Ova knjiga i ja idemo mnogo godina unazad… mnogo je tu istorije. Koliko, pitam se… nekih sedam-osam godina? Možda koja godina više? Kada sam prvi put video knjigu „Put mirnog ratnika“, privukao mi je pažnju njen naslov (sa sve koricama), kao i neki citati iz knjige na unutrašnjoj strani korica:
„Probudi se! Kad bi znao da si smrtno bolestan – kad bi ti ostalo malo vremena za život – zar bi propustio i to malo?“
„Bolje je napraviti grešku svom silinom svog bića nego pažljivo izbegavati greške bojažljivim korakom.“
„Odgovornost znači prepoznati i zadovoljstvo i cenu, napraviti izbor na osnovu te spoznaje, a zatim živeti s tim izborom bez zabrinutosti.“
Već tada sam osetio da mi je ova knjiga zbog nečega posebnog zapala za oko i da postoji neka povezanost. Da me sada neko pita zašto je nisam odmah tada kupio, ne bih znao da vam da odgovor, ma da me ubijete (možda nisam imao pare pri sebi?). Ali, to, na kraju, i nije bilo ni bitno, jer jer karma učinila svoje i donela mi knjigu baš za moj rođendan. 🙂
I moj život od tog trenutka više nije bio isti. Kliše rečenica, znam, ali za mene ova rečenica ima određenu težinu.
Sa ovom knjigom sam krenuo na jedno životno putovanje (koje još uvek traje i trajaće) za koje mi je veoma drago što se dogodilo, sa svim dobrim i lošim iskustvima, divnim i bolnim trenucima, pobedama i porazima, i na kome sam veoma zahvalan. I mislim i verujem da idem u pravom smeru, iako mi odredište nije cilj, već sâmo putovanje.
„Oh, vau, kakav je ovo uvod? Nikada ga nismo videli („I nisu te videli, nepismeni, već pročitali“ – prim.podsvesti) ovoliko emotivnog i nostalgičnoj u jednoj recenziji. Ovo nas je veoma dirnulo („Nije ih dirnulo, i ne stavljaj svoje reči u usta poštenog naroda, blentavi“ – prim.podsvesti). Kakva li je ovo knjiga?“
Možda su neki od vas ovo pomislili („Ne, nisu“ – prim.podsvesti).
„Put mirnog ratnika“ je knjiga koja mi je veoma draga i puno mi znači („Nikada ne bismo to zaključili iz tvog dosadašnjeg uvoda“ – prim.podsvesti), i za koju će mi biti izazov da ostanem objektivan u njenoj recenziji, jer definitivno spada u moje „top tri“ knjige. A nije isključivo i da je „broj jedan“…
Ali, daću sve od sebe da budem što je objektivniji moguće.
Ahem…
„Put mirnog ratnika“ predstavlja nešto između autobiografije (tj. sâm autor tvrdi da je sve zasnovano na istinitim događajima) i nekakve mistične (natprirodne) priče.
Naš junak, Den, započinje svoj život na „Berkli koledžu“. Mlad, pametan, zgodan (bavi se gimnastikom, pa je, jelte, sav vitak, a mišićav). Dobro mu je krenulo. Dosta lagano prolazi na ispitima, zvezda je gimnastičarskog tima, ima zgodnu devojku… sve ide kao po loju. Šta više jedan mladić može da poželi?
Ali, nešto nije u redu, i Den to zna.
Već duži period ima noćne more, u kojima se pojavljuju on, Smrt, i neki sedokosi čovek, prilično opušten i nasmejan (s obzirom na situaciju). I Smrt se uvek domogne Dena, dok sedokosi lik se smeje svemu tome.
Den se budi svake noći obliven znojem, zbunjen i pun nemira.
Jedne noći, pošto ga je opet probudio isti košmar, više nije mogao da izdrži, pa je izašao na svež noćni vazduh i uputio se kao lokalnoj benzinskoj pumpi da popije sodu (gazirani sok) i malo dođe sebi.
Možete zamisliti njegovo zaprepašćenje kada je shvatio da je usamljeni sedokosi radnik noćne smene na toj benzinskoj pumpi pljunuti sedokosi lik iz njegovih noćnih mora. Ma kakvi pljunuta ta osoba, to i jeste ta osoba! A i pomalo se ponaša čudno ovaj pumpadžija, baš kao i lik iz njegovog košmara.
I pored tog prvobitnog šoka, Den odlučuje da pređe preko ove čudne „slučajnosti“ i napušta pumpu. Međutim, posle desetak koraka, neki osećaj ga je naterao da se okrene.
Radnika sa pumpe nije bilo igde. Ispravka…
Sada je taj čovek stajao na krovu benzinske pumpe i posmatrao zvezde.
Den je, kao vrstan gimnastičar i razumno ljudsko biće, dobro znao da nije izvodljivo (niti moguće) da se u par trenutaka jedna osobu stvori na krovu benziniske pumpe. I da čovek ne može (fizički) da se popne/skoči toliko visoko i brzo za par sekundi.
Sedokosi čovek je tada pogledao Dena, i izgovorio prorčanske reči.
„Da, kako mogu da ti pomognem?“
Od te večeri, Denov život više neće biti isti.
Den nije ni znao da je te večeri krenuo „putem ratnika“.
Radnja knjige prati razgovore Dena i Sokratesa (kako je Den „krstio“ misterioznog radnika na pumpi, što je ovaj sa oduševljenjem prihvatio), koji se najvećim delom odvijaju noću na pumpi, uz povremene dnevne izlete i periode obuka.
Kao i čitalac, i naša junačina Den je u početku veoma zbunjen Sokratesom i njegovim „čudnim“ (sa razlogom su navodnici) pogledima na svet i funkcionisanje čoveka. Posmatrajući Sokratesovo ponašanje i rezonovanje, Den se po prvi put pita da li je zaista moguće da je Sokrates, u stvari, jedan od retkih normalnih ljudi koji su na pravom putu (i „budnih“ na ovom svetu), a da smo svi mi ostali izgubljeni.
Den često pokušava (kao i svi mladi i obrazovani ljudi) da opovrgne Sokratesove teorije o životu svoim logičnim i savremenim argumentima, siguran da Sokrates priča (lupa) gluposti koje nisu primenljive u današnje doba, ali kao da se sa svakim Sokratesovim odgovorom, njegov svet sve više menja.
Ali, Sokrates nije jedina osoba koje će uzdrmati Denov svet.
Tu je i Džoj, mlada (nikada joj nećete pogoditi godine), vetropirasta i spontana devojka, Sokratesova prijateljica, u koju se Den momentalno zaljubljuje. Međutim, u Dena se istovremeno uvlači i blaga frustracija, jer izgleda da je i Džoj „ratnica“ poput Sokratesa, i kao da se njih dvoje razumeju na nekom nivou koji je za Dena i dalje nedostižan i ne preterano razumljiv. Međutim, Den u tom trenutku nije mogao ni da zamisli kakve je planove život imao za njega i Džoj.
Nije sve ostalo samo na noćnim teorijskim raspravama sa Sokratesom na benzinskoj pumpi. Ne, za Dena je to tek bio početak. Sokrates je Dena podvrgavao i fizičkim vežbama i naterao ga na radikalne promene u ishrani, kao i u načinu razmišljanja.
I tako je Den ubrzo postao prosvećen kao Buda i bogat kao Džef Bezos.
Kad bismo se zezali…
Čak i za disciplinovanog i posvećenog momka kao što je Den, Sokratesovi „izazovi“ su bili veoma, uh, izazovni. Puno će biti uspona i padova na tom putu, puno preispitivanja, puno mističnih (natprirodnih) putovanja sa Sokratesom…
… kao i neki porazi/traume sa kojima čovek (generalno) ne bi mogao lako da se izbori. Ali, i u takvim trenucima se pojavljuju Sokrates i Džoj, da ukažu Denu na neke bitne, suštinske stvari.
Šta će se kasnije dešavati sa Denom, da li će kao stariji (i zreliji) spoznati „put ratnika“ ili će ga tek tada čekati pravi test, saznaćete ako pročitate ovu knjigu. 🙂
Uh, odakle krenuti sa utiscima…
Knjiga je puna predivnih Sokratesovih misli i lekcija. To nisu klasične inspiracione/motivacione rečenice, već misli nad kojima ćete se zaista zamisliti. Neke nećete možda odmah razumeti, a značenje nekih Sokratesovih reči će se menjati vremenom.
I tu se krije jedna od čari ove knjige.
“Put mirnog ratnika“ jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati. Jedna od onih knjiga kod kojih sa svakim čitanjem otkrivate nešto novo ili spoznajete nešto što vam je pre promaklo ili niste svojevremeno dobro razumeli. Polazim od sebe, ja je pročitam barem jedanput godišnje. 🙂
Ali, ovo nipošto ne treba da vas obeshrabri ili da vas navede da pomislite kako je ova nekakva teška filozofska knjiga. Baš naprotiv! Knjiga je neverovatno laka za čitanje, prosto ne želite da je ispustite iz ruku. Stalno se pitate šta li Dena čeka uza ćoška, kakvu li će mu životnu lekciju Sokrates pokazati. Da li će to biti još jedan razgovor na pumpi (gde će Sokrates dokazati Denu kolika je on, u stvari, magarčina za nekle stvari :D), izlet ili šetnja (koji su, ujedino, i deo obuke), teške fizičke vežbe? Njegovi neplanirani susreti sa Džoj? Delovi njegovog života na koledžu? Kako psihofizičke transformacije utiču na njegovo viđenje okoline i interakciju sa njemu bliskim ljudima? I šta će se desiti sa Denom u godinama kada bude razdvojen od Sokratesa?
Kao što sam spomenuo, knjiga je zaista laka za čitanje, pa je samim tim i njen stil pisanja takav. Zanimljiva autobiografija, sa lepo izbalansiranim opisima lokacija i ljudi, kao i dinamičnim scenama u kojima učestvuje Den.
Nije na odmet da uz sebe imate i olovku ili mobilni telefon, pa da povremeno podvučete/uslikate neke rečenice iz ove knjige, koje biste trebali povremeno da pročitate. 🙂
Spomenuo sam da „Put mirnog ratnika“ zauzima posebno mesto na mojoj polici (kao i u mom srcu, koliko god to zvučalo kao kliše), i zbog toga nije lako pisati utiske, a da ne zvuče kao neki hvalospevi.
To je jedna od onih knjiga koju rado poklanjam, i iza koje mogu da stanem po pitanju njene vrednosti. Verujem da je ovo jedna od onih knjiga koju bez problema možete da poklonite i osobama koje nisu ljubitelji motivacionih-inspiraciono-spiritualnih knjiga, iz prostog razloga što je tako napisana da ima svojevrsnu dinamiku u životnim dešavanjima glavnog junaka, pa samim tim nema nekakav spor tempo niti preteranog bombardovanja dubokim mislima.
Sve u svemu, „Put mirnog ratnika“ je jedna od onih knjiga iz moje top kategorije i apsolutna preporuka.
I, pošto posle toliko godina i dalje nisu prevedene njegove druge knjige, vidim da ću morati da ih nabavim iz inostranstva.
A koliko je dobra knjiga, mislim da dovoljno govori i činjenica da je svojevremeno doživela i svoju solidnu filmsku adaptaciju. 🙂
I za kraj, ko je uopšte Den Milman:
„Den Milmen (rođen 22. februara 1946.) je bivši šampion sveta u gimnastici na trambolini, univerzitetski profesor, instruktor borilačkih veština, učitelj i autor četrnaest knjiga iz oblasti samo-pomoći, prevedenih i objavljenih u mnogim zemljama, od kojih je najpoznatija delimično autobiografska novela Put mirnog ratnika. Ova novela je adaptirana u dugometražni nagrađivani film, „Peaceful Warrior“.
Na Svetskom šampionatu u trambolini, u Londonu 1964. godine, Den Milmen je postao prvi svetski prvak u toj disciplini.
Kasnije, 1968. godine, nakon teške povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći na motociklu, on se čudesno oporavlja da bi se pridružio gimnastičkom timu Kalifornijskog univerziteta kao kapiten. Takođe, 1968. godine naimenovan je za gimnastičkog upravnika univerziteta Stenford, gde je lično trenirao američkog olimpijca Stiva Haga (Steve Hug) i proslavio tim Stenforda u Americi.
Njegova rana biografija uključuje treninge modernog plesa, gimnastike i borilačkih veština. Nosilac je crnog pojasa u aikidou. Kasnije je izučavao različite jogičke i borilačke veštine, putovao širom sveta istražujući integrativne discipline, što je kasnije (od 1980. godine) rezultiralo time da stekne afirmaciju kao autor, motivacioni govornik i učitelj načina života koji on naziva “put mirnog ratnika”. Zbog višeslojnosti njegovog pisanog dela njegovo delo je teško kategorizovati, ali se ono generalno bavi razvojem ljudskih potencijala.
Den Milmen živi sa svojom ženom Džoj ( 😉 ) u Severnoj Kaliforniji. Oni imaju tri odrasle kćerke i dva unuka.“ (delovi njegove biografije su preuzeti sa sajta meni drage izdavačke kuće Babun, pošto mi se dopao njihov prevod i delove autorovog života koje su pokrili, pa nije bilo potrebe da se pozivam na Wikipediu i sajt autora 🙂 )
A ti, dragi čitaoče, da li si ti spreman da pođeš svojim „putem mirnog Ratnika“? 🙂
Cena knjige: Vulkan | Delfi | Babun | Knjizara.com
