Katanagatari

Postoje neke serije koje su zaista specifične u svakom pogledu, i zbog toga vas uvuku u svoj svet.

Jedna od takvih serija je „Katanagatari“ (iliti u prevodu „Priča o katanama“ ili „Priča o mačevima“).

Upoznajte neobičan dvojac koji luta Japanom negde tokom Edo perioda (1603-1868). Togame je samoproklamovani „Strateg“, jedna ekscentrična i prepredena devojka koja stalno pravi nekakve šeme i kalkulacije i u potrazi je za legendarnih „12 Devijantnih Sečiva“ (lepše zvuči na engleskom „12 Deviant Blades“), koji će joj omogućiti audijenciju kod cara (zbog njenih skrivenih motiva). Jasuri Šičika (Yasuri Shichika) je sin izganog ratnog heroja iz prošle revolucije, i naslednik unikatnog stila mačevanja (Kyotouryuu school of fighting) koji uopšte ne koristi mačeve, već je bukvalno goloruki stil borbe. I on prati Togame jer…eto, ni on sâm nije siguran u početku zašto je prati, jedino su oboje svesni da će, pošto je i sam u neku ruku „mač“ (u smislu, oružje koje služi Togame), biti imun na 12 legendardnih mačeva, za koje postoje verovanja da „truju“ (corrupt) njihove gospodare i kod njih razviju opsesiju mačem koji drže i da ga se neće odreći ni po cenu života.

I tako ovo dvoje luta Japanom i skuplja zmajeve…ovaj, mačeve.

„Katanagatari“ vam zvuči dosadno? Pa naravno kada mi je nešto ceo dan bio takav „meh“ i tako mi je naišla inspiracija da bi i Apokalipsa zvučala smorno kada bih je danas opisivao.

Ali verujte mi, mnogo je interesantnije nego što se vidi iz uvoda (serija, ne Apokalipsa).

Po čemu je „Katanagatari“ specifičan?

Za početak, vizuelni stil. Crteži prilično odudaraju od tradicionalnog anime stila, i podseća na neki neobičan spoj Istoka i Zapada po stilu crtanja. Mada bi vas moglo ovo odbiti na prvu loptu, čim prođete kroz prvu epizodu, shvatićete da junake ne biste mogli da zamislite u stilu klasične japanske animacije. Jednostavano, boje su nekako veoma lepo ukomponovane i serija prija oku, a pogotovo lepota ovog stila dospeva do izražaja tokom akcionih scena (koje nisu preterano česte, ali kada se dese, budu zaista dinamične i uzbudljive).

Glavni junaci i njihov odnos koji je urnebesan, kao i oni sami.

Togame je, mada deluje samouvereno u komunikaciji, prilično nepoverljiva prema ljudima, jer je oduvek doživljavala izdaje od strane drugih (što nekada zna da spomene pomalo ponosito…da, dobro ste pročitali). Zbog toga je Šičiki naredila da se zaljubi u nju da je ne bi izdao (da, i ovo ste dobro pročitali). Stalno nešto taktizira i sprema smicalice i šeme/sheme i alternative ako diplomatski pristupi propadnu (što se skoro uvek desi). Međutim, ispod te njene kombinacije oštroumnosti i blesavosti, krije se usamljena devojka koja je doživela tešku traumu kao dete (kosa joj nije bela bez razloga). I iz nekog razloga, prilično je krhke građe (i često ponosito ističe da bi je bukvalno vetar mogao slomiti…i ovo ste dobro pročitali). Pored toga, njena uzrečica je „Cheerio!“ Ne pitajte…

Šičika vam je…pa, poput mača…koji je sa jedne strane ekstremno tup, a sa druge strane ekstremno oštar. Baš onako pravolinijski lik. Mada možda to ne treba pripisati toliko njegovom karakteru koliko načinu odrastanja. Odgajan na usamljenom ostrvu od strane oca i sestre, izolovan od ostatka sveta, nema iskustva u odnosu sa ljudima. Smeta mu buka, ne ume da razlikuje ljude, i ima veliki problem sa izražavanjem emocija i uopšte empatijom. On bukvalno sebe doživljava kao mač, oružje koje Togame može da koristi kako joj je volja. A, bogami, kao mač je veoma oštar i sa njegovim jedinstvenim (golorukim) borilačkim stilom, retko ko može da mu parira. Međutim, kako vreme prolazi, Šičika, upoznajući ljude i razgovarajući sa njima (koji su mu, što je još zanimljivije, prvenstveno neprijatelji), počinje da malo preispituje svoje odsustvo emocija i da se postepeno menja i razvija emociju i mekoću…ali, da li ga, onanakv jeste, to čini jačim ili možda slabijim?

A kao što sam spomenuo, i odnos ovo dvoje je veoma neobičan. Neobična veza između njih postoji, a da li to ljubav ili nešto više (ili nešto niže), ostaviću na vama da otkrijete. Ali da je zanimljivo i neobično „to“ nešto između njih dvoje, jeste.

I sâm ritam serije odudara od standardnih anime naslova. Epizode traje u proseku pedesetak minuta (i svaka nosi naziv po jednom „devijantnom maču“), ima svoj „umereno dinamičan“ ritam, i prilično je nezavisna od prethodne (sa samom blagim uplivom podsećanja šta se ranije dešavalo), pa zbog toga svaka epizoda podseća na mini-film. „Katanagatari“ u ovom formatu podseća na sjajnu BBC-evu seriju „Šerlok“ („Sherlock“), što može da bude samo plus.

Serija čak odstupa i od famoznog klasičnog anime elementa što se tiče godina glavnih junaka… jer ne moraju uvek glavni junaci anime serija da imaju 13-16 godina, a da doživljavaju iskustva i traume koje bi „slomile“ i ososbe u tridesetim…(„Neko je rekao „Neon Genesis Evangelion?“ – prim.podsvesti“). Tako Togame i Šičika u trenutku započinjanja njihove avanture imaju po nekih 23-24 godine, što je isto osvežavajuće videti u nekoj anime seriji.

Naravno, svi ovi elementi ne bi bili dovoljni da seriji daju visoku ocenu da nisu tu i likovi koje naš neobičan dvojac usput sreće. Vlasnici ukletih mačeva (sa kojima Šičika na kraju skoro uvek mora da se bori do smrti) imaju svoje motive zbog kojih nisu voljni da ih se odreknu (neki imaju sebične, a neki plemenite motive), nindža klan koji je izdao Togame (Maniwa Corps) isto želi da se domogne mačeva, a vođe klana su specifične i uvrnute (i svaki od njih simbolizuje neku životinju), a tu je i princeza Hitei za koju do kraja serije niste sigurni da li je njen cilj da pomogne ili odmogne Togame i Šičiki u pronalaženju „devijantnih sečiva“, kao i njen sluga-nindža Soda Emonzaemon, koji mazohistički strpljivo toleriše Hiteine uvredljive komentare dok mu naređuje šta sve mora da uradi za nju.

Kao što sam spomenuo, junaci serije „Katanagatari“ su u potrazi za „12 devijantnih sečiva“. Međutim ovo „sečiva“ treba uzeti sa rezervom, jer nekoliko tih oružja ima specifičan izgled i svojstva, i kolaju glasine da ih je njihov ekscentrični kreator napravio uz pomoć alhemije, okultnih i drugih natprirodnih metoda, koji nisu bili poznati u tom periodu u Japana (Edo period), što otvara još neka pitanja oko toga u kom (ili kakvom) periodu je smeštena serija…

I šta je, onda, na kraju „Katanagatari“? To je jedna priča o putovanju, i to ne nužno onom koje ima srećan kraj. Serija jeste miks akcije i komedije (zaista ima urnebesnih scena i izvala) sa malim primesama drame. Ali, ne možete da se otmete utisku da nad ova dva junaka „lebdi“ i neki tužan element, koji kao da najavljuje veoma neizvesnu završnicu i knedlu u grlu.

A da je neizvesna završnica, jeste, jer je serija napravila lep tempo sa svakom epizodom, da postepeno povećava (da upotrebim staroslovnesku reč, „bilduje“) napetost i neizvesnost i dovodi do pomalo (ne)očekivanog raspleta, sa jednim elementom koji me je podsetio na Brus Lijev film „Game of Death“. A ako ste odgledali taj film i „Katanagatari“, biće vam jasno o čemu govorim.

Summa summarum, „Katanagatari“ je prilično jedinstvena i specifična serija, i zbog toga zaslužuje vaše vreme.

Cheerio!

A ti, dragi čitaoče, kada si zadnji put gledao neku neobičnu seriju? 🙂

Trailer

Imdb | AniList | My Anime List

Datum izlaska: 2010. godina

Format: Serija

Broj sezona: 1 (12 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 50 minuta