Slepčeva priča

 

Slepčeva priča blind man tale

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:

Zen priče i izreke

 

Zen priče i izreke

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Ova zbirka, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags: