Kafić na kraju sveta

 

Why Cafe

“Kafić na kraju sveta” – Džon Strelecki

 

Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.

Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂

„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!

Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^

U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.

E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.

Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.

Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.

 

“Zašto ste ovde?”

“Plašite li se smrti?”

“Da li ste ispunjeni?”

 

Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:

  • kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
  • konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
  • konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
  • hrana im je brutalno dobra

I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.

Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:

  1. knjiga pročita u jednom dahu
  2. ne daje konkretne savete
  3. da je sve ovo već poznato

Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?

Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…

Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.

I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.

Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?

A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?

Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂

 

Tags:
Category:

#AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne

 

                  #AskGaryVee

 

Ako iole provodite vreme na socijalnim mrežama (Pobogu čoveče, ko to danas ne radi – prim.podsvesti), sigurno ste primetili jednog glasnog, kontroverznog i (pomalo) bezobrazno drčnog čoveka, koji stalno kači (tj. najverovatnije to radi njegov tim) video snimke, motivacione postere i šta sve ne. Snimci mu budu urađeni kako mobilnim, tako i profi kamerama, u goste mu dolaze poznate ličnosti iz sveta biznisa, drži poslovno-motivaciono-inspiracione govore pred stotinama i stotinama ljudi. Ima svoju medijsku imperiju. Bolno je iskren i drčan, a neki bi rekli i arogantan i bezobrazan. Obožava da dokazuje ljudima kako svako može da zaradi par dolara u kratkom vremenskom periodu, i to radi tako što se pojavi na nekoj garažnoj rasprodaji, gde nađe nešto povoljno, pa proda skuplje. Ljubitelj je i poznavalac vina i fan je Džetsa.

Pretpostavljam da već imate predstavu o kome govorim.

Dame i gospodo… Geri Vajnerčuk.

#AskGaryVee” je popularna emisija (možete je pronaći na youtube-u) u kojoj Geri daje odgovore na razna pitanja iz oblasti biznisa, socijalnih medija, startup-ova, kao i o načinima stvaranja navika za izgradnju (uspešnog multimilionskog) biznisa.

Knjiga “#AskGaryVee” objedinjuje najzanimljivija pitanja i odgovore iz istoimene serije, sada dodatno proširene i ispelgane verzije istih.

Na više od 300 strana podeljenih u 22 poglavlja, Geri, direktno i bez uvijanja u oblande i šećerleme, odgovara na pitanja koja se tiču raznih tema, od pokretanja biznisa preko oglašavanja na Fejsbuku, sadržaju na mrežama, marketing influenserima, zahvalnosti, liderstvu, samosvesti, investiranju, menadžmentu, porodičnom biznisu, roditeljstvu…

Ono što je zanimljivo, jeste da Geri nije osoba koja daje samo uopštene savete. Često će ići i u detalje. Ako vas iole zanima bilo šta vezano za svet biznisa, poput osnivanja kompanija, marketinga, socijalnih medija i slično, knjiga vam sigurno neće biti dosadna.

Ono što je takođe interesantno, jeste motiv koji se stalno provlači kroz Gerije odgovore. A to je da treba zapeti i “razbijati se od posla”. Ali, Geri je takav tip preduzetnika. Živi za svoje emisije, zaposlene i projekte, a preostalo vreme je okrenut porodici. Neki bi možda rekli da je Geri ekstremni radoholik, ali hej, on u tome vidi i neke svoje više ciljeve. Želja mu je da kupi Džetse, da uloži u budućnost i pokušava da predvidi šta je ono u šta vredi investirati.

Neću ulaziti i opise samih poglavlja. Jednostavno krenite od onog dela koji vas interesuje. Knjiga je tako koncipirana da se može čitati bukvalno od bilo koje strane (tj. pitanja koje je postavljeno Geriju). Po meni je, doduše, prvo poglavlje (“Oblaci i blato”) pun pogodak.

Umesto zaključka o samoj knjizi, želeo bih da vam kažem još ponešto o Geriju Vajnerčuku. Neki ga smatraju ekspertom, osobom koja prilično dobro poznaje biznis. Mnogi ga vide kao arogantnog, nadobudnog smarača, koje se preterano eksponira u medijima. Ali, činjenica je da je taj čovek krenuo skoro od nule, da je više verovao u praktično znanje nego obrazovanje (o tome i sam iskreno govori). Stvorio je svoju malu imperiju sa preko 800 zaposlenih, poznate klijente (“Pepsi”, “Toyota”, “SyFy”, “Johnson”), ima verne pratioce i obožavaoce po celom svetu, nekoliko bestselera za pojasom, investira u razne projekte (među prvima je investirao u Twitter i Uber…pametni potezi 🙂 ), tražen je kao govornik, na Fortune-ovoj listi je “40 ispod 40”, itd…

Sve u svemu, čovek jeste galamdžija, ali je njegov uticaj nesporan.

Bilo da se slažete sa njegovim pogledima na svet i biznis ili ne, mislim da vredi pročitati njegove knjige. Definitivno planiram da u skorijoj budućnosti pročitam njegovu knjigu “Razbijaj”.

 

Pitanje za drage čitoace: Šta mislite o Geriju Vajnerčuku? Galamdžija ili pravi biznismen?

 

Tags:
Category:

The War of Art – Borba sa Otporom

 

The War of Art – Steven Pressfield

 

Kao baš, baš mlada osoba, pročitao sam “Ognjenu kapiju” Stivena Presfilda i sećam se da sam uživao u svakoj stranici knjige (a možda bi mogao i da ga ponovo pročitaš jer se ne sećaš romana – prim. podsvesti). I od tada je prošlo dosta godina i gospodin Stiven i ja smo se razišli, sve dok nisam skoro video da internetu ovaj naslov. I učinio mi se zaista interesantnim. Borba sa raznim mentalnim blokadama, koje nas sprečavaju da budemo kreativni i uspešni, ispisano od strane pisca? Moram priznati, pomalo neobično. 🙂

Čudilo me je da još uvek nije bio urađen prevod ovog dela za naše tržište, a nešto mi se nije poručivalo iz insotranstva. Meh, pomislio sam, kada dođe pravi trenutak, knjiga će naći svoj put do mene.

I zaista, nekoliko meseci kasnije, knjiga se našla u mojim rukama. 😀

Uživao sam u svakoj pročitanoj stranici, iz mnogo razloga. Ali, da krenemo redom.

Dragi ljubitelji kafa i knjiga, predstavljam vam “The War of Art”… u slobodnom prevodu, “Rat umeća” (može i “Ratovanje umećem”…ili možda “Rat umetnosti”…kako god 😀 ).

Kome je ova knjiga namenjena? Tebi, meni, vama, svima koji se svakodnevno bore sa svojim strahovima. Prokrastinacija, neodlučnost, nesigurnost, strah od (ne)uspeha.

Sve ove demone, Stiven Presfild je objedinio u jedan pojam – “Otpor” (eng. Resistance, ali obavezno izgovorite ovu reč sa francuskim “Allo,Allo” akcentom).

Kako je ova knjiga zamišljena? Kao zbirka mini priča/razmišljanja/ispovesti, u kojima se Stiven bavi Otporom.

Tekstovi su podeljeni u tri dela (iliti “knjige”):

  1. Prva knjiga (“Definicija neprijatelja”) se bavi Stivenovom definicijom Otpora, njegovim različitim oblicima, kako se on hrani našim strahovima, gde ga sve ima, kako nas svuda prati, kako nas tera da sumnjamo u sebe, da se okrenemo porivima…
  2. Druga knjiga se zove “Borba protiv otpora”. Ovaj deo ima i mali podnaslov “Postati profesionalac”, i tiče se toga kako se profesionalac nosi sa Otporom (Logično-prim.podsvesti). Kako treba biti uporan (da ne kažem tvrdoglav) i istrajan, ne dozvoljavati Otporu da njegova šaputanja dopru do nas i izbace nas iz koloseka.
  3. Poslednji deo, “Iza otpora”, je možda i najapstraktniji. Dotiče se muza (u smislu prizivanja inspiracije), ega, perspektive jednog pisca, autentičnosti, strahova… Zamiliste Brus Lija kada bi se bavio samo književnošću, takav oblik misli 🙂 .

Ali, kakva je ovo u stvari knjiga? Roman, zbirka priča, filozofska rasprava, popularna psihologija možda?

Imajte na umu da je Stiven Presfild, pre svega, pisac. On jednostavno prezentuje teme strahova, inspiracije, i svega ostalog na svoj način. Književni način. Znate kako bi možda bilo najbolje ovo opisati? Zamislite da vas je Stiven Presfild pozvao sa još nekoliko umetnika i biznismena u goste u svoj dom pored obale mora, da uz kafu razgovarate i raspravljate na temu mentalnih blokada (Uh, pre bi za ovakvu temu legla neka žestina nego kafa – prim. podsvesti).

Stiven vam na svoj jedinstven način dočarava teme iz svoje knjige. Spontano, iskreno, prijateljski, sa umećem pisca vrhunskog kalibra, uvlači vas u svoj svet (duhovitih) misli, dok sa uživanjem okrećete stranice i otkrivate neki manje-više poznat, ali opet drugačiji pogled na neke stvari.

Da, već možete da zaključite kakvi su moji utisci o ovoj knjizi. Meni je ovaj naslov sjajno legao. Knjiga je odmah završila na mojoj posebnoj polici sa knjigama kojima ću se uvek vraćati i koje zaista mogu pozitivno da utiču na čoveka (o toj mojoj polici sam, inače, pisao u prethodnoj recenziji 🙂 ). A imam osećaj da ću se ovoj knjizi ponovo vratiti i brže nego što mislim.

Stil pisanja (u pitanju je izvorna, engleska verzija) je lagan za čitanje i uopšte nije naporan, bez obzira na teme kojima se bavi.

Već sam spomenuo da je ova knjiga namenjena svima, bez obzira na godine, vašu stručnu spremu ili vaše zanimanje. Jer, u korenu svega, bez obzira na naša zanimanja, svi imamo zajedničkog neprijatelja. On se svakom od nas, svakoga dana, manifestuje u različitim oblicima i pokušava da nas sputa u našem cilju ka sreći i uspehu. A ime mu je zajedničko za sve nas – Otpor.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, spremni da se suočite sa vašim Otporom?

