Od trenutka kada sam (najzad) uzeo knjigu u ruke, čvrsto sam odlučio da ću zauzeti odbojan stav prema Uve(t)u. Znači, ne negativan stav prema romanu „Čovek po imenu Uve“, već prema samom glavnom junaku.
Razlog je jednostavan.
Nisam želeo da dozvolim sebi da se (emocionalno) vežem za glavnog junaka.
Znate to već iz drugih knjiga i filmova (i igranih i animiranih). Imamo ogorčenog starca, besnog na celi svet zbog nečega što mu se desilo u prošlosti. I onda, upozna nekog klinca/ženu/kuče/mače i postepeno, ispod te hladnoće i ogorčenosti, otkrivamo toplu dušu koja (i dalje) može da pruži puno ljubavi. Iako (uglavnom) bude srećan kraj, neretko bude propraćen i elementom smrti tog starca jer, eto, godine su ga stigle.
I onda se smorite kao Sneško Belić u aprilu.
Nisam želeo da se to desi.
Međutim, kada sam završio sa romanom „Čovek po imenu Uve“, sve što sam mogao da uradim, jeste da vratim knjigu na policu, sipam viski, popijem ga naiskap, i zagledan kroz prozor u daljinu, opsujem.
„E je*i ga, Uve…“
*Sigh*
Negde usput, pisac me je zeznuo, i meni je ogorčeni Uve prirastao srcu.
Pretpostavljam da bih mogao ovde i da završim recenziju, i da bi vam bilo jasno da ova knjiga mora da se pročita.
Ali, uđimo malo više u detalje…
Upoznajte 59-ogodišnjeg džangrizala po imenu Uve. Svako jutro se budi pre petlova i ide u inspekciju po naselju gde živi. Pregleda da li su bicikla na mestu, da li je đubre pravilno razvrstano, da slučajno neko ne vozi kroz naselje, da nije negde bačen pikavac na pločniku…iako je već nekoliko godina prošlo od kada je razrešen dužnosti predsednika kućnog saveta (ono što Uve zove „izvršen prevrat“, što komšijama nikada nije oprostio).
Zato ga ljudi i zovu „ogorčeni komšija iz pakla“.
A pride Uve nema problem da uperi prstom u ljude koji mu se ne dopadaju, kao da su provalnici.
I tako jednom takvom baksuzu nove komšije slučajno oštete poštansko sanduče…
Ono što džangrizavi drk***ja Uve nije mogao da pretpostavi, jeste da će jedna trudnica iranskog porekla (Parvani), njen smotani muž (Patrik) i njihove dve devojčice početi da pretumbavaju njegov ustaljeni život i pravila. I u tom postupku pretumbavanja, uvući u njegov život i njegove komšije/stare rivale (Rune i Anita), bucmastog (i uvek gladnog) Džimija, lokalnog klinca/poštara Adrijana, radoznalu novinarku, i jednu odrpanu mačketinu, i da mu više nikada neće dati mira.
A Uveu je potrebno da ga puste na miru…jer Uve pokušava da se ubije…ali ne može, jer ga stalno uznemiravaju razni ljudi koji su, iz Uveove perspektive, potpuno nesposobni debili koje čovek mora da vuče za ruke jer ne mogu da urade neke sasvim jednostavne (životne) stvari.
Međutim, šta je dovelo do toga da Uve postane jedan ogorčeni starac koga, sa jedne strane, nervira ceo ljudski rod, a sa druge strane, ipak (uz puno gunđanja i psovki) im se nađe u nevolji?
Pa, čitajući o Uveovom detinjstvu, pogledu na svet, životu sa njegovom voljenom Sonjom (i njenim gubitkom), otkrićete neke dirljive (na momente smešne, a nekada i tužne) trenutke uz knjigu „Čovek po imenu Uve“. 🙂
Jednostavno, ovo je jedan divan i dirljiv roman, čija je centralna ličnost naslovni lik. Pisac Bakman je uspeo da nam na veoma jednostavan način prikaže Uvea sa svih strana.
Pisac će nas u dosta poglavlja vraćati u Uveovu prošlost, gde ćemo videti kako je on odrastao, kakav je imao pogled na funkcionisanje sveta i ljudi u njemu, postepeno nam sklapajući kockice zašto je Uve danas takav kakav je.
Uve je jednostavno lik koga ne možete da ne zavolite. Taman kad pomislite kako ovaj nadrndani, namrgođeni, zatucani (i na momente bezobrazni) starac je neko kome biste najradili razbili poštansko sanduče bejzbol palicom, vidite kako pomaže ljudima sa njihovim problemima… doduše, jer ih smatra debilima i jer smatra da su današnje generacije nesposobne za bilo šta. A onda još otkrijemo i neke zanimljive detalje iz njegove prošlosti, i ne možemo da ne smekšamo prema ovom matorom konju.
Ovaj „ogorčeni komšija iz pakla“ je jednostavno „stara škola“ koja se teško nosi sa promenama. Bilo da govorimo o tehnologiji (ljude iz IT branše smatra isto debilima), novim komšijama ili jednostavno da sada mora da živi sâm, Uve ne može da se sa time lako da se izbori. U stvari, može, jer toliko iznerivra, a zatim ubije u pojam ljude oko sebe, da ovi prosto moraju da popuste pred njim, jer je on jednostavno tip osobe koji ne može da prihvati da neke stvari ne razume.
Isto tako, on je predstavnik onih vremena kada su stvari bile mnogo jednostavnije. Završiš (ili ne) neke škole i počneš da radiš neki posao/zanat, jedeš manje-više svaki dan istu hranu, ideš na posao, vratiš se sa posla, oženiš se, napraviš decu, popravljaš po kući i(li) gledaš TV, psuješ državni sistem, i dalje jedeš manje-više istu hranu, i onda u nekom trenutku odapneš.
E Uve vam dođe ovo gorenavedeno, samo tri puta zadrtije…
Zato je i neverovatno da ga je supruga Sonja toliko zavolela, iako su njih dvoje čista suprotnost…u stvari, i nije neverovatno, jer je ona jednostavno znala da on ima dobru dušu.
„Čovek po imenu Uve“ je, i pored Uveovog teškog karaktera (i mnogo tuge u njegovom srcu), jedan neverovatno dirljiv i komičan roman. Uveova komunikacija sa ljudima je često na granici crtanog filma, njegova razmišljanja su urnebesna…pa čak i njegovi pokušaji da se ubije su šou (koliko god ovo čudno zvučalo). On čovek lepo napravi plan kako nešto da uradi (tj. da se ubije), spremi svu dokumentaciju za one koji ga pronađu mrtvog (oko stana, finansija, pogreba i automobila) i obavezno se lepo obuče (da ga Sonja ne bi kritikovala kada joj „dođe“) i gleda da njegova smrt ne bude previše krvava (opet, da ga Sonja ne bi kritikovala kada joj „dođe“) ili previše strašna ili glasna (da ne prepadne odrpanu mačku koja se uvukla u njegovu kuću, kao i u njegov život).
Inače, u jednom trenutku, gorespomenuta odrpana mačka postaje ranvnopravan glavni junak sa Uveom. Pisac će nam na urnebesan način približiti Uveov odnosa sa mačkom, njihove „razgovore“, kao i mačkine reakcije i autorove pretpostavke „šta je mačka htela da (po)kaže“ svojim postupcima
„Čovek po imenu Uve“ je roman koji se neverovatno lako i brzo čita. Nekih 350 strana romana je podeljeno na 39 poglavlja (plus epilog), međutim oni su napisani tako jednostavnim jezikom i sa puno humora i emocija, da jednostavno ne možete da stanete sa čitanje, sve se pitajući šta li će se desiti u narednom poglavlju.
Jednostavno, sve je u ovom romanu šarmantno i dopdaljivo, i po završetku romana shvatite da ovo delo slavi, u stvari, ljubav prema životu i ljudima, kao i da dela neke osobe zaista mogu da učine velike promene u njegovoj okolini.
Sada mi je malo žao što ranije nisam pročitao ovaj roman, ali posle ovog dela, pisac Fredrik Bakman mi je definitivno „na radaru“ i već sam „pikirao“ još dva njegova romana.
Od mene preporuka i kategorija must read naslova. 🙂
A ti, dragi čitaoče, da li u tvom kraju (ili rodbini) ima neka osoba koja te podseća na Uvea? 🙂
Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Audible | LibraryThing | Waterstones
