Pravilo 5 sekundi

 

 

Mislim da je najbolje da recenziju ove knjige započnem (i završim) tako što ću probati da odgovorim na tri pitanja koja se najčešće vrzmaju po internetu u vezi sa ovim naslovom:

  • Ima smisla čitati ovu knjigu ako sam već odgledao snimke njenih videa sa Youtube-a o pravilu pet sekundi (u daljem tekstu: P5S)?
  • Da li je ova knjiga više o kopiranju postova drugih ljudi sa Facebook-a, Twitter-a i Instagrama kako im je P5S promenilo život (a samim tim i indirektno veličanje i hvalisanje Mel Robins)?
  • Da li P5S zaista funkcioniše?

Odgovoriti na prvo pitanje uopšte nije lako, iz jednog prostog razloga. P5S je jednostavno i princip njegovog funkcionisanja je jednostavan. Onog trenutka kada osetite kako vam instinkt šapuće da nešto treba da uradite, radi ostvarenja nekog vašeg cilja/želje, morate da odbrojite „5,4,3,2,1“ i preduzmete akciju pre nego što vas vaš mozak zaustavi svojim dilemama, strahovima i ostalim metodama odgovaranja od akcije. I to je to!

Melino P5S nije neko revolucionarno otkriće. To je nešto što je oduvek postojalo i nastaviće da postoji u raznim oblicima. Instinktivno reagovanje da se uradi nešto, „1,2,3 i hop“ ili „izbroj do 10 da bi se smirio“. Pet sekundi o kojima Mel Robins govori jeste, bar po meni:

– Reagovanje instinktom, pre nego što mozak „uleti“ sa svojih pet miliona „argumenata“ zašto nešto neće uspeti, a sve u nameri da vas (ironija života) zaštiti. Zbog toga imate petosekundni „prozor“ pre nego što se mozak aktivira sa argumentima i prevlada nad instinktom

– Kratkotrajna distrakcija mozga i slanje poruke da, odbrojavanjem unazad, mozak neku radnju mora da izvrši po isteku tih pet sekundi, što ga kratkotrajno sprečava da smišlja načine da vas zaštiti (ili je možda bolja reč sabotira?)

Odgovoriti na drugo pitanje je još teže nego na prvo. Neosporna je činjenica, bar pola knjige (ako ne i više) predstavljaju komentari ljudi sa društvenih mreža o tome kako im je P5S pomoglo/promenilo život. Da li je to jedna vrsta samopromocije Mel Robins i njeno indirektno hvalisanje? Možda. Mel to sâma zna najbolje. Međutim, Mel nije komentare/pohvale ređala po nekom nasumičnom principu. Trudila se da ih ubaci u skladu sa odgovarajućim poglavljem.

Probajte da shvatite, Mel u svojoj knjizi dosta priča i o neuspesima u njenom životu i kako ju je P5S spasilo propasti. Pored, već spomenutih, ispovesti ljudi koji su probali P5S (i koji su podelili svoja iskustva na društvenim mrežama), u knjizi ima i dosta naučnih činjenica koje je Mel prikupila na temu načina na koji mozak razmišlja, oklevanja i ostalog. Zaista, stvarno morate sami da procenite šta je pravi odgovor na drugo pitanje.

 

 

Ironija je da je najlakše dati odgovor na treće pitanje. A to je – DA. Koliko god vam zvučalo neverovatno (imajte na umu da ovo ipak dolazi od osobe koja se, kako ste do sada verovatno primetili, trudi da ostane što je moguće objektivnija kada su u pitanju knjige iz oblasti „populogije“ ili „popsija“, kako sam već krstio popularnu psihologiju 😀 ). Ako malo bolje pogledate ocene knjige, primetićete nešto zanimljivo. Kritike su uglavnom na račun toga da je knjiga bila nepotrebna, da je više okrenuta ispovestima drugih ljudi i njihova zahvalnost Mel… ali nisam primetio da je neko rekao nešto negativno o P5S.

A i zašto bi? Pravilo je jednostavno za primenu, ili kako je Mel sâma rekla: „Primena Pravila je jednostavna, ali nisam rekla i da je laka“.Vaša odluka da primenite Pravilo, kao i za sve ostalo u životu, jeste ono što je presudan faktor. Odbrojavanje pomaže, jer vam jasno stavlja do znanja da je izvesno da morate izvršite neku radnju, koliko god ona bila strašna. Ali, ako se uplašite („Bolje reći, utronjate“ – prim.podsvesti), odustanete ili kažete „triiiiii, dvaaaaaa, jedaaaaaan….nulaaaaaa…..minus jedaaaaan…….minus dvaaaaa….“ ili „evo sa’ ću“, nije Mel Robins kriva što P5S ne funkcioniše… krivi ste vi sami.

Stil pisanja je jednostavan, direktan, i ispresecan postovima sa društvenih mreža, ali se brzo čita i tu nemam puno šta da dodam.

„Da li da kupim knjigu ili pravac Youtube?“ Iskreno, sada kada sam stigao do kraja knjige, nisam siguran koji bi odgovor bio pravi. Možda sam, u početku, i bio za drugu opciju, ali sada meni knjiga deluje kao sasvim okej dopuna svemu vezanom za P5S. Eto, sačekajte prvi popust ili prethodno pozajmite knjigu i pročitajte su možda najbolji odgovori. 🙂

 

I za kraj, nemam pitanje, već preporuku za drage čitaoce: Probajte P5S i recite mi da li funkcioniše i kako je vama pomoglo? 🙂

 

Link za online kupovinu (engleska verzija) – Book depository

Tags:

Kafić na kraju sveta

 

 

Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.

Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂

„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!

Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^

U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.

E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.

Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.

Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.

 

“Zašto ste ovde?”

“Plašite li se smrti?”

“Da li ste ispunjeni?”

 

Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:

  • kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
  • konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
  • konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
  • hrana im je brutalno dobra

I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.

Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:

  1. knjiga pročita u jednom dahu
  2. ne daje konkretne savete
  3. da je sve ovo već poznato

Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?

Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…

Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.

I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.

Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?

A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?

Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂

 

Link za online kupovinu (verzija na engleskom jeziku) – Book Depository

Link za online kupovinu (verzija na srpskom jeziku) – Kafić na kraju sveta – Džon Strelecki

Tags:
Category:

The War of Art – Borba sa Otporom

 

The War of Art – Steven Pressfield

 

Kao baš, baš mlada osoba, pročitao sam “Ognjenu kapiju” Stivena Presfilda i sećam se da sam uživao u svakoj stranici knjige (a možda bi mogao i da ga ponovo pročitaš jer se ne sećaš romana – prim. podsvesti). I od tada je prošlo dosta godina i gospodin Stiven i ja smo se razišli, sve dok nisam skoro video da internetu ovaj naslov. I učinio mi se zaista interesantnim. Borba sa raznim mentalnim blokadama, koje nas sprečavaju da budemo kreativni i uspešni, ispisano od strane pisca? Moram priznati, pomalo neobično. 🙂

Čudilo me je da još uvek nije bio urađen prevod ovog dela za naše tržište, a nešto mi se nije poručivalo iz insotranstva. Meh, pomislio sam, kada dođe pravi trenutak, knjiga će naći svoj put do mene.

I zaista, nekoliko meseci kasnije, knjiga se našla u mojim rukama. 😀

Uživao sam u svakoj pročitanoj stranici, iz mnogo razloga. Ali, da krenemo redom.

Dragi ljubitelji kafa i knjiga, predstavljam vam “The War of Art”… u slobodnom prevodu, “Rat umeća” (može i “Ratovanje umećem”…ili možda “Rat umetnosti”…kako god 😀 ).

Kome je ova knjiga namenjena? Tebi, meni, vama, svima koji se svakodnevno bore sa svojim strahovima. Prokrastinacija, neodlučnost, nesigurnost, strah od (ne)uspeha.

Sve ove demone, Stiven Presfild je objedinio u jedan pojam – “Otpor” (eng. Resistance, ali obavezno izgovorite ovu reč sa francuskim “Allo,Allo” akcentom).

Kako je ova knjiga zamišljena? Kao zbirka mini priča/razmišljanja/ispovesti, u kojima se Stiven bavi Otporom.

Tekstovi su podeljeni u tri dela (iliti “knjige”):

  1. Prva knjiga (“Definicija neprijatelja”) se bavi Stivenovom definicijom Otpora, njegovim različitim oblicima, kako se on hrani našim strahovima, gde ga sve ima, kako nas svuda prati, kako nas tera da sumnjamo u sebe, da se okrenemo porivima…
  2. Druga knjiga se zove “Borba protiv otpora”. Ovaj deo ima i mali podnaslov “Postati profesionalac”, i tiče se toga kako se profesionalac nosi sa Otporom (Logično-prim.podsvesti). Kako treba biti uporan (da ne kažem tvrdoglav) i istrajan, ne dozvoljavati Otporu da njegova šaputanja dopru do nas i izbace nas iz koloseka.
  3. Poslednji deo, “Iza otpora”, je možda i najapstraktniji. Dotiče se muza (u smislu prizivanja inspiracije), ega, perspektive jednog pisca, autentičnosti, strahova… Zamiliste Brus Lija kada bi se bavio samo književnošću, takav oblik misli 🙂 .

Ali, kakva je ovo u stvari knjiga? Roman, zbirka priča, filozofska rasprava, popularna psihologija možda?

Imajte na umu da je Stiven Presfild, pre svega, pisac. On jednostavno prezentuje teme strahova, inspiracije, i svega ostalog na svoj način. Književni način. Znate kako bi možda bilo najbolje ovo opisati? Zamislite da vas je Stiven Presfild pozvao sa još nekoliko umetnika i biznismena u goste u svoj dom pored obale mora, da uz kafu razgovarate i raspravljate na temu mentalnih blokada (Uh, pre bi za ovakvu temu legla neka žestina nego kafa – prim. podsvesti).

Stiven vam na svoj jedinstven način dočarava teme iz svoje knjige. Spontano, iskreno, prijateljski, sa umećem pisca vrhunskog kalibra, uvlači vas u svoj svet (duhovitih) misli, dok sa uživanjem okrećete stranice i otkrivate neki manje-više poznat, ali opet drugačiji pogled na neke stvari.

Da, već možete da zaključite kakvi su moji utisci o ovoj knjizi. Meni je ovaj naslov sjajno legao. Knjiga je odmah završila na mojoj posebnoj polici sa knjigama kojima ću se uvek vraćati i koje zaista mogu pozitivno da utiču na čoveka (o toj mojoj polici sam, inače, pisao u prethodnoj recenziji 🙂 ). A imam osećaj da ću se ovoj knjizi ponovo vratiti i brže nego što mislim.

Stil pisanja (u pitanju je izvorna, engleska verzija) je lagan za čitanje i uopšte nije naporan, bez obzira na teme kojima se bavi.

Već sam spomenuo da je ova knjiga namenjena svima, bez obzira na godine, vašu stručnu spremu ili vaše zanimanje. Jer, u korenu svega, bez obzira na naša zanimanja, svi imamo zajedničkog neprijatelja. On se svakom od nas, svakoga dana, manifestuje u različitim oblicima i pokušava da nas sputa u našem cilju ka sreći i uspehu. A ime mu je zajedničko za sve nas – Otpor.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, spremni da se suočite sa vašim Otporom?

 

Tags:
Category:

E, zabole me – Suptilna umetnost življenja

 

   E, zabole me – Mark Manson

 

Od trenutka uzimanja ove knjige u ruke, postao sam oprezan. Takav sam pogotovo kod knjiga koje se bave temama motivacije, lične promene, popularne psihologije, spiritualne transformacije…

Nešto mi je bilo čudno kod ove knjige. Veoma hvaljena, prodata u milione primeraka, a opet kod mnogih kritikovana zbog načina izražavanja autora (dosta psovki) i delova gde autor priča o svojim neuspesima.

Po završetku čitanja ove knjige, sedeo sam neko vreme zamišljen. Onda sam odložio knjigu na jednu policu, sa namerom da je u skorije vreme ponovo pročitam. Inače, polica koju sam spomenuo? To je polica koju zovem “Polica sa knjigama koje treba pročitati pod obavezno bar jednom u životu, a preporučljivo je i više puta, i koje bi mogle da utiču na vaš život”. Znam, znam, dugačak je naziv za policu, ali to je njen radni naziv, give me a break. 😀

Mark je bolno iskren u svojim stavovima, a to nekada nije prijatno čuti. Povremeno je i kontradiktoran. Život je sr**nje, ali zbog toga može biti i divan. Vi niste tako posebni za svet kao što mislite, ali to ne znači da ne možete biti srećni i posebni za ljude bliske vama. U životu treba probati mnogo toga, ali se ne treba raštrkati na sve strane. Zvuči kontradiktorno? Dobrodošli u stvarni svet, ne funkcioniše uvek baš smisleno, ali to je možda upravo ono što mu daje čar. 🙂

Da budem iskren, ova knjiga bi mogla da odvede tekst u jedan potpuno drugačiji smer, koji se tiče tema uspeha, sreće, “life coaching-a” (uopšte ne volim ovaj termin, iako sam i sâm jednim delom u ovoj branši). Ali, trudiću se da ostanem skoncentrisan na samu knjigu.

Mark Hanson, na jedan prilično zabavan način, kombinuje humor, psovke, bolnu iskrenost, mračne strane života, inserte iz svog privatnog života, kritiku društva, kao i razne zanimljive podatke. Njegova namera je jasna. Želi da vam lupi šamar (figurativno, ovaj, govoreći). Šamar koji će da vas otrezni i razbije neke vaše iluzije o životu. A taj šamar bi mogao da vam pomogne da se pomerite sa neke vaše mrtve tačke.

Knjiga govori o stvarima kao što su:  zabluda izuzetnosti; kako ne treba sve poteze u životu vući u skladu sa emocijama; kako mi, u stvari, određujemo šta su dobre i loše vrednosti; reakcije na životne tragedije; o preuzimanju odgovornosti; prihvatanju naših mana i ograničenja; značaju rečce “ne”…

Kroz sve ove teme, Mark pokušava da nas navede da probamo da uvidimo šta nam je zaista bitno u životu, kao i kako biti prizimljenija osoba može da vodi sadržajnijem životu.

Verovatno ste stekli utisak da mislim da je ovo knjiga koja menja život, da sam postao Markov sledbenik i da apsolutno verujem svemu što je napisao? Zaboga, naravno da ne, valjda ste do sada shvatili da je u meni i ona skeptična, sarkastična strana ličnosti, koja drži uzde ne dozvoljava mi da odlutam. 😀 Ni sâm pisac nije savršen, niti se uopšte slažem sa svime što je napisao (štaviše, u pogledu mnogih stvari imamo skroz suprotna mišljenja i mislim da ponegde možda i preteruje).

Ali, za neke stvari je bio bolno u pravu, malčice mi je proširio vidike i dao uvid u neke stvari. Takođe, dao mi je i neke dobre ideje. 🙂

Sve u svemu, knjiga od mene zaista ima apsolutnu preporuku.

A znate li zašto?

Svi smo mi kao Ikar. Želimo da letimo visoko i dostignemo mnogo toga. Ako bukvalno shvatite sve napisano u ovoj knjizi, možda vas zalepi za zemlju. Ali, ako umereno prihvatite neke smernice iz ove knjige, možda vas taman dovoljno spusti da ne priđete preblizu Suncu. Ali, i dalje će vam omogućiti da letite visoko i da možda ostvarite svoje ciljeve.

Nebo je granica… nema potrebe da vas baš sprži Sunce! 😀

 

Šta mislite, dragi čitaoci, da l ii vama treba blago otrežnjenje od nekih iluzija koje ste sami sebi nametnuli? 🙂

 

Tags:
Category:

Najbogatiji čovek Vavilona – Zlatni zakoni kao put do bogatstva?

 

Najbogatiji čovek Vavilona

        Džordž S. Klejson – Najbogatiji čovek Vavilona

 

Ova knjiga se vrti više od 90 godina po svetu. Prvo u obliku pamfleta, gde je svaki pamflet bio priča za sebe, dok na kraju nisu objedinjeni u jednu knjigu. Da li je knjiga vredna komplimenta “bestseler” ili je sve to samo prenaduvana priča?

