Kada sam završio sa čitanjem knjige Reja Bredberija, „Farenhajt 451“, nisam bio siguran da mogu, kao mnogi, da joj tako lako dodelim laskavu titulu „remek-delo 20. veka“. Da li to znači da je knjiga loša? Daleko od toga! Ali, da biste nekoj knjizi dodelili ovakvu titulu, potrebno je, bar po meni, da bude ispunjeno nekoliko uslova.
Neko će možda reći da sam prestrog prema pokojnom Bredberiju i da treba da uzmem u obzir da se knjiga originalno pojavila 1953. godine, ali jako dobro znamo da prošlost (tj. prethodni vekovi, tj. tadašnja „ograničenja“) nije relevantan faktor za nastanak odličnih dela.
Međutim, ono gde definitivno trijumfuje „Farenhajt 451“ nad milionima drugih književnih dela, jeste ideja, tj. premisa knjige.
Negde u (budućoj) Americi, leta Gospodnjeg 2049. godine (jedna zanimljivost: kada se originalno pojavila knjiga, budućnost je bila smeštena mnogo godina ranije), Gaj Montag je ponosni vatrogasac. Spašava iz požara kuce i mace, ima blistav osmeh i svake godine se slika za kalendar seksi vatrogasaca koji od uniforme nose samo šlem i za čime žene (iz nama muškarcima, jelte, nejasnog razloga) uzdišu, stenju i vrište kao pomahnitale…
…osim što nije takva situacija 2049. godine. Idemo ispočetka…
Negde u (budućoj) Americi, leta …(premotaćemo unapred)… je ponosni vatrogasac. Kao i svakom vatrogascu, njegov osnovni zadatak je da spaljuje kuće (dobro ste pročitali), po potrebi sa sve ljudima u njima (i ovo ste dobro pročitali), koje kriju knjige (da, da, i ovo ste dobro pročitali). Pored tako „zanimljivog“ zanimanja, naš junak Gaj je oženjen (nema dece) i vodi prilično rutinksi život u toj sjeb…ovaj, čudnoj budućnosti.
I tako, jedne večeri, naš Gaj se vraća sa posla i upoznaje mladu komšinicu Klarisu, čiji otvoren um i prilično liberan način razmišljanja ga istovremeno i iznenađuju i zbunjuju (s obzirom da okruženje rigorozno sankcioniše takav slobodan način razmišljanja). Međutim, Gaja počinje sve više da intrgira Klarisin stav prema životu i ljudima (biti u sadašnjem trenutku, pomirisati cvet, posmatrati zvezde, biti otvoren u komunikaciji, otkrivanje detalja o svojoj porodici), da je počeo da se raduje ovim susretima sa svojom mladom komšinicom. Ali, ako ste očekivali avanture nestašne komšinice i komšije vatrogasca…moram da vas razočaram, jer Gaj ubrzo saznaje da je Klarisa nestala i oseća da nešto nije u redu sa njenim „nestankom“. I ne samo to. Klarisa je, svesno ili nesvesno, ubacila u njega „crva“. A to je preispitivanje sebe, svog načina razmišljanja i pogleda na svet
No, život ide dalje…i tako jedne večeri, dok je pripremao jednu kuću punu knjiga za spaljivanje, Gaju su se dogodile dve neverovatne stvari. Prvo, krišom je uzeo jednu knjigu i sakrio je kod sebe (što je već krivično delo, i kazna je najčešće smrt). I drugo, žena koje je tu živela, je odbila da napusti svoj dom, i sama se zapalila sa sve knjigama pred vatrogascem. Uzdrman, Gaj se vraća kući, a zatim pokušava od svoje žene Mildred da sazna da li je ona čula šta se desilo sa Klarisom, na šta ona kaže da je načula da je Klarisa stradala u nekoj nesreći, a njena porodica se odselila.
Gaj oseća da mu, od svega izdešavanog, više nije dobro i pada u krevet, i naglas se razmišlja da prestane da bude vatrogasac, što prestravljuje njegovu ženu, koja ne želi da ostane bez svoje TV porodice (o tome malo kasnije).
Kao da situacija nije dovoljno komplikovana, a Gaju u posetu stiže njegov šef, kapetan Biti. Ovaj (naoko odmereni a opet prepredeni) čovek kao da predoseća koji bi mogao da bude razlog Gajevog „razboljevanja“, pa polako počinje, kao nehajno, da priča kako i zašto su knjige izgubile svoju vrednost, kako je napredak tehnologije doneo svoje prednosti, kako se uloga vatrogasaca vremenom promenila i ostale „edukativne zanimljivosti“… a usput je i Gaja „podsetio“ da svaka knjiga koja se nađe kod vatrogasca mora da se preda u roku od 24 sata, inače će knjiga biti spaljena od strane kolega… sa sve kućom tog vatrogasca… a verovatno i samim vatrogascem.
Ubrzo potom, Gaj shvata da ne može više da krije, pa otkriva svojoj ženi da već neko vreme sakuplja i krije knjige u njihovom domu, i da bi trebali da uzmu da ih pročitaju, i da vide kakve se to misli kriju u njima. Međutim, njegova žena uopšte nije oduševljena tom idejom i plaši se posledica ovakve radnje, a još više da ne izgubi svoj stil života i svoju TV porodicu. U prevodu, njegova Mildred je izgubljen slučaj.
Gaj se tada setio setio starog Fejbera, nekadašnjeg profesora književnosti (iz perioda kada knjige nisu bile zabranjene) i odlučuje da ga poseti i da pokuša da sazna pravu istinu, šta se desilo sa knjigama, a i svetom. U početku oprezan i skeptičan (ipak je Gaj vatrogasac), profesor Fejber ubrzo shvata da je Gaj jedna od retkih osoba koja je počela da misli svojom glavom i preispituje istinu koja mu je servirana…drugim rečima, na putu je da „progleda“. I tu nastaje jedan savez, koji će život Gaja Montaga da promeni iz korena… a postojaće i cena koju će morati da plati zbog svog izbora…
Spomenuo sam na početku da je najveći adut knjige „Farenhajt 451“ ideja o tome u kom pravcu bi moglo da završi naše društvo. Najporaznija stvar je što je moderno društvo već debelo ugazilo u „Farenhajt 451“. Mediji (u dosluhu sa političarima) dominiraju, manipulišu i ispiraju mozak narodu, serviraju mu jeftinu i nekvalitetnu zabavu i time mu skreću misli, cenzurišu slobodu misli, kao i kreativno i nekonvencionalno razmišljanje (otud spaljivanje knjiga), šire dezinformacije i…ovaj, shvatate već („Bogami, tanak led, već ulaziš na moju teritoriju…“-prim.podsvesti). Zvuči vam poznato? Zar mi već nemamo sličnu situaciju kada su u pitanju mediji i njihov kvalitet? Inače, u jednom davnom intervjuu, Bredberi je izjavio da je napisao „Farenhajt 451“, ne da bi predvideo budućnost (gde bi se recimo spaljivale knjige ili narod živeo skroz zaslepljen i izmanipulisan), već da bi je sprečio.
U kom pravcu se moderno društvo kreće zadnju deceniju („Pre će biti, zadnje dve-tri decenije…“-prim.podsvesti), stiče se utisak da je Bredberi pre predvideo budućnost, osim ako se ljudi „ne probude“…ili bolje reći, opamete…ili pre reći, krenu da se edukuju?
Elem, „Farenhajt 451“ krije nekoliko zanimljivih koncepta.
U jednom trenutku sam spomenuo „TV porodicu“ (iako se pojavljuje u samo par događaja, značaj „TV porodice“ je, po meni, toliko veliki da ga moram spomenuti). Moram vam reći da, iako mi nije delovao najjasnije ovaj koncept iz opisa u knjizi, stekao sam utisak da je to nešto prilično uznemirujuće, pogotovo ako uzmemo ovaj današnji svet, gde su se ljudi (i bez korone) prilično otuđili jedni od drugih (čak i u okviru samih porodica pod istim krovom) i više se okrenuli formama digitalne zabave. „TV porodica“ predstavljena neki koncept gde gledaoci imaju nekakvu „uživo“ (live) interakciju sa…pa…ovaj…gomilom fiktivnih likova. Vi razgovarate sa tim izmišljenim ljudima, delite svoje priče sa njima, pratite njihove živote i slično…a mogu i vaši prijatelji (tipa, dvoje-troje) da dođu kod vas i da zajedno učestvujete. A što više imate tih „TV zidova“ (koji bukvalno porkiju ceo zid…otuda jelte, police sa knjigama nemaju poentu), možete sve više da učestvujete u njihovim životima (a izgleda i oni u vašim), što vam dođe kao neka…uh, premium pretplata i privilegije/bonusi koji se otključavaju.
Zašto je „TV porodica“ ovde toliko zastrašujuća? Iz nekoliko razloga (spomenimo bar četiri). Prvo, služi kao element (suptilne) socijalne kontrole i stvaranja poslušnosti. Drugo, „TV porodica“ stvara iluziju da je vreme provedeno sa njima uvek idealno, što bukvalno „tera“ ljude da svoje emocije usmere ka virtuelnom, jer je tamo uvek sve super (jedna vrsta droge), dok vaša „prava, realna porodica“ nije uvek idealna. Pod tri, ne razmišljate da li je sve zaista u redu sa vama i svetom (na primer, zašto Montagovi nemaju dece i da li su svesni da se populacija smanjuje, zašto Mildred ne može da se seti gde je prvi put srela Gaja, kao i da li su svesni da je njihova država na pragu katastrofalnog rata, koji se narodu servira kao „brzi rat“ koji će se završiti pobedom za 48 sati). I pod četiri, služi vam kao bekstvo od realnosti, a i sebe (Gajevo viđenje Mildredinog predoziranja lekovima). I tu je još mnogo razloga.
U prevodu, zamislite uvrnuto bolestan i glup rijaliti („To barem nije teško“-prim.podsvesti), spojen sa dnevnikom i ko zna čim, pritom je interaktivan i vi pred njim provodite ceo bogovetni dan (krenete redom Netflix+HBO+Amazon Prime+DisneyPlus+video igre+pornografija+Kitchen24+TopShop+bog-te-pita-šta), gde konstantno manipulišu vama, i pri tom debelo plaćate za tu uslugu. I onda to na kvadrat. Iskreno se nadam da medijski moguli ne čitaju knjige i ne dobiju neke bolesne ideje (mada je „Farenhajt 451“ već ekranizovan, tako da moje saučešće kako mojoj, tako i budućim generacijama ). Prilično uznemirujuće.
Znate kako (u našem vremenu) neke vatrogasne stanice imaju pse, koji služe u traganju za povređenima ili žrtvama požara? E pa, 2049. godine simpatične kuce su zamenjene jezivim mehaničkim psima (koji više ne tragaju za žrtvama požara) kojima kroz telo kola otrov i struja, koji mogu da namirišu desetine hiljada ljudi i da neumorno tragaju za njima, a iz usta mogu u sekundi da izbace nekavu iglu punu narkotika i na licu mesta onesposobe (i ubiju žrtvu), a sve praćeno jezivim režanjem. Ono, meni zaista nije frka da gledam (a i zevam ili prespavam) horor filmove (kakvi bre vampiri, alieni i predatori 😀 ), ali zbog moje bujne mašte, malo sam se naježio kada sam zamislio kakve bi to mogle biti mehaničke zveri. Naravno, mehaničke zveri, u stvari, simbolišu kontrolu naroda od strane vlasti, kao i mogućnost kako tehnologija može da postane izvitoperena i opasna.
Verujem da će vam biti zanimljivo da i sami probate da protumačite psihološke profile likova iz ove knjige, pogotovo Gaja Montaga, Mildred, kapetana Bitija, Klarise i Grejndžera. Videćete o čemu govorim…
„Farenhajt 451“ ima tri poglavlja, tj. dela („Ognjište i davždenjak“, „Sito i pesak“ i „Sjaj plamena“), kao i „Pogovor“ (kratak, ali zanimljiv). Knjiga ima nekih 200 strana i relativno brzo može da se pročita. Mada je, moram da priznam, meni išlo sporije čitanje, nekako, kao da mi stil pisanja i način odvijanja radnje nisu preterano „legli“. Naravno, ovo je samo subjektivan osećaj, ali i mene je iznenadilo, s obzirom na zanimljivu temu, da je nisam pročitao u cugu, već sam često pravio pauze i po nekoliko dana između čitanja. Ko će ga znati…
Ovo delo Reja Bredberija se često citira i smatra se da je dalo dosta inspiracije filmskoj kinematografiji, pogotovo za za futurističke (sci-fi) filmove. Meni je momentalno upalo u oči koliko je film „Ekvilibrijum“ bio inspirisan ovom knjigom, što je i sam režiser potvrdio (i tek sada vidim koliko sam zaista kratku recenziju napisao za jedan od mojih omiljenih filmova -.- ).
Filmske ekranizacije ovog romana nisam (još) gledao, ali sam čuo podeljena mišljenja (izgleda su svi očekivali mnogo više od filmova).
Zanimljivost: za naslov romana, Rej Bredberi je dobio inspiraciju iz informacije da na negde 451 Farenhajta (oko 232 stepena Celzijusa) papir počinje da gori sam od sebe (naravno, ova brojka nije apsolutna i varira…jer zavisi i od vrste papira 😀 ).
Zanimljivost 2: iako se smatra klasikom, knjiga je kroz svoju istoriju bila i prilično osporavana i kritikovana.
Sve u svemu, „Farenhajt 451“ meni nije remek-delo, ali je definitivno klasik sa svojom idejom. Mislim da bi bilo šteta da propustite da ga pročitate i da onda ocenite gde se mi nalazimo u odnosu na taj (nadajmo se alternativni) svet iz 2049. godine.
A ti, dragi čitaoče, da li ti se čini da mi već živimo jednu vrstu „Farenhajta“? 🙂
Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Makart
Ocene (i kupovina) na stranim sajtovima: Goodreads | Amazon | Bookdepository | Audible | Waterstones | Penguin Random House
