Ekvilibrijum / Equilibrium

 

Ekvilibrijum

                         Ekvilibrijum

 

Moram da vam nešto priznam od samog starta. Meni je film „Ekvilibrijum“ (Equilibrium) jedan od top 10 filmova ikada… mada je i u top pet … ma, biće i da je u top tri. 😊

U svakom slučaju, to je film koji obavezno pogledam barem jednom godišnje, i uvek otkrijem nešto novo i zanimljivo.

Ali, pošto vam je sigurno postalo očigledno da će ovde biti dosta hvalospeva, da vam samo u par reči otkrijem radnju filma, važi? 😊

Ahem… (pokušaj imitiranja glasovnih mogućnosti Lijama Nilsona):

TREĆI SVETSKI RAT se dogodio. Postalo je očigledno da čovečanstvo neće moći da preživi i ČETVRTI.

Mora se pronaći rešenje.

I pronađeno je.

Moraju se „ubiti“ emocije, jer su one izvor zla. One rađaju bes, strast, ljubomoru, mržnju… sve one emocije koje mogu dovesti do sukoba… i rata.

A rešenje je … bromazepam!

Šala mala… u pitanju je „prozijum“.

Strašno, zar ne? 😀

„Prozijum“ je lek koji stanovnici moraju sami sebi da ubrizgavaju svakoga dana, u tačno određeno vreme, i koji potpuno umrtvljuje njihove emocije.

Jedna od stvari koja može da probudi emocije su i umetnička dela. I zbog toga ona moraju biti pronađena i uništena (tj. spaljena). Nebitno da li je to slika „Mona Lize“, gramofon i ploča sa Mocartovim opusom, Čarls Dikens, Haruki Murakami, „Svet Kompjutera“ ili filmovi Rajana Rejnoldsa (Oprosti, o Kanado! – prim.podsvesti)… sve se uništava.

Na čelu (takve) države je Otac, legendarna ličnost, koja se vrti na svakom kanalu i radio stanici i drži propovedi i govore koji odjekuju po celom gradu kako je svet spašen i kako je narodu dobro (Uh, zašto mi sve ovo zvuči nekako poznato? – prim.podsvesti).

Drugim rečima, stvorena je (dis)topija.

Ali, neki se baš i ne slažu sa ovom politikom „bez emocija“.

Oni su Otpor. Pokušavaju da se bore protiv režima partizanski, u manjim grupama, trudeći se da sačuvaju/sakriju umetnička dela od uništenja. Ali, najveći problem za Otpor nije vojska ili policija.

Ne, pravi problem su Klerici, pripadnici Reda Tetragramatona. Pojedinci specijalno obučeni za borbu sa teroristima, čije su veštine, okretnost i hladnokrvnost na granici sa natprirodnim. Jedan Klerik može bez problema da se bori sa desetinama terorista, bilo u zatvorenom ili otvorenom prostoru. Oni su strah i trepet.

Jedan od tih Klerika je i naš junoša. Džon Preston (ali, pošto smo ortaci sa njima, zvaćego ga Džej Pi).

 

Ekvilibrijum Equilibrium

Pogledajte to umiljato lice…ma svaka majka bi ga poželela za zeta

 

Za Džej Pija sve ide po PS-u, do trenutka kada mora da eliminiše svog partnera zbog krivičnog dela „osećanja“, zarobi jednu pripadnicu Otpora… i nepažnjom propusti da uzme svoju dozu „prozijuma“…

Odakle početi sa utiscima o „Ekvilibrijumu“?

Krenimo od glume. Glavna rola je poverena jednom od mojih omiljenih glumaca, Kristijanu Bejlu, srpskom zetu. Njegova tranzicija od bezosećajne mašine za ubijanje, do osobe koja spoznaje emocije i mora da pokuša da ih koliko-toliko drži pod kontrolom je sjajna. A ni ostali glumci ne zaostaju sa svojim ulogama (Šon „I u ovom filmu/seriji ću da nagrabusim“ Bin, Šon Pertvi, Angus Mekfejden, Taje Digs, Emili Votson i drugi).

Vizuelni detalji u filmu su posebno interesantni. Jednobojna, bezlična (dis)topija puna visokih jednobojnih, bezličnih zgrada. Ljudi koji se kreću poput robota, nemi i operisani od svake emotivne reakcije. A periferije grada, gde se najčešće krije Otpor, su sve same ruševine. Zaista unese blagu jezu.

Akcija je ono zbog čega sam zavoleo ovaj film još kao klinac. Kristijan Bejl kicks as*es as hell! Obračuni sa više protivnika, kako golorukim stilom tako i pištoljima, čuvena gun-kata (pištolj-kata? Puška-kata?) koja je postala klasik za sva vremena…vau!

A radnja? Ljudi moji, o tome može da se raspravlja danima. Da li je društvo bez emocija rešenje za sve ljudske probleme? Ili su emocije upravo no što nas čini ljudima (ljudskim bićima, ako više volite), i bez njih bismo bili samo roboti? Da li emocije zaista vode u haos? Ili su emocije ono što je omogućilo evoluciju i napredak čovečanstva? Da li su negativci „teroristi“ koji se bore za slobodu emocija i izbora, ili je to možda „uređeno“ društvo, na prvi pogled mirno i bez greške?

Ali, ako je takvo društvo idealno, da li to onda znači da su i (političke) vođe idealne? Ili…

Sve u svemu, „Ekvilibrijum“ je film kojim filmski kritičari i nisu bili nešto oduševljeni, ali publika zato (uglavnom) jeste, i koja staje u odbranu ovog filma (evo, ja u prvim redovima). Meni ovaj film nikada neće dosaditi, uvek ću mu se vraćati (barem jednom godišnje) i uvek ću otkrivati neki novi detalj nad kojim ću se zamilsliti…

… i naravno, uvek ću uživati u scenama kada Džej Pi razbija zadnjice svima živima. A jedna od scena koja možda i najbolje opisuju ljudski rod?

Poslednji kadar. 😊

 

A vi, dragi čitaoci, kakvi su vaši utisci o ovom filmu? 😊

 

IMDB | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Vreme trajanja filma: 107 minuta

 

Tags:

Ljubav, Smrt i Roboti / Love, Death & Robots

 

Ljubav, Smrt i Roboti / Love, Death & Robots

             Love, Death + Robots

 

Nekada vam ne treba serija, koja se sastoji od 45-minutnih epizoda, gde je svaka povezana sa prethodnom, gde često treba da se setite šta se desilo u određenoj sceni određene epizode (pre par sezona), da biste bolje povezali sa onim što sada pratite.

Ne, nekada je dovoljna serija koja se sastoji od 18 epizoda, od kojih svaka traje ispod 20 minuta i gde epizode uopšte nemaju veze jedna sa drugom. Štaviše, nekada je dovoljna serija gde je svaku epizodu kreirala, režirala i glumila različita postava.

Da, dobro ste pročitali. 🙂

„Love, Death and Robots“ (u daljem tekstu: LDR) je antologijska animirana serija za odrasle. Nemojte ovo „animirana“ da vas zbuni, ovo je zaista serija za odrasle. Teme/epizode su poprilično adult, dosta inspirisane „Heavy Metal“ serijalom, i različitih su žanrova (od naučne fantastike, preko fantazije, do horora i komedije).

 

Ljubav, Smrt i Roboti / Love, Death & Robots

 

Pređimo epizode na brzaka, u po reč-dve, čisto da steknete bolji utisak:

  • Sonnie’s Edge – u distopijskom Londonu, mlada Soni učestvuje u borbama gde se „pilotira“ genetski modifikovanim (vanzemaljskim) zverima. Ali, koji je njen motiv da stalno učestvuje u takvim borbama i šta joj se to dogodilo u prošlosti?
  • Three Robots – Čovečanstvo je odavno nestalo sa lice Zemlje, a tri blesava robota lutaju kroz postapokaliptične ruševine grada izigravajući turiste, usput pokušavajući da saznaju nešto više o ljudima. Ali, zašto su mačke i dalje tu?
  • The Witness – Devojka je svedok ubistva u hotelskoj sobi preko puta nje, i sada beži od ubice. Kakav će ishod biti jurnjave ulicama Hong Konga?
  • Suits – Farmeri u jednoj maloj zajednici brane svoje farme od povremenih invazija insekata-vanzemaljaca. A kako se brane? Farmerski mecha style! 😀 Ali, koliko dugo mogu tako da žive?
  • Sucker of Souls – Arheolozi i plaćenici istražuju tunel u potrazi za legendom o Drakuli. A šta ako pronađu nešto gore?
  • When the yogurt took over –..da, dobro ste pročitali. Šta se dešava kada jogurt mutacijom postane svesno biće?
  • Beyond the Aquilla Rift – Svemirski brod ne završi na željenom odredištu. Jedan od članova posade na nepoznatoj lokaciji sreće svoju staru ljubav. Otkud ona tu?
  • Good Hunting – Radnja smeštena u Kinu početkom 20. veka. Otac i sin love demonsku devetorepu lisicu, koju i uspevaju da ubiju. Ali, šta će se dalje dešavati u Kini koja se polako modernizuje?
  • The Dump – Posle ove epizode biće vam jasno zašto nikada nisam hteo da budem gradski inspektor. ^^
  • Shape-Shifters – Šta ako vukodlaci zaista postoje, i još sa vama služe vojsku? Ima li ovde mesta diskriminaciji?
  • „Helping Hand“ – Šta se dešava kada žena iz radničke klase mora da popravi satelit? Lak posao ili ne?
  • Fish Night – A posle ove epizode će vam biti jasno zašto nikada nisam želeo da budem terenski komercijalista ^^
  • Lucky 13 – Da li letelica za transport marinaca može da ima dušu? Da li je broj 13 utisnut na letelicu znak nesreće? Ili možda sreće?
  • Zima – Kontroverzni umetnik otkriva plan za svoje konačno umetničko delo gde će pred svetom pronaći svoj smisao i sreću – „povratak kući“.
  • Blindspot – Četvoro blesavih kiborga pokušavaju da opljačkaju teško naoružani konvoj. Da li će preživeti?
  • Ice Age – Jedina epizoda sa pravim (živim?) glumcima. A poenta je u njihovom zamrzivaču…da li biste i vi voleli da imate takav?
  • Alternate histories – Zaronite u simulaciju edukativnog programa, koji pokazuje alternativne mogućnosti koje bi oblikovale našu istoriju, ali i budućnost. Na primer, šta da je Hitlera kao mladića pogodio meteor?
  • The Secret War – U vreme opsade Staljingrada, jedan odred Crvene Armije mora da se bori sa demonima…vau!? 🙂

 

Ljubav, Smrt i Roboti / Love, Death & Robots

 

Epizode zvuče zanimljivo, zar ne? I jesu, vreme će vam zaista brzo proleteti uz njih.

Svaka epizoda je vizuelno-atmosferski spektakl, praćen solidnom muzikom i zanimljivom glumačkom postavom (među kojom je i naš glumac, Stefan Kapičić).

Ono na šta treba obratiti pažnju, jeste da serija (ali zaista) nije za svakog. Epizode su često mračne, nasilne, uvrnute, ima scena seksa…

Ali, „Love, Death & Robots“ je serija koja vas definitivno neće ostaviti ravnodušnim. Pogotovo jer se skoro sve epizode iznenada završavaju, ostavljajući vas sa pitanjem „a šta je bilo posle“?

Netflix je sa ovom serijom, bar po meni, odradio dobar posao.

Verovatno je zato i „naručena“ druga sezona! 🙂

 

A da li se vama dopala ova serija? 🙂

 

 

IMDB | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Serija

Broj sezona: 1 (18 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: Ispod 20 minuta

 

Tags:

Suvišni izveštaj

 

minority report Suvišni izveštaj

     Suvišni izveštaj – Filip K. Dik

 

Stiven Spilberg je definitivno ostavio traga u filmskoj industriji. A kako i ne bi. Kada za pojasom imate ostvarenja poput “Čeljusti”, “Carsvo Sunca”, “Park iz doba Jure”, “Šindlerova lista”, serijal “Indijana Džons”… pa … dovoljno je reći da čovek takvog kalibra ne mora da čeka da se oslobodi mesto u restoranu. 😀

Jedno od Spilbergovih interesantnijih ostvarenja je i “Suvišni izveštaj” iz 2002. godine, naučnofantastični akcioni triler sa Tom Kruzom u glavnoj ulozi.  Film je pobrao simpatije publike (uključujući i moje) i kritičara. Takođe, film je rađen prema istoimenom romanu Filipa K. Dika, čija su i prethodna dela bila ekranizovana (“Da li androidi sanjaju električne ovce”, znan i kao “Blejd Runer”, kao i “Čovek u visokom dvorcu” itd).

Čemu ovakav uvod? Pa, zapravo je jednostavno. Film, ako se sećate, traje dva i po sata, i nije baš  dosadan ili da se veštački razvlači, zar ne? E pa, knjiga ima 70 strana. Da, dobro ste pročitali. SEDAMDESET STRANA. Da lli je to isti „Suvišni izveštaj“? Činjenica jeste da je Stiven Spilberg izvršio blagu modifikaciju književnog dela (ali, ovde nećemo se baviti filmom). Međutim, to ne umanjuje činjenicu kako su oba ova umetnika genijalna na svoje načine.

Elem…

U (daljoj) budućnosti, Džon Anderton je komesar specijalnog odeljenja koji hvata kriminalce pre nego što ovi i pomisle da učine krivično delo (da, dobro ste pročitali). Tri osobe (bolje reći mutanti), zvani “prekogniti”, povezani su na jedan poseban uređaj koji beleži sva njihova baljezganja i moždane aktivnosti. Međutim, oni jako uspešno predviđaju ko će sve počiniti krivično delo… valjda (ipak te ljude uhapse pre nego što ovi i pomisle da će učiniti krivično delo). Pre nego što potencijalni učinioci potencijalno pomisle da potencijalno počine potencijalno krivično delo (uh, previše potencijalnog…), iz aparata će iskočiti kartica sa imenom i prezimenom potencijlanog počinioca krivičnog dela.

Za Džona Andertona sve deluje super. On je osnivač i na čelu famoznog odeljenja. Godinama se nije desilo ubistvo. Ima mladu i zgodnu ženu. Lep život. Šta može da pođe naopako?

Pa, recimo da u istom danu upoznate svog budućeg naslednika na poslu, a onda istog dana se pojavi i kartica sa vašim imenom da ćete ubiti osobu koju uopšte ne poznajete, za koju kasnije saznajete da je uticajna vojna ličnost (a u budućnosti, vojska i policija nisu baš u najboljim odnosima), a još i vaš naslednik postaje komesar umesto vas i počinje poteru za vama, a vaša žena kao da se okreće protiv vas, a vi imate 24 sata da dokažete vašu nevinost… ili možda krivicu?

To ja zovem gadnim početkom radne nedelje…

Pošto je u pitanju kratak i dinamičan roman, dodaću samo par reči. Po meni, roman „Suvišni izveštaj“ definitivno nije najbolje delo Filipa K. Dika, u smislu stila pisanja, ali se definitivno dotakao zanimljive teme.

Da li zaista imamo prava (i mogućnosti) da predviđamo krivična dela pre nego što ljudi i sami pomisle (ako i pomisle) na njih? I da pravimo koncentracione logore za ljude koji će možda pomisliti da učine nešto loše?

Da li možemo (i da li smemo) da se igramo sa nečijom slobodnom voljom?

Inače, ovde se provlači i piščev pogled na Hladni rat, kao i da li tolika moć treba da se nalazi u rukama individualaca da odlučuju o sudbinama naroda. To su neka od zanimljivih pitanja koja se provlače kroz ovaj roman.

 

Pitanje za čitaoce: Da li mislite da nam ipak treba neka tako moćna sila da predviđa stvari na koje možda nismo još ni pomislili?

 

Tags:

Da li androidi sanjaju električne ovce

Da li androidi sanjaju elektricne ovce

Da li androidi sanjaju električne ovce – Filip K. Dik

 

Znajući da se film „Blade Runner 2(049)“ polako, ali sigurno, približava, došao sam na ideju da u narednom periodu odgledam prvi deo. Gledao sam ga davno, kao klilnac, i ostao mi je u sećanju kao „kul“ film, ali smatram da postoje filmovi koje treba pogledati na svakih par godina jer nam, sada kao starijima, mogu dati objašnjenja ili uvid u neke stvari koje kao mlađi nismo mogli da vidimo.

Jedan topao dan me je zatekao (naravno opet) u knjižari. Tada mi je slučajno zapao za oko roman „Da li androidi sanjaju električne ovce“ (u daljem tekstu:DLASEO) Filipa K. Dika. Hm, ako već planiram da ponovo gledam kultni film, zašto pre toga ne bih pročitao delo koje je inspirisalo čuvenog Ridlija Skota.

Kada sam završio sa čitanjem knjige, reakcija je samo bila, „vau“. Iako je knjiga objavljena pre skoro 50 godina, nisam mogao, a da se ne otmem utisku da je K. Dik opisao nešto neizbežno, što ujedino deluje i zastrašujuće. Ali, da krenemo redom (bez paralele sa filmom).

U ne tako dalekoj budućnosti (koja bi, prema periodu kada je knjiga pisana, trebala već uveliko da se desi… ali, nikad se ne zna…), čovečanstvo je rešilo da pronađe najefikasniji način da pomogne sebi. Nuklearnim ratom. Pošto je, posle toga, planeta Zemlja ličila na sobu prosečnog srednjoškolca, najveći deo čovečanstva je emigr…imigri…ovaj, preselio se na okolne planete, koje su postale kolonije. Iako bi to trebalo da bude loša vest, ispostavlja se da svaka porodica dobija i po jednog androida koji treba da im pomaže u svakodnevnom životu (od pranja posuđa do okopavanja krompira). Štaviše, imate i Penfildov uređaj da vam naštimuje raspoloženje poput tipične droge (od depresije do euforije… praktično, nema šta), kao i empirijsku kutiju, koja predstavlja nekakav spoj virtuelne realnosti i kolektivne svesti gde svi proživljavaju uspinjanje Vilbura Mercera (kvazi-sveca), koga gađaju kamenjem, a čiji bol osećaju i korisnici empirijske kutije. Naravno, agonija na zagađenoj, radioaktivnoj Zemlji ne bi bila kompletna da nemate talk-show koji se vrti non-stop, i koji predstavlja spoj najgore podnevne emisije, muzičkog programa i reality emisije koje možete da zamislite (a siguran sam da možete…ipak znate gde živimo). I, kao da to nije dovoljno, imate odbegle androide koji koriste svaku priliku da se domognu naše drage planete i sakriju na njoj, i koji su toliko tehnološki napredni modeli da obični ljudi ne mogu uopšte da ih prepoznaju.

I tu na scenu stupa Rik Dekard, lovac na ucenjene (androidske) glave, koji prvo postavlja pitanja, pa onda puca… ne, čovek to zaista radi! Prvo osoba mora da pristane da bude priključena na određeni portabilni uređaj koji meri reakcije osobe na postavljena pitanja, i, ako te reakcije odstupe od očekivanog, osoba je android koji treba da bude elimin… ovaj, „penzionisan“. I za to pride bude dobro plaćen (lovac, ne android). I naš dragi Rik je dobio zadatak da „penzioniše“ grupu androida najnovije generacije (Neksus 6), što bi mu donelo veliku svota novca, kojom bi najzad mogao da kupi pravu životinju (o tome malo kasnije). Na toj avanturi, putevi će mu se ukrstiti sa Garlandom, još jednim lovcem na ucenjene glave, kao i Rejčel Rozen, misterioznom devojkom koja stoji iza iste one korporacije koja je napravila Neksus 6 androide. Samo ću reći da i Garland i Rejčel nisu baš tipične osobe koje biste sreli u prodavnici.

Sa druge strane, tu je Džon Isedor, osoba ispodprosečne inteligencije (kategorisan kao „pileći mozak“), koji radi kao vozač za veterinarsku ambulantu i živi u napuštenoj zgradi. Njegov život se menja iz korena kada  u njega uđu tri odbegle osobe, koje čekaju objavu veoma interesantne vesti celom svetu.

Filip K. Dik se zaista dotakao mnogih interesantnih futurističkih i filozofskih tema u svom romanu, i siguran sam da ćete, po završetku istog, iskoristiti malo vremena da sredite svoje misli po pitanju tema kojih se dotakao.

Koje su to teme? Pa, da počnemo od toga šta znači biti čovek? Šta je to što će nas u budućnosti razlikovati od androida koji, po svemu sudeći,  osim što se neće razlikovati od ljudi po pitanju izgleda i inteligencije (izgleda da će biti pametniji od nas), neće razlikovati čak ni po pitanju ispoljavanja emocija?

Postoji jedna, po meni, ključna reč, koja je možda i glavni motiv ovog romana. A to je empatija. Jedina stvar koja je svojstvena ljudima, a koju androidi ne mogu da dokuče. Da li je empatija zaista ono što nas čini posebnim? Da li empatija možda može da postoji i za neživa bića, kao što su androidi ili mehaničke životinje? I da li je to normalno ili ne? Ne znam zašto, ali, čitajući roman, stekao sam utisak da će u budućnosti i empatija polako početi da izumire i da ćemo i mi postati bezosećajna bića, i da ćemo možda i mi pasti na empatijskom testu za androide?

Ove dileme deli i Rik Dekard. Neki susreti i situacije sa kojima će se suočiti, nateraće ga da preispita svoje viđenje ljudi i androida. I da li ga ovakav posao iscrpljuje i fizički i psihički i emotivno, pa mu treba živa životinja da očuva razum i empatiju? Ovaj…ovo je zvučalo nekako pogrešno, ali, pročitajte roman, razumećete.

A da, znam da sam vam ostao dužan nešto! Elem, u budućnosti na Zemlji je izumro skoro kompletan životinjski svet. Kao alternativa, stvorene su mehaničke varijante istih, koje se na prvi (i drugi i treći) pogled ne razlikuju od živih. Moraju da se paze i hrane, da se ne bi razbolele (tj. pokvarile). Ali, to nije isto za mnoge ljude, uključujući i Rika Dekarda. Jer, posedovanje prave životinje (bio to zec, vrabac, konj, koza ili nešto drugo), jeste jedna vrsta statusnog simbola, kao i dokaz posedovanja empatije (inače,  kako bi se mogli brinuti o nekome ako ne poseduje bar malo empatije).

