„Trilion dolara coach“ – Šmit, Rozenberg, Igl

X (inače direktor manje kompanije): Pa dobro, kako ti to vidiš taj tvoj „rad sa ljudima/zaposlenima“, HR i funkcionisanje kompanija?

Ja: (pričam svoje viđenje situacija i pristupe rešavanju problema naširoko i zaneseno)

X: (posle kraće tišine) Bolje ti da je ideš u „Silicijumsku dolinu“ i da se tamo probijaš. Ovo podneblje neće još dugo biti spremno za takav pristup…

Mada očekujem da većina ljudi podigne obrvu i ovaj dijalog momentalno smesti u kategoriju „nije se desilo“, ovo je priča koja se meni desila, negde koju godinu po ulasku u karijerni svet. I ovo nije neka priča gde sam želeo da pokažem kako sam već na početku karijere bio kul i imao vizionarske ideje…jer nije imalo poente. Nisam otišao mlad u „Silicijumsku dolinu“ (i dalje nisam tamo otputovao) i naivno sam verovao da ne moram da napustim zemlju da bih pronašao takve kompanije koje imaju takve vizije i kojima trebaju takvi ljudi.

Naravno, razočarenja je bilo. Ljudi (tj. kompanije) uglavnom nisu razumeli taj pristup, i smatrali su ga trošenjem vremena i novca (mislim podjednako i jednog i drugog). Znanje sam nastavio da akumuliram i da ga prilagođavam, i sada ga prezentujem pojedincima koje to zaista interesuje.

Nažalost, mnoge kompanije (pogotovu sa ovih prostora) vole da prezentuju na društvenim mrežama kako funkcionišu po principima koje možete da pročitate u „Trilion dolara coach“…najveći problem je što lažu. Da, to je, mislim, prava reč. Pričaju kako razvijaju nove tehnologije/alate koje poboljšavaju produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih…a, iz nekog misterioznog razloga, radnici sve nezadovoljniji i fluktacija u kompanijama sve veća. I onda ne treba da se čudimo što ljudi pljuju po HR-u, employer branding-u ili menadžmentu neke kompanije. Lako je na (poslovnim) društvenim mrežama pisati iluzije/bajke.

Moja najveća žal, u dijalogu sa početka ove priče, bi sada bila ta što nisam otišao u „Silicijumsku dolinu“. Možda bih imao ludu sreću da sretnem pokojnog Bila Kembela (preminuo 2016. godine) i dodatno me ohrabrilo u mom stavu da će u budućnosti kompanijama biti potrebni ljudi koji brinu o ljudima. Ali zaista brinu o njima.

Za mnoge je „Trilion dolara coach“ Bil Kembel (koga su i jednostavno zvali coach) bio misterija. Ovaj čovek nije bio klasična javna ličnost, o njemu se nije preterano znalo. Povremeno je znao da prasne i da odbrusi, da opsuje kao seljak i da često ima neočekivane reakcije, poput da grli zaposlene, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji. A sa druge strane, bio je veoma strpljiv, oštrog oka, taktičan, uporan…

Tim (team) je za njega bio svetinja, sve je polazilo od tima, kao i od onoga koji vodi tim. Poverenje (trust) je bila ključna reč.

A najbitnije od svega…zaista je voleo ljude i imao veliko srce.

I zbog tih svih osobina, ljudi su veoma voleli Bila Kembela.

Očigledno je Bil nešto dobro uradio na polju karijere i generalno odnosa sa ljudima, ako je malo ljudi čulo (i uopšte znalo) da je ovaj čovek preminuo u 75. godini, a da su u publici, aprila 2016. godine, na odavanju počasti ovom čoveku, sedeli ljudi poput Larija Pejdža, Sergeja Brina, Marka Zakerberga, Šeril Sendberg, Tima Kuka, Džefa Bezosa, Džona Doera, Breda Smita, Bena Horovica i drugih… Čak i ako ne znate (ili ne pratite) IT svet, možda prepoznate po koje ime. A ako pratite IT svet, ova informacija vam je dovoljna da možda podignete obrvu. Najveći tehnološki lideri iz najvećih (a često i rivalskih) kompanija, sedeli su jedno pored drugog na ispraćaju ovog čoveka. Ne samo „reda radi“ ili iz neke kurtoazije. Najvećem broju ovih ljudi, Bil Kembel je bio i mentor/coach i prijatelj.

Mada kao trener ragbi tima možda nije ostvario konkretan uspeh, igračima je ostao u sećanju kao čovek od poverenja, strastven i posvećen poslu koji je radio.

Kada je rešio da se okrene svetu biznisa, započeo je karijeri u marketinškoj agenciji, a onda je ubrzo prešao u „Kodak“, gde je nastavio da neguje svoj stav posvećenosti poslu i timu…i ostalo je postalo istorija. „Apple“, „Claris“, „GO Corporation“, „Intuit“…a govorimo samo o kompanijama u kojima je radio. A kompanije koje je savetovao, tj. ljude i timove sa kojima je radio kao coach? „Facebook“, „Kleiner Perkins“, „Youtube“, „Google“, „Yahoo“, „Twitter“… lista ide u nedogled.

Da li je Bil Kembel bio neki genije IT-a ili poslovnih procesa? Ne. Nema sumnje da je dobro znao svoj operativni posao, ali nije u tome bio najbolji. Najbolji je bio u razumevanju ljudi, „dopiranju“ do njih i njihovom usmeravanju.

I zaista bi bilo šteta da se njegovo znanje, misli, taktike i anegdote jednostavno izgube vremenom, zar ne?

To su pomislili i Erik Šmit, Džonatan Rozenberg i Alan Igl (ako malo bolje poznajete kompaniju „Google“/“Alphabet“, verovatno su vam poznata i ova imena). I zato su rešili da intervjuišu preko 80 ljudi koji su radili i voleli Bila Kembela, gde su oni delili sa autorima anegdote, poslovne situacije, privatne događaje i razne krize koje su im se dogodile, a gde je Bil imao udela ili spašavao situaciju. I to nisu bile njegove komšije i rodbina koji su bili intervjuisani. Govorimo o mnogim bogatim i uspešnim ljudima iz sveta biznisa (negde oko osamdeset njih).

Knjiga „Trilion dolara coach“ je podeljena na šest poglavlja:

1. Nosač štapova i generalni direktor
2. Titula vas ne čini menadžerom. Vaši ljudi vas čine liderom
3. Izgradite poverenje
4. Tim na prvom mestu
5. Moć ljubavi
6. Merilo

Bil Kembel

Naslovi ovih poglavlja pokazuju koje su to neke od vrednosti koje je Bil najviše cenio i u skladu sa kojima je pristupao poslu i koje je najviše, da tako kažemo, promovisao.

Svako poglavlje se sastoji od velikog broja priča/anegdota ljudi sa kojima je Bil poslovno sarađivao i(li) radio kao coach, praćeno beleškama autora koji pokušavaju još bliže da nam dočaraju kakav je Bil bio kao čovek, kako se ophodio sa ljudima (kako na poslu tako i van istog), koje je vrednosti zagovarao, kao i zašto su neki Bilovi (efikasni) pristupi bili možda i malo ispred svojeg vremena, često potkrepljeno i po nekom naučnom studijom. Neretko će autori primetiti kako je Bil imao neke pristupe koji imaju svoj pandan u psihologiji (ili će se tek pojaviti u istoj), iako nije imao formalno obrazovanje iz te oblasti.

Ali, kao što će autori knjige često potencirati, Bil je bio „školovan“ u razumevanje i poznavanje ljudi.

Ono što će vam autori povremeno spomenuti (a i sami ćete skapirati iz priča) jeste da Bil bio nije tipičan coach koji se „frlja“ sa puno fensi stručnih izraza i „alata“ pokupljenih sa raznih kurseva…što (je i neko moje shvatanje i pristup da) coach i ne treba da bude. Bil Kembel je imao taj jednostavan back to basics pristup, koji je očigledno uspevao i u jednom tako snažnom tehnološkom podneblju. Bil je, po pričama intervjuisanih, bio autentičan u pravom smislu te reči, i po pristupu u radu sa ljudima, tako i u svom ponašanju. I izgleda nije mnogo voleo folirante.

Zato je izgleda i bio magnet za mnoge moćne, uticajne, a i ekscentrične ljude, i svi su ga smatrali prijateljem. Stiv Džobs ga je obožavao (i nikada nije zaboravio da je Bil bio jedan od retkih koji je bio protiv njegovog izbacivanja iz kompanije „Apple“ 1985. godine i koji je smatrao da odbor time čini veliku grešku). Bob Ajger (bio 15 godina CEO kompanije „Disney“, ovde imate recenziju njegovog odličnog poslovnog memoara „Vožnja života“) je video u njemu moćnu osobu. Suzan Vojčicki (CEO kompanije „Youtube“) sama kaže kako mnogo duguje Bilu, i često se zapita kako bi Bil postupio u nekoj situaciji u kojoj bi se ona našla. Za Sundara Pičaia (CEO „Alphabet/Google“), Bil i njegovi principi su imali mnogo bitan uticaj u njegovom daljem usmerenju. I lista imena se nastavlja i nastavlja…

Autori bi u svakom poglavlju (bolje reći, u mini-poglavljima glavnih poglavlja), uvek izdvajali nešto što bi bile osnovne lekcije/mantre/pravila u radu sa ljudima (a i radu u kompaniji uopšte). Tako ćete imati prilike da pročitate i lekcije poput:

Počnite izveštajima sa putovanja – Kako biste izgradili međusobni odnos i bolji odnos među članovima tima, počnite timske sastanke izveštajima sa putovanja, ili drugim vrstama ličnijih tema, koje nemaju veze sa poslovnim.

Zasnivajte liderstvo na osnovnim principima – Definišite „osnovne principe“ za konkretnu situaciju, nesporne istine koje su osnova kompanije ili proizvoda, i pomozite tako što ćete upravljati donošenjem odluke na osnovu tih prinicipa.

Izgradite poverenje – budite coach samo sa otvorenima za coaching. Osobine koje čine neku osobu otvorenom za coaching su iskrenost, poniznost i spremnost da se istraje i vredno radi, i stalna otvorenost za učenje.

Bavite se timom, pa onda problemom – Kada se suočite sa problemom ili prilikom, prvi korak je da se postarate da je pravi tim zadužen i da radi na tome.

Rešite najveći problem – Otkrijte najveći problem, ono o čemu se ćuti, posvetite mu punu pažnju, i prvo se njime pozabavite.

Dozvola za empatiju – Vođenje timova postaje mnogo veće uživanje, i timovi postaju efikasniji kada poznajete ljude i brinete o njima.

A koje sve još lekcije se ovde mogu otkriti, saznaćete ako pročitate „Trilion dolara coach“. 😀

Ovo nije knjiga o motivaciji, niti kako je kul i nepogrešiv bio Bil Kembel u „Silicijumskoj dolini“. Ovo je pokušaj autora da prezentuju kako je Bil pristupao rešavanju ozbiljnih problema unutar kompanija, i to baveći se timovima i vodećim ljudima u njihovom usmeravanju da pronađu rešenje.

„Riba smrdi od glave“. Ovu narodnu izreku volim da spomenem menadžerima i ljudima na vodećim pozicijama. I ne bude im pravo kada ovo čuju. Skoro sam čuo odličan odgovor na ovo – „Ma riba smrdi cela“. 😀 I to je tačno, ali ipak najviše „smrdi od glave“. Sve polazi sa vrha. Kako se postavi menadžment, prema tome će se usmeravati i ostali zaposleni, i zato sam uvek zastupnik stava da bilo kakav trening, obuka, seminar, coaching, štagod…treba da počne od menadžmenta. Bil je to izgleda dobro razumeo.

Menadžeri ne vole coaching najčešće zbog Ega i straha (a kod nekih je ovo i spojeno u jedno). Ego najčešće ima reakciju (punu predrasude) „neće meni neko drugi da govori šta treba da radim, valjda ja najbolje znam svoj posao i kako je u ovoj firmi“, dok strah najčešće razmišlja „da li to znači da ne radim dobro svoj posao i da mi treba pomoć…i šta ako otkrijem da je to istina…i šta će drugi misliti onda o meni“. Zaposleni imaju sličnu reakciju, mada bih rekao da je biše dominira osećaj straha („mora da ne radim dobro svoj posao…očigledno moram da idem na ovu obuku da bih zadržao posao“), pogotovo ako vide da njihov pretpostavljeni nikada ne uzima učešća u sličnoj aktivnosti.

Ne treba da se čudimo ovakvim rezonovanjima ljudi. Živimo u (poslovnom) svetu gde je feedback=kritika, i gde smo više fokusirani na grčevito zadržavanje posla (opstanak), nego na naš rast. I ne treba da se čudimo predrasudama prema učenju i(li) pomoći sa strane. Čuveno „ja znam najbolje šta meni treba“ jeste istina…ali pod uslovom da vidite sebe kako napredujete (u bilo kom smislu). A ako stagnirate (ili, ne daj Bože, nazadujete), nije na odmet da nađete neki oblik pomoći, bilo u obliku knjige, videa ili osobe.

Bil je razumeo značaj rada sa ljudima koji su u „gornjem delu hijerarhije“. On je bio shvatanja da svaki menadžer mora da postane i coach i da usmerava ljude sa kojima radi. Pretpostavljam da je zato i nastala ovakva knjiga, intervjuisanjem ljudi iz „gornjeg dela hijerarhije“.

Želeo bih da podelim nešto sa vama, mada rizikujem da me možda proglasite arogantnim. „Trilion dolara coach“ je dobra knjiga i vredi vašeg čitanja. Ali, ne mogu da kažem da sam otkrio neki novi pristup u radu sa ljudima. Ne pripisujem to tome da sam nešto posebno pametan…pre možda tome što sam kao manijak više od deceniju čitao ogroman broj raznih knjiga, studija i kurseva, prošao četiri različite korporativne kulture…i dosta razmišljao, analizirao i zapisivao o svemu. Ali mi je drago da sam pročitao ovu knjigu, zato što sam video kako to funckioniše i na drugom kraju sveta (i to baš u „Silikon…Silicijumskoj dolini“)…a i da postoje kompanije kojima su potrebni ljudi poput Bila…ko zna, možda i ja (nesvesno) težim tome da budem neka varijanta Bila…samo manje kauboj-stil. 😀

               Sve u svemu, 200 strana (poslovno-situaciono-biografske) knjige „Trilion dolara coach“ je vredno vašeg vremena. Imaćete priliku da vidite kako se pristupalo rešavanju raznih problema (ili ako više volite reč – izazova) u najvećim IT kompanijama, i da nije sve u raznim fensi kompleksnim „alatima“, koliko u nekim jednostavnijim…poput komunikacije, poštovanja i konstruktivnog raspravljanja. Kao što Ričard Branson ima izreku: „Klijenti nisu na prvom mestu, već zaposleni. Ako se pobrinete za svoje zaposlene, oni će se pobrinuti za vašeg klijenta“, moglo bi se reći da bi Bila verzija mogla da glasi „Problem u kompaniji nije na prvom mestu, već vaši timovi i menadžeri. Ako se pobrinete za vaše timove i menadžere, oni će se sami probrinuti za problem.“

Na kraju krajeva, zar to i nije poenta uspešne kompanije…da svi budu zadovoljni i uspešni, gde god bili u hijerarhijskoj lestvici? A zadovoljan radnik koji se oseti cenjeno (i nagrađeno) = veća retencija/manja fluktacija = veća produktivnost = više para za sve?

Da li je to bila i Bilova vizija? 🙂

A ti, dragi čitaoče, kakvo je tvoje viđenje uspešne kompanije? 🙂

Sajt knjige „Trillion dollar coach“

Cena knjige: Vulkan | Slavicasquire.com | Mindstyle