Okej, nedugo po završetku knjige „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, rešio sam da, na talasima utisaka iz knjige, (ponovo) odgledam i ovaj kultni film iz 1999. godine, sa Edvardom Nortonom, Bredom Pitom i Helen Bonam-Karter u glavnim ulogama.
O samoj radnji možete pročitati u recenziji knjige, ali za onih par procenata svetske populacije koji nikada nisu pogledali film/pročitali knjigu, evo u par rečenica: glavni junak priče, Narator (Edvard Norton) provodi svoj dosadni život radeći u dosadnoj kompaniji, i jedno od njegovih retkih zadovoljstava jeste kupovina sitnog IKEA nameštaja (mislim da ste sada svesni koliko taj čovek ima prazan život ^^). Međutim, on takođe pati i od insomnije (nesanice), usled čestih službenih putovanja (avionom) i stalnog menjanja vremenskih zona. Lekar, umesto da mu prepiše nešto za spavanje, na apel Naratora da pati, savetuje ga da poseti udruženje ljudi obolelih od raka testisa, „da vidiš šta je prava patnja, moj brajko“. Iako nema problema sa testisima, Narator je odlučio da posluša ovaj savet. I začudo, prisustvo na tim okupljanjima ga psihički rasterećuje i on ponovo uspeva da zaspi. Ali, on se toliko „navukao“ na ove posete, da je počeo da posećuje i druge grupe za podršku gde su ljudi isto oboleli od prilično strašnih bolesti (međutim, Naratora to toliko i ne tangira, pošto njemu pomaže da zaspi). Ubrzo primećuje da se na tim okupljanjima pojavljuje i devojka po imenu Marla Singer (Helen Bonam-Karter), i ubrzo i jedno drugo skapiraju da su, u stvari foliranti, jer ne boluju ni od kakvih bolesti. Iako su se, načelno, dogovorili da “podele” ko će koje grupe za podršku posećivati (da, dobro ste pročitali), susret sa Marlom je za Naratora bio okidač da ponovo ima problema sa spavanjem.
Na jednom od svojih službenih letova, Narator upoznaje Tajlera Derdena (Bred Pit), harizmatičnog prodavca sapuna (Entrepreneur, molim lepo!-prim.podsvesti) i povremenog kinoperatera i konobara za elitna dešavanja, koji svojim fleksibilnim, nehajnim stavom i zanimljivim filzofskim forama, prosto oduševljava Naratora.
Nažalost, naš Narator nije imao sreće, jer ga je u povratku sa poslednjeg službenog putovanja sačekao raznesen stan…bukvalno. U stanu se desila eksplozija koja mu je potpuno uništila stan i sve stvari u njemu.
Kao spasilac, pojavljuje se Tajler Derden koji poziva Naratora da živi kod njega, usput mu otkrivajući svoje životne mudrosti i poglede na svet.
A u njihov odnos će se ubrzo umešati i Marla Singer.
Međutim, stvari uopšte nisu kao što izgledaju…
I ovde ću stati što se tiče radnje. Stvarno vam preporučujem da pročitate recenziju knjige, jer će odavde biti i dosta spoiler-a, a koji su neophodni da bih vam bolje dočarao film. J
Pa da počnemo od glume. Edvard Norton (Birdman, American History X, Italian Job) je, što se mene tiče, maestralno odradio svoj posao kao Narator, i teško mi je da zamislim koji je glumac u tom periodu mogao bolje da odradi posao (pogotovo scene gde se tuče sam sa sobom). Sa druge strane, Bred Pit (World War Z, The Curious Case of Benjamin Button, Inglourious Basterds, Se7en, Meet Joe Black), mada je na prvi pogled solidno odradio svoj posao, nekako mi nije ostavio toliko jak pečat da će mi ovaj glumac ostati u sećanju kao Tajler Derden (doduše, ova rola uopšte nije laka, pogotovo ako ste pročitali knjigu, pa razumete kompleksnost lika Tajlera Derdena). Nemojte pogrešno da me shvatite, on je odličan glumac sa dobrim filmovima za pojasom. Ali, nekako mi on nije skroz “legao” ulogu (doduše, ne znam kako bi se ovaj ulozi snašli tadašnji Robert Dauni Džunior, Džoni Dep ili Kenet Brana). A i u filmu je Tajler Derden predstavljen dosta nezrelije nego što ga je opisan u knjizi. Što se tiče Marle Singer,nikada mi ne bi pala na pamet neka konkretna glumica, ali blesava Helen Bonam-Karter (Merlin, Hari Poter, Alisa u zemlji čuda, Les Misérables) je već tada pokazala svoj potencijal, zbog kojeg će kasnije postati veoma poštovana britanska glumica. A za režiju se pobrinuo čuveni Dejvid Finčer (The Social Network, The Curious Case of Benjamin Button, Love, Death & Robots (imate i moju recenziju serije), House of Cards, Se7en) i mislim da ovde ne treba imati nekakve zamerke.
Za film sniman krajem devedesetih, utisak je sa vizuelnog i audio aspekta sasvim dobar.
Detalj koji mi se posebno dopao jeste “probijanje četvrtog zida”, kada se Narator obraća publici, dok objašnjava neke detalje iz života Tajlera Derdena.
Sve u svemu, “Borilački klub” je mračan, sirov, agresivan, krvav i prljav film (kao i kuća u kojoj žive glavni likovi). Kao i knjiga, ovaj film (definitivno) neće svakom leći. Mnogi će (bar po meni) pogrešno protumčiti da film veliča agresiju i destruktivnost kao način da se izađe iz zone komfore. Pre mislim da je ovaj film jedna vrsta opomene za naše društvo. Devedesete su za ceo svet (a pogotovo bivšu Jugoslaviju) bile prilično težak period, pun agresije i osećaja nemoći i izgubljenosti. Ironija je što ovaj film, dvadeset godina kasnije, još više ima smisla! Imamo ljude svih godina (pogotovo uzrast 20-40 godina) koji vode neispunjujuće živote, puni su straha, nespremni da se suoče sa životnim izazovima i izađu iz zone komfora. I dovoljno je samo malo manipulacije (da li medija ili pojedinaca) da nas ubede da je sasvim u redu živeti u čauri sigurnosti ili, još gore, da nas ubede da izađemo iz zone komfora, ali na pogrešan način (nasilje, aresivni ispadi, droga, kriminal), i sve ovo je još više pojačano razvojem digitalnih tehnologija (koje omogućavaju anonimnost i širenje dezinformacija).
Po meni, Tajler Derden je dokaz kako ljudi mogu da imaju iskrivljenu sliku sebe u ovakvom svetu, a pritom da je savršeno racionalizuju u svojoj glavi. “Ponovo se roditi iz pepela kao feniks” iz perspektive Tajlera Derdena bi značilo da iz (bukvalno) haosa i destrukcije čovek može ponovo da se rodi, a nije video da se iz osećaja nemoći i neuspeha čovek treba da izdigne i radi na sebi da bude najbolja verzija sebe i da pozitivnim primerom treba da menja svet. Ali opet, Tajler Derden je samo projekcija običnog čoveka (Naratora), koji je dugo odbijao da prihvati da je nesrećan svojim načinom života, i to se trudio da potiskuje i “guši” materijalnim stvarima, da je na kraju kulminiralo da postane podeljena ličnost, i da (možda) prekasno shvati da je psihički oboleo.
I zbog svega navedenog, mislim da “Borilački klub” treba odgledati bar jednom u životu.
A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo ovaj film?
Da li ti se više dopala igrana ili pisana verzija? 🙂
Format: Film
Trajanje: 139 minuta