Kao što možete da vidite, roman otvara vrata za mnoga pitanja, koja se često dotiču raznih religijsko-filozofsko-futurističkih tema. Ako ste ljubitelj naučne fantastike naklonjen filozofskim razmišljanjima, mislim da ćete uživati u ovom delu.

Za knjigu napisanu pre pola veka, čita se brzo i lako, a i prevod je dobar. Doticanje filozofskih tema nije naporno za čitanje niti likovi pričaju nebuloze (kao što zna da bude u mnogim romanima). Jedini detalj koji mi je bilo malo neobičan, jeste što se često radnja „preseče“, da bi se odmah potom nastavila na istom mestu u sledećem poglavlju. Ali, možda je to samo do mene.

Summa summarum: Da li da pročitate roman „Da li androidi sanjaju električne ovce“? Apsolutno! Nezavisno od toga da li (ni)ste gledali film „Blade Runner“, i da li vam se (nije) dopao, pročitajte ovo delo. Sagledajte budućnost, inteligenciju, empatiju i androide iz perspektive Rika Dekarda i Džona Isidora, i razmiliste da li ima istine u tome.

 

Pitanje za vas: Da li verujete da će u budućnosti androidi nadmašiti čoveka i steći mogućnost empatije i zašto tako mislite?

Tags:

Priče tvog života

Price tvog zivota - Ted Cang

Priče tvog života – Ted Ćang

 

U slučaju zbirke priča/novela „Priče tvog života“, moram da napravim izuzetak i da odmah kažem svoju presud…ovaj, konačni utisak. A to je – ne preporučujem kupovinu ove knjige po punoj ceni. Eto, rekao sam to, uz rizik da ljudi koji su već pročitali ove priče dignu ruke od daljeg čitanja ove recenzije, ali nadam se ne i celog bloga. Ali, prvo da uradim ono što bi uradilo svako hrabro ljudsko biće. Da panično i plačljivo stanem u svoju odbranu.

Ted Ćang je, nesumnjivo, inteligentan momak (za svojih mladalačkih pola veka života). Diplomirao je kibernetiku. Radi u softverskoj industriji. Žena mu je supermodel (dobro, nije… u stvari, ne znam ni da li ima ženu).

Ova zbirka sadrži osam nagrađivanih priča, koje su osvajale razne nagrade iz oblasti naučne fantastike  (Nebula, Hugo, Lokus…). Čovek je, znači, Majkl Felps SCI-FI priča. E sad, sigurno se pitate, koji si ti faktor da tako grubo započneš recenziju, kada su ga toliki kritičari nahvalili i nagradili? E pa, dame i gospodo, kao najeminentniji i najkvalifikovaniji… i jedini član žirija – Ted Čang ne dobija nagradu KIK-a. Ne sumnjam da će biti veoma razočaran kada ovo sazna. 🙂

A sada malo ozbiljnije. Da je Ted talentovan pisac, jeste. Da su mu sve priče dobre, nisu. Ali, Ćang svejedno oduševljava čitaoca na mnogo načina. Za početak, njegove priče su nešto sa čime se baš i ne srećete često. Prvo što sam pomislio, jeste: „Zaista, ovaj čovek piše drugačije“. Priče se mu inteligentno napisane i vidi se da je čovek proučio materije koje je kasnije pretočio u priče. Njegova naučna fantastika (koja povremeno uplovi i u fantazijske vode) je prilično suptilna, što, možda će te se složiti, jeste pomalo neobično za ovaj žanr. Nikakvi ogromni svemirski brodovi, epske bitke, Transformersi, paraleleni svetovi ili putovanja kroz vreme. SF elementi su suptilni, a akcenat je na ljudima.

Teme kojih se dotiče nisu ništa manje intrigantne. Vavilonska kula, komunikacija sa vanzemaljcima, Raj i Pakao koji su vidljivi, neurološke modifikacije čoveka… ima ženski, ima svega. Njegove priče idu standardnim (i pomalo nedokučivim) tempom, a onda vas u sledećem trenutku oduvaju nečim neočekivanim, a to je, najčešće, vaša spoznaja šta je prava poenta priče.

Čoveče blesavi, pa šta onda ne valja? Možda nisi dovoljno inteligentan da shvatiš Tedijevu genijalnost? Možda. Mada mislim da sam dovoljno inteligentan i načitan jer sam, ipak, ispratio, bez većeg napora, stručne termine spomenute u ovim pričama. Uh… 🙂

O čemu se radi… Kada sam došao do kraja knjige, shvatio sam da su najveće vrline ovih priča ujedino postale i njihove najveće mane. Ako tražite lagano štivo, onda zaboravite na ovu knjigu. Ako zaista hoćete da razumete ove priče (uključujući i stručnu terminologiju koja se konstantno provlači kroz njih), moraćete da se malo više udubite. Nisam mogao da se otmem utisku da su priče postajale previše inteligentne za svoje dobro. I, da budem iskren, nisam mogao da se otmem utisku da su ove priče više pisane umom naučnika nego srcem pisca. I sama naracija je često znala da bude monotona. Zamislite Morgana Frimena na bensedinu koji čita ove priče, jednolično i bez upliva emocija. U početku vam i može biti interesantno zato što su teme takve (i jer je narator Morgan Frimen J), ali vremenom postaje sve monotonije i konfuznije, da se u jednom trenutku toliko smorite kao spasilac na Olimpijskim igrama, dok traje takmičenje u disciplini 100m leptir stilom.

Ali, po meni, najveća mana jeste izbor priča. To mi je najviše pokvarilo utisak. Prve četiri priče vas prosto oduvaju i lansiraju u stratosferu… a onda druge četiri kreću sa vama da se obrušavaju u ponor. Ono što hoću da kažem… da je zbirka sadržala samo prve četiri priče, ne bih imao ikakvu zamerku da napišem.

A da se malo dotaknemo samih pričica?

Vavilonska kula – malo drugačiji pristup čuvenoj biblijskoj legendi, više po principu „šta bi bilo kad bi bilo“. Priča prati religioznog, ali pragmatičnog rudara Hilaluma, koji je upućen na rad u Vavilonsku kulu. Ali, naš baja ne ide da kopa nadole, već nagore. Da, dobro ste pročitali. A da li ste znali i da mnoge porodice žive u Vavilonskoj kuli, i to na bogami povećim visinama? Pa koliko je visoka ta kula? I zar ona nije bila srušena zbog prkošenja Bogu? Eeee… to je nešto što morate da pročitate. Usput ćete se družiti i sa Hilalumovim razmišljanjima na temu kule. Sve u svemu, jako dobra priča, ali sa mlakim krajem.

Shvati – Uuuuu… ova priča me je oduvala, i po meni je najbolja od svih u ovoj zbirci! Čovek posle nesreće završava sa teškim oštećenjem mozga i na njemu se isprobava eksperimentalni lek. Naš junak ne mutira ni u kakvog stvora, niti u kapetana Ameriku, ali mu lek zato regeneriše oštećene neurone. Ali, to nije sve. On shvata (što i bolnička testiranja potvrđuju), da je postao natprosečno inteligentan. Štaviše, nude mu priliku da učestvuje u daljem eksperimentalnom istraživanju ovog leka. I šta se dešava kada mu ponovo ubrizgaju lek? Pa, već ste pretpostavili, zar ne? Postaje još inteligentniji. I tada kreće rokenrol. Shvata (pošto je sada baš pametan momak) da ga CIA sigurno neće pustiti tako pametnog da šeta međ’ običan narod i da kupuje u Maxi-ju. I zato naš junak radi jedinu pametnu stvar, a to je bežanija. Nadmudrivanje neprijatelja je za njega dečja igra, jer u svemu može da vidi obrasce u ponašanju, govoru tela, čula mu postaju izoštrena i shvata pun potencijal svog tela. Godine učenja može da „sabije“ u par nedelja. A onda ubrizgava novu dozu leka. Dostiže nove nivoe samospoznaje (već i čitaocu postaje sve teže da ga prati u njegovim razmišljanjima). Međutim, pojavljuje se neko ko može da mu parira. A ishod je posebna priča… Inače, neko se seća filma „Limitless“? J

Deljenje nulom – Šta se dešava kada naučnica otkrije da matematika nije savršena i logična kao što je svi predstavljaju i kada sve teoreme i aksiomi se sruše kao kule od karata? Kada se dokaže da je matematika ipak ikonstint… inkonzit….inkosiz… kontradiktorna sama sebi (i da su sve one patnje na kontrolnima iz matematike na kraju bile nepotrebne i uzaludne)? Ovo otkriće menja našoj junakinji život iz korena. A šta njen muž misli i čini povodom toga? Da li je na kraju zaista 9a = 9b ?

Priča tvog života – Zaista, priča nije bez razloga izabrana da bude perjanica ove zbirke. Doktorka Lujza Benks nam priča dve priče. Jednu u sadašnjem, a drugu u prošlom vremenu, a pritom se dve priče konstantno prepliću.Jedna je o Lujzinom pokušaju da uspostavi komunikaciju sa dva vanzemaljca u istraživačkom centru, trudeći se da razume njihov jezik (Heptapod A i B su, na prvi pogled, vrlo neobični vanzemaljci… koliko mogu da budu neobična želatinasta burad sa viškom ruku i nogu J), i pritom polako postaje svesna da pojam vremena možda i nije onakav kakvim ga mi doživljavamo. Druga priča je vezana za njenu ćerku, gde joj priča o njenom odrastanju i njenoj smrti. Da, dobro ste pročitali. Imate utisak da priča svojoj nerođenoj ćerci njen život. Zbunjeni? Aha, i ja sam bio, dok nisam završio sa čitanjem priče, kada su sve kockice sklopile. I onda shvatite koliko je ovo zaista tužna i bolna priča. Jedva čekam da odgledam film zasnovan na ovoj priči.

72 slova – I dobro došli u svet moje agonije. Priča koja me je umalo naterala da odustanem od daljeg čitanja. Ok, zanimljivo počinje. Interesantan period; ideja o golemima i kako dodeljivanje pravog imena može da im dodeli određene veštine; naučnik idealista koji je otkrio ime koje golemima (kada im se ime dodeli, oni postaju vrste robota) daje skoro ljudsku okretnost… aha, to je ovde loše…a zašto je loše…čekaj, onaj što mu je prijatelj je sada postao novi Hitler? Sad hoće da ubiju ovog naučnika? Šta se ovde dešava? I zašto ovo ide ovako smorenim tempom i potpuno besmislieno? Uh…

Razvoj ljudske nauke – Forma kratkog novinskog članka / naučnog rada. Skroz neinteresantno i nepotrebno, bar po meni…

Pakao je odsustvo Boga – Uh, ovde se situacija malo popravlja, više bih voleo da je ova priča bila na početku knjige, pre nego što su me prethodne dve ubile u pojam. Ova priča je čista fantazija, ni malo naučna fantastika. Raj, Pakao i Bog zaista postoje, kao i dokazi njihovog postojanja. I možete dobiti jedinstvenu priliku da ih vidite. A da, anđeli se često pojavljuju na Zemlji! Međutim, ovde ne sleću graciozno poput bele lastavice koju vetar nežno spušta na Zemlju… više su poput zapaljenog Boinga bez pilota koji se munjevito obrušava na planetu. Tako, pored mogućnosti da dobijete proviđenje, dar ili blagoslov, postoji i velika verovatnoća da završite kao kolateralna šteta zbog eksplozije/radijacije koja prati njihovo sletanje, što će vam omogućiti da Boga upoznate brže nego što mislite. Priča prati Nila koji je rešio da zavoli Boga, iako mu je žena poginula baš zbog pojavljivanja anđela. Zvuči čudno?  I jeste, ali videćete i zašto Nil želi da pruži Bogu šansu, kao i da li je njegova namera opravdana. Njegov put će se urkstiti sa Dženis (koja je izgubila svoj blagoslov/prokletstvo i sada preispituje svoja uverenja) i Itanom (koji je u potrazi za svojom svrhom). Međutim, ovo dvoje su više tu da bi kompletirali Nilovu priču. A šta mislite o samom kraju? Očekivan ili ne?

Voleti ono što vidite: Dokumentarac – summa summarum: interesantna tema o lepoti napisana izuzetno dosadno i naporno u obliku gomile kraćih izveštaja i mišljenja. Ova priča me je dokrajčila (i to u baš baš negativnom smislu).

 

A kao dodatak imate i obrazloženje pisca kako je došao na ideju da napiše svaku priču. Prilično naučno objašnjeno. Bolje da je zadržao ovaj deo za sebe…

 

Eto, kao što vidite, ovo su moju utisci o delu „Priče tvog života“ Priče su bukvalno u kategoriji „volim ili ne volim“. Nisu za svakog, pogotovo ako tražite laganije štivo za čitanje. Neko će možda prokomentarisati da ne volim inteligentne priče (baš naprotiv), ali mi neke od ovih priča zaista nisu legle kako treba.

Kažu da Ćang još uvek nije napisao roman… iskreno, možda je tako i bolje.

 

Pitanje za vas: Najbolja i najgora priča ove zbirke i zašto? I da li sam možda bio neobjektivan u vezi neke od njih i zašto?

…dobro, to su dva pitanja 🙂 …

 

Tags: