Dune (1984)

Dune (1984)

Uh, “Dina” (Dune) iz 1984. godine nije baš najbolja ostarila…ali teško je osporiti da je ovaj film, i pored negativnih recenzija po izlasku i finansijskom neuspehu, ipak postao kultni film sa solidnom bazom fanova. 

Postoji čitava (pomalo konfuzna) istorija oko prebacivanja Dine na filmsko platnu. Originalno su još 70-ih tri producenta želela da urade svoje verzije “Dine”.  

Artur Džejkobson (stari “Planet of the Apes” i “Doctor Doolittle”) je iznenada preminuo dok je još razvijao planove za film.  

Zatim je ekscentrični Alehandro Hodorovski  imao veliku želju da uradi “Dinu”  – i to baš ambiciozno (pregovarao je “Pink Flojdom” i “Magmom” oko muzike, umetnicima Hans Ruedi Gajgerom i Moebiusom, a želeo je da mu u filmu glume Salvador Dali, Orson Vels, Mik Džeger, Udo Kier, Dejvid Karadin i Gloria Svonson), ali na kraju je sve palo u vodu jer bi ovakav film trajao bar 10-14 sati…međutim zanimljivo je da je deljenje knjige od strane Hodorovskog studijama, a pogotovo njegova storyboard knjiga (tj. skice narativa koji su radili ranije spoenuti Gajger i Moebius) koji je oscilirao po Holivudu izvršio veliki uticaj na kreatore koji su kasnije stvarali kultne filmove poput “Alien”, “Flash Gordon”, “Terminator” i “Star Wars”. Postoji čak i dokumentarac (“Jodorowsky’s Dune”) o nesupelom pokušaju Hodorovskog da uradi adaptaciju knjige. 

I na kraju, tu je bio italijanski porducnet Dino De Lorentis sa svojom vizijom filma. 

A (ne)sreća je na kraju pogledala Dejvida Linča (tvorac legendarne serije “Twin Peaks”). Zašto (ne)sreća? Dotaći ćemo se kasnije i toga. 

Ali, za početak, radnja. 

U stvari, možda je bolje da radnju pređemo samo u kratkim crtama, jer uz ljude koji su gledali originalni film, čitali knjige ili odlgedali novu verziju sa dečkom neke od onih Kardašijanki (valjda one najmlаđe), verovatno malo ljudi ne zna radnju. 

Znači…nekih 20.000 godina u budućnost, poznatim delom univerzuma vlada imperator Šadam IV. Međutim, njegova vlast nije konačna, već je deli sa Spacing Guild (koja imaju monopol na međuzvezdana putovanja i bankarski sistem) i starim plemenitim porodicama (noble houses). Najvrednija supstanca je začin melanž, koja omogućava dugovečnost i proširuje svest osobe, ali služi i Spacing Guild grupaciji za ranije spomenuti sistem transporta. Melanž vam dođe nešto kao što bi nama bila rakija… dobra je za unutrašnju i spoljašnju dezinfekciju, skidanje fleka i masnoće, može i u hranu da se ubaci, odmašćivanje cevi…u prevodu, dobra za sve. 

Elem…vođa gilde zahteva od imperatora da istraži potencijalnu zaveru koja se tiče melanža. Međutim, ovo je sada pitanje za kuću Atrides, koja je preuzela od rivalske kuće Harkonen upravljanje planetom Arakisa, koja je jedina izvor začina melanž u celom univerzumu. 

Centralni deo radnje se vrti oko naslednika Pola Atridesa i njegove majke Džesike, dok pokušavaju da se izbore sa sabotažama porodice Harkonen i imperatora, a tu se uključuje i priča da je Pol Atrides prorokovano dete moći, kao i pojavljivanje mentalnog superbića i šta sve ne…imajte na umu da je ovo veoma kompleksan svet u nekoliko knjiga Frenka Herberta, a ni sâm film nije mnogo jednostavniji i ova recenzija bi se otegla dok bih vam pojasnio neke detalje koji su bitni za film. 

Da budem iskren, vizuelno film (meni) i nije baš dobro ostario. U stvari, koliko mi sa jedne strane deluje impresivno, toliko mi je i delovao u nekim elementima malo i odvratno i ružno i da specijalni efekti i tehnologija nisu bili baš najbolje iskorišćeni za ono doba. Baron Harkonen mi nije šokantan koliko odvratan. Kostimi su bili kul. 

Muzika je, sa druge strane, bila dobra (na njoj je radio bend “Toto”). 

Uh, gluma nije baš najsrećnija ispala… 

Kajl Meklahlan (Kyle MacLachlan) kao Pol Atrides je bio solidan, ali se vidi da mu je ovo bio praktično debi. Stiven Berkof (Steven Berkoff) i Kenet Mekmiln (Kenneth McMillan) su malo preterali sa svojim ulogama (mada, kod njih, to može i da se gleda kao namera). Sting je bio tu…jer je Sting. A ostatak glumačke postave je bio u najboljem slučaju “okej”, pa čak i odličan u odnosu na glavne glumce (tu su bili dokazani glumci poput Patrika Stjuarta, Maksa fon Sidova, Dina Stokvela i Fredija Džonsa). 

A sada dolazimo do pitanja zašto je Linčeva (ne)sreća vezana za ovaj film. Linč je, naime, pristao na projekat pod uslovom da dobije final cut (tj. konačnu kontrolu nad filmom). Međutim, tokom produkcije, studio se toliko mešao da je Linč na kraju izgubio tu kontrolu, što je rezultiralo verzijom filma sa kojom on nikada nije bio zadovoljan. Linč je kasnije izjavio da je to bilo jedno od najgorih iskustava u njegovoj karijeri, i da film koji je izašao u bioskope nije njegov film. Postoje čak različite verzije filma (theatrical cut, extended TV version), ali nijedna od njih nije ona koju je Linč želeo da napravi. 

Dakle, šta zaključujemo? “Dune” iz 1984. je film koji je fascinantan kao kulturni artefakt i kao primer šta se dešava kada ambiciozna vizija naiđe na studijska mešanja. Da li je dobar film? Eh, to je kompleksno pitanje. Da li je vredan gledanja? Apsolutno, pogotovo ako volite sci-fi, ako ste fan Denisa Vilneveove (Denis Villeneuve) novije adaptacije, ili ako vas zanima filmska istorija. Ali, nemojte očekivati remek-delo. Očekujte interesantan, ponekad čudan, ponekad frustrirajući, često bizaran, ali definitivno jedinstven filmski doživljaj. 

A ti, dragi čitaoče, da li si imao priliku (i hrabrosti) da odgledaš ovu verziju “Dine”? 😁 

Trailer 

IMDb | Rotten Tomatoes | Metacritic 

Format: Film 

Premijera: 1984. godina 

Trajanje: 137 minuta