Mali Princ

   Mali Princ – Antoan de Sent-Egziperi

 

Neke knjige tražite, a neke knjige vas same nađu… pogotovo one koje imaju tvrde korice oštrih ivica… i baš sa tom ivicom vam padnu na stopalo.

Uz gunđanje (dobro, sočnu psovku) sam podigao knjižicu.

„Mali Princ“. Antoan de Sent-Egziperi.

Knjiga koju sam zadnji put pročitao pre 15 godina, kao dete.

Naravno, to jeste klasik koji je uvek aktuelan. Međutim, nisam imao želju (kao neki) da je povremeno pročitam tokom odrastanja. Sećao sam se radnje, jednostavnog stila pisanja, shvatao sam poentu priče.

…da li sam shvatao poentu?

Kao osoba koja uživa u čitanju, lako se povežem sa likovima iz knjiga, zamislim svet koji je pisac stvorio i odlutam. Krenem u avanturu.

„Mali Princ“ je delo koje ljude već decenijama dotiče i ostavlja dubok utisak na njih.

Ovaj put, rešio sam da promenim pristup.

Rešio sam da knjigu pročitam kao odrasla osoba, bez upliva emocija. Da vidim o čemu je zaista reč kada je u pitanju ovo delo i po čemu je ono posebno. Da, znam, stvarno sam postupio kao skot. 🙂

Brzo sam je pročitao.

Kada sam zatvorio knjigu, bio sam zbunjen. Zamišljen.

Nisam u početku ni bio svestan da mi je na licu bio setan osmeh. Ne, nisam *šmrc* plakao…

Tek sam sada, kao zrela odrasla osoba, bolje shvatio ovu „dečiju“ knjigu.

Ovo je knjiga o životu. Ovo je knjiga o nama ljudima i kako smo dozvolili da  nam drugi nametnu šta je logično a šta nije, šta je zrelo a šta ne…

„Mali princ“ je knjiga puna simbolike i podložna je raznim tumačenjima. Nisam želeo da tragam po internetu za tumačenjima drugih. Hteo sam sẚm da dokučim šta za mene znače motivi koji se kriju iza ove knjige.

Primetio sam da, kada (odrasle) ljude pitate kada su bili najsrećniji, odgovor bi najčešće glasio: „Kada sam bio dete“. A za mnoge je često postojao i nastavak rečenice: „i kada sam dobio svoje dete“.

Svi mi imamao našeg „Malog Princa“. To je ono dete u nama, na koje je većina nas zaboravila, jer smo, u međuvremenu, „odrasli“.

Mali Princ pokušava da nas podseti na ono čisto, detinje u nama. Gledanje ljudi i srcem, a ne samo očima. Danas ljude procenjujemo samo na osnovu onoga što vidimo/čujemo. Ako je neko lep, bogat, uspešan, na jakoj poziciji, iz dobre porodice (u prevodu: pun k’o brod), takva osoba nam se već dopada. Međutim, kada ste zadnji put čuli da je neko za nekog pitao: „Da li se puno smeje dok voli da gleda komedije? Da li uživa u posmatranju zalaska Sunca? Voli li životinje? Kakav je prema prijateljima? Voli li da pleše?“ („Ne mogu da verujem da si ovo napisao, brate rođeni“ – prim. podsvesti). Mali Princ nam jasno šalje poruku da se tako može saznati mnogo više o nekoj osobi, da i na taj način možemo videti sa kime zaista imamo posla.

Uvek se osmehnemo na detinju radoznalost, originalnost i vedro gledanje na život. Divimo se bistrini njihovih razmišljanja i kreativnosti. Svi gledamo blagonaklono na takvo ponašanje.

A šta bi se desilo kada bi se odrasla osoba tako ponašala? Gledali bismo je čudno, mislili o njoj kao nekoj izgubljenoj osobi. Mislimo, zašto bi se neko tako ponašao? Imamo uputstva kako da mislimo, imamo naredbe kako da radimo, imamo propise kako da se ponašamo. Niko ne želi da blagonaklono gleda na osobu koja se ne pridržava propisanog. Takva osoba je „čudna“. Razlog je, naravno, „očigledan“. Neće da poštuje pravila, hoće da misli svojom glavom, neće da dozvoli da mu se ispira mozak, neće da prihvati da živi u „Mrtvom moru“ kao i ostali, već hoće da „talasa“. Na bistrini njihovog razmišljanja i kreativnosti ne gledamo baš blagonaklono.

 

I Mali Princ je to uvideo na svojim putovanjima. Te ljude koje je on sretao, svi smo ih mi već sretali. Mislite da nismo? Ja znam da sam ih, iako relativno mlad, sve sreo.

Kralj – osoba koja misli da je moćna, da svi treba da joj se pokoravaju, opsednuta svojim ugledom, a koja nema predstavu o ljudima oko sebe.

Uobraženko – Arogantna, sebična osoba željna pažnje, neinteligentna i prazna iznutra.

Pijanica – Slabić nesposoban da se suoči sa životnim izazovima, koji traži „rešenje“ u pogrešnim stvarima.

Poslovni čovek – Biznismen opsednut gomilanjem materijalnog bogatstva u kome ne stiže da uživa, jer je veoma zauzet gomilanjem istog.

Fenjerdžija – Nesrećni, umorni čovek koji mora slepo da izvršava naređenje (koliko god ono bilo nelogično ili zastarelo) samo da bi preživeo.

Geograf – Osoba koja očekuje da mu drugi dostave suvoparne činjenice i koga ne interesuju prave vrednosti.

 

Na mene su najsnažniji utisak ostavili priča o baobabu i susreti Malog Princa sa Ružom i Lisicom.

Priča o baobabima je nešto najbolje što možete da pročitati vezano za disciplinu i pozitivne misli…

“I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a lošeg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dotle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se protegne i potera najpre stidljivo prema suncu jedan čaroban mali bezazleni izdanak. Ako se radi o izdanku rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste. Ali, ako se radi o korovu moramo ga iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja… to je bilo semenje baobaba. Tlo na njegovoj planeti bilo ga je prepuno.

                A ako baobab ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planet. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti.

                „To je pitanje reda“, govorio mi je kasnije mali princ. „Kada čovek završi svoje jutarnje doterivanje , treba pažljivo da sredi i planetu. Treba čoveka naterati da redovno čuva baobabe, čim se počnu razlikovati od ruža, na koje mnogo liče kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak.“

… a sad zamenite reči „baobab“ I “korov” sa „negativna, pesimistična misao“. Hm? Ovaj pasus sada dobija skroz novu dimenziju, zar ne?

 

Susret sa Ružom će vas naučiti da će vas ljubav ispuniti kada budete postali iskreniji i prema sebi i prema drugima, kada se budete usudili da spustite taj gard neranjivosti koji ste podigli prema svima. Budete li predugo čekali, može da vam se desi da vam iz ruku „isklizne“ neko koga, u stvari, volite.

 

Lisica je lekcija o vernosti, ljubavi i pravim prijateljima. O posvećivanju dragim osobama i njihovom „pripitomljavanju“, tj. strpljenju sa njima. A ne o 500-1000 „prijatelja“ na Facebooku, o kojima ništa ne znate, zar ne? Koliko ste takvih „prijatelja“ probali da  „pripitomite“ i upoznate? Da li među njima imate svoje „lisice“ ili su samo kontakti?

 

E sad, ko je „Mali Princ“? I da li je on završio tako kako je završio? Ne verujem. On se pojavio sa misijom. Da otvori oči jednom ogorčenom čoveku, da ga poveže sa detetom u sebi i da ga podseti na prave vrednosti. Da li je on Bog, anđeo čuvar, podsvest ili nešto treće, nebitno je. Bitna je lekcija koju je hteo da nam podari. A to je da ne gledamo na život i ljude kruto, uskogrudo i pravolinijski, već da probamo da ih razumemo.

Naravno, ne treba ni da se transformišete u idiota, pobenavite i krenete da se ponašate poput malog deteta za sve. Biće dovoljno da samo otključate tu sobicu gde ste, sasvim neopravdano, zaključali svoju dečiju stranu.

Ne mogu, a da se ne zapitam nešto. Da li su ti ljudi koji su bogati, uspešni, spokojni, duhovno i emotivno ispunjeni, koji menjaju svet svojim delima i deluju nam tako nedostižno, možda upravo oni uspeli da nađu ravnotežu između odrasle osobe i njihovog Malog Princa?

 

Hoćete li da znate kakva ste vi osoba? Evo vam jednostavan test:

                      Da li je ovo zaista šešir? 🙂

 

Šta vidite na ovoj slici? E, a sada lepo uzmite da razmišljate van ustaljenih okvira…tu počinje magija. 🙂

 

Pitanje za vas: Da li ste možda i vi sreli vašeg Malog Princa i da li vas je nečem naučio?

 

 

Tags:
Category:

Alhemičar

Alchemist

Alhemičar – Paulo Koeljo

 

Nekako s jeseni, kada dođe Sajam knjiga (mada sve više liči na sajam, a manje na knjige), kao i svake godine, naš dragi Paulo Koeljo nam spremi neku novu knjigu. U svojoj najnovijoj knjizi se dohvatio Mata Hari. Međutim, njegova prethodna knjiga („Rukopis otkriven u Akri“) me je ostavila između neutralnosti i blage razočaranosti. I kao što kaže naša poslovica kaže, „koga zmija ujede, taj i u hladan jogurt duva“, nešto se nisam odmah zaleteo sa kupovinom (što mi i nije neka mudrost, jer znam da ću se zaleteti kasnije). I zato meni pade na pamet da, posle 15 godina, ponovo pročitam legendarnog „Alhemičara“.

Kada sam je, kao dečkić, prvi put pročitao, mislio sam da je to prilično zanimljiva knjiga, sa sve „Ako nešto želiš, čitav Univerzum se uroti da to ostvariš“. Međutim, već tada sam osetio da postoji nešto… neobično u vezi ove knjige. Nisam mogao da definišem šta je to, ali je nešto postojalo. Znam, reći ćete nešto poput „pa naravno, ova knjiga šalje snažne poruke vezane za sreću u životu“ ili slično. Slažem se sa tim, ali to nije ono na šta sam mislio.

Petnaest godina kasnije, drugo čitanje. Ono mi je dalo spoznaju šta je bilo to nešto „neobično“. Dalo mi je odgovor i prosvetlilo me. Spoznao sam suštinu života i Univerzuma. Obukao sam se kao Mahatma Gandi i krenuo (bos) da širim poruku svetu. Naravno da se ništa od ovoga nije desilo, inače bih vam ovaj tekst pisao iz ustanove „Laza Lazarević“, a ne iz jednog prilično interesantnog kafića (o tome drugom prilikom, obećavam).

Ono što je bilo neobično kada sam prvi put čitao „Alhemičara“, sada je počelo da daje naznake šta je to bilo. Ali, da se prvo okrenemo samoj knjizi.

Mladić se zvao (sada svi horski) Santjago. Naš mladi junak je oduvek osećao da se „odgovor“ nalazi u hodočašću. Zato je postao pastir krenuo da luta duž Španije. Na njegovim putovanjima mu društvo prave njegove ovčice (što me uvek podseti na “čoban tera ovčice“), buteljka vina i, pošto nema Facebook, knjiga.

Dobro, sada ću biti malo ozbiljniji i iskrenije ću pristupiti knjizi.

Santjago se, posle godinu dana, vraća u jedan grad da ponovo proda vunu (i uzme još veću i deblju knjigu i obnovi zalihe vina). Međutim, još bitnije od vune, jeste da se u tom gradu nalazi i zgodna ćerka jednog trgovca (Santjago je, ipak, pastir, a ne monah zavetovan na čednost), koju je upoznao pre godinu dana, progovorio sa njom par rečenica i malčice se zaljubio, pa se sada nada da će ga se ona setiti. Naravno, s obzirom na vremenski period  u koji je priča smeštena, ovo se da pripisati njegovoj naivnoj romantičnoj prirodi, inače bi u 21. veku verovatno bio smatran za manijaka ^^ .

Međutim, Santjagov život je počeo da ide neočekivanim tokom kada je otišao do jedne starice da mu protumači san koji ga je opsedao već neko vreme, a koji se ticao skrivenog blaga podno egipatskih piramida. Ali, starica nije bila tipična ciganka šarlatan, s obzirom da mu nije tražila pare unapred za svoje usluge, već pošto Santjago pronađe blago iz svojih snova. Dan postaje još čudniji kada, malo kasnije, Santjago sretne starca koji mu se predstavlja kao kralj Salema, koji će ga, u zamenu za deseti deo stada, naučiti kako da stigne do skrivenog blaga. Naravno, Santjago je dovoljno bistar momak da pomisli kako je cela porodica Cigana spremna da ga opelješi… dok slučajno na starčevim grudima nije bljesnulo nešto, što definitivno nije bila bižuterija kupljena na buvljoj pijaci, što je ubedilo mladića da je možda neka viša sila krenula da dela.

I zbog čega se ukrcao na brod za Afriku.

Ovde ću da zastanem i da ukažem na jedan detalj koji me je naterao da se zamislim (a koji ću podeliti sa vama, jer ću da pretpostavim da je većina vas pročitala knjigu). U pitanju je mladićeva frustriranost time što je upoznao starca – kralja Salema. Iako se to vidi iz samo dva kratka pasusa, tu se otkriva snažna poruka za ljude, a to je kako postanemo frustrirani kada je naša zona komfora i sigurnosti „ugrožena“. Starac je, sa najboljom namerom, pružio mladiću priliku da se usudi da promeni svoj život. Koliko puta se nama desilo da nam neko/nešto pruži priliku da nam promeni ili transformiše život, pod uslovom da skupimo hrabrost za taj korak. Englezi imaju jako lep i moćan izraz za to – „leap of faith“ iliti, grubo prevedeno, „skok vere“.

Santjago se usudio na taj skok.

Ono što čini „Alhemičar“ tako posebnim, jeste univerzalna poruka da Univerzum za svakoga od nas ima nešto spremljeno, i da ono što nam se trenutno dešava u životu nije konačna namera Univerzuma, kao i da iz svega toga treba da izvučemo ono dobro. Santjago je odličan primer za to! Ubrzo po dolasku u Afriku, biva opljačkan. Sam, bez prebijenog dinara u nepoznatom svetu. Taman kada je rešio da, poput svakog junaka, zaplače na sred trga, uspeo je da shvati da je, u stvari, izazov za njega tek počeo. Naravno, imao je želju da stigne do blaga i piramida. Ali, ono što je on, zapravo, zaista želeo, jeste da upozna nove svetove! I zato je rešio da pokuša da uradi nešto drugačije, jer se već obreo u novom svetu. To mu je omogućilo da sretne Prodavca Kristala i počne da radi u njegovoj prodavnici, skupljajući pare da ponovo stane na noge i možda ponovo kupi ovce, još više zaradi i onda se vrati kao uspešan čovek u Španiju.

Santjago se trudio da unese male inovacije u prodavnicu, koje bi Prodavac sa oklevanjem prihvatao, mada bi kasnije drastično uvećavale njegovo bogatstvo. A kroz njegove razgovore sa Santjagom, shvatio sam da je Prodavac Kristala metafora za mnoge ljude oko nas (možda i za neke od nas) koji su toliko navikli na svoj stil života, da ne žele promene ili da ostvare neke svoje želje, iz straha da se ne razočaraju, ili da će možda po ostvarenju svog cilja, njihov život izgubiti smisao. I, kao „rešenje“, biraju da sanjare o svom cilju i razmišljaju „šta bi bilo kad bi bilo“, umesto da se usude da ga ostvare. Ne znam za vas, ali ja sam se baš bio zamislio nad ovim.

U međuvremenu, naš Santjago se obogatio i rešio da se sa svojom vrećom para vrati put Španije, poput gastarbajtera-povratnika… da ga jedan sitan detalj nije podsetio na njegovu Ličnu Legendu, koja ga je i dalje strpljivo čekala, i koja se nalazila podno piramida. I Santjago se ponovo usudio i krenuo preko pustinje. Opet je bio spreman da rizikuje svoju zonu komfora i sigurnost da bi pratio i otkrio svoju Ličnu Legendu. I šta mu je to donelo? Opasnosti, strahove, dileme, bliske susrete sa smrću. Ali, znate li šta je otkrio? Pravu, savršenu ljubav, oličenu u devojci – „ženi pustinje“ – koja zna da svog ratnika treba da pusti da izvrši svoju misiju da bi joj se on, srećan i ispunjen, vratio.

I znate koga je sreo na tom svom putu? Pa naslovnog junaka knjige! Velikog Alhemičara, koji je poveo mladića put Piramida, usput ga učeći nekim bitnim životnim stvarima, među kojima je i značaj slušanja svog srca. Ali, pravog slušanja svog srca. Ono koje se manifestuje onom osećaju kada prosto znamo da nešto jeste takvo kako je, bez upliva misli ili naših želja. Jer tamo gde je naše srce, tamo je i naše blago – jako lepa misao.

Scena kada je mladić trebao da se pretvori u vetar da bi sebe spasio sigurne smrti mi se posebno dopala, jer je ona bila pokazatelj prave vere. Vere u sebe i višu silu, da će obe stati na našu stranu u pravom trenutku.

Sam kraj  (možete i sami da pretpostavite kakav) krije i jednu interesantnu poruku vezanu za to kako se dešava da tragamo za blagom koje se često nalazi ispred našeg nosa.

A sada, šta je ono što je toliko uticalo na mene da ponovo pročitam ovu knjiigu. Teško je to opisati, mislim da će mi se odgovori na to polako vremenom otkrivati tokom života. Ali, možda bih mogao da probam da ih bar malo sumiram.

Mi zaista ne možemo znati šta Život za nas ima u planu. Često mislimo da nam je sudbina da provedemo dosadan život, koji je pun patnji i neuspeha. I zbog toga se povlačimo pred izazovima, želeći da probamo bar malo da se zaštitimo. Da bismo živeli prazan život, da bismo oklevali pred izazovima, tražili nekakvu kvazi-sigurnost u proseku. Da li nam je zato data prilika da se rodimo? Hej bre! Pa da li smo mi svesni verovatnoće da budemo na ovom svetu?

Skroz sam zaboravio na statistički podatak koji me je uzdrmao kada sam ga ponovo pročitao.

Da bi ste osvojili sedmicu na Lotou, šanse su jedan prema 15 miliona…za to vam treba baš sreća zar ne?

Ali, šansa da se rodite je jedan prema 400 TRILIONA! Ma kakav faktor sreće! Pa vi ste, bre, IZABRANI! „Chosen One“, „The One“, „The Legend“… da li smo mi svesni ove činjenice?

Ne znam šta bi to bila Lična Legenda. Možda je to nešto mistično što nam Univerzum ili otkrije ili ne, mimo naše volje. Ali, možda je Lična Legenda i nešto što možemo sami otkrijemo, kada iskreno pogledamo u sebe i najiskrenije se zapitamo: „Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?“

 

Danas nemam pitanje za vas. Ali, vi možete postaviti sebi jedno pitanje.

 

Da li ja živim svoju Ličnu Legendu?

…a ako je odgovor ne, onda postavite i podpitanje.

Šta ja zaista želim od ovog života i kako ću to ostvariti?

Tags:
Category: