Put mirnog ratnika (film)

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

„Put mirnog ratnika“

 

Uh, ova situacija nije laka ni za film koji nam je danas na tapetu, a ni za mene.

Kako ostati objektivan u recenziji filma od koga imaš velika očekivanja, zato što je rađen po jednoj od tvojih najdražih knjiga?

Ali, što se mora, nije teško. 🙂

Zaronimo u filmsku verziju knjige „Put mirnog ratnika“.

Kao i u književnoj verziji, mladi junoša-student Den započinje svoj univerzitetski život. Međutim, on nema miran san, stalno ga proganjaju košmari. Poslednji košmar (u kome sanja da da je nezgodno pao tokom vežbanja i da su se njegove noge raspršile u komadiće, koje metlom sakuplja domar kome vidi samo patike) ga toliko uznemiri, da oseća potrebu da ostavi studentsku sobu (i koleginicu koja mu greje postelju) i izađe da se malo istrči i izduva. Osetivši žeđ, ulazi u lokalnu benzinsku pumpu i tamo sreće ekscentričnog sedokosog radnika koji nosi identične patike kao domar iz njegovog košmara! Mada zbunjen svime, mladi Den kupuje sok i napušta pumpu. Međutim, „nešto“ ga natera da se okrene, i tada ugleda sedokosog radnika kako sada stoji na krovu benzinske stanice, iako je pre par sekundi stajao u prizemlju radnje.

To je bila noć kada je Den upoznao misterioznog čoveka po imenu Sokrates.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I njegov život od tog trenutka više nikada neće biti isti.

Pre nego što nastavite sa čitanjem ove recenzije, moj prijateljski savet vam je da prvo pročitate knjigu (možete i moju recenziju iste), da steknete bolji utisak o svemu, pa i značaju koji ova kniga ima za mene. 🙂

A sada, malo utisaka o samom filmu.

„Put mirnog ratnika“, sam po sebi, uopšte nije loš. Ako niste čitali knjigu, prilično je izvesno da ćete zaista uživati u ovom inspiracionom-motivacionom filmu, čuti puno pametnih misli, i verovatno se malo zamisliti nad svojim životom.

Ono gde može nastati problem, jeste ako ste prvo čitali knjigu, pa se onda dohvatili filma.

Tada imate utisak da je film, u najbolju ruku, solidan. Razlog tome je što puno je toga ostalo neispričano, i potencijal filma nije iskorišćen do kraja.

Sve vreme ćete imati osećaj da filmu nedostaje ono „nešto“ što poseduje knjiga, a što je filmu preko bilo potrebno. I da je film imao to „nešto“, verovatno bi postao instant klasik filmske kinematografije.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

Da vam malo pojasnim…

Knjiga odiše nekom mističnošću (da ne kažem magijskikm trenucima), gde niste sigurni šta je realno, a šta nije, da li Den zaista proživlja nekakve avanture sa Sokratesom, ili to samo umišlja. Film takođe koketira sa tim „natprirodnim“ trenucima, ali istovremeno pokušava da im dâ i nekakvu „nedefinisanu“ dozu realnosti. Za onoga ko nije čitao knjigu, ovo su zanimljivi detalji, ali za onoga ko jeste, ovakve cene deluju nekako mlako.

Spoilers ahead!!!

„Put mirnog ratnika“ ne prati baš do kraja radnju knjige. Film se završava u periodu kada se Den uspešno oporavlja od saobraćajne nesreće i smrskane noge i pobeđuje na takmičenju uz ovacije publike. I tu se film završava! Ovo je toliko iznenađenje, da je čak i moja sarkastična i sveznajuća podsvest ostala bez teksta („…ono, što jes’ jes’, i mene je iznenadilo, stvarno nemam neki sarkastičan komentar na sve ovo“-prim.podsvesti). A ključni detalji knjige kreću upravo od tog trenutka, kada Den nailazi na najveće izazove na putu svoje transformacije! To je period kada prolazi Sokratesova iskušenja i testove, sreće neke veoma bitne ljudi, prolazi kroz period gubitka pamćenja i, mnogo godina kasnije, sačekuje ga konačan test na ivici života i smrti, koji mu najzad otvara oči šta je, u stvari, smisao života!

U filmu kao da je više pažnje posvećeno Denovim drugarima iz sale, nego Džoj. U filmu, Džoj, devojka koja po mudrosti parira Sokratesu, voli da džogira po studentskom kampusu i gaji poštovanje i simpatije prema Denu, koji se polako zaljubljuje u nju. Za razliku od filma, gde Džoj ima čisto epizodnu ulogu, u knjizi njena uloga i scene u kojima se pojavljuje su od ogromne važnosti za Dena (naš junoša ne da se zaljubljuje u nju, nego skroz poludi u njenom prisustvu od zaljubljenosti, a ni ona ne ostaje imuna na njegov šarm). Trenuci koje ona provodi sa Denom i Sokratesom, scene trčanja kroz prirodu, njena povremena (neočekivana) pojavljivanja, sve to ima veliki značaj za Dena.

Mnoge mudre misli i razgovori koji se pojavljuju u prvom delu knjige, ovde kao da su namerno izostavljeni (a to su neke misli koje su, bar po meni, presudne za razumevanje Sokratesa i njegovog pogleda na svet).

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

I tako dalje i tako bliže.

Što se tiče same glume, moji utisci su podeljeni. Lik koji glumi Dena Milmana je sasvim dobro odradio svoj posao i nemam neke zamerke.

Moj „problem“ se javlja sa Sokratesom. Kada sam prvi put pročitao roman (tada još nisam znao za film), moja prva misao za Sokratesa je bila: „Kada bi postojala filmska verzija ove knjige, Sokratesa bi mogao da glumi jedino Nik Nolti“. Možete da mislite moje oduševljenje kada sam saznao da on i jeste glumio Sokratesa u filmskoj verziji. I onda sam odgledao film…i ostao podeljenog mišljenja. Noltijeva verzija Sokratesa nije loša, per se, ali, da budem iskren, nije ono čemu sam se nadao. Jeste, njegov Sokrates je prepun mudrosti i svog šarma, ali nema one doze mističnosti i ekscentričnosti koja krasi književnog Sokratesa. Noltijev Sokrates je mnogo odmereniji, i više deluje kao osoba koja jednostavno ima životno iskustvo koje želi da podeli sa drugim. Ali, Sokrates iz knjige, pored svog životnog iskustva, ima još bitnije, to neko „mistično“ iskustvo, znanja koja menjaju… bolje reći, uzdrmavaju i šokiraju čovekove pogled na svet. Ima sve to i filmski Sokrates, ali u mnogo manjem obimu. Gledajući uvrnutost glumca Nika Noltija, bio sam prilično uveren da je on mogao da verno prenese duh Sokratesa iz knjige. Kao što rekoh, nije ni njegov Sokrates loš, ali ipak… nekako sam osetio blago razočarenje.

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

A Džoj se toliko retko pojavljuje, da nisam mogao da steknem neki utisak o samoj glumici.

Muzika i vizuelni aspekt su sasvim u redu. Da tako kažem, prilično standardni.

Čitajući ovu recenziju, neko bi mogao da pomisli da je ovo loš film. Daleko od toga! „Put mirnog ratnika“ je jedan divan film koji svako treba da pogleda bar jednom u životu (ili, u mom slučaju, pet-šest puta :D). Vreme će vam brzo proleteti uz ovaj film i bićete puni pozitivnih utisaka.

Ali ova iskrena recenzija (kao i sve prethodne) je došla iz srca osobe za koju knjiga „Put mirnog ratnika“ ima posebnu vrednost i značaj (koju i ne mogu da opišem rečima), i koji je jednostavno želeo da film maksimalno prenese punu lepotu, značaj i poruke knjige.

Možda će u budućnosti biti urađen rimejk (ova knjiga to zaista zaslužuje), mada bi pre mini-serija mogla da uradi pravi posao (eto prilike za Netflix ili HBO). I mislim da bi to bio pun pogodak.

Eto, toliko od mene. 🙂

 

Put mirnog ratnika Peaceful warrior

 

A ti dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o filmu „Put mirnog ratnika“? 🙂

 

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Trajanje: 120 minuta

 

Tags:

U potrazi za Aljaskom

 

U potrazi za Aljaskom

„U potrazi za Aljaskom“ – Džon Grin

 

Vau…

Moram da priznam da sam se malo zamislio kada sam završio sa čitanjem knjige „U potrazi za Aljaskom“ Džona Grina. Vraćao sam sećanja na osnovnu školu i srednju školu (pa i na fakultet, zašto da ne), razmišljajući o ljudima koje sam sreo tokom svog školovanja. Naravno, susret sa svakom osobom u našem životu nas na neki način oblikuje i definiše, u to nema sumnje. Ali, period tokom školovanja je ujedino i vremenski period kada se formiramo kao ličnosti i počinjemo polako da „osećamo“ kako svet oko nas (valjda) funkcioniše. I u tom periodu neretko srećemo i osobe koje na nas ostave takav utisak, da ih nikada ne zaboravimo. Ali, te osobe ne samo da ostave snažan utisak na nas, već nas njihovi postupci i razmišljanja toliko „uzdrmaju“, da i mi počnemo da menjamo (nadam se na pozitivno) naše poglede na neke stvari. Sa takvim tipom osoba želimo da ostanemo u kontakt celog života kao prijatelji…ili možda i nešto više.

Međutim, život piše neka svoja pravila, i isto tako se neretko dešava da se, sticajem okolnosti, udaljimo od takvih osoba. Ili da one, jednostavno, nestanu iz naših života.

Mada, ovakve osobe ćete sretati i po završetku školovanja. I isto tako postoji mogućnost da i njih zadržite uz sebe…ali, i da ih izgubite. Da…

 

U potrazi za Aljaskom

 

„U potrazi za Aljaskom“ upoznajemo mlađanog Majlsa Haltera. Naš junak je bio neprimetan celog svog života (i deluje kao da mu to odgovara), kada iznenada odlučuje da se privremeno preseli na Floridu i nastavi svoje školovanje u „Pripremnoj srednjoj školi Kalver Krik“. Majls je jedan od onih mirnih, tihih, skoro neprimetnih momaka. Voli da čita, a posebno je zanimljiv njegov „hobi“, a to je da voli da pročita biografije velikana svetske istorije i zapamti njihove poslednje reči (da, znam, sada vaš hobi sa salvetama ili mirišljavim sličicama deluje tako bezazleno i dosadno 😀 ).

Ubrzo po dolasku, naš junak dobija za cimera Čipa „Pukovnika“ Martina, koji je mršavog Majlsa prekrstio u „Salce“ i njih dvojica se brzo sprijateljuju.

Loša vest je, što je Majls več prve večeri bio kidnapovan od strane „Nedeljnih ratnika“ (naziv koji se upotrebljava za bogatu decu), umotan u selotejp i bačen u obližnje jezero. Na žalost (ili na sreću), ovo nije tipična inicijacija novajlija, već je Majls bio žrtva osvete bogate dece, koja krive „Pukovnika“ i njegovo društvo za to što je iz gimnazije izbačena njihova (bogata) drugarica, pa je nesrećno „Salce“ istovremeno bilo i žrtva i kolateralna šteta.

A ko su „Pukovnikovi“ kompanjoni? U pitanju wannabe hiphop i didžej Takumi Hikohito. A tu je i simpatična Lara, rumunska imigrantkinja, kojoj se ubrzo svidi „Salce“.

A tu je i Aljaska Jong…Ah Aljaska… Mlada i prezgodna, ali blago emotivno nestabilna devojka koja je „Salcetu“ momentalno zavrtela mozak i srce.

I tako naš „Salce“ upada u tu malu družinu, poznatu po smicalicama koje podvaljuje „Nedeljnim ratnicima“ i  dekanu zaduženom za studente Starnsu, znanom po nadimku „Orao“ (sa sve urokljivim očima), usput pokušavajući da se izbori sa izazovnim školskim predmetima (uključujući i profesora Hajda, zvanog „Doktor“, i njegove teme vezane za religiju), malo se muva, pomalo popije, malo vaćari, malo prepisuje na kontrolnom, završi srednju školu, ode na fakultet, zaposli se, oženi, dobije decu i umre srećan u dubokoj starosti.

Čiča miča i gotova priča.

Kada bi život bio tako jednostavan, kao što nije.

Radnja ovog romana, međutim, ima neki svoj tok. Kao i život, zar ne?

Dok čitate roman „U potrazi za Aljaskom“, stičete utisak da je pisac negde u ovom romanu zaista utkao deo sebe i svojih srednjoškolskih iskustva. I zbog toga mislim da će se ovaj roman dopasti svim generacijama (ali, o samim utiscima malo kasnije).

Elem, pored toga što se roman bavi srednjoškolskim dogodovštinama i iskušenjima koje svi mi manje-više prođemo (u zavisnosti od vaše škole, okruženja i društva) u nekom obliku (sukobi bogate i siromašne dece, postavljanje smicalica profesorima, prve ljubavi, seks, zaljubljenost u nekoga ko je već u vezi, dodir sa alkoholom i cigaretama i slično), uključujući i sukobe sa autoritetima, odrastanje i ostalo, ovaj roman se dotakao i nekih (bar meni) veoma interesantnih tema:

  • Žaljenje za izgubljenim – ovo sam već spomenuo na početku. Kako možemo da se nosimo sa nečim što se izgubilo/odvojilo/udaljilo od nas? Da li smo spremni da nastavimo život, kada, na primer, iz našeg života izgubimo neku vrednu osobu, da nam se posle toga život deli na period „pre i posle te osobe“? Da li ikada uspemo da nastavimo dalje?
  • „Veliko možda“ – to je „nešto“ za čim traga naš junak „Salce“ (i razlog preseljenja daleko od roditelja u nepoznato okruženje). Međutim, to „veliko možda“ je nešto i za čim svi mi tragamo. To je da pronađemo naš smisao u životu, cilj sa kojim možemo da se identifikujemo, mesto gde se osećamo da pripadamo, osoba koja nas čini boljom ili nešto peto. Da li možemo to ikada pronaći, ili je naš zadatak da jednostavno tragamo za tim?
  • „Prokletstvo. Kako li ću ikada izaći iz ovog lavirinta?“ – Poslednje reči koje se, navodno, pripisuju južnoameričkom revolucionaru Simonu Bolivaru, a koje je Aljaska spomenula „Salcetu“, uz dogovor da će mu ona naći devojku ako on pronađe odgovor na ovo pitanje. Da li je „Salce“ uspeo da pronađe odgovor? Da li mi možemo pronaći odgovor na ovo pitanje? Možda je pravo pitanje: Da li lavirint zaista i postoji, ili je to nešto što smo mi sami sebi napravili, da bismo imali neki nama poznati okvir, našu zonu komfora?

 

U potrazi za Aljaskom

 

Kao što možete da primetite, „U potrazi za Aljaskom“ nije vaš tipičan tinejdžerski roman. Teme kojima se bavi su prilično raznolike, duboke, a na momente i veoma potresne. Ovo je roman koji treba svako da pročita, a u zavisnosti od vaših godina i životnog iskustva, definitivno ćete se „povezati“ sa nekim detaljima koje možete da preslikate i na svoj život, a i da se zamislite nad nekim svojim potezima u životu, kao i da vidite koja poruka će se izroditi iz svega toga. Verujem da će neka od pitanja koja će se „roditi“ u vašem srcu biti poput „Šta da sam uradio ovo na drugi način?“, „Šta da sam manje oklevao?“, „Šta da sam bio samo malo hrabriji?“ „Šta da sam se samo malo manje plašio?“ i slično. Vi sami najbolje znate koja pitanja krijete u svom srcu. J

Stil pisanja je veoma prijatan i opuštajući. I pored dubokih tema, uopšte nije naporan za čitanje, niti zahteva nekakve pauze za razmišljanje. Ovo je roman koji ćete preleteti u dahu, a onda se zamisliti nad svim pročitanim.

Sve u svemu, roman koji bi mogao da bude čak i lektira u našim školama. Jer ovo je knjiga o životu mladih, o tome kako se njihov život oblikuje. Pustite to što se spominju cigarete, alkohol, smicalice i seks. To je nešto što okružuje svaku generaciju mladeži. Kao što savetuju mladima da pročitaju „Mi deca sa stanice Zoo“, da vide šta droga učini od ljudi, tako i „Potraga za Aljaskom“ pokazuje šta strah i gubitak neke osobe mogu da utiču na formiranje života neke osobe.

U trenutku kada sam završio ovaj roman, pojavila se i serija na HBO-u, pa planiram definitivno da vidim koliko je serija uspela da prenese emocije iz knjige. A naravno, usput i da se uradi neka recenzija? 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je u tvom životu postojalo neko/nešto, što je tvoj život podelilo na period „pre i posle“? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Urban Reads

 

 

Tags:

ŠAMPION – Mari Lu (Trilogija LEGENDA – Knjiga 3)

 

Champion - Marie Lu ŠAMPION

 Šampion – Mari Lu

 

(NAPOMENA: Ovo je recenzija treće knjige u trilogiji, i samim tim, sadrži dosta spoilera, tj. otkrivanja bitnih događaja, detalja i likova. Savetujem vam da prvo pročitate recenzije prve i druge knjige. Upozoreni ste 🙂 )

 

Druga knjiga nam je otkrila dosta toga o Republici, Kolonijama, Patriotama, kao i bolno-strastvenom odnosu Dana i Džun. Videli smo kako je Dan stao na stranu Republike i podržao novog Elektora u borbi protiv Kolonija i Patriota, saznao da je teško bolestan i da verovatno neće dugo još poživeti. Stoga je rešio da se distancira od Džun, tako što ju je ubedio da prihvati ponudu Elektora Andena i postane Princeps-Elekt, kao i da njihova veza ne bi imala budućnost, zbog svega što se izdešavalo.

