Moram da vam nešto priznam od samog starta. Meni je film „Ekvilibrijum“ (Equilibrium) jedan od top 10 filmova ikada… mada je i u top pet … ma, biće i da je u top tri. ?
U svakom slučaju, to je film koji obavezno pogledam barem jednom godišnje, i uvek otkrijem nešto novo i zanimljivo.
Ali, pošto vam je sigurno postalo očigledno da će ovde biti dosta hvalospeva, da vam samo u par reči otkrijem radnju filma, važi? ?
Ahem… (pokušaj imitiranja glasovnih mogućnosti Lijama Nilsona):
„TREĆI SVETSKI RAT se dogodio. Postalo je očigledno da čovečanstvo neće moći da preživi i ČETVRTI.
Mora se pronaći rešenje.
I pronađeno je.
Moraju se „ubiti“ emocije, jer su one izvor zla. One rađaju bes, strast, ljubomoru, mržnju… sve one emocije koje mogu dovesti do sukoba… i rata.
A rešenje je … bromazepam!
Šala mala… u pitanju je „prozijum“.
Strašno, zar ne? 😀
„Prozijum“ je lek koji stanovnici moraju sami sebi da ubrizgavaju svakoga dana, u tačno određeno vreme, i koji potpuno umrtvljuje njihove emocije.
Jedna od stvari koja može da probudi emocije su i umetnička dela. I zbog toga ona moraju biti pronađena i uništena (tj. spaljena). Nebitno da li je to slika „Mona Lize“, gramofon i ploča sa Mocartovim opusom, Čarls Dikens, Haruki Murakami, „Svet Kompjutera“ ili filmovi Rajana Rejnoldsa (Oprosti, o Kanado! – prim.podsvesti)… sve se uništava.
Na čelu (takve) države je Otac, legendarna ličnost, koja se vrti na svakom kanalu i radio stanici i drži propovedi i govore koji odjekuju po celom gradu kako je svet spašen i kako je narodu dobro (Uh, zašto mi sve ovo zvuči nekako poznato? – prim.podsvesti).
Drugim rečima, stvorena je (dis)topija.
Ali, neki se baš i ne slažu sa ovom politikom „bez emocija“.
Oni su Otpor. Pokušavaju da se bore protiv režima partizanski, u manjim grupama, trudeći se da sačuvaju/sakriju umetnička dela od uništenja. Ali, najveći problem za Otpor nije vojska ili policija.
Ne, pravi problem su Klerici, pripadnici Reda Tetragramatona. Pojedinci specijalno obučeni za borbu sa teroristima, čije su veštine, okretnost i hladnokrvnost na granici sa natprirodnim. Jedan Klerik može bez problema da se bori sa desetinama terorista, bilo u zatvorenom ili otvorenom prostoru. Oni su strah i trepet.
Jedan od tih Klerika je i naš junoša. Džon Preston (ali, pošto smo ortaci sa njima, zvaćego ga Džej Pi).
Za Džej Pija sve ide po PS-u, do trenutka kada mora da eliminiše svog partnera zbog krivičnog dela „osećanja“, zarobi jednu pripadnicu Otpora… i nepažnjom propusti da uzme svoju dozu „prozijuma“…
Odakle početi sa utiscima o “Ekvilibrijumu”?
Krenimo od glume. Glavna rola je poverena jednom od mojih omiljenih glumaca, Kristijanu Bejlu, srpskom zetu. Njegova tranzicija od bezosećajne mašine za ubijanje, do osobe koja spoznaje emocije i mora da pokuša da ih koliko-toliko drži pod kontrolom je sjajna. A ni ostali glumci ne zaostaju sa svojim ulogama (Šon „I u ovom filmu/seriji ću da nagrabusim“ Bin, Šon Pertvi, Angus Mekfejden, Taje Digs, Emili Votson i drugi).
Vizuelni detalji u filmu su posebno interesantni. Jednobojna, bezlična (dis)topija puna visokih jednobojnih, bezličnih zgrada. Ljudi koji se kreću poput robota, nemi i operisani od svake emotivne reakcije. A periferije grada, gde se najčešće krije Otpor, su sve same ruševine. Zaista unese blagu jezu.
Akcija je ono zbog čega sam zavoleo ovaj film još kao klinac. Kristijan Bejl kicks as*es as hell! Obračuni sa više protivnika, kako golorukim stilom tako i pištoljima, čuvena gun-kata (pištolj-kata? Puška-kata?) koja je postala klasik za sva vremena…vau!
A radnja? Ljudi moji, o tome može da se raspravlja danima. Da li je društvo bez emocija rešenje za sve ljudske probleme? Ili su emocije upravo no što nas čini ljudima (ljudskim bićima, ako više volite), i bez njih bismo bili samo roboti? Da li emocije zaista vode u haos? Ili su emocije ono što je omogućilo evoluciju i napredak čovečanstva? Da li su negativci „teroristi“ koji se bore za slobodu emocija i izbora, ili je to možda „uređeno“ društvo, na prvi pogled mirno i bez greške?
Ali, ako je takvo društvo idealno, da li to onda znači da su i (političke) vođe idealne? Ili…
Sve u svemu, “Ekvilibrijum” je film kojim filmski kritičari i nisu bili nešto oduševljeni, ali publika zato (uglavnom) jeste, i koja staje u odbranu ovog filma (evo, ja u prvim redovima). Meni ovaj film nikada neće dosaditi, uvek ću mu se vraćati (barem jednom godišnje) i uvek ću otkrivati neki novi detalj nad kojim ću se zamilsliti…
… i naravno, uvek ću uživati u scenama kada Džej Pi razbija zadnjice svima živima. A jedna od scena koja možda i najbolje opisuju ljudski rod?
Poslednji kadar. ?
A vi, dragi čitaoci, kakvi su vaši utisci o ovom filmu? ?
Format: Film
Vreme trajanja filma: 107 minuta
