„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ – Rodrigo Munjos Avia

Na naslovnoj strani romana Rodriga Munjosa Avia „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ stoji ovaj komentar:

„Ovaj roman će vas naterati i na smeh i na razmišljanje“.

I to je definitivno istina. 😀

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i životu.“

Kada vas sačeka ovakav prvi pasus, vidite da je ozbiljno ludilo (pun intended) u najavi sa romanom „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. Glavni junak, Rodrigo, nam priča iz prvog lica o svom životu. O tome kako ima brižnu suprugu Patrisiju, dvoje slatke male dece (Belen i Markos) i mačka Arnolda od koga postaje maničan, kako radi u uspešnom porodičnom preduzeću koje vodi sa ocem (bave se liftovima), ima svoj hobi sa vozićima…sve u svemu, ima ugodan život. Živi u jednoj ogromnoj kući koja je podeljena na tri dela, tako da svaki deo je izolovan kao poseban dom. Tako su njegove „komšije“ njegov prilično blesavi otac opsednut liftovima sa čudnim smislom za humor i njegova dobrodušna majka. I još jedne „komšije“ su Rodrigova savršena sestra Nurija i njen suprug Ernesto koji je psihijatar opsednut grtalic…ovaj, kosilicom i svaki drugi dan sređuje travnjak…i pritom je težak smarač koji ide Rodrigu na k…ovaj, onu stvar (a i njegovom ocu).

U prevodu, Rodrigo vodi relativno normalan život… sve do trenutka kada na jednom porodičnom okupljanju, Ernestova blizina toliko iznervira Rodriga da izgubi kontrolu i počne da se „gubi“ sa komentarima i da izvrće pojedine reči. Pride, Ernesto daje preliminarnu dijagnozu i da Rodrigo ima strah od dugmadi, koji mu verovatno izaziva parafaziju i da, mada verovatno nije u pitanju ništa ozbiljno, ipak ne treba da se isključi da je možda Rodrigo i ozbiljnije bolestan. Stoga, Ernesto predlaže Rodrigu da ga zvanično poseti kao psihijatra, da utvrde šta mu je. Naš dobri Rodrigo u tom trenutku čine svoju najveću grešku.

Pristaje (mada prilično nevoljno) da ode kod svog zeta na konsultacije.

I od tog trenutka, Rodrigov život je otišao u šerpun…hoću reći, peršun…

Nadalje, pratimo Rodriga kako odlazi od jednog do drugog psihijatra, psihologa, aromaterapeuta, vrača, mašana…ovaj šamana i koga sve ne da bi mu bilo bolje…samo da bi usput spoznao da mu je, ako je verovati dijagnozama (a Rodrigo im veruje), parafazija najmanji problem, jer je Rodrigo i depresivan (iako pre toga nije bio) i maničan (iako pre toga nije bio) i opsedut razmišljanjima o smrti (iako nikada pre toga nije uopšte razmišljao o smrti) i smislu vožita (iako pre toga se uopšte nije preterano opterećivao ovom temom) i da mora da pije lekove za živce (iako mu nikada pre konsultacija nisu trebali).

I sada Rodrigo pored svoje parafazije i ostalih dijagnoza, mora da se nosi sa raznim (tragi)komičnim tusijacijama u svom životu.

Zaista ćete se smejati i zamisliti nad temama u knjizi „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“. 🙂

Rodrigo nam priča svoje dogodovštine iz prvog lica. Pored njegovih poseta medicinskim stručnjacima (dijalozi i Rodrigovi opisi tih ljudi i njihovih kancelarija su urnebesni), Rodrigo će nas bliže upoznati i sa njegovom simpatičnom porodicom, roditeljima, sestrom, idiotom Ernestom koji mu je uništio život, nenormalnim komšijom Lopeom de Vegom i njegovim psom (potraga za Seksom je posebna priča…i da, nije potraga za seksom, već potraga za Seksom sa velikim S), biznisu sa liftovima, odnos sa porodičnom kertenskom mačkom Arnoldom.

Ali, najvažnije od svega, upoznaćemo Rodrigovu dušu i njegov način razmišljanja i pogleda na život i porodicu…s tim što će se sve ovo drastično zakomplikovati zbog silnih poseta psihijatrima, psiholozima i drugim bol…ovaj, stručnjacima.

Ali, ono što je jako lepo, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je ujedino i jedna lepa porodična čapri…priča, đadovola! Dođavola…

Ovo je jedan prilično komičan, ali istovremeno i inteligentan roman. Smejaćete se Rodrigovim parafazijama (i osećaćete se možda malo neprijatno zbog toga, ali u pitanju je komedija sa fiktivnim likom, zaboga) iz prostog razloga što se tako iznenadno pojave, kako u Rodrigovim monolozima tako i dijalozima, da ćete se istovremeno i zbuniti i nasmejati. Međutim, Rodrigovi komentari porodice i njegova razmišljanja su isto podjednako urnebesni.

A tu je i autorovo suptilno(!?) karikiranje akademskih analiza koje mogu dati psihijatri i psiholozi.

Ovaj roman  će vas naterati i da se zamislite nad jednom temom, a to je koliko čovek zaista poznaje ljudski um. Naravno, postoje ljudi koji su psihički bolesni i potrebna im je stručna pomoć. Isto tako, postoje ljudi koji možda imaju neke životne dileme i treba im savet, smernica, ideja ili osoba da ih sasluša (možda kouč ili psihoterapeut). Postoje ljudi koji samo umišljaju da imaju problem (pa se u razgovoru utvrdi da ih muči dosada ili nedostatak konkretnog cilja)…a ima i ljudi kojima apsolutno nije ništa i koje treba ostaviti na miru i ne praviti ih ludim bez preke potrebe samo zato što je neka situacija pogrešno procenjena.

Doduše, ne možete, a da se ne zapitate, šta bi bilo da je još na početku romana Rodrigo rekao Ernesto šta stvarno misli o njemu…možda bi zeznuo porodične odnose, ali zato ne bi bio parafazičan, hm?

Jedan od sjajnih detalja je i odnos Rodriga i mačka Arnolda:

„Od Arnolda postajem maničan. Kada je bio mače staro nekoliko nedelja, popiškio se na bakrorez koji mi je žena poklonila i ja sam ga bacio u vodu (mačku, ne bakrorez) odakle je odskočio ne dotakavši vodu, kao da je između vode i njegovih šapa došlo do kratkog spoja. Od tada, Arnold laje na mene kad god dolazim kući, jer me smatra nepoželjnim uljezom na njegovoj teritoriji, i svake noći, pre nego što se vratim u kuću, veoma vodi računa da piški tamo gde sam ja to uradio, da, koliko je moguće, ne ostane ni najmanji trag mog postojanja.“

Mislim da vam je jasno koliko je ovaj roman urnebesan kada je ovako opisan odnos sa jednom kućnom mačkom.

Av, av, av…ovaj, mislim, mjau, jeb**e tebra…

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su se raširili na nekih 170 strana knjige, koja se prilično lako čita i brzo vas uvuče u Rodrigovu glavu.

Ovaj roman je prvi put objavljen 2005. godine u Španiji, i autor je posebno vezan za ovaj roman, jer je ovo njegov prvi roman za odrasle. Zanimljivost je da postoji i film koji je izašao 2009. godine.

Roman nam šalje poruku da, uz sve komplikovane prepreke koje u životu moramo savladati, treba ići napred sa verom u sebe i smehom kao najboljom terapijom…što je velika istina, jer smo, u današnje vreme, prilično izgubili vezu, kako sa verom u sebe, tako i sa humorom.

Sve u svemu, ako želite malo da se nasmejete i oraspoložite i da pročitate jedan istovremeno i zabavan i ozbiljan roman, a da vam ne bude naporan, „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ su odličan izbor.

Definitivno ću pročitati i drugi roman ovog pisca, koji je preveden kod nas. 🙂

A ti dragi čitaoče, da li i ti imaš tako neku osobu koja zna da te izbaci iz tatka da počenš nepovezno da čapriš? 🙂

Cena knjige: SamizdatB92 | Delfi | Vulkan | Makart | Feniks Libris