Nekako roman „Do viđenja“ baš ima prigodan naziv za prvi (recenzirani) roman za 2021. godinu…lepa, suptilna i kulturna otpozdravna rečenica za 2020. godinu (mada smo je u našim mislima sigurno otpozdravili i mnogo gore 😀 ). I na tome će ostati moji komentari za 2020-u…
Roman „Do viđenja“ Živojina Petrovića je nedeljama bio prvi na listi bestselera u našim knjižarama, pobravši simpatije čitalaca. Posle toliko nedelja popularnosti, i meni je došlo da vidim šta se toliko publika „primila“ na ovaj roman.
Na naslovnoj strani romana stoji:
„Do viđenja“, a ispod toga:
„Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena“, i ispod toga:
„Prvi srpski dokumentarni triler“.
Ovde se nalaze četiri reči koje su mi izvrnule obrve i naterale oči da začkilje, pa sam izgledao kao Klint Istvud, nimalo impresioniran onim što vidim.
Prvi. Srpski. Dokumentarni. Triler.
Baš ne deluje ohrabrujuće i ne intrigira na prvi pogled zar ne? Da je „Prva srpska epska fantastika“, „Prvi srpski naučnofantastični roman“, „Prvi srpski komični roman“ ili recimo „Prvi srpski erotski roman“.
Ali dokumentarni triler? Hm…
Šalu na stranu, mislim da nisam imao predrasude prema romanu.
Već možda prema sebi…
Kada je u pitanju ideja dokumentarnog književnog trilera, nekako me je podsetila na ideju gledanja nekog evropskog dramskog filma. Nisam neki ljubitelj tog žanra, u principu bi trebao da budem nekakvom „specifičnom raspoloženju“ da bih tako nešto gledao, i znam da ću se na kraju smoriti kada se film završi. Pitao sam se da li će možda zbog toga slična sudbina snaći i „Do viđenja“… i da ću na kraju jednostavno „smlatiti“ sa čitanjem knjige, i možda preskočiti recenziju.
Ispostavilo se da (na kraju) nije bilo puno razloga za brigu.
O Dragi Mitirćević sam, u principu, znao samo površne informacije iz istorije. Bogata milionerka, čudnog (eskcentričnog) ponašanja, nepoverljiva prema svima. Mesec dana se vodila kao nestala, a onda pronađena mučki ubijena u svojoj kući. Policija dugo nije mogla nikako da otkrije ko je njen ubica, a čak i kad je navodno otkriven, istorija nikada nije potvrdila da je zaista pravi ubica uhvaćen.
Ovo je ono što sam znao. Što bi rekli, više na nivou neke opšte kulture.
A radnja romana „Do viđenja“ bi se mogla sumirati tekstom sa poleđine knjige:
„Januara 1933. usred Beograda nestala je ćudljiva milionerka Draga Mitrićević. Bogata rentijerka nije komunicirala sa rodbinom, a živela je sa svojim čuvarima – dva nemačka ovčara, gusanom i kokoškama – u ogromnoj ali skoro pustoj kući u Ulici kralja Milana broj pet. Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, našao se pred ključnim zadatkom svoje karijere…“
…i to kakav ključni zadatak…
Prvenstveno kroz oči načelnika policije, Rada Popovića, saznaćemo kako se odvijao celokupan proces (pokušaja) otkrivanja ko je ubio Dragu Mitrićević. A imajte na umu, govorimo o ubistvu milionerke koja nije bila u dobrim odnosima sa rodbinom. A na to dodajte još i mentalitet srpskog (jugoslovenskog) naroda…naravno, postavlja se bitno pitanje „Ko bi ubio Dragu?“
Ali još bitnije pitanje:
„KO ĆE DA NASLEDI TE SILNE MILIONE?“
Ovi neraspodeljeni milioni će načelniku policije doći glave. Pokojna (nadžak)baba je generalno bila nepoverljiva prema ljudima, uključujući tu i svoju rodbinu, za koju je verovala da bi je otrovala da što pre dođu do njenih para. Testament nije ostavila, dobrim delom i svog sujeverja. Imala je u mladosti kratak brak (ili možda je bolje reći, ljubavni zanos), a sa pokojnom sestrom nije govorila. Iako je zarađivala od rentiranja lokala, nije baš bila voljna da izdaje lokale u blizini svoje kuće. Štaviše, često se ponašala kao takav tvrdica da je znala i da „zavrne“ ljude za pare. I pride bila je prilično bezobrazna prema svima, i uvek govorila da više voli životinje nego ljude. Iako bogata, u svom stanu (navodno) skoro da uopšte nije imala para, čak bi znala i da pozajmi, iako je imala razno zlato, dukate, dragocenosti, obveznice, akcije i šta sve ne u bankama.
Zaboga, pa ko bi želeo da ubije tako divnu bakicu?
Pa, verovatno ceo Beograd. Polovina zbog para, polovina jer se ponašala kao kreten prema ljudima.
Rodbina je, naravno, potresena…ne možda toliko zbog babine smirti, koliko zbog toga što će sada nastupiti borba za njeno bogatstvo. Sa jedne strane imate Velibora Boru Jovanovića kao direktnog naslednika, a sa druge strane ostalu rodbinu koja ne može da smisli Boru (izgleda iz opravdanih razloga, jer je njegova istorija dosta mutna i sumnjiva). A onda imate i nekoliko advokata, koji zadovoljno trljaju dlanove (očekivano), mada izgleda da ni oni nemaju baš čistu savest kada je u pitanju pokojna Draga. A tu se pojavljuje i odjednom i udruženje ratnih invalida, kojima je navodno pokojnica trebala da ostavi neku imovinu. A sada odjednom se u javnosti pojavljuju i razna pisma po novinama od nekih prijatelja ili poznanika, u kojima jedni hvale pokojnicu, drugi je pljuju, pa se međusobno prepucavaju preko novina…a onda i neke anonimne dojave u vezi sa ubistvom, pa onda slučaj nestalih štednih knjižica.
Vrti vam se u glavi od ovih nebuloza? Zamislite tek kako je nesrećnom Radi Popoviću, načelniku policije, koga pritiskaju sa (bukvalno) svih strana da pronađe ubicu, i kome od ovog slučaja možda zavisi i cela karijera. Sad bi mu dobro došli jedan Holms i Poaro, zar ne?
Sa romanom „Do viđenja“, pisac Živojin Petrović je, sakupljajući izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke iz raznih arhiva, pokušao da rekreira i da nam dočara kako je policija pokušavala da otkrije ubicu tridesetih godina 20-og veka…ali takođe i kako su Beograd i njegovi stanovnici živeli u tom periodu (kao i da se naš mentalitet izgleda nikada neće promeniti…pogotovo kad je u pitanju želja za senzacionalizmom, pljuvanje rodbine ili večita radoznalost šta se dešava u „tuđem dvorištu“).
Ne može se reći da se pisac nije potrudio. U 250 strana ovog dokumentarnog trilera, našlo se mesta i za arhivska dokumenta. Fotografije Dragine kuće, isečci iz novina, razna pisma,, dokumentovana obdukcija, sudske odluke, izveštaji i šta sve ne, a sve u cilju da nam još više upotpuni osećaj da smo se prebacili u tridesete godine 20-og veka.
Stekao sam utisak da pisac nije želeo previše da „romantizuje“ ovaj triler, već da pokuša da ga, što je realnije moguće, prikaže i održi u nekoj formi „dokumentarne istorijske publicističke proze“ („Priznaj, sad si izmislio ovu konstrukciju i nemaš pojma ni šta znači ni da li tako nešto zaista postoji“-prim. podsvesti). Opisi su tu, ali sasvim umereni.
Moj „izazov“ sa ovom knjigom se pojavio relativno na početku. Imao sam osećaj da prvih 50-ak strana čitam nekako „rutinski“, tipa, „ok relativno interesantno“…a onda sam napravio pauzu sa knjigom (ovo je bio priličan „krivac“). Međutim, posle sam se zainatio da nastavim i ostanem strpljiv… i isplatilo se. 🙂
Odjednom, samo kreću da se pojavljuju nove informacije u slučaju ubistava bogate babe. Međutim, što ih više stiže, situacija odjednom postaje sve konfuznija! Ovde ne da ne pomaže Šerlok Holms, ovo više nema smisla. U jednom trenutku, shvatate da počinjete da se nervirate zajednom sa načelnikom policije. Da li je neko naručio njeno ubistvo (rodbina, poznanici, ljudi sa kojima je bila u nekakvim poslovnim odnosima), da li je samo neserećna žrtva pljačkaša ili nešto treće? Uzimate izjave desetina ljudi, svako priča neku svoju priču, mnogi od njih lažu iz Bog te pita kojih motiva. Vlasnik pogrebnih usluga plače na sva zvona, jer je, faktički, „na reč“ rodbine sahranio pokojnu Dragu najluksuznije što je mogao, a nije video ni cvonjka. Rodbina drami na vas, advokati drame vas, policija drami zbog vas, pretpostavljeni vam dišu za vratom… pravi trenutak počnete da pijete nešto za živce zar ne? I to ne nešto iz bifea, već nešto što ide samo uz potpisani lekarski recept.
Ideja da se ovo zaista desilo, a da nema logike u otkrivanju ubice, vas tera da sve brže okrećete stranice…dok ne stignete do kraja i pročitate ishod. Iako sam znao (relativno generalni) ishod, ipak sam na kraju bacio knjigu na sto uz (stručni recenzentski) komentar „A daj, nemoj me j****i“ i nasmejao se ironiji celog slučaja.
Detalj zbog koga sam u jednom trenutku još više počeo da uživam u knjizi jeste kada sam zamislio da sve vreme imam nekakvog naratora koji mi opisuje događaje i radnje iz knjige, a zatim zaćuti kada počnu dijalozi, kao u tipičnom TV dokumentarcu. Nešto slično blesavo sam uradio i kod ove knjige. Međutim, pošto je u pitanju Beograd, nekako mi je teško bilo da zamislim Morgana Frimena da vrši naraciju na srpskom (mada sada kada sam i to zamislio, mislim da bi ispalo urnebesno dobro ^^).
Sve u svemu, knjiga se čita brzo i lako, bez nekog većeg napora…čak i za dokumentarni žanr.
Možda bi nekog i odbilo da čita ovaj tip romana, ali mislim da ga vredi pročitati, i kao stvar neke opšte kulture, a i da malo bolje dobijete uvid u beogradska dešavanja 30-ih godina. A i pisac se potrudio da prilično istraži ovu (sakupljenu) materiju oko ubistva Drage Mitrićević, što je isto veliki plus.
Meni je Živojin Petrović poznat od ranije kao neko ko je ljubitelj tehnologije (ljudima koji su čitali „Mobilni magazin“ je sigurno poznat), a i kao osoba koja stoji iza projekta „Srpske naučne televizije“ koja je kasnije prerasla u „Brainz TV“, a sada i kao pisac. Videćemo, ako dozvole prilike, da se možda nekada pročita i njegova prethodna knjiga „Nestvarno, a stvarno“.
Mada, mislim i da je „Do viđenja“ bio dobar prvi izbor za čitanje. 🙂
A ti, dragi čitaoče, da li znaš u čemu je tajna ovog „Do viđenja“? 🙂
Cena knjige: Laguna | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart | Korisna knjiga