Hajde da saznamo. 🙂

Kako bi bilo najlakše opisati “Najbogatiji čovek Vavilona”? Možda najbolje kao zbirku simpatičnih, lepo napisanih i poučnih priča, smeštenih u dane sjaja i bogatstva legendarnog grada Vavilona. Junaci ovih priča, kao što su Arkad, Matona, Dabasira i Šaru Nade, prepričavaju nam svoje dogodovštine iz mladosti, koje su ih naučile vrednosti novca i kako taj isti novac treba koristiti da bi se on umnožavao, a samim tim i bogatstvo uvećavalo. O njihovim promašajima i lošim potezima u odnosu na novac i ljude, kao i nekim jednostavnim zakonima kojih su se pridržavali, a kojih su ih kasnije učinili bogatim i poznatim.

Kada završite sa čitanjem “Najbogatijeg čoveka Vavilona”, stičete utisak da niste čuli ništa novo. Mislite, ovde se govori samo o štednji i ulaganju, “nemam ja toliko sredstava za štednju”, “nemam ja vremena ceo život da tako radim, trebaće mi decenije”… I znate šta? Bili biste u pravu.

Međutim… da li ste zaista zadovoljni svojom finansijskom situacijom sada? Ako ste možda postupali po savetima iz ove knjige i niste osetili nikakav pomak, baš mi javite da znam da li je ova knjiga jedna velika prevara ili ne.

E sad, da li je prevara ili ne?

Ja sam odlučio da probam da se pridržavam nekih principa iz ove knjige, u skladu sa svojim mogućnostima. Da probam deo novca da štedim i budem strpljiv i vidim gde će me to odvesti :). S obzirom da živim u Srbiji, ne znam šta bih vam rekao. 😀

Ali, šalu na stranu, pričice su zaista poučne. Ako ste stariji, možda vas i neće naučiti nečem novom, ali će vas možda podsetiti kako treba da uradite neke stvari sa novcem, a ako ste od mlađe fele, sigurno ćete pročitati neke pametni misli.

Arkad će nas podsetiti da bi trebali da deo svoje zarade (bar 1/10) prvo platimo sebi. Da, znam, svi smo pomislili “ali moja zarada cela pripada meni!” Pa… i ne. Morate da platite račune, kupite hranu i odeću, možda vratite neke dugove? A nije baš da možete da ne jedete ili plaćate račune (dobro, ovo drugo i možete, ali nije baš pametno 😀 )? Znači, te pare u startu odlaze od vas, pa i nisu onda vaše, zar ne?

“Sedam lekova za mršav novčanik” je više grupa pravila kako da počnete da baratate novcem. Srž je da, i ako štedite 1/10 zarade, i dalje možete da lepo živite sa 9/10. Mislim da to nije daleko od istine, zar ne? J I kako se treba konstantno usavršavati, da bi se više zarađivalo. Najbolja investicija je ona koju uložite u sebe, zar ne?

“Upoznajte boginju sreće” je priča koja nam šalje jednostavnu poruku. Nije sreća ta koja stvara bogatstvo (mada je i dalje veoma bitan faktor), već da “istinska sreća čeka onog čoveka koji prihvata prilike”. Znači, kada se pruže prilike, ne treba uvek oklevati, već ih treba zgrabiti.

“Pet zlatnih zakona” nam ukazuju da treba da znamo kada da uložimo i u šta. Ako želite da ulažete na berzu, ili naučite sve o trgovanju, ili unajmite eksperta da ulaže umesto vas, ali nemojte da se igrate zverke sa Vol Strita, a nemate predstavu šta je berza.

Suština “Zajmodavca iz Vavilona” se krije u poslednjoj rečenici. “Malo opreznosti  je bolje od velikog kajanja.” Ne budite brzopleti niti previše emotivni sa novcem!

Tu su i priče koje će nas naučiti odlučnosti, kako da budemo pripremljeni za izazove, kao i da nije bitno vaše poreklo i okolnosti u kojima se nalazite, već je bitno truditi se i verovati u sebe.

Sve u svemu, priče su jednostavno napisane, zanimljive i poučne. A da li mogu da nas dovedu do bogatstva, to zavisi od nas.  Ali, prvenstveno od naše od naše odlučnosti, strpljenja i taktičnosti. Bar sam ja to tako doživeo.

A ja ću vam javiti, dragi čitaoci, ako saveti iz ove knjige zaista funkcionišu. Ako za koju godinu budem pisao za ovaj blog sa Havaja, znaćete da funkcioniše. 🙂

 

A da li vi, dragi čitaoci, plaćate deo zarade sebi?

 

Tags:
Category:

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:

Četiri sporazuma

    Četiri sporazuma – Don Migel Ruiz

 

Kada sam počeo sa ovim blogom, obećao sam sebi jednu stvar. Kad god se budem doticao knjiga iz oblasti samopomoći, motivacije, spiritualnog i sličnog, trudiću se da budem oprezan i, što je moguće, objektivniji. Iz dva razloga. Prvo, jer je previše knjiga iz ovih oblasti i veliki broj njih je često samo prodavanje magle ili recikliranje već rečenog. I drugo, jer sam i sâm dosta u ovoj materiji i zaista pokušavam da pronađem koje od ovakvih knjiga zaista imaju smisla i mogu pomoći ljudima. Toliko za početak.

Iz nekog mog skromnog iskustva, ljudi imaju problem sa razumevanjem ovakvih knjiga jer misle da su one instant rešenje i da moraju slepo da se pridržavaju napisanog u njima da bi uspeli da promene ono što žele. Prvo, ove knjige nisu instant rešenje. One mogu dovesti do „aha“ efekta i dati vam ideju šta treba da uradite sa svojim životom. I drugo, neka pravila i smernice u tim knjigama je u redu modifikovati ako bi vam na taj način dale pozitivne rezultate.

Ali, to su teme za neke druge priče. Možda ih se nekada i dotaknemo.

A sada, da se vratimo na knjigu, šta kažete? 🙂

„Četiri sporazuma“ Don Migel Ruiza su već neko vreme sa nama… jedno 20-ak godina. 🙂 Knjiga je bila  hvaljena i kritikovana, podržavana i osporavana… dobro, možda ne toliko sama knjiga, koliko njen pisac. Od toga da li su Don Migelova učenja zaista i učenja drevne civilizacije Tolteka, do toga da li su Tolteci zaista postojali ili ne. Ako vas više zanima o tome, krenite u istraživanje. 🙂

I sada zbog čega, i pored dosta kontroverzi, toliko pozitivnih ocena na raznim sajtovima? Da li je moguće da ova knjiga od 100-tinak strana krije neke odgovore?

Moj (zaista) iskren odgovor je… da.

Ovo je jedna od retkih knjiga iz ovog žanra koju bih preporučio i drugima da pročitaju. Ali zaista…

Šta je suština ove knjige? Pa to da mi živimo u nekoj vrsti „planetarnog sna“, koji je sačinjen od pravila, informacija. Pravila nam govore šta da radimo, kako da se ponašamo… A informacije nam prenose drugi ljudi. A sve te informacije zamislite kao sporazume koje ste potpisali sa samim sobom. I čestitamo! Vi ste zvanično pripitomljeni i živite u iluziji. Izgradili ste sistem verovanja. Vremenom ste zaključivali sve više (negativnih) sporazuma sa samim sobom („Glup/a sam“, „Niko me ne voli“, „Ja to ne mogu…“). I ponovo „čestitke“! Vi ste sada nesrećni, egzistirate na ovoj planeti nezadovoljni svojim životom… i na kraju umirete.

Taj sistem verovanja je vaša knjiga zakona, i vaši unutrašnji sudija i žrtva se striktno ponašaju u skladu sa njom. Probate li nešto da promenite, vaš unutrašnji sudija će vas kritikovati jer se ne ponašate u skladu sa „Knjigom zakona“, a žrtva će još više kmečati „jadan ja, jadan ja…“ I vi se ne menjate, a osećate se još jadnije.

Ali, nada ipak postoji…

Po Don Migel Ruizu, postoje četiri sporazuma koja osoba treba pod obavezno da zaključi sa samim sobom.

  1. Koristite svoju reč besprekorno
  2. Ništa nemojte shvatati lično
  3. Nemojte stvarati pretpostavke
  4. Učinite sve što možete

Zvuče poznato? Zvuče kliše? Zvuče jednostavno na papiru? Odgovori na sva tri pitanja su da. Ali, ipak ima nešto u svemu tome, verujte…

Probaću da, u po par rečenica, iskažem svojim rečima kako sam doživeo ove sporazume.

  1. Prvi sporazum je ujedino i najvažniji i najteži.

Besprekorno koristite svoju reč.

Reči imaju magijsku moć. Mogu da stvore ljubav, a mogu da stvore i rat. Ono što govorimo drugima (a pogotovo sebi) utiče na naš život, kao i na pravac u kome će teći. Posle čitanja ovog sporazuma ćete dvaput da razmilsite kada budete želeli nešto da kažete sebi negativno i da se “ubijete” u pojam. Ne koristite reč protiv sebe!

  1. Drugi sporazum je začudo veoma praktičan.

Ništa nemojte shvatati lično.

Poenta je jednostavna. Ako vas neko uvredi, i vi to shvatite lično, vi se, u stvari, slažete sa tim što je rečeno, čak i ako nije istina! To je kao da vam neko želi da urizga otrov, i vi mu to svojevoljno dozvolite.

Takođe, način ophođenja ljudi prema vama uopšte ne mora da ima veze sa vama! Ljudi su sklopili sa sobom neke sporazume i zbog toga se tako ponašaju. Oni, kada pokušavaju da budu loši prema vama, oni se, u stvari, bave sobom i svojim strahovima. Ne gutajte tuđ emocionalni otpad niti otrov koji vam šalju!

  1. Treći sporazum je možda i najveći izazov.

Nemojte stvarati pretpostavke.

Mi smo skloni tome da stalno stvaramo pretpostavke i, što je još gore, da verujemo da su one istinite. Stvaramo pretpostavke o tome šta drugi rade, šta misle o nama… A najgore je kada nešto pogrešno protumačimo i odmah zatim stvorimo pogrešnu pretpostavku.

Kada nešto ne razumemo, opet stvaramo pretpostavku o tome šta bi to trebalo da znači. A još kada saznamo pravu istinu, onda se naljutimo na sebe što smo pogrešno pretpostavili.

A zašto stvaramo pretpostavke? Jer nemamo hrabrosti da postavimo pitanja i saznamo istinu. Komunicirajte, nemojte samo stvarati pretpostavke!

  1. Četvrti sporazum je prilično jasan, osim u jednom detalju.

Učinite sve što možete.

Potrudite li se premalo, bićete ljuti na sebe i osećaćete krivicu. Odete li skroz u drugu krajnost, potrošićete previše energije i možda ono najbolje neće ispasti tako dobro.

Ali, srž je: u kakvom god stanju da se nalazite – učinite najbolje što možete sa onim sa čime raspolažete! I tada nećete morati da krivite sebe kakav god ishod da bude.

 

Ono što je bitno znati, jeste da su stari (loši) sporazumi vrsta zavisnosti, i da treba uložiti snagu u nove (dobre) sporazume da bi prevladali stare. Novi sporazumi su kao mišići… što ih više vežbamo, oni će biti sve jači.

Don Migel Ruiz se takođe dotakao i načina raskidanja starih sporazuma. Na prvi pogled deluju prilično mistično, ali su, u stvari, praktični i lako primenljivi uz malo vežbe.

Sve u svemu, vaši stari (loši) sporazumi su vrsta parazita. Objavite im rat!

Suština je da, kada smo već došli na ovu planetu, imamo mogućnost izbora. Da samo patimo i egzistiramo. Ili da pokušamo da izvučemo iz života najviše što možemo.

Knjižica je mala i brzo se pročita. Samo jedan savet: pročitajte je posle toga još jednom, samo pažljivije.

Mislim da ova knjiga vredi. A vi?

 

Pitanje za vas: Da li ste i vi spremni da raskinete stare, loše sporazume?

 

Tags:
Category: