Noviji domaći pisci (ne nužno i mlađi)… sa njima se zaista nikada ne zna.
Kad nekog pitate za mišljenje o njima, uglavnom dobijate odmahivanje glavom, uz komentare (možda pre gunđanje): „Danas svako hoće da bude pisac“, „svi pišu na isti fazon“, „uvek je tema depresivna, surova realnost“… naravno, ovi komentari nisu ni prineti rečenici „sve je to lepo, e, odoh sad da čitam Ćopića/Nušića/Selimovića“…i sve ti bude jasno.
Ali, ne treba biti tako surov…ili treba? Svi smo primetili da se tu i tamo pojavi neko ko privuče pažnju, kako medija (nemojte mi dizati obrve tu, bude jednom mesečno trominutna reportaža ili članak u novinama… dobro, prestaću sa sarkazmom 😀 ), tako i uvek strogih(!) književnih kritičara. Taj se usudi da se dotakne mistike, horora ili istorije (pa čak i da je malo izmeni). Ali biće prilike da se i takva dela spomenu…ako budete želeli da čitate ovaj blog.
„Lažov“. Marko Srdanović. Hm…nikad čuo…a i kako bi, kada je ovo njegova prva knjiga. Lik od pedesetak godina, po zvanju istoričar umetnosti, po zanimanju knjižar. Gledam sliku tog čoveka. Da, da, sretao sam ga u jednoj knjižari. Uvek kez od uva do uva ili zamišljeni filozofski pogled. Kao da prvo procenjuje sa kime ima posla, pre nego što započne sa preporučivanjem knjiga, usput objašnjavajući zašto on vidi tu knjigu kao super izbor za čitanje. Rekao bi neko, deluje kao čovek koji zna o knjigama.
Ali, jedno je preporučiti knjigu, a drugo napisati je, zar ne?
Kao i svaki ljubitelj knjiga, razlog da uzmem baš ovu knjigu je bio logičan.
Dopale su mi se šarene korice.
Dođoh. Pročitah. I prijatno se iznenadih, moj pobratime Cezare… ali zaista prijatno. Da mi je dato 50 evra više (u odnosu na originalni iznos od celih nula evra), verovatno bih bio impresioniran. A za 100 evra… preporučujem za Nobela.
Ahem…elem…o delu „Lažov“…
„Roman o generaciji tihih ljudi čije je detinjstvo premazano paštetom u krišku parizera“… piše na poleđini knjige. Ma pravo u srce gađa! 😀 Pomislili biste da je ovo neki nostalgičan roman namenjen „matorcima“. Pogrešno! Ovo je roman koji treba da pročitaju generacije rođene ’50-’60 (kada je šetnja korzom bila atrakcija) i one rođene ’70-’80 (kada su stripovi bili prozor u svet), a pogotovo, da ne kažem obavezno, generacije rođene tokom ’90-tih (kojima je izraz „Counter Strike“ poznat i razumljiv koliko i reč touchscreen…ili burek).
U koji vremenski period je smešten “Lažov”? Usudiću se da kažem 90-te. Međutim, na neki neobično interesantan način, pisac je priču o porodici Simović ispričao iz perspektive najmlađeg člana, Luke. Kao da je period od 50-60 godina „sabijen“ u jedan trenutak. Trenutak u kome se sudaraju često nerazumljiva filozofska razmišljanja (tipična za starije generacije), preferans, valjanje sličica fudbalera, Facebook i Counter Strike. I sve je to nekako uklopljeno prilično spontano i razumljivo.
Mlađani đak Luka Simović saznaje da je njegov otac lažov. Bolnu istinu je saznao sasvim slučajno, da ne kažemo u tragikomičnoj situaciji koja uključuje groblje, napaljene tinejdžere, razroku mladu Mađaricu i matorku koja se žvalavi na grobu…šta reći?
Mada je Luka voleo svog oca, ne može se reći da ga je baš razumeo. Čovek opsednut antičkim grčkim uređenjem i njegovim filozofima, crno-belim filmovima (i to dosta evropske kinematografije, uh!), besposličar uvek pun nekih „genijalnih i revolucionarnih“ ideja i vizija kako da se promeni svet ili zaradi na originalan način. I, ono što je najgore, često nesvestan dešavanja oko sebe… do trenutka kada bude za mnoge stvari već kasno. Zaista, teško je reći da li da govorimo o njemu kao boemu ili bitangi.
Majka… kao i mnoge majke. Radi, donosi novac u kuću, kuva, pere, pegla, pokušava da razume svog muža (i nije joj lako), ne može da smisli komšije koji se druže sa njenim mužem (sasvim opravdano). A zna i da se naljuti i tada zaćuti, dok njen muž ne shvati gde je zabrljao (što se retko dešava…mislim, da shvati da je zabrljao).
I, naravno, mladi junoša Luka. Koji preživljava dan za danom, pokušavajući da se izbori sa tupavim školskim siledžijom Kristijanom, učenicom Simonom iz njegovog odeljenja (ni sâm siguran po pitanju svojih emocija prema njoj), blentavim drugom Jovanom (sa kojim deli kako vanškolske avanture, tako i „drvo jadnika“ namenjeno štreberima, onima lošim u fudbalu i plašljivim kada su u pitanju siledžije) i drugim neobičnim, ali svakodnevnim likovima (koje ste i vi sretali u vašem svakodnevnom životu… u to sam siguran).
I Lukin (da ga tako nazovemo) život biva uzdrman saznanjem da mu je otac lažov. Luka odlučuje da ispravi nepravdu i postane osvetnik i pravednik… i čini sve suprotno (nažalost, uvek uveren u ispravnost svojih postupaka). I, kao i mnoga deca na koju roditelji ne obrate pažnju kako treba ili se ne potrude da ih razumeju, tako i Luka kreće stranputicom, punom tame, ogorčenosti… i kriminala… koja dovode i do višestrukih ubistava. A naš Luka pritom ni najmanje ne oseća kajanje!
Ni Lukini „saveznici“ na putu osvete nisu ništa bolji. Kukavički nastrojeni i lako podložan manipulaciji drug Jovan, bitanga Kristijan, ludi retos Žika koji stalno prepada ljude, gospodin „predsednik upravnog odbora“ (mislim da svi možete da pretpostavite o kakvom tipu osobe je reč i šta je ona učinila da izvede Luku na „pravi“ put). A da ne govorimo o njegovom najvernijem saborcu, Metju sa brkovima, izmišljenoj osobi sa veoma „interesantnim“ razmišljanjima i idejama.
Vredi spomenuti i Lukinog dedu, Maksima (koji ne može da smisli Švabe…a ni Lukinog oca) i komšiju „glupog pandura“, Radeta (a da li je zaista glup, ili to samo tako misli današnja mladež koja veruje da može svakog da nasamari, to je drugo pitanje).
Srdanovićev stil pisanja je veoma pitak, svakodnevan, a knjiga se čita zaista brzo i lako. Valjda zato što se čitalac lako može povezati sa vremenom u koji je smeštena ova knjiga. Odmereno pisanje, gde se neprimetno ubaci poneki sleng ili psovka mladog Luke, deluju sasvim pristojno ukomponovano. Jedino što može pomalo da zbuni jesu kraći pasusi pisani kurzivom. Mada, kao i snovi, podložni su interpretaciji šta je pisac njima hteo zaista da kaže.
Pisac kao da suptilno pokušavsava da pokaže svoj sarkazam i ogorčenost onim negativnim što je zadesilo društvo (ne znam na šta misli, na televiziji kažu da super živimo i da je sve sjajno). Ali, to uopšte ne ispada tako strašno, što je i dobro, jer smo dobili roman sa ozbiljnim događajima zavijen u crni humor, a ne depresivu zbog koje nam se posle ne izlazi iz kuće.
Inače, pisac se u ovom romanu usudio na jedan pomalo neobičan potez. Naime, prvi deo knjige („Strasna sedmica“), pisan je iz prvog lica, opisujući događaje viđene Lukinim očima. Drugi deo („Vaskrsenje“) odjednom postaje priča u trećem licu, gde smo i dalje posmatrači Lukinih dogodovština i njegovog puta ka mračnoj strani. Treći deo („Iskupljenje“) je opet ispričan iz prvog lica i to, pomalo neočekivano, iz perspektive Lukinog oca. Veoma kvalitetno napisano poglavlje koje baca svetlo na mnoge stvari, samo ću vam toliko reći! Poslednje, i ujedno i najkraće poglavlje („Otkrovenje“) se i dalje odvija iz prvog lica, opet Lukinog, i predstavlja jednu vrstu nedovršenog epiloga. Napomena: izuzev naziva poglavlja, ovde nema ni R od religije.
A kako je ispao ovaj smeo potez sa menjanjem perspektiva kroz poglavlja? Začudo, veoma dobro! Izuzev prvobitne iznenađenosti, ništa nije pokvarilo niti tok romana niti sveopšti utisak.
A konačan utisak?
Kao što ste možda primetili (pobogu, nisam valjda pisao sve ovo uzalud?!), roman me je zaista prijatno iznenadio.
Pisac je, da li svesno ili ne, roman namenio svim generacijama. Da li ste odrasli u vreme kada je marksizam bio aktuelan ili u vreme uspona Facebook-a i Counter Strike-a, sasvim je nebitno.. Svako će se naći u ovom romanu i prepoznaće neki detalj koji će mu izmamiti osmeh na lice ili ga naterati da se zamisli.
Srdanović se dotakao direktno nekih dešavanja koji su danas aktuelni (ljudi opsednuti nekim izgubljenim antičkim vremenima i idejama, biznismeni-kriminalci iz kraja, Facebook i njegove zloupotrebe), a nekima je prišao suptilno i originalno (pretpostavljam da će mnogi prepoznati koji su to filmovi koji konstantno oduševljaju Simovića seniora; neprevaziđeni tapkaroši-trgovci sličicama, aluzije na Betmena i Robina; zaluđenost Counter Strike-om). Ej bre, pa i Ćićolina je dobila svojih pet minuta ovde!
Šta da kažem, sem da je Marko Srdanović napravio jako dobar debi na književnoj sceni.
Da li treba pročitati: Da, čak i ako niste ljubitelj domaćih modernih pisaca.
Pitanje za kraj: Ko je lažov? Onaj koji laže ili onaj koji prihvata laž?
Cena knjige: Makart | Vulkan | Delfi