Od tada je prošlo nekoliko meseci. Dan, narodni heroj, sada živi kao slobodan građanin u San Francisku sa svojim bratom Idenom, pokušavajući da se privikne na mirniji život, provodeći dane uz cigarete, lutanja gradom i sve jače glavobolje kako bolest napreduje.

I onda jedan poziv menja sve. Dan dobija poziv da prisustvuje “izuzetno važnom banketu”, gde će biti prisutni svi uticajni ljudi Republike, uključujući i Elektora Andena. Naravno, ovo ne bi bio prvi poziv na banket koji bi Dan samo “iskulirao”, da nije bilo nešto neobično u tom pozivu.

Taj poziv je stigao od Džun lično. Prvi put ga je nazvala posle toliko meseci.

Dan odlučuje da ode na taj banket, koliko zbog Džun, toliko i jer ga je mučio neki osećaj da se tu još nešto dešava (a da nije vezano za divljanje hormona i napaljenost). I od tog banketa započinje emotivno-akcioni rolerkoster na trista strana knjige, koji uključuje:

  1. Zvanična objava rata Republici od strane Kolonija?
  2. Republika mora da nađe način da dobije podršku stranih sila da ne bi izgubila rat, ali po koju cenu?
  3. Iden je možda ključ za kugu?
  4. Džun saznaje da Dan umire?
  5. Danova napaljenost i zaljubljenost?
  6. Džunina napaljenost i zaljubljenost?
  7. Scene seksa?
  8. Tes otkriva Danu svoje prave emocije?
  9. Scene rata i sabotaža?
  10. Scene eksplozija?
  11. Scene revolucije?
  12. Scene izdaje?
  13. Scene raznih scena?

…i još puno toga strašnog i uzbudljivog (Brate, ti kao da najavljuješ sledeću epizodu neke serije, o’ladi malo – prim.podsvesti).

Khm…elem…

Šalu na stranu, ovom knjigom je Mari Lu lepo zaokružila trilogiju. Kao i prethodne dve knjige, nabijena je akcijom i emocijama. Vidimo kako su naši junaci dosta sazreli i promenili su u period dok su bili razdvojeni. Onog naivnog, detinjastog sa početka prve knjige, više nema. Ratovi, revolucije, izdaje i smrti njihovih bližnjih su ih promenili i naterali da za neke stvari očvrsnu. A opet, za neke (emotivne) stvari, naterali su ih da zbace maske i pokažu svoja prava lica. Mari Lu je ovim knjigom zaista pokazala komplikovanost ljubavi dvoje mladh ljudi, koji, iako oboje znaju da se vole, postoje i neki mračni detalji iz prošlosti koji će uvek visiti nad njihovom srećom.

Ni akcija nije izgubila svoj ritam. Mada su Dan i Džun proveli dosta meseci u (relativnom) miru i neaktivnosti, pokazali su u trenucima najveće krize da se neke stvari nisu promenile. Džun je i dalje u duši ostala vojnik Republike, Uzdanica, proračunati borac koji u trenutku analizira situaciju na bojnom polju. A Dan je, i pored bolesti, pokazao da je i dalje heroj naroda Republike, Legenda, ekspert za smicalice, lukavstva i sabotaže iza neprijateljskih redova.

A ša se desilo sa našim junacima nakon svih peripetija, eeeee…

Jedan detalj koji će se, verujem, dopasti čitaocima, jeste što ćemo najzad saznati kako se živi i na drugim kontinentima. Konfederativne Nacije Afrike, Antarktika, Evropska Unija… do sada su nam to bili samo pojmovi o kojima nismo puno znali u ovoj trilogiji, osim da nisu toliko siromašne kao što ih je Republika predstavljala svojim građanima (čak naprotiv), kao i da na Severnu Ameriku ne gledaju baš blagonaklono. Sada ćemo imati priliku da nakratko posetimo i Antarktiku, koja na prvi pogled deluje kao savršeno uređeno društvo (ali, da li to samo deluje tako spolja, ostaviću vama da odlučite).

I, da sumiramo. Sve u svemu, debitantska trilogija Mari Lu je ispala jako dobro i kvalitetno napisana. Možda se ovim završila priča o Danu i Džun (a možda i nije, nikad se ne zna), ali otkriće da postoji svet van Republike i Kolonija definitnvno otvara prostor u budućnosti za avanture nekih novih junaka na nekim novim kontinentima.

Što se mene tiče, trilogijom “Legenda” i “BATMAN: Noćobdija”, Mari Lu je pobrala moje simpatije. 🙂

 

I naravno, pitanje za kraj: Kako se vama čini svet opisan u ovoj trilogiji i da li je ovo (možda) izvesna budućnost?

 

Tags: