Nadživeti život

 

Nadživeti život Outlive the life Kenan Crnkić

                 „Nadživeti život“ – Kenan Crnkić

 

I na redu je poslednja knjiga u trilogiji Život-Sreća-Uspeh.

I sada će neko reći: „Da pogodim. Knjiga malog formata, puna zanimljivih i poučnih pričica i anegdota, prožeta citatima i Kenanovim pogledima na život, sreću, prijateljstva… Zar zaista vredi i ovaj put dati pare na knjižicu punu priča koje se mogu pronaći svuda?“

Da odmah iskreno odgovorim: Da, knjiga je rađena u istom stilu. Trideset i tri priče (iz celog) sveta, prožete citatima i Kenanovim mislima. Da li vredi pročitati i ovu knjigu?

Da. Kratko i jasno.

Meni je pogotovo vredelo pročitati ovu knjigu, jer me je podsetila na neke priče na koje sam skroz zaboravio, a trebalo mi je da ih se podsetim, i možda sam ih se podsetio baš u pravom trenutku!

Priče nam govore o tome kako se nositi sa iskušenjima, ogovaranjima, uvredama, kako prepoznati prave prijatelje, šta je u životu cena, a šta vrednost, zašto treba smoći snage i oprostiti neke stvari.

 

Nadživeti život Outlive the life Kenan Crnkić

 

Zaista verujem da priče postoje da uspavaju malu decu. Ali, i da postoje da bi „probudile“ odrasle ljude. Da ih probude iz „zatvora“ strahova, „pećina“ letargija, začaranog kruga besa i osećaja nemoći.

Nekada vas neka priča može trgnuti više nego nekakvi saveti.

Iako je ovo možda i najbolja knjiga Kenana Crnikća (kod mene je mrtva trka između ove i „Pazi kojeg vuka hraniš“), recenzija će biti i najkraća.

Jer je ova knjiga koja će se (kao i prethodne) brzo pročitati, ali onda treba natanane razmisliti o svemu napisanom.

Pogotovo treba obratiti pažnju na deo koji govori o pet tipova ljudi i njihovom odnosom prema životu.

Kenan Crnkić definitivno ima dara da privuče pažnju čitaoca i natera ga da se zamisli nad nekim stvarima. Očigledno su s razlogom njegove knjige hit u regionu. 🙂

 

A vi, dragi čitaoci, hoćete li preživljavati, proživljavati, ili možda „nadživeti“ život? 😊

 

 

Online kupovina knjige – Korisna Knjiga

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Dereta | Knjizara.com

 

Tags:

Pazi kojeg vuka hraniš

 

Pazi kojeg vuka hraniš Kenan Crnkic

 „Pazi kojeg vuka hraniš“ – Kenan Crnić

 

Evo nam opet Kenana Crnkića. I opet jedna lepo ukoričena knjiižica koja se može pročitati za jedno popodne.

I opet su ovde napisane poznate stvari.

I opet… knjiga koja valja i kojoj ćete se često vraćati. 😊

Iskreno, ova knjiga mi se i više dopala od prethodne.

Ako je prethodna knjiga („7 tajni uspeha“) govorila o uspehu, onda nam ova govori o sreći.

Ali ovde nema klasičnih pravila/zakona/veština dolaska do sreće.

Već priče i anegdote, praćene objašnjenjima i razmišljanjima.

Da, dobro ste pročitali.

U ovu knjigu, Kenan Crnkić je smestio 26 poučnih priča iz celog sveta. Verujem da ste čak za većinu njih i čuli. I svaku priču prati Kenanovo razmišljanje o realnim životnim situacijama, i kako bi iskustva iz tih priča trebali da primenimo na realan život.

„Pa, dobro…“, neko će primetiti. „Za razliku od prošle knjige, ovo je zbirka pričica, koje čak i nisu njegove! Malo je pričao o poentama tih pričica, i to je to! Te priče postoje i u drugim knjigama, na internetu, itd… zašto je onda ova knjiga posebna?“

Odgovor bi se mogao pronaći u kontrapitanju.

Kada ste zadnji put pročitali knjigu punu priča i anegdota, a čije po(r)uke biste mogli da primenite i na svakodnevni život?

 

Pazi kojeg vuka hraniš Kenan Crnkic

 

I šta fali pričama?

Za mene su poučne priče i anegdote uvek predstavljale jedan od primera životnog iskustva. Uverenja sam da se, posle prakse iz prve ruke, na primerima (i pričama) najbrže uči. To znam i iz svog iskustva.

A osim toga, kao deca smo najviše voleli priče (dok nismo otkrili svet filmova i video igara :D). Nebitno je da li nam ih je neko drugi pričao ili smo ih sami čitali, prosto smo ih „gutali“. One su nam bile prozor u neki nama neverovatan i nestvaran svet. Ali su nam davale i neke veoma bitne životne po(r)uke koje su dosta oblikovale i naš pogled na svet. Šta je dobro, šta je loše, kako biti pravedan i mudar, kako se nositi sa lukavim ljudima itd…

A onda smo odrasli.

Priče smo zamenili jeftinim novinskim člancima, punim iluzija i tragedija, gde nema puno pozitivnih vesti. Ili smo, možda, čak i potpuno prestali da čitamo. A lekcije o sreći pokušavamo da pronađemo putem nekih drugih kanala.

A možda smo čak i prestali da tragamo za srećom.

I zato je dobro ponekad imati ovakvu knjižicu uz sebe.

Neko će možda reći: „Pa ovo dođe kao doza motivacija! Pročitao jednom i gotovo! Šta dalje?“

Ali, nisu bez razloga rekli da je motivacija poput tuširanja – preporučuje se svaki dan. 😀

Sve u svemu, knjiga je napisana jednostavnim stilom. I to joj je sasvim dovoljno.

Iskreno, mislim da mi se ova knjiga i više dopala od prethodne (Već si to rekao, slušaš li ti sebe – prim.podsvesti). A izgleda da nije bez razloga ova knjiga zaludela i region.

Umalo da zaboravim! Poslednji deo knjige (77 pitanja). Јedan prijateljski savet. Odradite ih „u cugu“, odgovarajte instinktivno. Ako počnete da se osećate iziritirano, samo nastavite nesmanjenim intenzitetom, velika je verovatnoća da će vam i odgovori biti iskreniji. 😊

 

A vi, dragi čitaoci, kojeg vi vuka „hranite“? 😊

 

Online kupovina knjige – Korisna Knjiga

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Dereta | Knjizara.com

 

Tags:

7 tajni uspeha

 

7 tajni uspeha Kenan Crnkić

       7 tajni uspeha – Kenan Crnkić

 

Život često (ili stalno?) ima čudne i neobične puteve. U periodu kada sam odlučio da (ponovo) pročitam i recenziram knjige dr. Kenana Crnića, pojavila se vest da će gorenavedeni gospodin održati u Beogradu promociju svoje najnovije knjige („Nadživeti život“) i kraće (besplatno) predavanje u jednoj beogradskoj knjižari u Knez Mihailovoj ulici.

Malo li je reći da je knjižara bila prepuna ljudi željnih da čuju predavanje, a zatim dobiju potpisanu knjigu i slikaju se sa Kenanom Crnkićem? A oni koji su želeli, mogli su i da po par minuta popričaju nasamo sa njim o temama koje su ih interesovale. Zaista zanimljiv i neobičan čovek, moram priznati, čak i kao da je pomalo mističan…ali, više o tome neki drugi put. 🙂

Da se okrenemo knjizi…

„7 tajni uspeha“ je prva knjiga dr. Kenana Crnića. Knjiga je manjeg formata, nešto preko 100 strana. Hm, zanimljivo… sedam tajni ushpeha smešteno u jedno popodnevno čitanje. Malo? Ili možda taman koliko treba? A i koje su to tajne?

  • Definiši cilj
  • Zauzmi ispravan stav
  • Napravi plan
  • Usvoji pobedničke navike
  • Brendiraj sebe
  • Poveži se (networking)
  • Spoznaj svrhu

Knjiga je prožeta citatima, tehnikama, objašnjenjima, savetima i anegdotama kojima se pokušava objasniti kako da se pronikne u tajne uspeha.

I ovde ću se zaustaviti na samom opisu knjige. Da, da, znate da se uvek raspišem o tome šta se dešava u nekoj knjizi, ali ovde ću napraviti izuzetak.

A sada ću vam i objasniti zašto.

 

7 tajni uspeha Kenan Crnkić

 

Dok budete čitali (a i kada završite) knjigu, možda ćete se osećati blago zbunjeni. Hajde to što se knjiga brzo pročita, nego su i tehnike opisane u ovoj knjizi dosta bazične (i logične), i, ako ste već bili u dodiru sa knjigama iz oblasti komunikacije, motivacije, marketinga ili sličnog, prepoznaćete veliki deo toga i u ovoj knjizi. Ali, ovde stvari postaju zanimljive.

Možda ima veze sa tim što je Kenan Crnić doktor ekonomskih navika i s obzirom na njegovu životnu priču. A možda i nema veze.

A to (poenta) je da knjiga nema „prazan hod“. Dobijate knjižicu koja kao da se trudi što jednostavnije i što više sažme šta je ono što bi bilo poželjno da razumete i uradite da biste bili korak bliže svojoj viziji uspeha.

Svako poglavlje počinje pričicom, koju prati objašnjenje, a zatim je praćeno savetima i tehnikama, a na sve to se prožima i citatima poznatih i uspešnih ličnosti. I lep je (i koristan) detalj da ti citati nisu tu tek tako random ubačeni, već zaista lepo uobličavaju svako poglavlje.

U ovoj knjizi nećete naići na „praznu filozofiju“ ili titranje čitaocu, samo direktne i iskrene činjenice.

Nemojte pogrešno da shvatite, stil pisanja nije „hladan“. Naprotiv, imate osećaj kao da ste se našli na kafi sa piscem, i prijateljski razgovarate na temu uspeha. Opušteno, ali direktno i bez okolišanja.

Knjiga ima i simpatičan detalj, poput ogledala umesto uvodnog dela (što me je odmah asociralo na Napoleona Hila). Pametan i poučan detalj i dobar podsetnik ko nam je najveći saveznik u životu.

Meni se dopalo podsećanje na SMARTI tehniku. Da, dobro ste pročitali, ne SMART, nego SMARTI. Odličan podsetnik kako cilj ne može biti SMART ako nema ono I… hehe, kapirate? Ne? Dobro… uh, ovo je trebalo da bude duhovita igra reči (Humor ostavi meni, nesrećo! Samo se ti drži pisanija – prim.podsvesti).

Sve u svemu, definitivno nije bez razloga zašto su knjige Kenana Crnića veoma popularne i tražene u regionu. Ima nešto u njegovim rečima. U svakom slučaju, pročitajte i sami se uverite.

 

I kako se vama, dragi čitaoci, sve ovo čini? 🙂

 

Online kupovina knjige – Korisna Knjiga

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Makart | Knjizara.com

 

Tags:

Budni u 5 (i vaš je čitav svet)

 

Budni u 5

Budni u 5 (i vaš je čitav svet) – Robin Šarma

 

Gajim veliko poštovanje prema Robinu Šarmi. Zaista smatram da ima snage u njegovim rečima i da on nije (niti će ikada biti) još jedan u nizu onih koji pišu generičke tekstove u motivacionim knjigama.

Počevši još od „Kaluđera koji je prodao svoj Ferari“, Robin je pokušavao da ljudima vrati veru u same sebe. Neki su ga kritikovali da možda piše previše idealistički i da nije jednostavno primeniti njegova shvatanja i viđenja sveta na moderni svet. Ali, između onih motivacionih pisaca/govornika koji pišu (bukvalno) bajke i fantazije u svojim knjigama, i onih koji pokušavaju da idu na kartu surovog (i bolnog) realizma, pragmatičnosti i praktičnosti, Robin se vodi nekakvim, da tako kažemo, „idealističkim realizmom“, gde se ljudima dopadaju njegove misli, ali i veruju da je to o čemu govori/piše ostvarivo. I zbog toga ga ljudi vole i poštuju.

 

success villa money wealth Budni u 5

 

Ali, sada ću se više fokusirati na samu knjigu.

Sticajem okolnosti (ili igrom sudbine), jedna nesrećna preduzetnica i jedan izgubljeni umetnik postaju „učenici“ gospodina Rajlija Stouna, jednog čudnovatog i blesavog, ali opet zen-spokojnog biznismena-multimilionera (uz asistenciju misterioznog motivacionog govornika Čarobnjaka), koji ih uvodi u neobični klub ranoranilaca, sa ciljem da im ukaže i pokaže kako da vode izuzetan i ispunjen život, i na finansijskom i na zdravstvenom i na duhovnom planu.

Suština ove knjige se krije u tome da je Robin Šarma ukomponovao sva svoja znanja, učenja i istraživanja uspeha i sreće kojima se bavio godinama (i decenijama) unazad.

A sve počinje od ranog ustajanja, malo pre pet ujutru, i maksimalnog iskorišćavanja tih par sati (dok, na primer, ne krenete na posao). Gospodin Rajli prenosi svoja znanja i praktične tehnike preduzetnici i umetniku postepeno, sa namerom da pokrije sve bitne aspekte života, što bi dovelo do savršenog balansa u čovekovom životu na svim poljima. A to je ono za čime svi mi očajnički tragamo.

Moram da podelim nešto sa vama. Skoro ¾ knjige me nisu impresionirale. Značaj ranog ustajanja, jutarnjih vežbi, meditacije, vođenja dnevnika, ciklusi spavanja… sve ovo sam već znao ili mi je bilo poznato iz mojih istraživanja. Ali, shvatio sam da treba da se radujem ovom saznanju! I Robin Šarma i ja smo, na naše individualne načine, došli do sličnih zaključaka. Što znači da kombinacije navedenih tehnika bi zaista mogle da dovede do sreće. Ili slobode, ako više volite. Hm… ako je i Robin Šarma to zaključio, možda zaista ima nešto u svemu tome. Tako da je ovo istovremeno i veliki plus za knjigu!

 

robin sharma motivation coach mentor Budni u 5

 

Ali, poslednjih 50-60 strana…čoveče! Te misli su bile tako divno uobličene i inspirišuće, da sam u jednom trenutku shvatio da se sve vreme smešim, zadovoljan i spokojan dok ih čitam. Pun pogodak, samo toliko ću reći!

Knjiga je lepo i razmuljivo napisana, mada bih iskreno voleo da je pročitam i na originalnom, engleskom jeziku, jer mi je srpski prevod delovao malčice, pa, „neprirodno“, tako da su mi u par scena reakcije junaka delovale malo previše čudne i nepredvidive (shvatam da je Stoun Rajli i inače čudan, ali ipak…), pa nisam siguran da li to ima veze sa prevodom.

Ovo je knjiga kojoj ćete se često vraćati, i sa kojom morate biti strpljivi da biste pronikli u suštinu nekih stvari. Mogu da vam garantujem da ima istine u Robinovim rečima u ovoj knjizi. I da je dosta toga zaista primenljivo i može biti efikasno.

Tako da sam i ja rešio da okušam sreću i priključim se klubu ranoranilaca. 🙂

 

A da li ste vi, dragi prijatelji, spremni da okušate sreću sa klubom ranoranilaca? 🙂

 

Online kupovina knjige – Korisna Knjiga

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Dereta | Makart | Knjizara.com

Online kupovina knjige (verzija na engleskom jeziku) – Book Depository

 

Tags:

Pravilo 5 sekundi

 

 

Mislim da je najbolje da recenziju ove knjige započnem (i završim) tako što ću probati da odgovorim na tri pitanja koja se najčešće vrzmaju po internetu u vezi sa ovim naslovom:

  • Ima smisla čitati ovu knjigu ako sam već odgledao snimke njenih videa sa Youtube-a o pravilu pet sekundi (u daljem tekstu: P5S)?
  • Da li je ova knjiga više o kopiranju postova drugih ljudi sa Facebook-a, Twitter-a i Instagrama kako im je P5S promenilo život (a samim tim i indirektno veličanje i hvalisanje Mel Robins)?
  • Da li P5S zaista funkcioniše?

Odgovoriti na prvo pitanje uopšte nije lako, iz jednog prostog razloga. P5S je jednostavno i princip njegovog funkcionisanja je jednostavan. Onog trenutka kada osetite kako vam instinkt šapuće da nešto treba da uradite, radi ostvarenja nekog vašeg cilja/želje, morate da odbrojite „5,4,3,2,1“ i preduzmete akciju pre nego što vas vaš mozak zaustavi svojim dilemama, strahovima i ostalim metodama odgovaranja od akcije. I to je to!

Melino P5S nije neko revolucionarno otkriće. To je nešto što je oduvek postojalo i nastaviće da postoji u raznim oblicima. Instinktivno reagovanje da se uradi nešto, „1,2,3 i hop“ ili „izbroj do 10 da bi se smirio“. Pet sekundi o kojima Mel Robins govori jeste, bar po meni:

– Reagovanje instinktom, pre nego što mozak „uleti“ sa svojih pet miliona „argumenata“ zašto nešto neće uspeti, a sve u nameri da vas (ironija života) zaštiti. Zbog toga imate petosekundni „prozor“ pre nego što se mozak aktivira sa argumentima i prevlada nad instinktom

– Kratkotrajna distrakcija mozga i slanje poruke da, odbrojavanjem unazad, mozak neku radnju mora da izvrši po isteku tih pet sekundi, što ga kratkotrajno sprečava da smišlja načine da vas zaštiti (ili je možda bolja reč sabotira?)

Odgovoriti na drugo pitanje je još teže nego na prvo. Neosporna je činjenica, bar pola knjige (ako ne i više) predstavljaju komentari ljudi sa društvenih mreža o tome kako im je P5S pomoglo/promenilo život. Da li je to jedna vrsta samopromocije Mel Robins i njeno indirektno hvalisanje? Možda. Mel to sâma zna najbolje. Međutim, Mel nije komentare/pohvale ređala po nekom nasumičnom principu. Trudila se da ih ubaci u skladu sa odgovarajućim poglavljem.

Probajte da shvatite, Mel u svojoj knjizi dosta priča i o neuspesima u njenom životu i kako ju je P5S spasilo propasti. Pored, već spomenutih, ispovesti ljudi koji su probali P5S (i koji su podelili svoja iskustva na društvenim mrežama), u knjizi ima i dosta naučnih činjenica koje je Mel prikupila na temu načina na koji mozak razmišlja, oklevanja i ostalog. Zaista, stvarno morate sami da procenite šta je pravi odgovor na drugo pitanje.

 

Pravilo 5 sekundi

 

Ironija je da je najlakše dati odgovor na treće pitanje. A to je – DA. Koliko god vam zvučalo neverovatno (imajte na umu da ovo ipak dolazi od osobe koja se, kako ste do sada verovatno primetili, trudi da ostane što je moguće objektivnija kada su u pitanju knjige iz oblasti „populogije“ ili „popsija“, kako sam već krstio popularnu psihologiju 😀 ). Ako malo bolje pogledate ocene knjige, primetićete nešto zanimljivo. Kritike su uglavnom na račun toga da je knjiga bila nepotrebna, da je više okrenuta ispovestima drugih ljudi i njihova zahvalnost Mel… ali nisam primetio da je neko rekao nešto negativno o P5S.

A i zašto bi? Pravilo je jednostavno za primenu, ili kako je Mel sâma rekla: „Primena Pravila je jednostavna, ali nisam rekla i da je laka“.Vaša odluka da primenite Pravilo, kao i za sve ostalo u životu, jeste ono što je presudan faktor. Odbrojavanje pomaže, jer vam jasno stavlja do znanja da je izvesno da morate izvršite neku radnju, koliko god ona bila strašna. Ali, ako se uplašite („Bolje reći, utronjate“ – prim.podsvesti), odustanete ili kažete „triiiiii, dvaaaaaa, jedaaaaaan….nulaaaaaa…..minus jedaaaaan…….minus dvaaaaa….“ ili „evo sa’ ću“, nije Mel Robins kriva što P5S ne funkcioniše… krivi ste vi sami.

Stil pisanja je jednostavan, direktan, i ispresecan postovima sa društvenih mreža, ali se brzo čita i tu nemam puno šta da dodam.

„Da li da kupim knjigu ili pravac Youtube?“ Iskreno, sada kada sam stigao do kraja knjige, nisam siguran koji bi odgovor bio pravi. Možda sam, u početku, i bio za drugu opciju, ali sada meni knjiga deluje kao sasvim okej dopuna svemu vezanom za P5S. Eto, sačekajte prvi popust ili prethodno pozajmite knjigu i pročitajte su možda najbolji odgovori. 🙂

 

I za kraj, nemam pitanje, već preporuku za drage čitaoce: Probajte P5S i recite mi da li funkcioniše i kako je vama pomoglo? 🙂

 

Link za online kupovinu (engleska verzija) – Book depository

Tags:

Kafić na kraju sveta

 

 

Kako vreme odmiče, sve više postajem uveren da ljudi, kada su u pitanju knjige iz domena populogije (kako sam već krstio termin „populatn psihologija“… možda da stavim ™?), imaju nerealna očekivanja. Knjige bukvalno dobijaju negativne ocene, uz komentare „ništa novo“ ili „ovo sve već znam“… Pa, ako sve ovo već „znate“, zašto ne menjate svoj život na bolje, pitam ih. Ali, na to oni samo odmahnu glavom.

Neke knjige jednostavno služe da nas podsete na ono što već znamo, ili je pisac jednostavno imao želju da podeli neka svoja razmišljanja ili doživljaje sa čitaocima, pa ako se neko tu pronađe, pronašao se. I to je to…bar ja tako doživljavam neke knjige. 🙂

„Kafić na kraju sveta“ (u daljem tekst „KNKS“) Džona Streleckog nije „Alhemičar za 21. vek“, kako su neki preterali u hvaljenju. Mislim da ova knjiga ni ne pokušava niti može to da bude. „Alhemičar“ je knjiga koja…pa, izvrši neki specifičan uticaj na čoveka (ko je čitao i shvatio knjigu, razumeće me, nadam se 🙂 ). „KNKS“ je tu kao džepni podsetnik (a i te je veličine :D) ne neke stvari koje već znamo. Ali, to ne znači da je ova knjiga loša, naprotiv!

Naš glavni junak, Džon, je tipični nesrećni građanin sveta, koji stalno negde juri i žuri. Juri da nađe bolji posao, da bi našao više para koje će mu omogućiti da nađe više stvari koje može da kupi, da bi našao malo trenutnog zadovoljstva u svom životu… ma pravi Balkanac. ^^

U jednom trenutku mu (naravno) sve dopizdi presedne, uzima odmor i seda u kola, u nameri da se negde odveze i odmori od svega. Pošto mu, u jednom trenutku, dopizdi presedne i gužva u saobraćaju, on počinje da skreće ka nepoznatim putevima i uspeva da se izgubi na nekom starom putu. Zaluta pravo u Nedođiju. Nema gps, nema domet, benzinske pumpe ni za lek, a gorivo pri kraju. Pravi trenutak da se popizdi iznervira, krene da se šutira auto i psuju svi sveci.

E, baš u tom trenutku, u sred te vukojeb… nedođije, Džon pronalazi kafić.

Već sada vam je jasno da bi ovo lako mogao da postane neki horror film, i da niko ne bi pri zdravoj pameti tamo ulazio. Ali, Džon je gladan i umoran, pa ipak odlučuje da ušeta u kafić.

Kad ono simpatičan kafić, prijatna atmosfera, po neki gost, ljubazna i simpatična konobarica, a iz kuhinje se čuje cvrčanje hrane. Džon uzima méni da nešto prezalogaji, i tu ga standardno čekaju jaja sa slaninom, kačamak, lepinja sa kajmakom i ajvarom, deset upola sa lukom, pasulj prebranac, pita sa jabukama, tufahije (dobro, ne baš ova jela, već pre američke verzije istih). Na meniju su i tri pitanja.

 

“Zašto ste ovde?”

“Plašite li se smrti?”

“Da li ste ispunjeni?”

 

Pitanja koja vam definitivno trebaju uz burek, zar ne? 🙂 E pa, Džon u ovom kafiću započinje razgovor sa konobaricom Kejsi, kuvarom-vlasnikom Majkom i En (jednom od gošća), baš o ovim pitanjima, sa ciljem da pronađe odgovore na njih. Džonu ubrzo postaju jasne neke stvari, a razlozi zašto mu odgovori na ta tri pitanja nisu “Šta vas boli ***** zašto sam ovde”, jesu:

  • kafić definitivno ima neku neobičnu atmosferu
  • konobarica, kuvar i gošća mogu da mu čitaju misli
  • konobarica, kuvar i gošća definitivno vode ispunjeniji život od Džona
  • hrana im je brutalno dobra

I tako Džon, u razgovoru sa njima o pitanjima sa ménija, otkriva (ili bolje reći, podseća se) da nije uvek sve atomska fizika kada je u pitanju sreća.

Video sam da su utisci o knjizi podeljeni (a to ste verovatno mogli i da pretpostavite iz mog uvodnog dela), uz komentare da se:

  1. knjiga pročita u jednom dahu
  2. ne daje konkretne savete
  3. da je sve ovo već poznato

Da vam kažem iskreno, stavke 2) i 3) poseduju skoro 95% knjiga iz ove oblasti… ali mislim i da je to u redu, jer NE POSTOJI UNIVERZALNA FORMULA ZA SREĆU KOJA FUNKCIONIŠE 100%! Ali, zanimljivo je da veliki broj nas greši sa 1). A znate zašto?

Meni se tu desilo nešto interesantno. Generalno, knjiga je malog formata i može da se pročita za dva sata. Ali…

Sticajem okolnosti (tj.obaveza), meni se čitanje ove knjige razvuko na tri dana. I što je zanimljivo, morao sam da prekinem sa čitanjem bukvalno onog trenutka kada bih završio sa jednim od tri ključna pitanja iz ove knjige. A onda bi mi se to pitanje vrzmalo po glavi ceo dan, kao i neki od odgovora misterioznih ljudi iz kafića.

I tu sam nazreo (bar za mene) jednu od poenti ove knjige. A pored toga, ovde ima i poneka interesantna misao o kojoj vredi da svako razmisli.

Stil pisanja je jednostavan, bez preteranog komplikovanja. Nema nikakve duboke filozofije, metafizike i sličnog. Nekoliko dijaloga, kao i šta je dovelo do toga da su Kejsi, Majk i En sada zadovoljniji svojim životima nego što su bili, malo Džonovih razmišljanja, i to je srž. Jednostavno, zar ne?

A jednostavnost nam je nekada preko potrebna, zar ne?

Sve u svemu, “KNKS” je simpatična knjižica. Neće nam možda otkriti neke nove horizonte, ali će nas podsetiti na neke jednostavne stvari koje (ne)svesno previđamo. Meni su se posebno dopali razgovori na temu ispunjenosti, kao i pogleda na rad i materijalne stvari.

 

A da li ste vi, dragi čitaoci, imali neko tako slično, neobično iskustvo, poput Džona? 🙂

 

Link za online kupovinu (verzija na engleskom jeziku) – Book Depository

Link za online kupovinu (verzija na srpskom jeziku) – Kafić na kraju sveta – Džon Strelecki

Tags:

Tišina

 

 

 

 

Silence - Shusaku Endo Tišina
Tišina – Šusaku Endo

 

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

 

 

Tišina

 

 

 

Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

 

 

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

 

 

Tags:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča blind man tale

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:

#AskGaryVee – O biznisu, marketingu, menadžmentu, vinu, roditeljstvu i čemu sve ne

 

AskGaryVee

                  #AskGaryVee

 

Ako iole provodite vreme na socijalnim mrežama (Pobogu čoveče, ko to danas ne radi – prim.podsvesti), sigurno ste primetili jednog glasnog, kontroverznog i (pomalo) bezobrazno drčnog čoveka, koji stalno kači (tj. najverovatnije to radi njegov tim) video snimke, motivacione postere i šta sve ne. Snimci mu budu urađeni kako mobilnim, tako i profi kamerama, u goste mu dolaze poznate ličnosti iz sveta biznisa, drži poslovno-motivaciono-inspiracione govore pred stotinama i stotinama ljudi. Ima svoju medijsku imperiju. Bolno je iskren i drčan, a neki bi rekli i arogantan i bezobrazan. Obožava da dokazuje ljudima kako svako može da zaradi par dolara u kratkom vremenskom periodu, i to radi tako što se pojavi na nekoj garažnoj rasprodaji, gde nađe nešto povoljno, pa proda skuplje. Ljubitelj je i poznavalac vina i fan je Džetsa.

Pretpostavljam da već imate predstavu o kome govorim.

Dame i gospodo… Geri Vajnerčuk.

#AskGaryVee” je popularna emisija (možete je pronaći na youtube-u) u kojoj Geri daje odgovore na razna pitanja iz oblasti biznisa, socijalnih medija, startup-ova, kao i o načinima stvaranja navika za izgradnju (uspešnog multimilionskog) biznisa.

Knjiga “#AskGaryVee” objedinjuje najzanimljivija pitanja i odgovore iz istoimene serije, sada dodatno proširene i ispelgane verzije istih.

Na više od 300 strana podeljenih u 22 poglavlja, Geri, direktno i bez uvijanja u oblande i šećerleme, odgovara na pitanja koja se tiču raznih tema, od pokretanja biznisa preko oglašavanja na Fejsbuku, sadržaju na mrežama, marketing influenserima, zahvalnosti, liderstvu, samosvesti, investiranju, menadžmentu, porodičnom biznisu, roditeljstvu…

Ono što je zanimljivo, jeste da Geri nije osoba koja daje samo uopštene savete. Često će ići i u detalje. Ako vas iole zanima bilo šta vezano za svet biznisa, poput osnivanja kompanija, marketinga, socijalnih medija i slično, knjiga vam sigurno neće biti dosadna.

Ono što je takođe interesantno, jeste motiv koji se stalno provlači kroz Gerije odgovore. A to je da treba zapeti i “razbijati se od posla”. Ali, Geri je takav tip preduzetnika. Živi za svoje emisije, zaposlene i projekte, a preostalo vreme je okrenut porodici. Neki bi možda rekli da je Geri ekstremni radoholik, ali hej, on u tome vidi i neke svoje više ciljeve. Želja mu je da kupi Džetse, da uloži u budućnost i pokušava da predvidi šta je ono u šta vredi investirati.

Neću ulaziti i opise samih poglavlja. Jednostavno krenite od onog dela koji vas interesuje. Knjiga je tako koncipirana da se može čitati bukvalno od bilo koje strane (tj. pitanja koje je postavljeno Geriju). Po meni je, doduše, prvo poglavlje (“Oblaci i blato”) pun pogodak.

Umesto zaključka o samoj knjizi, želeo bih da vam kažem još ponešto o Geriju Vajnerčuku. Neki ga smatraju ekspertom, osobom koja prilično dobro poznaje biznis. Mnogi ga vide kao arogantnog, nadobudnog smarača, koje se preterano eksponira u medijima. Ali, činjenica je da je taj čovek krenuo skoro od nule, da je više verovao u praktično znanje nego obrazovanje (o tome i sam iskreno govori). Stvorio je svoju malu imperiju sa preko 800 zaposlenih, poznate klijente (“Pepsi”, “Toyota”, “SyFy”, “Johnson”), ima verne pratioce i obožavaoce po celom svetu, nekoliko bestselera za pojasom, investira u razne projekte (među prvima je investirao u Twitter i Uber…pametni potezi 🙂 ), tražen je kao govornik, na Fortune-ovoj listi je “40 ispod 40”, itd…

Sve u svemu, čovek jeste galamdžija, ali je njegov uticaj nesporan.

Bilo da se slažete sa njegovim pogledima na svet i biznis ili ne, mislim da vredi pročitati njegove knjige. Definitivno planiram da u skorijoj budućnosti pročitam njegovu knjigu “Razbijaj”.

 

Pitanje za drage čitoace: Šta mislite o Geriju Vajnerčuku? Galamdžija ili pravi biznismen?

 

Tags:
Categories:

Bonton

 

Le bon ton Bonton

                             Bonton

 

Da, razumem. Sada je 21. vek. Tehnologija i nove generacije menjaju svet. Sada je sve na dohvat ruke, retko šta je ostalo kao tajna. Na televiziji i u medijima se veliča bahato ponašanje, promiskuitet i pravljanje budale od sebe, sve u cilju sticanja instant slave i brze i lake love. Mangupsko, agresivno i bezobrazno ponašanje kriminalaca i propalica nam se pokušava usaditi kao nešto normalno, štaviše, kao da je društveno prihvatljivo i moderno. Nepoštovanje prema svima, osim prema sebi i ponekom (pogrešnom) idolu.

Nemoj biti i ti ta osoba, dragi čitaoče. Izdigni se iznad toga. Budi bolji od većine. Budi drugima pravi uzor.

Znam, reći ćeš “stare vrednosti su izumrle, pregazilo ih je vreme, tehnologija i ljudi”. I ne bi puno pogrešio. Možda nekim vrednostima nije ni vreme ni mesto u periodima koji dolaze. Ali, neke vrednosti mogu da se prilagode modernim vremenima. A neke univerzalne vrednosti neće nikada pregaziti vreme… osim ako im to ne dozvolimo.

Možda nećeš imati priliku da ručaš na dvoru sa predstavnicima kraljevskog roda, ali to ne znači da ne treba da znaš kako se ponašaš u restoranu, kako se koristi escajg i kako se treba ophoditi prema osoblju restorana.

Možda nije na odmet da znaš da konobar/kelner koga hoćeš da dozoveš da poručiš ili platiš račun, se ne zove “Dečko”ili “Mali”. Naravno, možda bi u današnje vreme bilo preterano persirati mu, ali uvek možeš da ga pozoveš uljudno. Reč “izvini(te)” ne služi samo za izvinjavanje za greške, to isto može da posluži i da se privče pažnja.

Ne, nisi neki mangup ako glasno mljackaš, podriguješ, pričaš ili se smeješ ili (ne daj Bože) pričaš na telefon u bioskopu. Ako ti je bitno mišljenje tih par drugara-mangupa oko tebe, samo napred, ponašaj se tako. Ali, budi uveren da si za okolinu nekulturna i sebična osoba. Jedan čovek je prokomentatisao u bioskopu naziv za takvu osobu.

Gubitnik.

Oduvek su mi bili urnebesni likovi koji u pozorištu tapšu na svaku komičnu repliku glumaca. Pa naravno, zašto bi bilo bitno za glumca da ima tišinu da se koncentriše na ulogu (Opa, baš smo sarkastični danas – prim.podsvesti). Prilično sam siguran da ti ne bi smetalo da neko tapše, dobacuje ili priča, recimo, kada moraš šefu da prezentuješ projekat od koga ti zavisi posao, ili, recimo za vreme ispita od koga ti zavisi uslov za godinu? (Brate,ti znaš da sam ja uvek za sarkazam i provokacije, ali samo da te obavestim da ni sarkazam nije baš po bontonu – prim.podsvesti).

Kada si na sastanku sa devojkom/ženom/drugaricom, ne ulazi ili izlazi iz objekta kao Tarzan, uvek prvi. Niti kao nekakav šonja, koji uvek ulazi i izlazi zadnji. Budi muškarac, uvek ulazi u neki objekat ispred žene, a izlazi posle nje (i pridrži vrata dok izlazi, zaboga!). Ako te zanima zašto je to tako, istraži.

Kada ti nešto treba, lepo pitaj i zatraži, a ne samo da kažeš “Daj mi! Treba mi! Hoću to!”

Internet je čudo! Omogućio nam je da iskažemo naš stav o svemu što nas interesuje i da razmenjujemo mišljenja. Rekao sam RAZMENJUJEMO MIŠLJENJA, a ne da vređamo, prepucavamo se i svađamo sa svakim ko ne deli isto mišljenje kao i mi, i pritom nekog nazivamo pogrdnim imenima. Čak i ako naiđeš na takvu osobu na forumu, socijalnoj mreži, chat-u, video igri ili gde sve ne, nemoj se spuštati na njen nivo. Što bi mi mlad(j)i rekli, iskuliraj je, ta osoba nije vredna tvog vremena. Ima jedna lepa reč za to – netikecija.

Moram da podelim jednu anegdotu sa tobom, dragi čitaoče. Bila jednom jedna devojka. Prelepa, prezgodna, pametna, plenila je pojavom. A lukava i prepredena samo tako. Mogla je svakog da obrlati oko malog prsta. Sledeće  što je rekla, urezalo mi se u pamćenje: “Veće šanse da me odvede u krevet ima siromašan džentlmen koji zna kada treba da pridrži mantil i privuče mi stolicu, nego bogati arogantni mangup koji se razbacuje slavom i kešom.” Neko je upita zašto, a ona se na to nasmeja. “Pa jednostavno je. Zato što znam kako će me džentlmen tretirati u krevetu, a i posle kreveta.”

Zanimljiva neka devojka.

Sve u svemu, imaj jedno na umu, bilo da si muško ili žensko. Imaš barem tri puta pred sobom:

  • Momak, možeš da se razvijaš u pravcu arogantnog sivonje. Drugi ekstrem je princ na belom konju (kliše ličnost). A možda srednji put – “muškarac džentlmen”
  • Devojko, isto važi i za tebe. Tu su putevi nekulturne ženturače i “razmažene princezice”. A tu je i srednji put – “dama”

 

Srednji putevi ne zvuče loše u ovom slučaju, zar ne? A samo je potrebno malo stava, samopouzdanja, zdravog razuma i opšte kulture i obrazovanja. A možda i neka knjižica o bontonu, zar ne? 🙂

 

A pitanje za tebe, dragi čitaoče, je jednostavno: Kojim putem ti želiš da kreneš?

 

Tags:
Category: