O seriji “Squid game” se pre par godina samo znalo da će biti u pitanju neobična drama koja dolazi iz Južne Koreje…i da je prste u istoj (seriji, ne Koreji) umešao Netflix. S obzirom da Netflix zadnjih godina trpa prste u sve živo i time juri potencijalni megahit, vesti o ovoj seriji su uglavnom prolazile ispod radara.
I onda se 17. septembra „Squid game“ pojavio na Netflixu…i za nepunih 10-ak dana napravio haos. Postao je jedna od najgledanijih Netflix-ovih serija, broj 1 po gledanosti u preko 90 zemalja. Potvrđeno je ono što su pre toga znali samo ljubitelji azijske kulture, a to je da Južna Koreja zna da napravi dobre filmove i serije. Pare kaplju na sve strane, Južna Koreja na mapi nije više samo zbog interneta i „Starcraft“ video igre, a glavonje iz „Netflixa“ otvaraju 1.600 godina star viski da proslave uspeh, i da vidi da li bi sledeći megahit mogao da se pronađe u Vijetnamu ili Kambodži.
Međutim, kada se malo slegne prašina, da li je možda „Squid game“ ipak samo jedna odlična serija, čudo kratkog veka, a ne neki megahit za sva vremena?
Šta je, u stvari, „Squid game“?
Seong Gi-hun (nadalje ćemo ovog, a i ostale junake, zvati skraćenim imenima, npr. Seong) je razvedeni šofer koji je dužan kao bilo koja zemlja Balkana (nije u redu samo spominjati Grčku, ako se gledaju dugovanja zemalja u regionu X) ). Njegova (sada) bivša žena ima svoj život sa drugim muškarcem. Izdržava ga (pra)stara majka i dotura mu teško zarađeni novac. Otac je simpatične 10-godišnje devojčice kojoj ne zna kako da bude roditelj zbog svoje bede. Sav novac koji nađe daje na trke konja, u nadi da će doći do nekih para da bi vratio dugove (jer zelenaši uredno vode svoje knjige dužnika, kao i kada kome treba da lome noge ako nema para).
U prevodu, Seong je na ivici ambisa…i idealna žrtva za iskorišćavanje, zar ne?
Seonga kontaktira misteriozna organizacija, koja mu nudi priliku da zaradi ogroman novac…negde oko 38 miliona dolara. A sve što treba da uradi, jeste da učestvuje u seriji dečjih igara i izađe kao pobednik.
I tako Seong sa još 455 takmičara započinje učešće u seriji dečjih igara na jednom misterioznom ostrvu.
Ovo bi definitivno bila jedna dosadna verzija „Igre bez granica“ sa dečjim igrama u kojima učestvuju odrasli, zar ne? A nisu ni zabavni „Nindža ratnici“ u pitanju. Šta je caka u „Squid game“ seriji?
E pa, u ovoj seriji dečjih igara, ako ispadnete iz igre, nije klasičan game over gde sedite sa strane terena i durite se na sebe i strpljivo čekate novu partiju, ili za to vreme odete da kupite sladoled ili otrčite kući da presvučete majicu.
Ovde, ako ispadnete iz igre, sledi metak.
U glavu.
Bukvalno.
Od svog dolaska na ovo ostrvo, učesnicima se bile čudne mnoge stvari. Za početak, ogranizatori su svi obučeni u istu (pink) opermu, a na licu imaju crne maske, koje se samo razlikuju po tome što je na njima iscrtan krug, trougao ili kvadrat, i što se ne obraćaju učesnicima, već se ponašaju kao neme pokretne lutke. Eventualno im se obrati poneko od supervizora, kada treba nešto da pojasni ili da se najavi sledeća igra. A vođa cele organizacije je misteriozni „Front Man“ koji se krije iza neobične crne maske, i često povremeno priča na engleskom sa nekim ljudima. Za koga on sve ovo, u stvari, organizuje?
Šok kreće posle prve igre („Red light, green light“, gde igrači moraju da pretrče određenu distancu; caka je da smeju da trče dok se čuje pevanje, a čim prestane oni moraju da se „zamrznu“ u mestu, inače su ispali iz igre, i tako u krug, dok ne istekne vreme). Svi koji bi pogrešili u ovoj igri, bili bi izrešetani, na šok ostalih učesnika.
Dobrodošli na smrtonosno dečje igralište. Gde svaka igra deluje nevinije nego prethodna, ali su pravila sve nepredvidljivija, šokantnija, učesnika sve manje, a smrt sve izvesnija.
Da li ste spremni da nastavite sa ovim igrama?
To je ono što želi da nam pokaže ova zanimljiva serija „Squid game“.
Šta je ono što je izdvojilo ovu seriju od ostalih?
Pa za početak, potvrdilo je celom svetu da Južna Koreja može da napravi odlične filmove i serije, i da filmski svet Azije ne čine samo Japan, Kina i Indija.
Zavolećete i neke od učesnika ovih igara, jer ćete otkriti kako njihove spoljašnje motive (očigledno, to je novac da bi vratili svoje dugove) za učestvovanje u ovim bolesnim i smrtonosnim verzijama dečjih igara, tako i njihove unutrašnje motive, kao i njihove prave ličnosti. Seong je možda beznadežni čovek i otac koji samo želi da vrati dugove da bi se posvetio ćerki, ali on nekako duboko veruje u dobro u ljudima i pored svog zla sveta. Cho Sang-woo je Seongov drug iz detinjstva koji je smatran vunderkindom njhovog siromašnog kraja i koji uspeo da završi studije i postane uspešan šef investicionog tima…ali je i pokrao ljude za ogroman novac i juri ga policija (a pride je i psihopata). Kang Sae-byeok je prebegla iz Severne Koreje i džepari ljude…ali ona želi novac da bi finansirala operaciju prebacivanja članova svoje porodice iz Severne Koreje, kao i da izvuče malog brata iz lokalnog sirotišta/skloništa, u kojem je morala da ga ostavi. Oh Il-nam je stari čovek sa tumorom mozga, ali koji želi radije da učestvuje u izazovu nego da čeka napolju svoju smrt. Jang Deok-su je gangster koji želi da vrati kockarske dugove…i neće mu biti teško da bilo šta podmuklo uradi da bi preživeo. Abdul Ali je došao iz Pakistana u Južnu Koreju u potrazi za boljim životom…ali je pristao da učestvuje u ovim igrama, jer pokvareni šef gradilišta nije hteo da mu plati mesecima, a mora da izdržava porodicu. A tu je Han Mi-nyeo koja tvrdi da je samohrana majka…ali je u stvari veliki manipulator i krije dosta tajni.
Ah da, a među maskiranim organizatorima se krije i jedan policijski detektiv, sa svojim motivima…
Gluma je isto dobra, počevši od glavnog glumca Lee Jung-jae (koji je prilično popularan u Južnoj Koreji), koji je lepo preneo emocije sa jedne strane uplašenog, a sa druge strane dobrog čoveka u duši, sa sve facijalnim ekspesijama i drhtajima lica koji otkrivaju razne emocije. Ali treba spomenuti (nama verovatno nepoznata imena) i ostale glumce poput Park Hae-soo, Wi Ha-joon, Jung Hoyeon (devojka je, inače, model, i veoma je lepa, ali su je napravili neprepoznatljivu za potrebe serije), Kim Joo-ryoung, Heo Sung-tae, O Yeong-su i mnogi drugi koji su doprineli celokupnom (pozitivnom) utisku o seriji.
Vizuelni i muzički aspekt su isto lepi i dopadljivi, standardni za višu produkciju jedne serije.
Radnja, sama po sebi, na mene nije ostavila neki „vau“ utisak u smislu noviteta, jer sam prilično uveren da je tvorac serije bio inspirisan nekim starim japanskim mangama (stripovima) i kultnim filmom „Battle Royale“, koji su se doticali tema poput igara smrti, manipulacija drugima i promenama ličnosti. Ali, to ne znači da je radnja loša, možda je za mene samo imala onaj osećaj „već viđenog“ u nekoj formi.
Ono što mi se zaista nije dopalo, jesu maskirani gosti milioneri koji pričaju na užasno lošem i prenaglašeno dramatizovanom engleskom jeziku, kakve biste videli u serijama/filmovima B ili C kategorije. Jeste da imaju malu minutažu, ali bode i oči i uši.
Međutim, šta je ono što je, bar za mene, šampion serije „Squid game“?
Smisao same serije.
Radnja, kao površinski sloj, nije ništa posebno, ali ono što se krije ispod, kada malo „zagrebemo“, je druga priča.
A to je koliko smo spremni da idemo daleko zarad naših ciljeva, koliko god bili dobri ili loši. Koliko god da gotivite vaše junake serije, neće vam baš biti svejedno šta osećate prema njima. Zarad svojih ciljeva poput vraćanja dugova i obezbeđivanja finansijskih uslova za život (prvenstveni motiv za 95% učesnika), spašavanje porodica, potrage za uzbuđenjima ili nečeg četvrtog, učesnici su spremni da lažu, manipulišu, izdaju, pregovaraju, da (relativno) mirno gledaju smrt drugih učesnika, pa čak i da ubiju. Sa jedne strane biste hteli da ih razumete, svako gleda sebe i svoje najbliže i nema što ne bi učinio za njih (bilo kao dete, supružnik, roditelj ili prijatelj), ali da se ide toliko daleko da drugi umiru zbog vas…
Najinteresantniji detalj je sa početka serije (mali spoiler, ali vredi da ga podelim), kada posle prve igre izgine više od pola učesnika. Jedna od klauzula za učestvovanja u igrama kaže da jedini način da se ove igre smrti prekinu, jeste da više od polovine (preživelih) učesnika glasa za prestanak igre, i to su i učinili. Međutim, kada je organizator odlučio da ponovo pokrene igre samo sa preostalim učesnicima, skoro svi su se dobrovoljno vratili! Jer mogučnost da se zaradi 38 miliona dolara u vreme bede i očaja, čini da svoj moral i etičke poglede na svet učinite „fleksibilnijim“ zarad svojih interesa.
Ono što će isto biti interesantno, jeste da vidite kako se, vremenom, ljudi menjaju pod pritiskom i uticajem okoline, i počnu da pokazuju svoja prava lica. Videćete čoveka koji je ceo život bio plašljiv, pa polako pronalazi hrabrost u sebi, ali uspeva da očuva veru u ljude. Osobu koja deluje racionalno i uspešno, a ustvari je podmukli manipulator i psihopata. Slabog i naivnog čoveka, koji je u stvari oštroumniji nego što se misli. Devojku za koju biste rekli da misli na sebe, a u stvari čini sve samo zbog drugih. Devojku koja deluje nezainteresovano za život, a onda otkriva da je smisao života imati neki cilj. Čoveka koji je spreman na svakakve dogovore zarad dodatnih informacija. Ženu koja se predstavlja kao snalažljiva i lukava, a u stvari je prepredeni i posesivni manipulator. Čovek koji se predstavlja da je opasan i da ga se svi plaše, a u stvari je slabić koji ne može ikom da veruje.
Jedno od pitanja serije “Squid game” jeste i koliko vredi (ili bolje reći, koliko je bezvredan) jedan ljudski život…negde oko 85.000 dolara. Naime, u velikoj hali gde spavaju svi učesnici se nalazi jedan providni stakleni luster u obliku svinjske glave (simbolika vezana za klanje ljudi poput životinja je više nego očigledna). Svaki put kada neki učesnik nastrada (tj. „ispadne“ iz igre), u luster se „istrese“ oko 85.000 dolara za svakog nastradalog učesnika, i samo povećava vrednost nagrade, a samim tim i polepu preostalih takmičara… a samim tim i učvršćuje i njihovu odluku da ne odustanu.
Ovde sam se malo (i kao „Kafa i Knjiga“ i kao BrankoS) zamislio nad jednim pitanjem. Junaci serije „Squid game“ su odlučili, i pored rizika od smrti (i toliko duša koje su poslali u smrt, bilo direktno ili indirektno), da nastave da „koračaju kroz Pakao“, zarad svojih motiva. Naravno, moralno i etički, razlozi su pogrešni. Ako vam je moralni kompas koliko-toliko uravnotežen, znate i sami da novac nije vredan tuđih života, iako u životu prvenstveno gledate svoj interes. Međutim, nisam mogao, a da se ne zapitam, da li je tvorac serije hteo da pošalje i neku poruku.
Naime, povremeno ćete čuti komentare pojedinih učesnika kako hoće da nastave sa učešćem u ovim igrama smrti, jer kada se vrate „tamo“ (misleći na realan svet i svoje živote), sve će biti “po starom“. Osećaj beznađa, patnja, mučenje kroz život…Nisam mogao da se otmem utisku da je „Squid game“ ništa drugo nego metafora za „brza rešenja“ koja su najčešće destruktivna (bilo fizički, mentalno ili duhovno) i nose veliki rizik za te osobe i ljude oko njih…kao što su kriminalne radnje ili droga. Jer, učesnici ovih igara su i nečiji sinovi, supružnici, roditelji…želja za pobedom zarad obezbeđivanja boljeg života jeste, sa jedne strane, razumna, ali, sa druge strane, (potencijalni) gubitak vašeg života je gubitak i za vama bliske ljude. Ako ste spremni da idete toliko daleko zarad loših stvari (koje, na kraju, ipak donose patnju svima), zar nije bolje da tu svoju energiju i ambiciju usmerite da se borite za svoj život na pravi način, da istrajete u borbi protiv životnih teškoća. Ljudi često kažu „nema načina“, a život pokazuje da ima načina, samo ga mi trenutno ne vidimo, u stvari, bolje je reći, ne sagledavamo situaciju iz drugih perspektiva. Ovi učesnici su imali izbor. Mogli su da kažu „ne“ i pronađu drugi način. Neko će reći, „očaj ne bira“, ali koliko je ljudi koji su svoj očaj iskoristili kao gorivo da se izbore sa izazovima na pravi način? 🙂
Znam, malo sam odlutao od serije, ali ovo je ono što je, po meni, biser serije, te moralne (i realne) teme kojima se bavi. 🙂
Trougao (u sebi): “Je**m ti onu administratorku u omladinskoj zadruzi kada mi je rekla da ću raditi na igralištu i da nije stresan posao…”
Sve u svemu „Squid game“ jeste odlična serija, samo je ne bih nazvao remek-delom ili megahitom i slično. Ostavila je neka otvorena pitanja, koja bi mogla da daju prostor za drugu sezonu (ako je i bude, sigurno ne pre 2023. ili 2024. godine), mada je i kao jedna sezona sasvim zaokružena celina.
Što se mene tiče, “Squid game” je jako dobra serija sa dobrim moralnim temama, ali ima i mnogo, mnogo kvalitetnijih serija. A sa druge strane, ima samo devet epizoda, pa je definitivno vredna vašeg vremena, taman da malo bolje upoznate južnokorejsku kinematografiju, ako se niste pre sretali sa njom. 🙂
A ti, dragi čitaoče, da li ti znaš koja je to, u stvari, igra „squid game“? 🙂
Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic
Format: Serija
Datum izlaska: 2021. godina
Broj sezona: 1 (9 epizoda)
Prosečno trajanje epizode: 45-60 minuta
