Tišina

 

Silence - Shusaku Endo
Tišina – Šusaku Endo

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…

Roman sam davno pročitao i mislim da sam imao prilično neutralan stav prema istom. Nije isključivo i da mladost ima veze sa tim, jer ponovno čitanje (sada, mnogo godina kasnije) mi je(možda) dalo pravi uvid u ovu knjigu.

Pa da počnemo. 🙂

Sedamnaesti vek. U Japan pristiže (bolje reći, švercuje se) portugalski sveštenik Sebastijano Rodrigez. Motiv njegovog dolaska je jasan. Saznanje da je njegov duhovni učitelj i mentor, Kristovao Fereira, postao apostata (tj. odrekao se svoje vere), i to gaje prilično uzdrmalo, kao i njegovu crkvu. Sebastijano dolazi u Japan da sazna šta se zaista desilo sa njegovim mentorom, i da usput pruža duhovnu pomoć i podršku tzv. „kakure Kirishitan“ (prikrivenim hrišćanima).

Sedamnaesti vek je, inače, period velikih progona hrišćana u Japanu. Ljudi nisu smeli da se javno izjašnjavaju kao hrišćani niti da se ispovedaju ili obavljaju crkvene hrišćanske rituale. Hrišćani su često bili hapšeni, mučeni (gde su neretko pronalazili i svoju smrt) i prisiljavani da se odreknu hrišćanske vere gazeći fumije (odnosno, kamenu ili drvenu sliku/ikonu Isusa Hrista ili Device Marije). Sveštenika iz Evrope (bar zvanično) skoro da više i nije bilo.

Ne baš dobro mesto za napredovanje u karijeri hrišćanskog sveštenika…

Šta se zaista desilo sa Kristovao Fereirom, kako se Sebastijano Rodrigez snašao u Japanu (ako se uopšte i snašao), to ostavljam vama da saznate.

         


Sada bih želeo da više pričam o suštini same knjige.

Pisac romana, Šusaku Endo, je bio, inače, japanski rimokatolik, i smatra se možda prvim japanskim piscem kojije objektivno pisao o hrišćanstvu u Japanu. A još je i roman bio objavljen 1966. godine, pa možete da zamislite koju je buru podiglo njegovo delo„Tišina“.

Za mene je glavni motiv knjige ideja „Boga koji ćuti“ iliti „Odsustva Boga“. I sâm glavni junak, kako prolazi vreme njegovog boravka u Japanu (što najčešće uključuje bežanje i skrivanje od japanskih vlasti ili provođenje vremena u njihovim zatvorima), sve češće se pita kako Bog ostaje nem pred vapajima tog siromašnog, pokatoličenog naroda. Da li zaista samo jaka vera nije dovoljna da donese promenu i prosvetli vlasti?

Kasnije, kada naš glavni junak bude zarobljen od strane vlasti, pa bude ulazio u sve češće konverzacije sa japanskim velikašima na temu hrišćanstva i to da li je hrišćanstvu uopšte mesto u Japanu, a još pride se uveri kako muče hrišćanski narod da se odrekne vere, pitanja se samo gomilaju.

Zašto Bog u svoj svojoj ljubavi i blagosti ne želi ni da vidi ni da čuje patnje naroda? Zašto prisiljavaju sveštenike da se odreknu vere tako što ovi moraju da gledaju mučenje siromašnih japanskih seljaka? Da li treba tvrdoglavo istrajati u svojoj veri i ubeđenjima… ili se ipak treba odreći vere da bi se spasili nevini? Da li je odricanje od vere zarad spasenja drugih u stvari dokaz ljubavi prema Bogu? Dali smo mi jakih uverenja u našu veru samo dok smo na poznatom tlu i u svojojzoni komfora, a čim stupimo u „močvaru“ (izraz koji se ovde često upotrebljava za Japan), onda možda vidimo realnost kakva zaista jeste? I još mnoga druga pitanje će se javljati našem junaku (a možda i vama) kroz ovaj roman.

Roman je, da tako kažemo, podeljen na dve celine. Prva polovina romana je više u formi pisama/izveštaja koje Sebastijano piše glavešinama svoje crkve, gde im opisuje svoje dogodovštine, dešavanja u Japanu i razmišljanja/dileme koja ga tište. A drugi deo je pisan iz trećeg lica, gde i dalje pratimo Sebastijanove (ne)zgode (uključujući i njegovo zarobljavanje), samo što tada izgleda baš i nije bio u situaciji da piše svoja pisma (pretpostavljam da je u tim situacijama spašavanje glave prioritet 🙂 ).

Moram sa vama da podelim jednu zanimljivost.

Znate i sami kako je to kada se veoma povežete sa nekim književnim likom (setite se samo Andreasa Jegera). E sad, zaista ne znam da li je to bila namera pisca (ili je možda samo do mene), ali, kada je u pitanju Sebastijano Rodrigez i njegovo putešestvije, nekako sam sve vreme ostao neutralan prema njemu tokom čitanja knjige…da ne kažem objektivan. Možda sam ga čak i malo osuđivao zbog njegovih preterano naivnih idealističkih shvatanja, zbog kojih su mnogi nevini ljudi patili. Možda me je podstaklo i njegovo naivno slepo verovanje u religiju, kao i da misli da citatima iz raznih jevanđelja može da nadmudri bilo koju silu. Ili možda to što mu je jako teško da prihvati tuđe mišljenje. A opet, možda je i do mene. 🙂 Ali, ipak govorimo o Japanu iz 17-og veka.

Sve u svemu, definitivno zanimljiv roman, o kome se može dosta razgovarati i polemisati.

Definitvno ću odgledati i film u narednom periodu…možda ga i ovde na blogu prokomentarišem? 🙂

    

A vi, dragi čitaoci: Koje je vaše mišljenje o tadašnjem širenju hrišćanstva u dalekoistočne zemlje?

 

NAPOMENA: Ova recenzija nema nikakvu religijsku pozadinu, ovo je čisto utisak autora bloga o samoj knjizi. Bez obzira na religije i verska ubeđenja, autor bloga smatra da svaku religiju treba poštovati, ili bar biti tolerantan prema istoj  🙂

        

Tags:
Categories:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀

Priča počinje sa slepim maserom i muzičarem Jaićijem koji, Bog zna gde u Japanu između Edoa i Kjota, masira umornu gospodu. Jednom od posetilaca, za koga je zaključio da je načitan i pismen (što nije bila mala stvar za taj period), uz masažu je otvorio i svoju dušu, i počeo da priča svoja sećanja na period kada je služio gospodaricu Oići (za koju se smatralo da je jedna od najlepših žena ikada, poput Helene Trojanske), sestru gospodara Ode Nobunage, a ženu čuvenog feudalnog gospodara, časnog Asaija Nagamase.

Kao slepi sluga i veliki miljenik gospodarice Oići, Jaići je imao pristup svuda, što mu je omogućavalo da čuje štošta bitno i nebitno. Ali, Jaići sâm za sebe kaže da je on bio skroman i plašljiv, i da je za njega bilo najveće zadovoljstvo da služi gospodaricu Oići i njene ćerke, da ih masira i svira im na šamisenu.

Avaj, Jaići nam dalje priča kako život i nije bio tako blagodaran u zamku. Oićini muž i brat se teško zavadiše. Nobunaga je svojim beskompromisnim i pokvarenim ponašanjem i taktikama širio svoje posede, čak i preko preko oblasti kojima se vladali Nagamasini bliski saveznici, što je zasmetalo časnom Nagamasi. I tu je Nobunagina zloba i podmuklost došla do izražaja, kada je iskoristio sve moguće prilike da pokori i Nagamasine posede, tertajući ga na samoubistvo. Oići je morala sa svojim ćerkama da se skloni u jedan udaljeni zamak, gde je skoro deceniju provela izolovana od sveta. Ali, tu je i dalje bio verni Jaići koji ih je služio, usput osluškujući o dešavanjima van zamka.

Posle Nobunagine smrti, kako nam Jaići dalje priča, razvilo se veliko rivalstvo između dvojice Nobunaginih vazala i vojskovođa, Kacuija i Hidejošija, koje je kasnije preraslo u otvoreno neprijateljstvo.

Kasnije se gospodarica Oići udala za gospodara Kacuija, i izgledalo je da će najzad moći da uživa u sreći sa porodicom. Ali, njena sreća nije mogla dugo da traje, jer su Kacuije i Hidejoši zaratili. A Jaići je svemu tome prisustvovao kao (slepi) mirni i nemoćni posmatrač.

Zašto na kraju romana zatičemo Jaićija kako se potuca po Japanu, šta se desilo sa gospodaricom Oići i njenim ćerkama, zašto je Oići mrzela Hidejošija i još neka bitna pitanja, odgovore na to ostavljam vama da otkrijete kada pročitate ovo delo.

Roman je kratak i baš se brzo čita, a što se tiče stila pisanja, tj. prevoda, samo ovo ću napisati.

Poznavaocima i ljubiteljima Japana i njegove kulture i književnosti je nesumnjivo poznato ime Dragana Milenkovića. Gospodin je 1994. godine dobio Specijalnu nagradu za prevođenje, koju dodeljuje „Japansko udruženje književnih prevodilaca“ i „Japanski Pen klub“, jedinu koji je dobio neko iz ovog dela Evrope, i to upravo za prevod ovog dela. Mada (još) ne znam japanski, ne sumnjam da je Dragan Milenković uradio odličan posao. Roman je jedno pravo lepo zadovoljstvo za čitanje, i prosto možete kroz Jaićijeve reči da zamislite te događaje kojima je prisustvovao.

Ljubitelji Japana i samuraja verovatno već idu u obližnju knjižaru. A i vi ostali bi trebali da uradite isto. 🙂

Knjiga je pun pogodak.

Toliko. 🙂

 

Pitanje za drage čitaoce: Imate li vi možda da preporučite neko slično delo?

 

 

Tags:
Categories:

Zen priče i izreke

 

                 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).

Ova zbirka, koju nam je priredio Dragan Milenković, sastoji se od nekih stotinak kratkih priča, izreka učitelja zena, kao i objašnjenja pojma koan. Sve ovo je stalo u knjigu manjeg formata na oko 120 strana.

Priče su dosta kratke (prosečno zauzimaju po stranicu knjige) i, bar su meni, bile dosta zanimljive i simpatične. Kod nekih sam shvatio poruku koju šalju, kod nekih ne… pretpostavljam da još nisam dostigao prosvetljenje 😀 . Ali, ovde definitivno postoje priče nad kojima ćete se zamisliti. Meni su se posebno dopale „Prepuna šolja“, „Poslušnost“, „Rasprava za prenoćište“, „Svetlo može da se ugasi“, „Umetnik škrtica“, „Veliki talasi“, „U zemlji snova“, „Ubijanje budizma“, „U rukama sudbine“, „Posetnica“, „Moje srce gori kao vatra“ i „Nositi devojku“.

Ono što morate shvatiti je da ovde nisu sve priče u duhu nekakve duboke, teške filozofije. Na primer, priče koje sam malopre nabrojao, više su anegdote, mnoge od njih dosta duhovite, gde vidite primere mudrosti, snalažljivosti, kao i davanja pametnih, ali duhovitih odgovora.

Da budem iskren, izreke raznih učitelja zena na mene nisu ostavile neki poseban utisak. Možda je do mene i do toga što nisam uspeo da vidim neku dublju poentu, ali ne mogu da se otmem utisku da bismo bolje razumeli te izreke da smo znali pozadinu događaja/razgovora koji su doveli do nastanka ovih izreka. Ovako više stičem utisak da jedino sami tvorci ovih izreka znaju njihovo pravo značenje. Možda su upravo zato oni dostigli prosvetljenje, a mi ne! 😀

Sve u svemu, iako je tema zen, ovo uopšte nisu priče teške za čitanje. Videćete i sami koliko su simpatične i opuštajuće.

 

Ja vam ne mogu reći šta je zen, jer moja potraga i dalje traje. Ali, da li vi, dragi čitaoci, imate neku naznaku šta bi mogao da bude vaš zen? 🙂

 

Tags:
Category:

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. J

Da budem iskren, početak knjige mi je više delovao kao nekakva zbirka novinskih članaka, o nastanku knjige, neke osnovne činjenice o dugovečnosti, stresu, egzistencijalnom vakuumu….

Da li sam bezveze bacio pare na ono što sam mogao da pročitam na internetu? To je počelo da me kopka.

Međutim, tada sam odlučio da promenim pristup. Rešio sam da sagledam savete iz ove knjige kao deo neke šire celine.

A ta šira celina je upravo ikigai. Kako? Pa, zamislimo da je ikigai kao nekakvo stanje u koje treba da se dovedemo, poput flow-a. To nije samo da se odlučite “ja sada ulazim u zen fazu”. I telo i um moraju postepeno da “uđu” u to stanje. A kako dostići to stanje ako su vam misli negativne, pesimistične, a telo umorno i toksično od lošeg načina života. Naravno, i tada je moguće dospeti u “to” stanje, ali mnogo teže, zar ne?

 

                               Mapa ikigai-a

 

Knjiga se najviše dotiče stanovnika Okinave, koji su poznati po svojoj dugovečnosti. Od njih možemo mnogo da naučimo o ishrani, nošenju sa stresom, viđenju ciljeva i izazova, kao i šta čini balans u čoveku (ne brinuti, imati dobre navike, svakodnevno negovati prijateljstva, živeti bez žurbe i biti optimističan). Ovde ćemo pronaći vezu i sa logoterapijom, Moritinom teorijom, Naikan meditacijom, hara hachi bu… ne sumnjam da dobar deo ovoga već znate, ali nije na odmet podsetiti se.

Ovo nije neka tipična popularna psihologija ili ezoterija. Više je knjiga o praktičnim stvarima/savetima koji nam mogu pomoći da pronađemo naš ikigai, naš smisao da radimo ono što volimo i da nas to ispunjava i pošto se penzionišemo… što je i možda jedan od ključeva dugovečnosti.

Knjiga je razumljivo napisana i brzo se čita. Poglavlja su lepo razdvojena i puna korisnih saveta i anegdota. Mislim da može da bude od koristi kako ljudima koji žele zdraviji život, tako i onima koji žele neke smernice za nošenje sa poslovnim izazovima.

I zaista mislim da je ovo jedna od onih knjiga koje treba povremeno pročitati, čisto da se podsetimo nekih stvari bitnih za život.

 

A vi, dragi čitaoci, da li ste vi otkrili vaš ikigai?

 

 

 

Tags:
Category:

Gošća

 Neko no kyaku

          Gošća – Takaši Hiraide

 

Odmah da budem iskren, čuo sam da je Takaši Hiraide poznati pesnik u Japanu, ali nisam imao prilike da čitam njegovu poeziju. Zato me je još više iznenadilo da čovek, koji ceo život piše poeziju, odjednom napiše roman, koji neočekivano postane besteseler. Da li sa razlogom? Pa, da vidimo.

