Ispričao (ispisao?) nam je izmišljeni stranac kroz pisma svojima kako mu je neobična Srbija. Nema sumnje, prepoznali smo se u većini tih pisama („Skoro svim?“-prim.podsvesti).
Da li ima još nešto da se ispriča o nama i našem mentalitetu na šaljiv način?
Ispostavilo se da smo jedva zagrebali površinu.
Srbijo, Bog ti pomogo…
Ne, ne mislim ovo kao tužan komentar uz uzdah (dobro, mislim i to), nego je ovo ujedino i naslov knjige Bojana Ljubenovića. Tačnije:
„Srbijo, Bog ti pomogo: Dnevnik jednog seljaka“.
Upoznajte Todora Trajkovića, seljaka (po zanimanju, jer inače deluje kao fin i prostodušan čovek) iz sela Miloševa, šumadijski okrug, Srbija. Živi ti on klasičan seljački život (dalje od Kragujevca nije išao), ali počinju sve više da ga more misli o vlasti i opoziciji i setvi i žetvi i subvencijama i intervencijama i Evropi i čemu sve ne. Strah ga da progovori da se nekom a ne zameri, a stegle ga misli, na d**e će da izađu. Jednostavno, počeo je previše da misli o svemu što se dešava u zemlji (a to nikada nije dobro ni za čoveka ni za vlast). I tada mu komšija Ludi Lale predloži da počne da piše dnevnik i sve misli, da prostate, metne na papir.
– Kad je još ko čuo da seljak piše dnevnik – pitam ga ja, a on kaže da je sad takvo vreme došlo , pišu i nepismeni, pa što ne bih i ja, papir trpi sve pa će i mene, samo da pazim da to što pišem niko ne nađu ni Dobrila ni vlast, izgovorena reč ovde uđe, onde izađe, a napismeno je drugo, ‘oće zbog toga glava da leti.
– Pa gde da sakrijem dnevnik? – pitam ga ja, a on kaže da stavim pod motiku, u Srbiji niko više motiku u ruke ne uzima, tu ti je dnevnik najsigurniji.
I, evo, baš tu ga i mećem, nije Lale lud ko što ljudi vele.
I tako će nam Todor kroz 100 „beležaka misli“ u svom dnevniku pisati o sebi. Pisaće o svojoj porodici (dobrodušnoj mu ženi Dobrili, oštra i ponekad duga jezika; sin Voja koji studira sto godina i želi da se bavi politikom jer tu danas, realno, škole i ne treba, a i više ti je smetnja; ćerka Jelica koja vredno studira za učiteljicu; a ne treba ni da zaboravimo ni Todorovog oca, čiča Gavru, koji uglavnom drema pod orahom, ali je i skriveni biser pun mudrosti…a i podvala koje zna da spremi po selu) i svojim komšijama prijateljima i poznanicima iz sela a i malo šire (Ludi Lale, Raca Mehandžija, Borko Ćoro, Pera Buljina, Žika Bambus, pop Fića, Cana navodadžika, Đole Šestar, Života Smrda, kum Radenko i mnogi drugi).
Pisaće nam o (baksuznim) događajima koji bi zadesili njega i njegovu porodicu, komšije, kao i samo selo.
Ali, u stvari, sve vreme će nam Todor (svesno ili nesvesno) pisati o našem (sprskom) mentalitetu seljaka…u stvari, kako sam čitao knjigu, dosta napisanog sam prepoznao i u sâmom Beogradu, samo na jednom malo drugačijem nivou, tako da sam se zapitao da li bi Miloševo moglo biti i neka (beo)gradska opština..
Elem…
Kroz Todorova pisma, videćemo kako se ljudi nose sa (neočekivanim) izazovima i kako niko kao Srbi od toga može da napravi kome(n)diju i za**be stvar. Otkrićemo kako komšijski odnosi mogu biti dobri u našoj zemlji (kada sa nekim ne razgovarate). Da su promene dobre dokle god nisu brze, ali su efikasne, uopštene da ih svi mogu koristiti, ali konkretne za potrebe pojedinca u delu kojem njemu trebaju, da su moderne ali da nisu Satanino maslo, da su povoljne ali kvalitetno urađene, da im mi aminujemo ali da ih neko drugi uradi i da budu naša zasluga iako nismo ništa konkretno uradili i da može da nešto kažemo pametno kao da smo ih mi doneli ali ne znamo šta pa ćemo samo reći bilo šta (ako ste se ikada pitali zašto promene u Srbiji nikako da dođu, samo pročitajte ponovo ovu rečenicu). Spoznaćemo kako sujeta, arogancija, Ego, neznanje i strah (od novog/promena) su naši najveći neprijatelji. Videćemo kako se seljaci interesuju za veoma konkretan i uzak spektar stvari …koji uključuje mehanu, seoski fudbalski klub, ljubomorne komšije, Evropu, taksi, smrt, investiranje para u semafor, venčanja, grobna mesta, vidovitu Dobrilu, političke partije u selu, uvođenje interneta, useve, biblioteku, koja je rakija najbolja, gastarbajtere, osvetu Mađara Zoltana, rivalstvo sa Golubincima, izgradnja autoputa, nezainteresovanost mladih za imânja i život na selu…kao što rekoh, samo konkretne stvari…
Međutim, „Srbijo, Bog ti pomogo“ nam pokazuje i one lepe i pozitivne elemente našeg naroda. Želja da pomognemo i dragom i nedragom i poznatom i nepoznatom u trenucima najveće (im) muke, volja za ujedinjenjem kada je neophodno, smisao za humor (i sarkazam), dovitljivost i kreativnost, kao i (neka) vera u (neko) bolje sutra.
Sve vreme dok čitate Todorov dnevnik (koji uvek započinje sa Dragi dnevniče, a završava sa Tvoj Todor, iz čega se vidi da Todor dnevnik doživljajva kao prijatelja kome može da se poveri i ispovedi), vama će lebdeti osmeh na licu. Neretko ćete se slatko (a i gorko) nasmejati nad nekim događajima i ljudima o kojima Todor piše jer ćete ih, najverovatnije, kao i u knjizi „Pisma iz Srbije“, prepoznati u svojoj okolini (a verovatno i u sebi).
„Srbijo Bog ti pomogo“ je pisan jednostavnim, a slikovitim jezikom, punim humora, dosetki, podsmeha i sarkazma, ali isto tako sa dubokim skrivenim (ozbiljnim i životniim) porukama. Knjiga je apsolutna preporuka ako želite da pročitate nešto da se opustite, nasmejete, a i zamislite nad srpskim (i balkanskim) mentalitetom.
Kao što lepo piše na zadnjoj (mekoj) korici knjige:
„A kad srpski seljak počne da misli, to na dobro ne može da izađe“
A kada pročitam na društvenim mrežama neke “misli” koje se otelotvore kroz komentare određenog profila ljudi, sve više sam uveren da ima istine u prethodnoj rečenici…
A ti, dragi čitaoče, da li si ti nekog „rođaka sa sela“ prepoznao u ovoj knjizi?
Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart
Serbian 
English