Borilački klub

Prvo pravilo borilačkog kluba –     o borilačkom klubu se ne priča

Drugo pravilo borilačkog kluba –  o borilačkom klubu se ne priča

               .

               .

               .

Osmo pravilo borilačkog kluba – ako je ovo tvoja prva noć u borilačkom klubu, moraš da se boriš

Ako ćemo pravo, uopšte nisam siguran u kom pravcu ide ova recenzija. Upravo sada, dok kucam, razmišljam šta da napišem o kultnoj knjizi Čaka Palahnjuka, „Borilački klub“.

Knjigu sam jednom davnom pročitao, i nisam bio siguran šta da mislim o njoj, mada sam razumeo da je čitalačka publika bila podeljena.

Film sam isto tako davno odgledao, znam da mi je svojevremeno bio intrigantan i mračan, ali mislim da sam bio premlad da sagledam celokupnu sliku.

Mnogo godina kasnije, eto ga pravi trenutak da se obnovi gradivo i, nadam se ovoga puta, bolje razume.

Mada je mnogima na pojam Borilački klub prva asocijacija film… pre filma je, ipak, bila knjiga koja je sve ovo zamesila.

Od trenutka njenog objavljivanja, knjigu Čaka Palahnjuka je pratilo puno kontroverze, koja se samo još više produbila pojavljivanjem filmske adaptacije. Nema sumnje da je knjiga „Borilački klub“ jedno malo remek-delo. Ali, i kao takvo, ono definitivno neće svima prijati.

Roman je ispričan u prvom licu. Glavni junak serije je Narator (Očigledno, doktore, ako je roman u prvom licu-prim.podsvesti), a to mu je ujedino i ime. On je vaš svakodnevni čovek, komšija iz kraja koji radi posao koji ga ne inspiriše, šta više, iscrpljuje ga, i koji pronalazi sitna zadovoljstva u kupovini jednostavnih komada nameštaja. Međutim, stresan posao i česta službena putovanja (avionom) koja zahtevaju menjanje vremenskih zona, u kombinaciji sa „običnošću“ njegovog života, dovode do toga da postane hronično iscrpljen i da ima problema da zaspi, što dovodi do toga da čovek počne da pati od nesanice, tj. insomnije, i ima sve manje snage da se nosi sa sobom i životom.

Lekar ga savetuje da poseti jednu od onih grupa za podršku, kao što je grupa za one koji imaju rak testisa, eto, „da vidiš šta je prava patnja“.

Mada naš Narator ne boluje od raka testisa, on ipak odlučuje da poseti jednu takvu grupu, i ubrzo shvata da samim tim što sluša i deli patnju drugih, njemu je, nekako, lakše u borbi sa insomnijom… do trenutka kada se na jednom od okupljanja pojavljuje devojka po imenu Marla, koja ga podseća da su, oboje, foliranti u ovoj grupi (a i drugim grupama koje posećuju). Našem Naratoru se ovo ne dopada, i, mada su se dogovorili da se ne sreću na grupama za podršku, njemu se insomnija vratila.

I tako, jednom prilikom, naš Narator upoznaje na nudističkoj plaži misterioznog Tajlera Derdena. Njegova harizma, slobodarski duh i nihilistički pogled na svet oduševljavaju našeg Naratora, i njih dvojica ubrzo postaju nerazdvojni prijatelji.

Ubrzo se u stanu našeg Naratora dešava eksplozija koja je kompletno uništila sve što je posedovao, na šta mu njegov prijatelj Tajler predlaže da dođe da živi kod njega.

Ubrzo se u njihov odnos meša i Marla, koja se zaljubljuje u Tajlera i ubrzo oni završe u krevetu. Narator prema Marli sada ima prilično neutralan stav (iako je Marla njega „zgotivila“), mada mu je čudno zašto nikada ne vidi Tajlera i Marlu zajedno, kao i zašto Tajler nekako Marlu drži na distanci.

Međutim, to ne utiče puno na sam odnos između Naratora i Tajlera, koji kao da postaju sve bliži, do te mere da bukvalno znaju šta onaj drugi misli.

Tajler Derden je intrigantna osoba. Radi samo noću, i to kao ili kinooperater ili konobar na ekskluzivnim dešavanjima, kada uslužuje elitu. Ali, on takođe i čini sitne sabotaže na tim dešavanjima. Na primer, on će, kada niko ne gleda, ovaj, da prostite, da „pusti goluba“ na puslice (Reci lepo, da „prdne“, nije to ružna reč-prim.podsvesti) ili da, uh ovaj, urinira u supu (Reci, bre, lepo da piš…uh, moramo da proverimo da li je ružno reći pišati…dođavola,rekao sam-prim.podsvesti) što definitivno vas natera da se zamislite (započetak, nad time da li je pametno da naručujute supu ili puslice u restoranu pošto ste ovo pročitali :D).

Na prvi pogled, Tajler deluje kao harizmatični buntovnik protiv sistema, s tim što ima prilično mračan stav prema ljudskom životu (da smo svi mi jedna vrsta ljudskog otpada) i smatra da jedino kroz destrukciju čovek može da spozna sebe i bude srećan, kao i da su ljudi postali frustrirani jer nemaju „ventil“ u svom životu koji im daje samopouzdanje i da trebaju da nađu način da postanu gospodari svog života.

Zato zajedno sa Naratorom osniva Borilački klub, mesto gde će se odabrana grupa ljudi uveče okupljati i boriti (bolje reći, lemati i razbijati zube jedni drugima) jedan na jedan, dok jedan od boraca ne klone ili se ne preda (i ovde ne možete da budete u ulozi posmatrača, ako želite da budete član kluba, morate da se borite). A zatim sa tim istim masnicama, posekotinama, polomljenim zubima (ili nešto još gore), odete sutradan na posao, skroz psihički rasterećeni, bez straha od šefa ili okoline, ponosito noseći svoje povrede kao ordenje. Zamislite momka koji vas uslužuje u restoranu, ljubazan, vaspitan i predusetljiv, ma milina od usluge. A onda taj isti momak vas uveče u Borilačkom klubu polomi od batina, nabije vam koleno u vilicu, a zatim zabije vaše lice zabije u pod, a vaši polomljeni zube vam cepaju obraz. Brutalno i odvratno zvuči? Dobrodošli u Borilački klub.

Takođe, Tajler je veoma „načitan“ i „obrazovan“ po pitanju proizvodnje sapuna (što mu kasnije postaje i jedan od izvora prihoda), kao i po pitanju pravljenja različitih vrsta eksploziva od materijala koji se daju relativno lako nabaviti u vašoj okolini.

I vremenom, naš Narator shvata da Tajler Derden nije baš ono za šta se prikazuje. Mada je na prvi pogled delovao kao harizmatičan buntovnik i mali revolucionar, Tajler je, u stvari, jedna vrsta zlog fanatika koji veruje da Bog nije bitan (i ne veruje da nas On voli) i da jedino kroz (bukvalnu) destrukciju i smrt može da se postigne potpuna sloboda. A da ne spominjemo što se, iza te njegove retorike i psiholoških trikova i manipulacija, krije jedan teški kompleksaš i egocentrični narcisoid. Njegove destruktivne vizije idu dotle da su Borilački klubovi (koji su se raširili brzinom požara kroz mnogobrojne gradove), kroz njegove govore, počeli te iste „borce“ da regrutuje za „projekat Haos“, i da ih grupišu da rade sabotaže širom grada, što treba da se kruniše i jednom velikom eksplozijom, u kojoj će Tajler da ubije sebe i postane „svetac“, ali će ubiti i Naratora. A u tome će mu pomoći članovi Borilačkih klubova, koji su postali poput sekte, ali sasvim uvereni u ispravnost ciljeva koje je zacrtao Tajler Derden.

I naš Narator shvata da mora pod hitno da spreči Tajlera Derdena, pre nego što i on nastrada zbog njega, kao što će i Marla verovatno postati žrtva.

Međutim, Narator kao da nema moć da spreči Tajlera. Članovi kluba ga bledo gledaju kada im govori da moraju da prestanu da slušaju Tajlera, a zatim se smeju i klimaju glavom u znak odobravanja. A kako se približava trenutak kada „operacija Haos“ treba da kulminira, počinju da gaje čak i veliko poštovanje prema Naratoru. Čak ni Marla ne razume zašto Narator govori toliko loše o Tajleru. A nevini ljudi ginu.

Deluje kao da je Tajler uvek jedan korak ispred Naratora.

Što će dovesti do bolesne kulminacije.

I tačka. NAPOMENA: Sledi težak spoiler, koji ne preporučujem ljudima koji nisu čitali knjigu/gledali film, jer je ovo krucijalan detalj za ovo delo, ali mislim da treba da ga se dotaknemo. Znači, čitate na sopstvenu odgovornost. 🙂

Narator i Tajler Derden su jedna ista osoba.

Narator u stvari i ne shvata (do pred sam kraj romana) da su stres i insomnija, u stvari, bili okidač za to da razvije podeljenu ličnost, kao nekakav alter-ego za koji nije svestan da je deo njega. U prevodu, on boluje od mentalnog oboljenja, disocijativnog poremećaja ličnosti.

Pošto sam se malo više raspisao, hajde da polako zaokružimo recenziju, sa osvrtom na stil pisanja i smisao romana.

Stil pisanja je, ironija, jednostavan, sirov, grub, bez puno opisnih detalja, ali pun izreka i misli Tajlera Derdena za koje možete reći da su da idu od dubokih filozofskih misli do običnog lupetanja poremećene osobe. U svakom slučaju, razmišljanja Tajlera i Naratora, kao i Naratorovo posmatranje okoline definitivno neće nikog ostaviti ravnodušnim (a prilično sam siguran i da će mnoge uznemiriti).

A sâm smisao romana…šta reći sem da je Čak Palahnjuk prilično pogodio stanje svesti društva. Dekadencija, haos, beznađe, osećaj inferiornosti kod ljudi, želja za buntovništvom, ne obraćanje pažnje na sebe, iscrpljivanje na poslu, nemogućnost da sa nekim prijateljima iskreno popričate, da znate kada da zatražite pomoć, verovanje da je (samo)destrukcija rešenje svih problema, kako smo mi u stvari uzvišena, a bezvredna bića… sve ove teme nikada neće izgubiti na aktuelnosti, a sa razvojem informacionih tehnologija, kao i potencijalnim posledicama koje nose (otuđenost, anonimnost, mogućnost da se putem interneta šire dezinformacije i zablude), ovaj roman je u stvari i način da se zamislite nad time u kom pravcu ide ovo društvo. I da se nadate da nećete sresti Tajlera Derdena u bilo kom obliku. A i sami znate,  takvi tipovi ličnosti će uvek postojati u svakoj epohi i treba ih se paziti.

Sve u svemu, roman koji treba bar jednom pročitati u životu.

A ono što mi se posebno dopalo kod ovog romana, a to do sada nisam govorio za druge romane…korice u izdanju „Lagune“ su mnogo dobro urađene, baš sam se prijatno iznenadio, baš su pogodile naslov i smisao romana. 🙂

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje pogleda na svet Tajlera Derdena?

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Dereta