U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.
Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).
I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…
Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).
Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.
Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.
Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?
Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.
Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.
Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.
Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.
Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:
Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”
Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).
E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.
Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.
Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).
Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.
“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:
- Ljubav
- Naučite da volite sebe
- Roditeljstvo
- Učenje
- Živeti svoj san
- Prevazilaženje prepreka
- Raznovrsna mudrost
E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?
Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.
Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).
Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.
Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).
Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀
A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀
Jack Canfield | Mark Victor Hansen
Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Audible | Waterstones
Serbian 
English