 

Tags:
Category:

E, zabole me – Suptilna umetnost življenja

 

   E, zabole me – Mark Manson

 

Od trenutka uzimanja ove knjige u ruke, postao sam oprezan. Takav sam pogotovo kod knjiga koje se bave temama motivacije, lične promene, popularne psihologije, spiritualne transformacije…

Nešto mi je bilo čudno kod ove knjige. Veoma hvaljena, prodata u milione primeraka, a opet kod mnogih kritikovana zbog načina izražavanja autora (dosta psovki) i delova gde autor priča o svojim neuspesima.

Po završetku čitanja ove knjige, sedeo sam neko vreme zamišljen. Onda sam odložio knjigu na jednu policu, sa namerom da je u skorije vreme ponovo pročitam. Inače, polica koju sam spomenuo? To je polica koju zovem “Polica sa knjigama koje treba pročitati pod obavezno bar jednom u životu, a preporučljivo je i više puta, i koje bi mogle da utiču na vaš život”. Znam, znam, dugačak je naziv za policu, ali to je njen radni naziv, give me a break. 😀

Mark je bolno iskren u svojim stavovima, a to nekada nije prijatno čuti. Povremeno je i kontradiktoran. Život je sr**nje, ali zbog toga može biti i divan. Vi niste tako posebni za svet kao što mislite, ali to ne znači da ne možete biti srećni i posebni za ljude bliske vama. U životu treba probati mnogo toga, ali se ne treba raštrkati na sve strane. Zvuči kontradiktorno? Dobrodošli u stvarni svet, ne funkcioniše uvek baš smisleno, ali to je možda upravo ono što mu daje čar. 🙂

Da budem iskren, ova knjiga bi mogla da odvede tekst u jedan potpuno drugačiji smer, koji se tiče tema uspeha, sreće, “life coaching-a” (uopšte ne volim ovaj termin, iako sam i sâm jednim delom u ovoj branši). Ali, trudiću se da ostanem skoncentrisan na samu knjigu.

Mark Hanson, na jedan prilično zabavan način, kombinuje humor, psovke, bolnu iskrenost, mračne strane života, inserte iz svog privatnog života, kritiku društva, kao i razne zanimljive podatke. Njegova namera je jasna. Želi da vam lupi šamar (figurativno, ovaj, govoreći). Šamar koji će da vas otrezni i razbije neke vaše iluzije o životu. A taj šamar bi mogao da vam pomogne da se pomerite sa neke vaše mrtve tačke.

Knjiga govori o stvarima kao što su:  zabluda izuzetnosti; kako ne treba sve poteze u životu vući u skladu sa emocijama; kako mi, u stvari, određujemo šta su dobre i loše vrednosti; reakcije na životne tragedije; o preuzimanju odgovornosti; prihvatanju naših mana i ograničenja; značaju rečce “ne”…

Kroz sve ove teme, Mark pokušava da nas navede da probamo da uvidimo šta nam je zaista bitno u životu, kao i kako biti prizimljenija osoba može da vodi sadržajnijem životu.

Verovatno ste stekli utisak da mislim da je ovo knjiga koja menja život, da sam postao Markov sledbenik i da apsolutno verujem svemu što je napisao? Zaboga, naravno da ne, valjda ste do sada shvatili da je u meni i ona skeptična, sarkastična strana ličnosti, koja drži uzde ne dozvoljava mi da odlutam. 😀 Ni sâm pisac nije savršen, niti se uopšte slažem sa svime što je napisao (štaviše, u pogledu mnogih stvari imamo skroz suprotna mišljenja i mislim da ponegde možda i preteruje).

Ali, za neke stvari je bio bolno u pravu, malčice mi je proširio vidike i dao uvid u neke stvari. Takođe, dao mi je i neke dobre ideje. 🙂

Sve u svemu, knjiga od mene zaista ima apsolutnu preporuku.

A znate li zašto?

Svi smo mi kao Ikar. Želimo da letimo visoko i dostignemo mnogo toga. Ako bukvalno shvatite sve napisano u ovoj knjizi, možda vas zalepi za zemlju. Ali, ako umereno prihvatite neke smernice iz ove knjige, možda vas taman dovoljno spusti da ne priđete preblizu Suncu. Ali, i dalje će vam omogućiti da letite visoko i da možda ostvarite svoje ciljeve.

Nebo je granica… nema potrebe da vas baš sprži Sunce! 😀

 

Šta mislite, dragi čitaoci, da l ii vama treba blago otrežnjenje od nekih iluzija koje ste sami sebi nametnuli? 🙂

 

Tags:
Category:

Zen priče i izreke

 

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Ova zbirka, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:
Category:

Najbogatiji čovek Vavilona – Zlatni zakoni kao put do bogatstva?

 

Najbogatiji čovek Vavilona

        Džordž S. Klejson – Najbogatiji čovek Vavilona

 

Ova knjiga se vrti više od 90 godina po svetu. Prvo u obliku pamfleta, gde je svaki pamflet bio priča za sebe, dok na kraju nisu objedinjeni u jednu knjigu. Da li je knjiga vredna komplimenta “bestseler” ili je sve to samo prenaduvana priča?

Hajde da saznamo. 🙂

Kako bi bilo najlakše opisati “Najbogatiji čovek Vavilona”? Možda najbolje kao zbirku simpatičnih, lepo napisanih i poučnih priča, smeštenih u dane sjaja i bogatstva legendarnog grada Vavilona. Junaci ovih priča, kao što su Arkad, Matona, Dabasira i Šaru Nade, prepričavaju nam svoje dogodovštine iz mladosti, koje su ih naučile vrednosti novca i kako taj isti novac treba koristiti da bi se on umnožavao, a samim tim i bogatstvo uvećavalo. O njihovim promašajima i lošim potezima u odnosu na novac i ljude, kao i nekim jednostavnim zakonima kojih su se pridržavali, a kojih su ih kasnije učinili bogatim i poznatim.

Kada završite sa čitanjem “Najbogatijeg čoveka Vavilona”, stičete utisak da niste čuli ništa novo. Mislite, ovde se govori samo o štednji i ulaganju, “nemam ja toliko sredstava za štednju”, “nemam ja vremena ceo život da tako radim, trebaće mi decenije”… I znate šta? Bili biste u pravu.

Međutim… da li ste zaista zadovoljni svojom finansijskom situacijom sada? Ako ste možda postupali po savetima iz ove knjige i niste osetili nikakav pomak, baš mi javite da znam da li je ova knjiga jedna velika prevara ili ne.

E sad, da li je prevara ili ne?

Ja sam odlučio da probam da se pridržavam nekih principa iz ove knjige, u skladu sa svojim mogućnostima. Da probam deo novca da štedim i budem strpljiv i vidim gde će me to odvesti :). S obzirom da živim u Srbiji, ne znam šta bih vam rekao. 😀

Ali, šalu na stranu, pričice su zaista poučne. Ako ste stariji, možda vas i neće naučiti nečem novom, ali će vas možda podsetiti kako treba da uradite neke stvari sa novcem, a ako ste od mlađe fele, sigurno ćete pročitati neke pametni misli.

Arkad će nas podsetiti da bi trebali da deo svoje zarade (bar 1/10) prvo platimo sebi. Da, znam, svi smo pomislili “ali moja zarada cela pripada meni!” Pa… i ne. Morate da platite račune, kupite hranu i odeću, možda vratite neke dugove? A nije baš da možete da ne jedete ili plaćate račune (dobro, ovo drugo i možete, ali nije baš pametno 😀 )? Znači, te pare u startu odlaze od vas, pa i nisu onda vaše, zar ne?

“Sedam lekova za mršav novčanik” je više grupa pravila kako da počnete da baratate novcem. Srž je da, i ako štedite 1/10 zarade, i dalje možete da lepo živite sa 9/10. Mislim da to nije daleko od istine, zar ne? J I kako se treba konstantno usavršavati, da bi se više zarađivalo. Najbolja investicija je ona koju uložite u sebe, zar ne?

“Upoznajte boginju sreće” je priča koja nam šalje jednostavnu poruku. Nije sreća ta koja stvara bogatstvo (mada je i dalje veoma bitan faktor), već da “istinska sreća čeka onog čoveka koji prihvata prilike”. Znači, kada se pruže prilike, ne treba uvek oklevati, već ih treba zgrabiti.

“Pet zlatnih zakona” nam ukazuju da treba da znamo kada da uložimo i u šta. Ako želite da ulažete na berzu, ili naučite sve o trgovanju, ili unajmite eksperta da ulaže umesto vas, ali nemojte da se igrate zverke sa Vol Strita, a nemate predstavu šta je berza.

Suština “Zajmodavca iz Vavilona” se krije u poslednjoj rečenici. “Malo opreznosti  je bolje od velikog kajanja.” Ne budite brzopleti niti previše emotivni sa novcem!

Tu su i priče koje će nas naučiti odlučnosti, kako da budemo pripremljeni za izazove, kao i da nije bitno vaše poreklo i okolnosti u kojima se nalazite, već je bitno truditi se i verovati u sebe.

Sve u svemu, priče su jednostavno napisane, zanimljive i poučne. A da li mogu da nas dovedu do bogatstva, to zavisi od nas.  Ali, prvenstveno od naše od naše odlučnosti, strpljenja i taktičnosti. Bar sam ja to tako doživeo.

A ja ću vam javiti, dragi čitaoci, ako saveti iz ove knjige zaista funkcionišu. Ako za koju godinu budem pisao za ovaj blog sa Havaja, znaćete da funkcioniše. 🙂

 

A da li vi, dragi čitaoci, plaćate deo zarade sebi?

 

Tags:
Category:

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:

Na putu do vrha

  Na putu do vrha – Vladimir Miletić

 

Da, čuo sam za Vladimira Miletića. Znam za njegovu uspešnu direktorsku i mentorsku kraijeru, kao i da ima svoj blog gde se bavi temama uspeha, motivacije i akcije.

Mada po prirodi nisam skeptičan (ahahahahaha – prim. podsvesti), bio sam pomalo sumnjičav kada se pojavila njegova knjiga „Na putu do vrha“. Da li je i on uskočio u vode motivacionih pisaca? Da li će i on probati da nas „inspiriše“ svojim mudrostima i filozofijama? Kada sam uzeo knjigu u ruke i pročitao na njenoj poleđini da je zbirka priča o ljudima sa kojima se Vladimir susretao, pojavio se još jedan crvić sumnje. Da li će ovo biti neka zbirka njegovih podviga gde je pomagao drugima? Ili će možda priče poznatih ličnosti prilagoditi našem podneblju i ubaciti naša popularna domaća imena da bi nam približio uspehe drugih? Možda ste primetili da sam prilično skeptičan i oprezan kada pišem o domaćim piscima, zar ne? 🙂

Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu.

Vladimir Miletić je u četiri poglavlja („Pravila pravila“, „Balkane moj“, „Podseti me šta to beše“ i „Šta bih dao“) podelio sa nama nekih 40-ak pričica o ljudima sa kojima se susretao, njihovim usponima i padovima, razmišljanjima, kao i razgovorima koje su vodili sa naratorom.

Priče su zaista interesantne i definitivno su opisani ljudi sa našeg podneblja. Možda niste imali prilike da lično sretnete te poznanike Vladimira Miletića, ali ste sa ljudima sličnih psiholoških profila sigurno susretali u svom (kako poslovnom, tako i privatnom) okruženju. Ja mogu za sebe reći da sam sretao takve tipove ljudi. Ambiciozni, lenji, pohlepni, lukavi, disciplinovani, strpljivi…

Ali, ovo nisu priče samo o tim ljudima. Ovo su ujedino priče i o Srbiji. Poslovanju srpskih firmi. Kako se neke stvari rade u državnim, a kako u privatnim preduzećima.

Ovo su priče i o ljudima i okolnostima koje su bile saveznici ili neprijatelji naših junaka u ovoj knjizi. Ljudima koji su bili tu da im nesebično pruže pomoć, kao i onima koji su bili spremni da ih sabotiraju.

Iako bi na prvi pogled delovalo kao da je ovo nekakva depresivna knjiga, situacija je drugačija. Istina, iz priča će se prepoznati bolna realnost kada je u pitanju imanje karijere u Srbiji.

Ali, ovo su i priče i o nadi i veri u trud, kao i da će taj isti trud doneti uspeh. Naravno, pored truda, bitan je i tajming, naći se u pravo vreme na pravom mestu.

Naravno, u istinitost ovih priča ne mogu da ulazim. Da li su se događaji zaista i desili, da li su neki preuveličani ili ulepšani, to pisac najbolje zna. Ali, nema sumnje da će vam ove priče biti poznate i da vam neće trebati puno, pa da jednostavno konstatujete: „Da, ovo je definitivno opisana Srbija!“

Pričica ima raznih, ali na mene su poseban utisak ostavile „Stelt tehnologija“, „Brži od pameti“, „Igrate li šah na poslu“, „Princes krofne“, „Meda“, „Sastanak sa prilikom“, „I posle Tita“, „Savršeno opravdanje“, „Čarobna reč“ i „Švajcarski Alpi“.

Stil pisanja je jasan, bez previše ulepšavanja, ali daleko od toga da je suvoparan. Priče se lako i brzo čitaju, I nesvesno vas navode na „ovo se brzo čita i simpatično je, ‘ajde još samo jednu priču“. I,kada dođete do kraja knjige, ostajete zamišljeni nad onim što ste pročitali. A na licu vam lebdi osmejak, a ni sami ne znate kakav, da li pun sete, gorčine ili nečeg  trećeg.

Ono što bih dodao kao simpatičan detalj, jesu i ilustracije koje krase neke priče i dopadljivo dopunjuju njihovu suštinu.

Da sumiram, knjigu najbolje opisuje poslednji pasus na poleđini knjige:

„Mnogi će u ovim pričama prepoznati svoje šefove, kolege, poslovne partnere, roditelje i prijatelje. Neki će bolje razumeti svoje uspone i padove, pogrešne i prave odluke. Dok će najsrećniji u knjizi pronaći i nešto veoma dragoceno i retko.

Nadahnuće za svoj put do Uspeha.“

Sve u svemu, mislim da vredi pročitati ovu knjigu, pogotovo ako planirate da započnete i razvijate svoju karijeru u Srbiji. Podsetiće vam kako ovde funkcionišu neke stvari i možda će vam dati ideju/inspiraciju za vaš budući Uspeh.

 

I naravno, pitanje za drage čitaoce: „Da li put poštenja i istrajnosti zaista može da donese uspeh u Srbiji?“

Naravno, ako ste već pročitali knjigu, da li se vama neka priča posebno dopala?

Tags:
Category:

Četiri sporazuma

    Četiri sporazuma – Don Migel Ruiz

 

Kada sam počeo sa ovim blogom, obećao sam sebi jednu stvar. Kad god se budem doticao knjiga iz oblasti samopomoći, motivacije, spiritualnog i sličnog, trudiću se da budem oprezan i, što je moguće, objektivniji. Iz dva razloga. Prvo, jer je previše knjiga iz ovih oblasti i veliki broj njih je često samo prodavanje magle ili recikliranje već rečenog. I drugo, jer sam i sâm dosta u ovoj materiji i zaista pokušavam da pronađem koje od ovakvih knjiga zaista imaju smisla i mogu pomoći ljudima. Toliko za početak.

Iz nekog mog skromnog iskustva, ljudi imaju problem sa razumevanjem ovakvih knjiga jer misle da su one instant rešenje i da moraju slepo da se pridržavaju napisanog u njima da bi uspeli da promene ono što žele. Prvo, ove knjige nisu instant rešenje. One mogu dovesti do „aha“ efekta i dati vam ideju šta treba da uradite sa svojim životom. I drugo, neka pravila i smernice u tim knjigama je u redu modifikovati ako bi vam na taj način dale pozitivne rezultate.

Ali, to su teme za neke druge priče. Možda ih se nekada i dotaknemo.

A sada, da se vratimo na knjigu, šta kažete? 🙂

„Četiri sporazuma“ Don Migel Ruiza su već neko vreme sa nama… jedno 20-ak godina. 🙂 Knjiga je bila  hvaljena i kritikovana, podržavana i osporavana… dobro, možda ne toliko sama knjiga, koliko njen pisac. Od toga da li su Don Migelova učenja zaista i učenja drevne civilizacije Tolteka, do toga da li su Tolteci zaista postojali ili ne. Ako vas više zanima o tome, krenite u istraživanje. 🙂

I sada zbog čega, i pored dosta kontroverzi, toliko pozitivnih ocena na raznim sajtovima? Da li je moguće da ova knjiga od 100-tinak strana krije neke odgovore?

Moj (zaista) iskren odgovor je… da.

Ovo je jedna od retkih knjiga iz ovog žanra koju bih preporučio i drugima da pročitaju. Ali zaista…

Šta je suština ove knjige? Pa to da mi živimo u nekoj vrsti „planetarnog sna“, koji je sačinjen od pravila, informacija. Pravila nam govore šta da radimo, kako da se ponašamo… A informacije nam prenose drugi ljudi. A sve te informacije zamislite kao sporazume koje ste potpisali sa samim sobom. I čestitamo! Vi ste zvanično pripitomljeni i živite u iluziji. Izgradili ste sistem verovanja. Vremenom ste zaključivali sve više (negativnih) sporazuma sa samim sobom („Glup/a sam“, „Niko me ne voli“, „Ja to ne mogu…“). I ponovo „čestitke“! Vi ste sada nesrećni, egzistirate na ovoj planeti nezadovoljni svojim životom… i na kraju umirete.

Taj sistem verovanja je vaša knjiga zakona, i vaši unutrašnji sudija i žrtva se striktno ponašaju u skladu sa njom. Probate li nešto da promenite, vaš unutrašnji sudija će vas kritikovati jer se ne ponašate u skladu sa „Knjigom zakona“, a žrtva će još više kmečati „jadan ja, jadan ja…“ I vi se ne menjate, a osećate se još jadnije.

Ali, nada ipak postoji…

Po Don Migel Ruizu, postoje četiri sporazuma koja osoba treba pod obavezno da zaključi sa samim sobom.

  1. Koristite svoju reč besprekorno
  2. Ništa nemojte shvatati lično
  3. Nemojte stvarati pretpostavke
  4. Učinite sve što možete

Zvuče poznato? Zvuče kliše? Zvuče jednostavno na papiru? Odgovori na sva tri pitanja su da. Ali, ipak ima nešto u svemu tome, verujte…

Probaću da, u po par rečenica, iskažem svojim rečima kako sam doživeo ove sporazume.

  1. Prvi sporazum je ujedino i najvažniji i najteži.

Besprekorno koristite svoju reč.

Reči imaju magijsku moć. Mogu da stvore ljubav, a mogu da stvore i rat. Ono što govorimo drugima (a pogotovo sebi) utiče na naš život, kao i na pravac u kome će teći. Posle čitanja ovog sporazuma ćete dvaput da razmilsite kada budete želeli nešto da kažete sebi negativno i da se “ubijete” u pojam. Ne koristite reč protiv sebe!

  1. Drugi sporazum je začudo veoma praktičan.

Ništa nemojte shvatati lično.

Poenta je jednostavna. Ako vas neko uvredi, i vi to shvatite lično, vi se, u stvari, slažete sa tim što je rečeno, čak i ako nije istina! To je kao da vam neko želi da urizga otrov, i vi mu to svojevoljno dozvolite.

Takođe, način ophođenja ljudi prema vama uopšte ne mora da ima veze sa vama! Ljudi su sklopili sa sobom neke sporazume i zbog toga se tako ponašaju. Oni, kada pokušavaju da budu loši prema vama, oni se, u stvari, bave sobom i svojim strahovima. Ne gutajte tuđ emocionalni otpad niti otrov koji vam šalju!

  1. Treći sporazum je možda i najveći izazov.

Nemojte stvarati pretpostavke.

Mi smo skloni tome da stalno stvaramo pretpostavke i, što je još gore, da verujemo da su one istinite. Stvaramo pretpostavke o tome šta drugi rade, šta misle o nama… A najgore je kada nešto pogrešno protumačimo i odmah zatim stvorimo pogrešnu pretpostavku.

Kada nešto ne razumemo, opet stvaramo pretpostavku o tome šta bi to trebalo da znači. A još kada saznamo pravu istinu, onda se naljutimo na sebe što smo pogrešno pretpostavili.

A zašto stvaramo pretpostavke? Jer nemamo hrabrosti da postavimo pitanja i saznamo istinu. Komunicirajte, nemojte samo stvarati pretpostavke!

  1. Četvrti sporazum je prilično jasan, osim u jednom detalju.

Učinite sve što možete.

Potrudite li se premalo, bićete ljuti na sebe i osećaćete krivicu. Odete li skroz u drugu krajnost, potrošićete previše energije i možda ono najbolje neće ispasti tako dobro.

Ali, srž je: u kakvom god stanju da se nalazite – učinite najbolje što možete sa onim sa čime raspolažete! I tada nećete morati da krivite sebe kakav god ishod da bude.

 

Ono što je bitno znati, jeste da su stari (loši) sporazumi vrsta zavisnosti, i da treba uložiti snagu u nove (dobre) sporazume da bi prevladali stare. Novi sporazumi su kao mišići… što ih više vežbamo, oni će biti sve jači.

Don Migel Ruiz se takođe dotakao i načina raskidanja starih sporazuma. Na prvi pogled deluju prilično mistično, ali su, u stvari, praktični i lako primenljivi uz malo vežbe.

Sve u svemu, vaši stari (loši) sporazumi su vrsta parazita. Objavite im rat!

Suština je da, kada smo već došli na ovu planetu, imamo mogućnost izbora. Da samo patimo i egzistiramo. Ili da pokušamo da izvučemo iz života najviše što možemo.

Knjižica je mala i brzo se pročita. Samo jedan savet: pročitajte je posle toga još jednom, samo pažljivije.

Mislim da ova knjiga vredi. A vi?

 

Pitanje za vas: Da li ste i vi spremni da raskinete stare, loše sporazume?

 

Tags:
Category:

Mali Princ

   Mali Princ – Antoan de Sent-Egziperi

 

Neke knjige tražite, a neke knjige vas same nađu… pogotovo one koje imaju tvrde korice oštrih ivica… i baš sa tom ivicom vam padnu na stopalo.

Uz gunđanje (dobro, sočnu psovku) sam podigao knjižicu.

„Mali Princ“. Antoan de Sent-Egziperi.

Knjiga koju sam zadnji put pročitao pre 15 godina, kao dete.

Naravno, to jeste klasik koji je uvek aktuelan. Međutim, nisam imao želju (kao neki) da je povremeno pročitam tokom odrastanja. Sećao sam se radnje, jednostavnog stila pisanja, shvatao sam poentu priče.

…da li sam shvatao poentu?

Kao osoba koja uživa u čitanju, lako se povežem sa likovima iz knjiga, zamislim svet koji je pisac stvorio i odlutam. Krenem u avanturu.

„Mali Princ“ je delo koje ljude već decenijama dotiče i ostavlja dubok utisak na njih.

Ovaj put, rešio sam da promenim pristup.

Rešio sam da knjigu pročitam kao odrasla osoba, bez upliva emocija. Da vidim o čemu je zaista reč kada je u pitanju ovo delo i po čemu je ono posebno. Da, znam, stvarno sam postupio kao skot. 🙂

Brzo sam je pročitao.

Kada sam zatvorio knjigu, bio sam zbunjen. Zamišljen.

Nisam u početku ni bio svestan da mi je na licu bio setan osmeh. Ne, nisam *šmrc* plakao…

Tek sam sada, kao zrela odrasla osoba, bolje shvatio ovu „dečiju“ knjigu.

Ovo je knjiga o životu. Ovo je knjiga o nama ljudima i kako smo dozvolili da  nam drugi nametnu šta je logično a šta nije, šta je zrelo a šta ne…

„Mali princ“ je knjiga puna simbolike i podložna je raznim tumačenjima. Nisam želeo da tragam po internetu za tumačenjima drugih. Hteo sam sẚm da dokučim šta za mene znače motivi koji se kriju iza ove knjige.

Primetio sam da, kada (odrasle) ljude pitate kada su bili najsrećniji, odgovor bi najčešće glasio: „Kada sam bio dete“. A za mnoge je često postojao i nastavak rečenice: „i kada sam dobio svoje dete“.

Svi mi imamao našeg „Malog Princa“. To je ono dete u nama, na koje je većina nas zaboravila, jer smo, u međuvremenu, „odrasli“.

Mali Princ pokušava da nas podseti na ono čisto, detinje u nama. Gledanje ljudi i srcem, a ne samo očima. Danas ljude procenjujemo samo na osnovu onoga što vidimo/čujemo. Ako je neko lep, bogat, uspešan, na jakoj poziciji, iz dobre porodice (u prevodu: pun k’o brod), takva osoba nam se već dopada. Međutim, kada ste zadnji put čuli da je neko za nekog pitao: „Da li se puno smeje dok voli da gleda komedije? Da li uživa u posmatranju zalaska Sunca? Voli li životinje? Kakav je prema prijateljima? Voli li da pleše?“ („Ne mogu da verujem da si ovo napisao, brate rođeni“ – prim. podsvesti). Mali Princ nam jasno šalje poruku da se tako može saznati mnogo više o nekoj osobi, da i na taj način možemo videti sa kime zaista imamo posla.

Uvek se osmehnemo na detinju radoznalost, originalnost i vedro gledanje na život. Divimo se bistrini njihovih razmišljanja i kreativnosti. Svi gledamo blagonaklono na takvo ponašanje.

A šta bi se desilo kada bi se odrasla osoba tako ponašala? Gledali bismo je čudno, mislili o njoj kao nekoj izgubljenoj osobi. Mislimo, zašto bi se neko tako ponašao? Imamo uputstva kako da mislimo, imamo naredbe kako da radimo, imamo propise kako da se ponašamo. Niko ne želi da blagonaklono gleda na osobu koja se ne pridržava propisanog. Takva osoba je „čudna“. Razlog je, naravno, „očigledan“. Neće da poštuje pravila, hoće da misli svojom glavom, neće da dozvoli da mu se ispira mozak, neće da prihvati da živi u „Mrtvom moru“ kao i ostali, već hoće da „talasa“. Na bistrini njihovog razmišljanja i kreativnosti ne gledamo baš blagonaklono.

 

I Mali Princ je to uvideo na svojim putovanjima. Te ljude koje je on sretao, svi smo ih mi već sretali. Mislite da nismo? Ja znam da sam ih, iako relativno mlad, sve sreo.

Kralj – osoba koja misli da je moćna, da svi treba da joj se pokoravaju, opsednuta svojim ugledom, a koja nema predstavu o ljudima oko sebe.

Uobraženko – Arogantna, sebična osoba željna pažnje, neinteligentna i prazna iznutra.

Pijanica – Slabić nesposoban da se suoči sa životnim izazovima, koji traži „rešenje“ u pogrešnim stvarima.

Poslovni čovek – Biznismen opsednut gomilanjem materijalnog bogatstva u kome ne stiže da uživa, jer je veoma zauzet gomilanjem istog.

Fenjerdžija – Nesrećni, umorni čovek koji mora slepo da izvršava naređenje (koliko god ono bilo nelogično ili zastarelo) samo da bi preživeo.

Geograf – Osoba koja očekuje da mu drugi dostave suvoparne činjenice i koga ne interesuju prave vrednosti.

 

Na mene su najsnažniji utisak ostavili priča o baobabu i susreti Malog Princa sa Ružom i Lisicom.

Priča o baobabima je nešto najbolje što možete da pročitati vezano za disciplinu i pozitivne misli…

“I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a lošeg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dotle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se protegne i potera najpre stidljivo prema suncu jedan čaroban mali bezazleni izdanak. Ako se radi o izdanku rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste. Ali, ako se radi o korovu moramo ga iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja… to je bilo semenje baobaba. Tlo na njegovoj planeti bilo ga je prepuno.

                A ako baobab ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planet. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti.

                „To je pitanje reda“, govorio mi je kasnije mali princ. „Kada čovek završi svoje jutarnje doterivanje , treba pažljivo da sredi i planetu. Treba čoveka naterati da redovno čuva baobabe, čim se počnu razlikovati od ruža, na koje mnogo liče kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak.“

… a sad zamenite reči „baobab“ I “korov” sa „negativna, pesimistična misao“. Hm? Ovaj pasus sada dobija skroz novu dimenziju, zar ne?

 

Susret sa Ružom će vas naučiti da će vas ljubav ispuniti kada budete postali iskreniji i prema sebi i prema drugima, kada se budete usudili da spustite taj gard neranjivosti koji ste podigli prema svima. Budete li predugo čekali, može da vam se desi da vam iz ruku „isklizne“ neko koga, u stvari, volite.

 

Lisica je lekcija o vernosti, ljubavi i pravim prijateljima. O posvećivanju dragim osobama i njihovom „pripitomljavanju“, tj. strpljenju sa njima. A ne o 500-1000 „prijatelja“ na Facebooku, o kojima ništa ne znate, zar ne? Koliko ste takvih „prijatelja“ probali da  „pripitomite“ i upoznate? Da li među njima imate svoje „lisice“ ili su samo kontakti?

 

E sad, ko je „Mali Princ“? I da li je on završio tako kako je završio? Ne verujem. On se pojavio sa misijom. Da otvori oči jednom ogorčenom čoveku, da ga poveže sa detetom u sebi i da ga podseti na prave vrednosti. Da li je on Bog, anđeo čuvar, podsvest ili nešto treće, nebitno je. Bitna je lekcija koju je hteo da nam podari. A to je da ne gledamo na život i ljude kruto, uskogrudo i pravolinijski, već da probamo da ih razumemo.

Naravno, ne treba ni da se transformišete u idiota, pobenavite i krenete da se ponašate poput malog deteta za sve. Biće dovoljno da samo otključate tu sobicu gde ste, sasvim neopravdano, zaključali svoju dečiju stranu.

Ne mogu, a da se ne zapitam nešto. Da li su ti ljudi koji su bogati, uspešni, spokojni, duhovno i emotivno ispunjeni, koji menjaju svet svojim delima i deluju nam tako nedostižno, možda upravo oni uspeli da nađu ravnotežu između odrasle osobe i njihovog Malog Princa?

 

Hoćete li da znate kakva ste vi osoba? Evo vam jednostavan test:

                      Da li je ovo zaista šešir? 🙂

 

Šta vidite na ovoj slici? E, a sada lepo uzmite da razmišljate van ustaljenih okvira…tu počinje magija. 🙂

 

Pitanje za vas: Da li ste možda i vi sreli vašeg Malog Princa i da li vas je nečem naučio?

 

 

Tags:
Category: