Vreme je da se vratimo jednoj od mojih omiljenih tema, a to je Japan, i to doba samuraja. Može?
IKIMASHO! 😀
„Akō incident“ (赤穂事件, Akō jiken) je jedan od onih famoznih događaja koji su ostali zapisani u (ne samo u japanskoj, već i svetskoj) istoriji. Priča o časti i lojalnosti 47 ronina, pa makar i po cenu svog života. Jedna od glavnih odlika (vrlina) samurajske klase.
Priča počinje 1701. godine. Daimjo (za one koji nisu upoznati sa terminom, približan opis bi bio veliki i moćan feudalni gospodar) Asano Naganori mora da prisustvuje ceremonijama u šogunovom dvoru u Edou i uopšte ne uživa u tome (šogun je tada u Japanu bio vojni, ali i de facto vladar, a car je više uživao religijsku/božansku i simboličku moć…naravno da je moralo sve da bude komplikovano kada je u pitanju vlast, a niko nije spreman da je se odrekne). Najviše od svega ima muke sa „majstorom ceremonija/protokola“ (kōke) Kirom Jošinakom koji je, iako uživa šogunovo poverenje, korumpirano i pokvareno đubre kome je duša podjednako crna kao i farba koju stavlja na zube (što je tada bila moda). Iako relativno imućan, Kira voli da mu se za tutorstva ceremonija „tutne“ koji dinar u džep. Gospodaru Asanu se uopšte ne sviđa ta ideja (kao što mu se ne sviđa ni sâm Kira kao čovek) i trudi se da toleriše njegova šarmiranja, nabeđivanja, pa i uvrede koje mu ovaj upućuje, u želi da se što pre završe ceremonije i da se vrati u svoju provinciju.
Međutim, na dan kada su započete ceremonije i svakog trenutka je šogun Tokugava Cunajoši trebao da se pojavi, Kira je preterao sa svojim provokacijama i uvreda (iako je početak 18. veka, koliko samouvereni idiot treba da budeš da feudalnom gospodaru, koji je pride naoružan, spomeneš da bi umesto para prihvatio i njegovu suprugu za „donaciju“), da je gospodar Asano potegao mač na Kiru i samo ga malo ogrebao po ramenu. Da nije bilo okolnih gospodara koji su priskočili da spreče gospodara Asana da dovrši posao, Kira bi najverovatnije nastavio da bude majstor ceremonija u paklu (iako se posle ogrebotine preturio kao da je mrtav).
Baš u tom trenutku se pojavljuje šogun i svi su se sledili, jer su znali šta je sledeće u skladu sa rigoroznim zakonima. Gospodar Asano je morao da počini sepuku (znate ovo i pod izrazom „harakiri“), njegov zamak je konfiskovan, porodica (tj. supruga) poslata roditeljima, brat u zatočeništvu. Ono što je potrebno spomenuti, sa smrću gospodara Asana (i odlukom da njegova porodica više ne može da upravlja zamkom), verni samuraji klana Asano su morali da postanu ronini (samuraji bez gospodara) i da se snađu kud koji.
Međutim, jedna grupa nekadašnjih samuraja klana Asano, na čelu sa glavnim vazalom klana, samurajem Oišijem, nije mogla moralno da prihvati ovu odluku, pogotovo posle saznanja da je korumpirano i ljigavo đubre Kira i dalje živ („Al’ga izvređa, zvuči k’o naslov nekog Šešeljevog romana“-prim.podsvesti). I odlučili su da osvete svog gospodara. Bolja je i časna pogibija za osvetu (ili sepuku) nego sraman život.
Od ovog trenutka, radnja romana „47 ronina“ je prvenstveno fokusirana na Oišija, kao „glavu operacije“. Uz pomoć nekolicine vernih samuraja-ronina (Kataoka, Hara, Horibe, Jošida i drugi), više od godinu dana je pripremao teren za osvetu.
Međutim, put do osvete uopšte nije bio lak. Oiši i družina su morali da se razdvoje i da pronađu način da komuniciraju na velikim udaljenostima dok čekaju pravi trenutak, iz prostog razloga što je Kira strahovao da će biti predmet osvete, pa se stalno krio na dvoru (a posle bio pod zaštitom moćnog gospodara Uesugija zahvaljući porodičnim odnosima) i insistirao da špijuni stalno drže pod prismotrom Oišija i sve što čini.
Oiši je morao da se pripremi na velike žrtve zbog ove osvete. Da bi zaštitio porodicu, odlučio je da se zvanično razvede od svoje žene (sin Ćikara je rešio da prati svog oca na putu osvete gospodara), da taktički putuje i zamaskira trag špijunima, da pronalazi način da komunicira sa svojim saborcima, a sve u cilju da sa strane deluje da su nekadašnji samuraji klana Asano mirno prihvatili svoju realnost i da pokušavaju da žive neke svoje jadne živote, bez razmišljanja o osveti. Oiši je išao toliko daleko u maskiranju svoje situacije da se jedno vreme ponašao kao pijanac i zgubidan koji dosta vremena provodi po „četvrtima za zabavu“ (sve ono čega se pravedni i disciplinovani Oiši uvek grozio i smatrao nečasnim ponašanjem za samuraja). Ko bi rekao da će neplanirano spoznati i trenutke sreće i ljubavi, uz misterioznu gejšu, po imenu Okara…
I kada je došao trenutak za osvetu, potpise je na kraju stavilo samo 47 samuraja, sada ronina.
Svi (dobro, skoro svi) znaju kako se završila avantura 47 osvetnika. Za one koji ne znaju (ili bi želeli da se podsete), neka pročitaju roman „47 ronina“ 🙂
Kao što je spomenuto na početku, osveta 47 ronina je istinit događaj koji se desio početkom 18. veka. To je period kada Japan potresaju nemiri. Šogunov dvor u Edou (današnji Tokio) je leglo raskoši i korupcije. To je period kada cvetaju kvartovi zadovoljstva (pogotovo u Kjotou, koji kao da nije svestan bede i gladi naroda). Trgovci, mada staleški i dalje „niži“ sloj, počinju finansijski da jačaju, kao i umetnost (tada se pojavljuju i pozorišta za običan narod). Seljaci kubure pod pritiskom ogromnih poreza. Plemstvo i sveštenstvo još nekako i đene-đene se snalaze i opstaju. Ali, nedostatak ratova i sveopšta dekadencija i degenracija društva najteže padaju ratničkom staležu – samurajima, koji polako počinju da gube svoj smisao i kojima njihov kodeks, koji je predstavljao njihov simbol moći, sada postaje jedna vrsta tereta.
I u takvom vremenu se desio ovaj ozbiljan incident, koji je i velikog šoguna doveo u zakonski i moralni ćorsokak…da li je ovih 47 ratnika bilo, u stvari 47 zločinaca koji su izvršili krivično delo ubistva ili 47 časnih boraca koji su ispoštovali tradiciju i drevna učenja samurajske klase i osvetili svog gospodara, koji je morao da izgubi svoj život zbog korumpiranog dvorskog oficira. Narod je i tada njih smatrao za nove heroje Japana, a i očigledno je i istorija potvrdila svoje.
Roman Susumu Katagave je dopadljiv i trudi se da događaj opiše što je verodostojnije moguće (naravno, mnogi detalji ovog događaja će uvek ostati „u magli“ i biti podložni raznim interpretacijama, a i veliki deo radnje romana je ispričan iz Oišijeve perspektive). Sa jedne strane zadržava neku pragmatičnost i jednostavnost, a sa druge strane su događaji prošarani dopadljivim opisima, kako gradova, tako i prirode i ljudi.
Osveta 47 ronina je bila opisana u raznim knjigama, pozorišnim predstavama, stripovima, serijama i filmovima (ukljčujući i fantasy varijantu sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi…ali o tome drugom prilikom 😉 ), tako da bi bilo šteta da se malo ne upoznate sa ovim delom, čak i ako niste neki ljubitelj japanske istorije ili samurajskog perioda uopšte.
A za japanofile…pa, znate i sami šta vam je činiti. 😀
A ti, dragi čitaoče, kako ti doživljavaš osvetu 47 ronina? 🙂
Cena knjige: Tanesi | Vulkan | Makart
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads
