Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.
Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀
Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.
Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.
Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.
Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.
Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.
Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.
Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.
Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.
Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂
Knjiga je pun pogodak.
Toliko. 🙂
Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?
Serbian 
English