Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:

Dopler – Kriza srednjeg doba ili kriza savremenog društva?

 

Doppler - Erlend Loe

             Dopler – Erlend Lu

 

Da vidimo… sredovečnan ste Norvežanin, oženjen i situirani otac dvoje dece (sa trećim detetom na putu), koji je skoro sahranio oca, a zatim otišao u šumu da vozi biciklo? Pali ste sa bicikla i to isto biciklo vas je tresnulo po čelu?

U ovakvoj situaciji možete da uradite samo jedno, zar ne?

A to je da napustite svoj stari život i nastanite se u šumi na periferiji grada.

To je uradio naš prijatelj Dopler, junak istoimenog romana norveškog pisca Erlenda Lua.

Odmah na početku romana, zatičemo Doplera kako živi svoj život pustinjaka u sred zime u Norveškoj (pustinjak u sred zime, heheprim.podsvesti). Upravo je ubio majku losa zbog hrane, mladunče losa nazvao Bongo i faktički ga “usvojio” i sada njih dvojica žive u šatoru. Dopler se Bongu obraća kao detetu i stalno se trudi da mu objasni neke principe iz života i neka svoja razmišljanja.

Da li ovo u stvari kratki roman o osobu koja je doživela nervni slom?

Pa… i ne.

Mada na prvi pogled deluje kao da bi ovo trebalo da bude nekakav mračan roman, u pitanju je, u stvari, prilično vedra satira. Kroz Doplerova razmišljanja dok provodi vreme u tišini šume, dijaloge sa Bongom (bolje reći, monologe), Erlend Lu u stvari dočarava život modernog čoveka, i kako taj isti život proždire tog istog čoveka, ne dajući mu vremena da, čak ni u dobrovoljnom izgnanstvu, pokušava da ponovo pronađe smisao življenja. Iako živi u šumi na periferiji grada koji retko kada posećuje (bolje reći, više se noću šunja da uzme šta mu treba iz određenih kuća), Dopler ne može da izbegne interakciju sa ljudima (bilo da su u pitanju članovi porodice, osoba koja pravi maketu ratnog bojišta da bi odala poštovanje svom ocu, lopov ili konzervativac), i to ga još više izluđuje. Kao neki paradoks. Imamo ljude željne kontakta sa drugim ljudima, koji na kraju budu usamljeni, a sa druge strane imamo Doplera, koga ljudi pronalaze čak i u šumi, a čak neki od njih počinju kao i on da žive u toj istoj šumi, kao da i oni žele da preispitaju sebe i smisao svojih života.

Mada je u pitanju kratak roman (nekih 150-ak strana), on se dotiče veoma ozbiljnih tema, poput usamljenosti, roditeljstva i porodičnih odnosa, generacijskog jaza, krize savremenog društva, težnji ljudi ka perfekcionizmu, opsednutošću novcem, kao i želji za izolacijom i da se ponovo čovek poveže sa prirodom.

Kao što sam spomenuo, roman je kratak i, pored na prvi problem turobnih tema, prilično odiše nekom vedrom i satiričnom atmosferom koja omogućava da se ovo delo brzo pročita.

Mislim da je teško raspisati se na temu ovog romana, i mislim da će ga definitivno svako doživeti na svoj način. Naravno, podrazumeva se da svaka osoba na različit način može da percepira isti roman, ali mislim da to pogotovo važi za ovaj roman.

Sve u svemu, mislim da je ovo jako dobar roman i da ga zaista vredi pročitati.

 

Pitanje za drage čitaoce: Šta bi vas nateralo da jednostavno napustite svoj (ne)idealan život i odete da živite u šumi na periferiji grada?

 

 

Tags:
Category:

Hologram za kralja – Propast američkog sna?

 

Dejv Egers – Hologram za kralja

 

Mada mi je svojevremeno bila namera da od Dejv Egersa prvo pročitam „Krug“ (za koji se priča da je veoma zanimljiv), u posed mi je došla jedna njegova druga knjiga, „Hologram za kralja“.

Sećam se da je 2016. godine izašao film rađen po ovoj knjizi. Glavna uloga je pripala Tomu Henksu. Ali, nisam čuo baš hvalospeve za ovaj film. Štaviše, kažu da je ovo jedan od manje uspešnih filmova Toma Henksa. Mada, možda se nekada i nateram da ga odgledam.

Da nije i roman „sumnjivog kvaliteta“?

Sreća, pa nije. 🙂

Američki biznismen Alen Klej dolazi u Saudijsku Arabiju sa namerom da izvede demonstraciju IT infrastrukture pred kraljem Abdulahom, koji usred pustinje gradi veličanstveni grad budućnosti – „Ekonomski Grad Kralja Abdulaha“ (u daljem tekstu, EGKA).

Posle talambasanja po pustinji, Alen najzad stiže u famozni EGKA i tamo zatiče do pola (možda je bolje reći, do sedamdesetpetinu) izgrađeni grad. Alena, sa još tri člana njegovog tima koji treba da mu pomognu u pripremanju prezentacije, smeštaju u šator sa klimom koja ne radi i lošim wi-fi-em. Alen se bori za bolje uslove za svoj tim, ali, kako dani i nedelje prolaze, jedino što je očigledno jeste da mu se svi smeškaju i obećavaju bolje stanje.

A kralj nikako da se pojavi.

E sada, možda se pitate, zašto uspešan američki biznismen trpi takve uslove i zašto već trećeg dana nije rekao kralju i njegovoj sviti da se tornjaju zajedno sa svojim kamilama i vrati se kao gospodin biznis klasom u Ameriku, u potragu za novim multimilionskim projektom?

Zato što je Alen Klej savršena metafora savremenog američkog društva, koje, ipak, ne može da isprati neke promene u svetu.

Alen je iskusan sredovečni biznismen. Ali, njemu je potrebno da ovaj projekat uspe. Provizija od pola miliona dolara bi mu omogućila da vrati dugove, omogući ćerci dalje školovanje i možda da, od preostalog novca, pokrene neki svoj biznis.

Znači, Alen je u dugovima, iza sebe ima nekoliko neuspešnih poslovnih poduhvata, pokušava da održi nekakav balans između ćerke i bivše žene, i došao je Bogu iza nogu da proda nešto što bi se možda izgradilo ako čoveku koji nikako da se pojavi se to dopadne.

Da… rekao bih da mu je život malčice u rasulu.

Čitajući roman, ne možemo, a da ne osetimo simpatije prema Alenu, dok ga posmatramo kroz njegovu raznoliku interakciju sa ljudima u Arabiji, bilo da je u pitanju prijateljstvo sa Jusufom (Arapinom koji ga povremeno vozi do EGKA), propraćeno vicevima i razgovorima o ljubavnim problemima. Shvatićemo njegovo viđenje odnosa prema ženama, kroz, khm, interakciju sa Finkinjom Hane i arpaskom doktorkom Hakim. Kroz interakciju sa svojim timom, Alen shvata da on za njih predstavlja „zastarelu tehnologiju“ (mada mu to oni, naravno, neće nikada reći). A pogotovo Alenova spoznaja da ne može da se otme utisku da ga arapski saradnici-posrednici uvlače u svet iluzija i opsena po pitanju ovog posla. I naravno, kada ste tako daleko u nepoznatom vam svetu, ne možete, a da trenutke samoće ne provedete u prisećanju i preispitivanju prošlosti. O njegovoj karijeri i sjajnim biciklima, odnosu sa ocem, braku sa (sada bivšom ženom) strasnom Rubi.

Takođe, Alen je i posrednik u klimavom odnosu izmeću ćerke Kiti i bivše žene Rubi. Za vreme svog boravka u Arabiji, nekoliko puta pokušava da Kiti napiše pismo, ali uvek na kraju odustane od te zamisli, svestan da mora da pazi šta će joj napisati vezano za njenu majku, jer i on želi da njih dve imaju normalan odnos.

A kralja Abdulaha nigde na vidiku već nedeljama.

Ceo roman odiše nekakvom hemingvejsko-kafkijanskom aromom, zavijen u moderni stil pisanja. A nisam mogao da se otmeme utisku da je ceo roman i jedna velika namerna analogija sa Beketovim delom „Čekajući Abdulaha“, pardon, „Čekajući Godoa“.

Ako vas pominjanje Beketa, Kafke i Hemingveja teraju da podignete obrvu i pomislite da je ovo  neki naporan roman za čitanje, možete da se opustite. Roman je veoma kvalitetno i moderno napisan. I sâm sam bio iznenađen koliko sam ga brzo pročitao. Prosto me je vuklo da vidim šta će dalje da se desi Alenu, koga će zanimljivog sresti, da li će se i kralj Abdulah najzad pojaviti i da li će priča dobiti svoj srećan kraj.

Možda se sećate da sam spomenuo da je Alen i metafora savremenog američkog društva. Egers pogađa u srž o tome gde se Amerika nalazi u globalnoj privredi. Pročitajte roman, videćete. Svi znamo šta je Epl, koji brend i kvalitet donosi, kao i cena koja prati to ime. Ali, svi znamo i šta Xiaomi može danas da pruži… shvatate?

Sve u svemu, ovo je jedna dirljiva i po malo tužna priča o čoveku koji je otišao u jednu kontradiktornu zemlju, u potrazi za nečim što bi mu moglo biti spas, i koji, hteo on to ili ne, pristaje da bude vođen kroz iluziju i beskonačna obećanja. Ovo je i priča o tome kako prošlost natera čoveka da se preispituje o učinjenim postupcima, ali i kako ti isti postupci prošlosti nas koče da uživamo u sadašnjem trenutku.

Uživao sam u čitanju ovog romana i nadam se da ću uskoro biti u prilici da pročitam i neki drugi Egersov roman, na primer „Krug“. Zaista, nije bez razloga toliko popularan i nagrađivan pisac.

Ovaj roman najbolje opisuje citat na poleđini knjige:

„Briljantna priča o propasti američkog sna i globalnim promenama koje nezadrživo menjaju dojučerašnja pravila igre“.

 

Pitanje za drage čitaoce.

Da li mislite da Amerika polako gubi trku sa ostatkom sveta, a prvenstveno Istokom?

 

Tags:
Category:

Na putu do vrha

  Na putu do vrha – Vladimir Miletić

 

Da, čuo sam za Vladimira Miletića. Znam za njegovu uspešnu direktorsku i mentorsku kraijeru, kao i da ima svoj blog gde se bavi temama uspeha, motivacije i akcije.

Mada po prirodi nisam skeptičan (ahahahahaha – prim. podsvesti), bio sam pomalo sumnjičav kada se pojavila njegova knjiga „Na putu do vrha“. Da li je i on uskočio u vode motivacionih pisaca? Da li će i on probati da nas „inspiriše“ svojim mudrostima i filozofijama? Kada sam uzeo knjigu u ruke i pročitao na njenoj poleđini da je zbirka priča o ljudima sa kojima se Vladimir susretao, pojavio se još jedan crvić sumnje. Da li će ovo biti neka zbirka njegovih podviga gde je pomagao drugima? Ili će možda priče poznatih ličnosti prilagoditi našem podneblju i ubaciti naša popularna domaća imena da bi nam približio uspehe drugih? Možda ste primetili da sam prilično skeptičan i oprezan kada pišem o domaćim piscima, zar ne? 🙂

Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu.

Vladimir Miletić je u četiri poglavlja („Pravila pravila“, „Balkane moj“, „Podseti me šta to beše“ i „Šta bih dao“) podelio sa nama nekih 40-ak pričica o ljudima sa kojima se susretao, njihovim usponima i padovima, razmišljanjima, kao i razgovorima koje su vodili sa naratorom.

Priče su zaista interesantne i definitivno su opisani ljudi sa našeg podneblja. Možda niste imali prilike da lično sretnete te poznanike Vladimira Miletića, ali ste sa ljudima sličnih psiholoških profila sigurno susretali u svom (kako poslovnom, tako i privatnom) okruženju. Ja mogu za sebe reći da sam sretao takve tipove ljudi. Ambiciozni, lenji, pohlepni, lukavi, disciplinovani, strpljivi…

Ali, ovo nisu priče samo o tim ljudima. Ovo su ujedino priče i o Srbiji. Poslovanju srpskih firmi. Kako se neke stvari rade u državnim, a kako u privatnim preduzećima.

Ovo su priče i o ljudima i okolnostima koje su bile saveznici ili neprijatelji naših junaka u ovoj knjizi. Ljudima koji su bili tu da im nesebično pruže pomoć, kao i onima koji su bili spremni da ih sabotiraju.

Iako bi na prvi pogled delovalo kao da je ovo nekakva depresivna knjiga, situacija je drugačija. Istina, iz priča će se prepoznati bolna realnost kada je u pitanju imanje karijere u Srbiji.

Ali, ovo su i priče i o nadi i veri u trud, kao i da će taj isti trud doneti uspeh. Naravno, pored truda, bitan je i tajming, naći se u pravo vreme na pravom mestu.

Naravno, u istinitost ovih priča ne mogu da ulazim. Da li su se događaji zaista i desili, da li su neki preuveličani ili ulepšani, to pisac najbolje zna. Ali, nema sumnje da će vam ove priče biti poznate i da vam neće trebati puno, pa da jednostavno konstatujete: „Da, ovo je definitivno opisana Srbija!“

Pričica ima raznih, ali na mene su poseban utisak ostavile „Stelt tehnologija“, „Brži od pameti“, „Igrate li šah na poslu“, „Princes krofne“, „Meda“, „Sastanak sa prilikom“, „I posle Tita“, „Savršeno opravdanje“, „Čarobna reč“ i „Švajcarski Alpi“.

Stil pisanja je jasan, bez previše ulepšavanja, ali daleko od toga da je suvoparan. Priče se lako i brzo čitaju, I nesvesno vas navode na „ovo se brzo čita i simpatično je, ‘ajde još samo jednu priču“. I,kada dođete do kraja knjige, ostajete zamišljeni nad onim što ste pročitali. A na licu vam lebdi osmejak, a ni sami ne znate kakav, da li pun sete, gorčine ili nečeg  trećeg.

Ono što bih dodao kao simpatičan detalj, jesu i ilustracije koje krase neke priče i dopadljivo dopunjuju njihovu suštinu.

Da sumiram, knjigu najbolje opisuje poslednji pasus na poleđini knjige:

„Mnogi će u ovim pričama prepoznati svoje šefove, kolege, poslovne partnere, roditelje i prijatelje. Neki će bolje razumeti svoje uspone i padove, pogrešne i prave odluke. Dok će najsrećniji u knjizi pronaći i nešto veoma dragoceno i retko.

Nadahnuće za svoj put do Uspeha.“

Sve u svemu, mislim da vredi pročitati ovu knjigu, pogotovo ako planirate da započnete i razvijate svoju karijeru u Srbiji. Podsetiće vam kako ovde funkcionišu neke stvari i možda će vam dati ideju/inspiraciju za vaš budući Uspeh.

 

I naravno, pitanje za drage čitaoce: „Da li put poštenja i istrajnosti zaista može da donese uspeh u Srbiji?“

Naravno, ako ste već pročitali knjigu, da li se vama neka priča posebno dopala?

Tags:
Category:

Lažov

      Lažov – Marko Srdanović

 

Noviji domaći pisci (ne nužno i mlađi)… sa njima se zaista nikada ne zna.

Kad nekog pitate za mišljenje o njima, uglavnom dobijate odmahivanje glavom, uz komentare (možda pre gunđanje): „Danas svako hoće da bude pisac“, „svi pišu na isti fazon“, „uvek je tema depresivna, surova realnost“… naravno, ovi komentari nisu ni prineti rečenici „sve je to lepo, e, odoh sad da čitam Ćopića/Nušića/Selimovića“…i sve ti bude jasno.

Ali, ne treba biti tako surov…ili treba? Svi smo primetili da se tu i tamo pojavi neko ko privuče pažnju, kako medija (nemojte mi dizati obrve tu, bude jednom mesečno trominutna reportaža ili članak u novinama… dobro, prestaću sa sarkazmom J ), tako i uvek strogih(!) književnih kritičara. Taj se usudi da se dotakne mistike, horora ili istorije (pa čak i da je malo izmeni). Ali biće prilike da se i takva dela spomenu…ako budete želeli da čitate ovaj blog.

„Lažov“. Marko Srdanović. Hm…nikad čuo…a i kako bi, kada je ovo njegova prva knjiga. Lik od pedesetak godina, po zvanju istoričar umetnosti, po zanimanju knjižar. Gledam sliku tog čoveka. Da, da, sretao sam ga u jednoj knjižari. Uvek kez od uva do uva ili zamišljeni filozofski pogled. Kao da prvo procenjuje sa kime ima posla, pre nego što započne sa preporučivanjem knjiga, usput objašnjavajući zašto on vidi tu knjigu kao super izbor za čitanje. Rekao bi neko, deluje kao čovek koji zna o knjigama.

Ali, jedno je preporučiti knjigu, a drugo napisati je, zar ne?

Kao i svaki ljubitelj knjiga, razlog da uzmem baš ovu knjigu je bio logičan.

Dopale su mi se šarene korice.

Dođoh. Pročitah. I prijatno se iznenadih, moj pobratime Cezare… ali zaista prijatno. Da mi je dato 50 evra više (u odnosu na originalni iznos od celih nula evra), verovatno bih bio impresioniran. A za 100 evra… preporučujem za Nobela.

Ahem…elem…

„Roman o generaciji tihih ljudi čije je detinjstvo premazano paštetom u krišku parizera“… piše na poleđini knjige. Ma pravo u srce gađa! J  Pomislili biste da je ovo neki nostalgičan roman namenjen „matorcima“. Pogrešno! Ovo je roman koji treba da pročitaju generacije rođene ’50-’60 (kada je šetnja korzom bila atrakcija) i one rođene ’70-’80 (kada su stripovi bili prozor u svet), a pogotovo, da ne kažem obavezno, generacije rođene tokom ’90-tih (kojima je izraz „Counter Strike“ poznat i razumljiv koliko i reč touchscreen…ili burek).

U koji vremenski period je smešten ovaj roman? Usudiću se da kažem 90-te. Međutim, na neki neobično interesantan način, pisac je priču o porodici Simović ispričao iz perspektive najmlađeg člana, Luke. Kao da je period od 50-60 godina „sabijen“ u jedan trenutak. Trenutak u kome se sudaraju često nerazumljiva filozofska razmišljanja (tipična za starije generacije), preferans, valjanje sličica fudbalera, Facebook i Counter Strike. I sve je to nekako uklopljeno prilično spontano i razumljivo.

Mlađani đak Luka Simović saznaje da je njegov otac lažov. Bolnu istinu je saznao sasvim slučajno, da ne kažemo u tragikomičnoj situaciji koja uključuje groblje, napaljene tinejdžere, razroku mladu Mađaricu i matorku koja se žvalavi na grobu…šta reći?

Mada je Luka voleo svog oca, ne može se reći da ga je baš razumeo. Čovek opsednut antičkim grčkim uređenjem i njegovim filozofima, crno-belim filmovima (i to dosta evropske kinematografije, uh!), besposličar uvek pun nekih „genijalnih i revolucionarnih“ ideja i vizija kako da se promeni svet ili zaradi na originalan način. I, ono što je najgore, često nesvestan dešavanja oko sebe… do trenutka kada bude za mnoge stvari već  kasno. Zaista, teško je reći da li da govorimo o njemu kao boemu ili bitangi.

Majka… kao i mnoge majke. Radi, donosi novac u kuću, kuva, pere, pegla, pokušava da razume svog muža (i nije joj lako), ne može da smisli komšije koji se druže sa njenim mužem (sasvim opravdano). A zna i da se naljuti i tada zaćuti, dok njen muž ne shvati gde je zabrljao (što se retko dešava…mislim, da shvati da je zabrljao).

I, naravno, mladi junoša Luka. Koji preživljava dan za danom, pokušavajući da se izbori sa tupavim školskim siledžijom Kristijanom, učenicom Simonom iz njegovog odeljenja (ni sâm siguran po pitanju svojih emocija prema njoj), blentavim drugom Jovanom (sa kojim deli kako vanškolske avanture, tako i „drvo jadnika“ namenjeno štreberima, onima lošim u fudbalu i plašljivim kada su u pitanju siledžije) i drugim neobičnim, ali svakodnevnim likovima (koje ste i vi sretali u vašem svakodnevnom životu… u to sam siguran).

I Lukin (da ga tako nazovemo) život biva uzdrman saznanjem da mu je otac lažov. Luka odlučuje da ispravi nepravdu i postane osvetnik i pravednik… i čini sve suprotno (nažalost, uvek uveren u ispravnost svojih postupaka). I, kao i mnoga deca na koju roditelji ne obrate pažnju kako treba ili se ne potrude da ih razumeju, tako i Luka kreće stranputicom, punom tame, ogorčenosti… i kriminala… koja dovode i do višestrukih ubistava. A naš Luka pritom ni najmanje ne oseća kajanje!

Ni Lukini „saveznici“ na putu osvete nisu ništa bolji. Kukavički nastrojeni i lako podložan manipulaciji drug Jovan, bitanga Kristijan, ludi retos Žika koji stalno prepada ljude, gospodin „predsednik upravnog odbora“ (mislim da svi možete da pretpostavite o kakvom tipu osobe je reč i šta je ona učinila da izvede Luku na „pravi“ put). A da ne govorimo o njegovom najvernijem saborcu, Metju sa brkovima, izmišljenoj osobi sa veoma „interesantnim“ razmišljanjima i idejama.

Vredi spomenuti i Lukinog dedu, Maksima (koji ne može da smisli Švabe…a ni Lukinog oca) i komšiju „glupog pandura“, Radeta (a da li je zaista glup, ili to samo tako misli današnja mladež koja veruje da može svakog da nasamari, to je drugo pitanje).

Srdanovićev stil pisanja je veoma pitak, svakodnevan, a knjiga se čita zaista brzo i lako. Valjda zato što se čitalac lako može povezati sa vremenom u koji je smeštena ova knjiga. Odmereno pisanje, gde se neprimetno ubaci poneki sleng ili psovka mladog Luke, deluju sasvim pristojno ukomponovano. Jedino što može pomalo da zbuni jesu kraći pasusi pisani kurzivom. Mada, kao i snovi, podložni su interpretaciji šta je pisac njima hteo zaista da kaže.

Pisac kao da suptilno pokušavsava da pokaže svoj sarkazam i ogorčenost onim negativnim što je zadesilo društvo (ne znam na šta misli, na televiziji kažu da super živimo i da je sve sjajno). Ali,  to uopšte ne ispada tako strašno, što je i dobro, jer smo dobili roman sa ozbiljnim događajima zavijen u crni humor, a ne depresivu zbog koje nam se posle ne izlazi iz kuće.

Inače, pisac se u ovom romanu usudio na jedan pomalo neobičan potez. Naime, prvi deo knjige („Strasna sedmica“), pisan je iz prvog lica, opisujući događaje viđene Lukinim očima. Drugi deo („Vaskrsenje“) odjednom postaje priča u trećem licu, gde smo i dalje posmatrači Lukinih dogodovština i njegovog  puta ka mračnoj strani. Treći deo („Iskupljenje“) je opet ispričan iz prvog lica i to, pomalo neočekivano, iz perspektive Lukinog oca. Veoma kvalitetno napisano poglavlje koje baca svetlo na mnoge stvari, samo ću vam toliko reći! Poslednje, i ujedno i najkraće poglavlje („Otkrovenje“) se i dalje odvija iz prvog lica, opet Lukinog, i predstavlja jednu vrstu nedovršenog epiloga. Napomena: izuzev naziva poglavlja, ovde nema ni R od religije.

A kako je ispao ovaj smeo potez sa menjanjem perspektiva kroz poglavlja? Začudo, veoma dobro! Izuzev prvobitne iznenađenosti, ništa nije pokvarilo niti tok romana niti sveopšti utisak.

A konačan utisak?

Kao što ste možda primetili (pobogu, nisam valjda pisao sve ovo uzalud?!), roman me je zaista prijatno iznenadio.

Pisac je, da li svesno ili ne, roman namenio svim generacijama. Da li ste odrasli u vreme kada je marksizam bio aktuelan ili u vreme uspona Facebook-a i Counter Strike-a, sasvim je nebitno.. Svako će se naći u ovom romanu i prepoznaće neki detalj koji će mu izmamiti osmeh na lice ili ga naterati da se zamisli.

Srdanović se dotakao direktno nekih dešavanja koji su danas aktuelni (ljudi opsednuti nekim izgubljenim antičkim vremenima i idejama, biznismeni-kriminalci iz kraja, Facebook i njegove zloupotrebe), a nekima je prišao suptilno i originalno (pretpostavljam da će mnogi prepoznati koji su to filmovi koji konstantno oduševljaju Simovića seniora; neprevaziđeni tapkaroši-trgovci sličicama, aluzije na Betmena i Robina; zaluđenost Counter Strike-om). Ej bre, pa i Ćićolina je dobila svojih pet minuta ovde!

Šta da kažem, sem da je Marko Srdanović napravio jako dobar debi na književnoj sceni.

Da li treba pročitati: Da, čak i ako niste ljubitelj domaćih modernih pisaca.

 

Pitanje za kraj: Ko je lažov? Onaj koji laže ili onaj koji prihvata laž?

Tags:
Category: