to je jednostavno lepota ranijih radova Harukija Murakamija. I tu spada i njegov kratki roman “Kad padne noć”.

Radnja romana je smeštena u veoma kratak period – svi događaji su se zbili u samo sedam sati, od ponoći do sedam ujutru, jedne prohladne tokijske noći. Pet izgubljenih duša će, što posredno što neposredno, doživeti da im sudbine budu isprepletane kroz čudne događaje i neobične interakcije.

Mari Asai je ćutljiva 19-godišnja devojka koja noći provodi van kuće po raznim barovima i ulicama sa knjigom uz sebe, i očigledno beži od porodične situacije. Optimistični i jednostavni Tecuja Takahaši je student koji svira trombon, ali želi da se posveti pravnim naukama. Pravedna i pragmatična Kaoru je menadžer u jednom “ljubavnom hotelu” (love hotel) i nekada se bavila rvanjem. Širakava je čudni programmer koji celu noć radi na velikom projektu, ali je pre toga pretukao prostitutku u ljubavnom hotelu (pogađajte dvaput ko je menadžer tog hotela). A peta osoba je Eri Asai, Marina starija sestra, koja je celu noć provela u snu. Polako, ništa ovde nije neobično i uvrnuto kao što zvuči…naravno da je još neobičnije i uvrnutije, ipak je ovo Murakami. 😀

Roman je podeljen u nekoliko poglavlja različite dužine koji se odvijaju hronološki. U stvari, i ovaj roman je, poput mnogi Murakamijevih, dva romana u jednom. Sa jedne strane, glavna junakinja je Mari Asai i njena interakcija sa ljudima poput Takahašija, Kaoru i pretučenom prostitutkom, gde vodi manje-više (ne)zainteresovano razgovore sa ovim ljudima na temu njihovih života, a jedino pred Takahašijem se pomalo otvara na temu svog života, kao i neobičnog odnosa sa svojom sestrom Eri.

A sa druge strane imamo Eri Asai, koja sve vreme spava…i njena situacija je tripozna i na ivici nekakvog trilera/horora. Za početak, neko je u sobi i sve to posmatra. A to smo mi i Murakami! Mi smo kao nekakvi “posmatrači” koji se ne mešaju u događaje (ako ste gledali “Marvel” seriju “What If”, razumećete asocijaciju). Posmatramo “neobične” situacije koje se događaju tokom noći (Erino nemirno disanje, televizor koji se sâm pali-gasi, misteriozna maskirana figura koji je u jednom trenutku posmatra Eri dok spava, Erin privremeni “nestanak” iz sobe i druge čudne situacije). I apsolutno nemamo poentu šta se dogaća sa Eri u toj sobi.

Ovde nastupa onaj specifični “Murakamijev stil”, gde se gubi dodir između realnosti i fantazije. Šta se događa sa Eri Asai dok spava? I da li ona zaista spava? Da li je u nekoj vrsti kome? U nekom paralelnom svetu? Da li ona „zarobljenik“ neke misteriozne sile? Ili je jednostavno previše umorna i treba joj odmor?

A šta se dešava sa realnim svetom i njegovim junacima, koji motivi drame „Kad padne noć“ se tu kriju? Pa, najčešće je kao i u drugim Murakamijevim romanima – kao što se prepliću životi njegovih junaka, tako se prepliću i usamljenost, samoživost, ljubav, empatija, tuga, iluzija, razočaranost, seta. Ovo je priča o otuđenim ljudima novog doba, bekstvu u svet snova i izolovanosti.

Ova kratka Murakamijeva drama ima dva, da kažemo, odstupanja od većine njegovih romana.

Prvo je što dosta koristi simbolične motive poput noćnog osvetljenja, mraka, televizije, muzike i još neke detalje, koji bi trebali da imaju za cilj da omoguće čitaocu da pokuša da sâm protumači šta se zaista dešavu u romanu. A drugo je što „Kad padne noć“ nema klasičan kraj. Roman se završava neočekivano rano i ostavlja dosta neodgovorenih pitanja, i prepušta nama čitaocima da (pokušamo da) zaključimo koja je bila sudbina naših junaka. Da li sledeća noć donosi neke nove priče naših junaka? Da li je Eri Asai je i dalje u nekom neobičnom snu/košmaru? Ili treba da zamislimo neku dalju budučnost i kako naši junaci tada žive svoje živote?

Mada su ovakvi romani „otvorenog tipa“ (koji nam dozvoljavaju da sami zamišljamo i tumačimo događaje i onda izvučemo zaključak šta se dalje moglo desiti) uvek zanimljivi (bar meni), u slučaju romana „Kad padne noć“ čini mi se da imamo premalo informacija da bismo mogli da „usredsredimo“ našu maštu na to šta bi se dalje moglo desiti. Ne mislim da treba da znamo sve (onda poenta maštanja o krajenjem ishodu nema smisla, zar ne?), ali trebalo bi da postoji malo više pojašnjenja motiva nekih junaka i u kom pravcu bi se mogli odvijati neki događaji, da bismo znali gde da idemo sa našom maštom.

Roman je kratak (oko 150 strana) i čita se relativno brzo i napisan je tipično „murakamijevski“. 😀

Što se mene tiče, ovaj roman bi smestio u istu kategoriju kao i najnovije „Prvo lice jednine“ – nije loš roman, ali nije ni nešto sjajan. Jednostavno je OK štivo za čitanje (bar za mene kao njegovog fana), ali nekome ko bi želeo da se upozna sa Murakamijevim opusom ne bih baš predložio za prvi roman. Možda pre nešto u vezi sa trčanjem? 😀

A ti, dragi čitaoče, šta se kod tebe dešava kad padne noć? 🙂