200 kila
Rezime:
- “200 kila” Bojana Lekovića prati njegov radni život u Holandiji, gde se kao emigrant suočava sa izazovima prilagođavanja novom radnom okruženju i kulturi tokom rada u kompaniji KPN
- Knjiga ističe kako je Leković uz mnogo truda, snalaženja i podrške uspeo da napreduje u karijeri uprkos početnim poteškoćama, istovremeno beležeći razvoj tehnologije početkom 21. veka
- Autor recenzije naglašava da knjiga nije samo priča o karijeri već i o ličnom rastu, balansiranju između kulture, posla i života, uz jednostavan i pristupačan stil pisanja koji olakšava čitanje
“Delanje je osnovni ključ svakog uspeha” – Pablo Pikaso
Pre neke četiri godine (u ono koronsko vreme) smo se družili sa Bojanom Lekovićem kroz njegov prvenac “Medvedi na putu”, gde nas je vodio kroz razvoj njegovog (sada svima poznatog) biznisa “KupujemProdajem”, od prvih koraka, do izazova i uspeha, kao i međuljudskih odnosa, kako na privatnom, tako i n a poslovnom planu.
Knjiga je uspešno balansirala između inspirativne priče o uspehu, i biznis knjige o preduzetništvu i razvoju jedne onlajn platforme.
Možda se sećate da je u jednom delu Bojan spomenuo kako se kao mlađan momčić uputio put Holandije, gde je u jednom periodu radio za “KPN” (“Kraljevski Holandski Telekom”). Čovek je odlučio da se upusti u nepoznato sa svojom suprugom, odlaskom u drugu zemlju (a imajte na umu da smo tada tek ušli u 2000. godinu). Šta zna emigrant šta je korporacija?
Zbog toga je rešio da nam u knjizi “200 kila” podeli kako je tekao njegov (radni) život u Holandiji dok je radio za “KPN”.
Sada zamislite period posle 2000. godine. Neki mlad čovek (i mlada mu žena saputnica i sapatnica) iz neke tamo u tome trenutku neomiljene Srbije (u stvari, ni danas situacija nije ništa bolja), pokušava da pronađe svoju sreću u Holandiji. Tehnologija još nije toliko sazrela da je lako se snaći kao danas u nepoznatoj zemlji, kada vam samo treba mobilni i internet (ili lokalni wi-fi), pa se čovek dovija na razne načine da se snađe.
I sada taj mladi čovek, koji nema pojma o poslu (logično, jer je novajlija), počinje da radi u “KPN” i ubrzo saznaje da će firma proći kroz reorganizaciju pa će po principu last in – first out, najverovatnije već da mu se zahvale na saradnji!?
Ali, nekako je preživeo taj trenutak, i proveo u “KPN” 10 godina na raznim pozicijama.
Međutim, “200 kila” nije neka toliko fensi i kul priča kako je Bojan Leković samo ušao u “KPN” i tresnuo šakom i samouvereno dreknuo “gde se cure, stigo Zdravko Čolić” i odmah postao direktor nekog ogranka.
Ne, ovo je priča o čoveku koji se obreo u skroz nepoznato okruženje, skroz drugačiji mentalitet ljudi sa jedinstvenim pristupom poslu i komunikaciji (kako internoj, tako i eksternoj) i pokušavao da se snađe. Malo uz pomoć sreće, malo uz pomoć podrške drugih ljudi, ali najviše uz Božju pomoć i svoj trud i snalaženje i učenje u hodu.
Videćemo kako Bojan nije baš od starta naišao na najprijateljskije okruženje. Morao je pod hitno da nauči holandski što bolje i brže može da bi se uklopio u okruženje, a zatim je pokušavao da tokom svog radnog života u “KPN” otkrije u čemu je dobar.
Menjao je Bojan pozicije, širio svoje znanje (u neku ruku možemo reći i “svaštario” da bi što bolje razumeo kako funkcioniše jedna holandska korporacija…a i da ne bi ostao bez posla), i polako počeo da se nameće i preuzima izazovne zadatke.
Kroz Bojanove “avanture” otkrićemo kako razmišljaju (ili su razmišljali) Holanđani, kakva je njihova radna etika, poslovni bonton i kakav je njihov, generalno, način razmišljanja (mindset). Videćemo kako su tretirali Bojana oni koji su mu bili nadređeni, ali i oni sa kojima je bio ravnopravan.
Ali isto tako ćemo videti (kroz širenje “KPN” mreže i Bojanove različite pozicije) kako se biznis vodi i u drugim zemljama (prvenstveno mi je bio interesantan dodir sa kompanijama iz Japana i Koreje).
A kroz sve ovo, Bojan će nas voditi i kroz razvoje tehnologije, i to najviše iz perspektive mobilnih telefona, gde ćemo videti prve naznake surfovanja internetom i slanja mailova i sličica (iPhone je tada tek bio u razvoju), a i videćemo da je Bojan učestvovao u nekim projektima koji su kasniji postajali standard za današnju tehnologiju.
Međutim, autor će deliti i kako je često znao da napravi i lapsuse i nesmotrene greške (dobrim delom zbog kulturološke razlike), a posle da ih “pegla”, ali i kako da balansira između različitih ljudi.
A videćemo i kako je autor znao i da se malo obeshrabri, zbog čestog osećaja neizvesnosti…kako po pitanju posla, tako i po pitanju poente ostanka u Holandiji, tako daleko od Srbije i porodice i prijatelja.
Kao i za njegovu prethodnu knjigu, nije potrebno neko tehničko predznanje. Autor će jednostavnim jezikom objašnjavati šta znače određeni pojmovi i čime se bavio, ali vama će više biti pažnja usmerena na ljude sa kojima je autor komunicirao, kao i šta se aktuelno na polju tehnologije dešavalo početkom 21. Veka.
Imajte na umu, tokom njegovog putešestvija u “KPN”, njegov projekat “KupujemProdajem” se pojavio tek i poslednjim godinama njegovog radnog života u ovoj korporaciji, a i tada je bio samo interesantan hobi projekat i “ventil” od svakodnevnice.
Takođe, jedna zanimljivost (i životna okolnost). Mada je Bojan imao sasvim uspešnu karijeru u “KPN”-u, on nije (kao što često čujemo u biografijama raznih biznismena) shvatio da želi da bude svoj čovek i preduzetnik. Njega je na to, rekao bih, upravo doveo i sticaj okolnosti. Jer on je i posle 10 godina uspešne karijere u korporaciji “KPN” – dobio otkaz. 😅
Postoji jedna rečenica koja je posebno rezonovala sa mnom (a mislim da će i sa mnogima drugima):
Oko sebe nailazim na ljude koji u suštini ne veruju u mene. Niko od njih aktivno razmišljao o meni. Pa i što bi. To je ipak moj posao.
Ima dosta (bolne) istine u ovoj rečenici. Ljudi će retko kad znati da dobro procene vas i vaš potencijal (čast izuzecima koji pored talenta ulažu i decenije svog života/patnje da unaprede ovu dragocenu veštinu…što mogu da razumem, jer i sam neprestano radim na tome da je da usavršim), a često će vam reći i neke stvari bez dubljeg udubljivanja u tu tematiku (“nisi ti za to”, “da misliš da možeš, ti bi to već postao” i slično). Ali isto tako je činjenica da će vas retko kada drugi gurati ka napretku u karijeru. Često budemo u zabludi da će neki naš šef ili HR ili menadžer ili direktor prepoznati naš potencijal i talenat i pogurati nas dalje i nagraditi za naš trud (verujem da će se neki na ovim pozicijama pobuniti i reći kako oni ulažu u prepoznavanje talenata. Dozvolite, bez ikakve arogancije, da vam odmah kažem – ne ulažete dovoljno, ni sebe ni resursa, ne zavaravajte se, jer sam dovoljno proučavao kompanija i razgovarao sa ljudima da bih primetio kako su u zabludi po pitanju ovoga). Nekada (na žalost, jako retko) će se to i desiti…ali prvenstveno moramo sami da uložimo snage i da se nametnemo negde, da grabimo…ili da jednostavno tražimo sreću negde drugde.
Iako ima solidnih 340 strana, “200 kila” se neverovatno bezo i lako čita, čemu doprinosi (pored većeg fonta) i jednostavan stil pisanja, a sve je pride spakovano u 27 poglavlja.
Sve u svemu, “200 kila” je jedna zanimljiva priča jednog čoveka o jednom periodu jedne njegove karijere u jednoj državi i nekako je bilo očekivano da jednom ispriča svoje dogodovštine na jednom projektu…i da, uspeo sam da napišem jednom sedam puta u jednoj rečenici. 😁
Vredi pročitati.
A ti dragi čitaoče, imaš li i ti neku svoju “200 kila” priču? 😊