Priča je smeštena u posleratni Japan, tačnije, negde tokom 80-ih godina (prilično izazovan period za tadašnji Japan), i prati mladi bračni par u njihovim 30-im, koji je zakupio jednu kućicu u ćošku velike bašte, koja pripada ogromnom imanju. On pisac, a ona lektor. I rade od kuće. Što bi danas rekli, pravi freelancer-i. Nemaju dece, a to im izgleda puno i ne smeta. Ali, kada upoznamo taj bračni par na početku priče, stičemo utisak da su nekako prilično neutralni jedno prema drugom. Naravno, ima to veze i sa mentalitetom ljudi tog perioda. Mislim, vole se i sve to, ali kombinacija posla i nemanja dece, kao da je njihov život svela na rutinu…

..dok se u njihovom životu, jednog dana, ne pojavi jedna neočekivana gošća. Mala, bela maca sa par sivih tufnica. Žena voli životinje, muž baš i ne (pogotovo izgleda nije ljubitelj mačaka). I povrh svega, u pitanju je komšijska maca.

Ali, kako vreme prolazi, ta maca se bračnom paru, polako uvlači pod kožu svojim sve češćim posetama njihovoj kući, a oni joj sve više posvećuju pažnje, počevši od povremenog ostavljanja hrane, do toga da je na kraju imala svoju posudicu sa hranom i mesto za dremku, ali i slobodu da istražuje celu kuću. Ali, daleko od toga da se pripitomila. Ta mala maca je bila i pomalo svojeglava, jer nije volela da je iko uzima u ruke, a nije ni mjaukala.

Ali je unela nešto novo u život mladog bračnog para. Unela je svežinu i neke nove boje u njihov život. Čitajući roman, stičete utisak da je ta maca, kroz neke svoje ludorije, nesvesno ponovo približila taj par jedno drugom, jer su sada bili orniji, raspoloženiji, ima li su više tema za razgovor (pogotovo o maci).

Naravno, mada je centralni deo priče odnos bračnog para prema maci, roman se dotiče i odnosa prema komšijama, kućepaziteljima, pa i teškoći i izazovima života 80-ih. A tu su i neke tužne teme.

Možda ste primetili da za našu malu „gošću“ nikada nisam upotrebio izraz „mačka“, već samo „maca“. Razlog je jednostavan. Takaši Hiraide je tako lepo i šarmantno opisao i izgled mace i njeno ponašanje i njene ludorije, da izraz mačka posle prosto zvuči pogrdno za ovog blesavog stvora. 🙂 Prosto možete da zamislite neku slatku macu iz Dizinijevih crtanih filmova (ili japanskih animiranih filmova ako više volite… i pri tom ne mislim na mačke koje govore, imaju ogromne bicepse i vitlaju mačevima i… ups, malo sam se zaneo…šta ćete, otaku tip osobe 🙂 ).

Roman je kratak i brzo se čita. Pisan je dopadljivo i poetično, sa lepim i jednostavnim opisima. Kada počnete sa čitanjem, zaista imate osećaj kao da ga je pisao pesnik koji se prešaltao na prozu.

Nisam mogao da se otmem utisku da je ovo autobiografski roman i da je pisac, ovaj, pesnik, zaista davno proživeo ovu avanturu, i da je jednostavno želeo da je sada podeli sa nama. Možda je to do mene, ali, čitajući ovaj roman, zaista sam stekao takav utisak. Nekako, osetila se nekakva nostalgija u ovom romanu.

Da li je u pitanju remek-delo? Ne, ali je u pitanju jedan jako lep roman. Pogotovo će biti interesantan ljubiteljima Japana, mačaka i uopšte šašavih kućnih ljubimaca.

Sve vreme dok sam čitao ovaj roman, osmeh mi je lebdeo preko lica. Nekada raspoložen, a nekada setan. Ovo je jedan od onih romana uz koji se zaista odmarate dok ga čitate.

 

Pitanje za vas: Da li i u vašem životu postoji ili je postojao neki tako dragi stvor životinjskog porekla koji je promenio vaš život? I, ako nije tajna, kako ga je promenio? 🙂

Tags:
Category: