Prodavačica

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

“Prodavačica” – Sajaka Murata

 

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog  za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

 

 

 

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags: