Profesorova tašna

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

“Profesorova tašna” – Hiromi Kavakami

 

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi  (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

 

 

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

The Last Samurai

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

“Sanjao sam…vodio sam malu armiju velikih ratnika. I moji vojnici su ušli u veliku bitku. Jedan od protivnika je bio i tigar, koga su sa svih strana opkolili moji veliki ratnici. Međutim, ranjena zver je pokazivala srce pravog samuraja, toliko snažno, da nije jedan od mojih ratnika nije mogao da joj priđe. Taj tigar je bio nešto mnogo više…”

 

Kao što je „Equilibrium“ jedan od mojih omiljenih filmova iz kategorije „top 10“ koje odgledam svake godine, tu takođe spada i „The last samurai“ („Poslednji samuraj“). Šta ćete, lokacija je Japan, tu su i samuraji i epske avanture. Ko šiša Tom Kruza! 🙂

Upoznajte Nejtana Algrena, nekada čuvenog kapetana armije SAD. Sada je po zanimanju pijandura i sarkastično govedo u prevremenoj penziji, koji dane provodi u opijanju i proživljavanju svojih trauma zbog zverstava koje je počinio u vreme ratova vojske SAD sa Indijancima, tako da sada živ(otar)i sa duhovima svoje prošlosti.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

“Mali, imaš dva’est dinara za pivo, samo dva’est dinara mi treba…”

 

U međuvremenu, kapetan Algren je dobio ponudu od svog nekadašnjeg komandanta (koji je jedno neopevano đubre koga Algren mrzi iz dna duše) da obučava novoformiranu imperijalnu japansku armiju, zajedno sa svojim prijateljem narednikom Grantom, vojnim strategijama i načinu korišćenja vatrenog oružja, a sve to pod pokroviteljstvom japanskog biznismena Omure. Gospodin Omura međutim, nije toliko divna mica kao što izgleda, jer njegova namera da modernizuje vojsku je takođe odličan način da eliminiše pobunu od strane grupe samuraja protiv novoizabranog imperatora. Naravno, kapetana Algrena apsolutno zabole za sve što se dešava u Japanu, jer on došao samo zbog kinte, jer rakija (a i sake, kad je već u Japanu) se neće platiti sami.

Ubrzo postaje jasno da novoformiranu japansku imperijalnu armiju, u stvari, čini (bukvalno) gomila seljana koji, ne da nemaju veze sa ratnim veštinama, nego verovatno nisu sigurni ni sa koje strane se drži musketa iz koje treba da pucaju. Međutim, ubrzo se pojavila potreba da i ovako nespremna vojska treba da se suoči sa pobunom samuraja, protiv čega se Algren snažno pobunio da nisu spremni.

I bio je u pravu. Mala grupa samuraja je razvalilia ceo bataljon u borbi u šumi obavijenoj maglom, i tom prilikom je Algren jedini zarobljen… a zašto ga nisu ubili…pa recimo da je moja (slobodna) interpretacija prvog pasusa, u stvari, bio san vođe grupe samuraja-pobunjenika. A taj vođa je Kacumoto Moricugu (mala zanimljivost: Kacumoto Moricugu je baziran na pravoj istorijskoj ličnosti iz tog perioda).

I tako je naša pijandura Algren morao da provede celu zimu u jednom japanskom selu kao zarobljenik (pošto do tog mesta nije mogla da se probije Omurina vojska tokom zime). Međutim, situacija je bila specifična za našeg zarobljenika. Naime, mogao je slobodno da se šeta kroz selo (u pratnji čuvara/dželata), imao je dom u porodici Kacumotove rodbine jednog od samuraja kojeg je ubio u obračunu iz šume (i ko za inat, udovica, koja ima i decu, je mnogo zgodna ženska), nema pojma japanski (a engleski zna samo vođa Kacumoto) i njemu Japanci deluju kao da su sa neke druge planete.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Međutim, situacija se postepeno menja nabolje („A što mu je do sada bilo loše u tri lepe…“-prim.podsvesti). Svež seoski vazduh, šetnja među tim neobičnim ljudima, zdrava hrana… elem, Algren postaje sve više fasciniran Japancima. Njihovom kulturom, ponašanjem, disciplinom, pogledom na život, sve to začinjeno aromom bušida i razgovorima sa harizmatičnim vojskovođom-samurajem-poetom Kacumotom.

Vremenom, Algren se pročišćava od alkohola (i osećanja krivice koji ga tišti godinama), počinje da razume život Japanaca i njihovu ogorčenost modernom tehnologijom, uspeva da nauči njihov jezik (čuvena tehnika učenja stranog jezika, kada dođeš u nepoznatu zemlju i niko ne govori tvoj jezik 😀 ), počinje da uči šta je bušido i samurajski stil života i način borbe (kao i jedan bitan koncept, koji je veoma primenjiv na život, no-mind, što je poznato i pod terminom mushin, a relativno sličan bi mu bio i flow), razvija nekakvu vrstu platonske simpatije-povezanosti sa udovicom, kao i veliko prijateljstvo sa Kacumotom (sa kojim je razmenjivao kako ratna, tako i životna iskustva)… tako da je postao nekakva vrsta samuraja, što više znači da nije pijandura i sarkastično govedo.

Takođe, u razgovoru sa Kacumotom, Algren je dosta shvatio i političku situaciju u Japanu. Na primer, Kacumoto se uopšte nije pobunio protiv mlađanog imperatora (štaviše, on je bio njegov učitelj, sensei), već protiv ljudi (poput Omure) koji hoće da se još više obogate i manipulišu mladim imperatorom.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

I tako dođe proleće… Algren se sa Kacumotom i njegovom pratnjom bezbedno vraća u Tokio i tu se prijateljski rastaju. Algren da bude isplaćen za svoje usluge u obuci vojnika (i da nastavi da se opija ako želi), a Kacumoto u imperatorov dvor, da se najzad raščisti situacija oko pobune.

A šta će se dalje desiti? Da li će Algren ponovo postati pijano i sarkastično govedo ili će možda zaista prigrliti duh samuraja? Da li će Kacumoto naći primirje sa imperatorom i Omurom, ili će se nastaviti rat do istrebljenja, saznaćete ako pogledate (ako nekim čudom do sada niste) film „The Last Samurai“.

Slušajte, da odmah raščistimo nešto oko toga ko je nosilac filma. Mene absolutno briga za to Amer/Tom Kruz postaje superheroj i spašava Japan. Šampion filma je kompletna atmosfera i duh Japana, u smislu scena iz Tokija ili pejzaža sela gde je Algren proveo mesece „zarobljeništva“. Najzad su se Ameri potrudili da malo lepše prikažu Japan. Atmosfera baš ima (istorijski) japanski vajb, i sve je to praćeno lepom muzikom, kao i sjajnim akcionim scenama (od kompletnih bitaka do „1 na 1“ obračuna). Na vizuelni i muzički aspekt nemam zamerke.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Nemam puno primedbi ni na samu radnju ili predstavljanje kulture tog doba. Želeo bih da ostanem pozitivno neutralan, jer uvek se ovde mogu naći primedbe, ako baš hoćete da „kopate“ (prezentacija američkog spasioca cele strane nacije, možda preterano idealizovanje samuraja ili arogancija nekih likova i slično).

Gluma je isto odlična. Zvezde su definitivno Tom Kruz i Ken Vatanabe, pri čemu definitivnu prednost dajem drugom gospodinu. Ken Vatanabe (velika japanska zvezda, koji sada za pojasom ima nekoliko dobrih filmova holivudske produkcije) je maestralan sa svojom ulogom vojskovođe/samuraja Kacumotoa, u koga je utkao i poetsku stranu ličnosti, kao i samurajsku, zenovsku, pa i blago duhovitu i sarkastičnu, često prožeto i lakonskim odgovorima. Pravi samuraj. 😀 Za ovaj film je Vatanabe bio nominovan za Oskara za sporednu ulogu 2004. godine (mislim da je te godine mogao da je i osvoji, i bilo bi zasluženo). Sve u svemu, odlično odrađen posao od prve do poslednje minute.

I Tom „Maverik-Itan-Megvajer“ Kruz je odradio dobar posao. Pošto uvek glumi neke kul likove sa psihičkim problemima, lepo je za promenu videti ga u ulozi lika koji nije kul od prve do poslednje minute filma. Štaviše, njegov junak je skoro polovinu filma jada od čoveka i slinava pijanudra (čak ga u početku tako tretiraju i u zarobljeništvu), ali ga je japanski način života doveo malo u red (naravno, i dalje je genije jer je, ipak, za par meseci spoznaju suštinu bušida, za šta drugima treba ceo život, ali nećemo da budemo puno sarkastični sada 😀 ). Šalu na stranu, dobro je i on odradio svoj posao, sasvim finu transformaciju lika od gubitnika do pobednika.

Mislim da je jedan od razloga za odličan performans obojice i to što nekako deluje da su ova dvojica pravila dobru atmosferu na setu i da je između njih postojala nekakva „bratska hemija“, koja je znatno doprinosila kvalitetu scena gde se obojica pojavljuju.

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

Mada nisu imali puno scena, vredi da spomenemo i solidne role, Bilija Konelija, Timoti Spala, Kojuki i drugih.

Naravno, ovako epski film ne može da prođe i bez snažnih motiva. Sukob Istoka i Zapada, modernizacija (i želja za profitom) po cenu gubitka nekih zdravih vrednosti, prihvatanje prošlosti, mogućnost da čovek promeni svoja shvatanja (pa i da promeni život) i da mu se pruži druga šansa, put discipline i časti i još mnogo toga se krije u visokoj travi jednog japanskog sela, što sve kulminira spoznajom bušida i pronalaženjem pravog trenutka sakure. A ne može film da ne prođe i bez mnogo kul scene, Tom Kruz protiv petorice.

 

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

“Dobro, ovde se bori protiv samo jednog…i tehnički…ovde trenira”

 

Sve u svemu, za mene je ovo super film. Volim Japan i njegovu kulturu, hranu, pogled na život, samuraje, nindže, sake (probao, mnogo dobra stvar, a čak nešto i ne pijem inače 😀 ) i šta sve ne… mislim da ovaj film nije preterao sa „amerikanizovanjem“ (kao što inače to mogu da urade Amerikanci sa Japanom) i ima nekakvu istovremeno i epsku i zen atmosferu.

Ako ga slučajno do sada niste gledali, nemojte da propustite, stvarno je odličan film. A ima i neke lepe i poučne životne lekcije.

HAI! 😀

 

The last samurai poslednji samuraj Tom Cruise Tom Kruz

 

A ti, dragi čitaoče, šta misliš ko je, po tebi, „poslednji samuraj“ ? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Trajanje : 154 minuta

 

Tags:

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Koji oblik umetnosti može najbolje da izrazi, na primer, kompleksnost političke situacije i odluke glavnih junaka i žrtve kroz koje prolaze zbog svojih odluka. Pozorište? Knjiga? Igrani film?

A možda crtani film? Ne, ne mislim na Diznijeve crtaće, Ninžda kornjače ili Betmena.

Mislim na one crtane filmove gde su glavni junaci najčešće prikazani u rasponu od 14-20 godina, najčešće vitki i krupnooki, koji donose odluke kakve često nema ni smelosti ni zrelosti osoba i preko 30 godina, koji sa lakoćom upravljaju (da ne kažem voze) robote visoke k’o solitere i gde, kad neko nastrada, se proliju litre krvi, a druga strana doživi drastičnu promenu u facijalnoj ekspresiji, praćenu vriskom od koje se ledi krv u žilama? Znate, one serije gde nije retkost da glasove muškim likovima pozajmljuju glumice, a ženskim likovima glumci?
Continue reading on Code Geass: Lelouch of the Rebellion »

Tags:

Death Note

 

Death Note Beleznica smrti

Death Note

 

Kada biste imali moć da odlučujete da li će i kada druga osoba umreti, da li biste je upotrebili? Znači, ne da povredite ili nešto slično, već da ubijete. Da li biste iskoristili da se osvetite, da li biste postali ubica, ili se uopšte ne bi usudili da ikada upotrebite tu moć? Ili biste možda pokušali da iskorenite zle ljude ovog sveta – ubice, lopove, silovatelje, beskrupolozne biznismene („političare?-prim.podsvesti“). I ako biste se usudili na takav potez, da li biste mogli da nosite na duši sve te osobe kojima ste oduzeli život, koliko god zli oni bili?
Continue reading on Death Note »

Tags:

Princeza Mononoke

 

Princeza Mononoke princess

“Princeza Mononoke”

 

Reći da je „Studio Gibli“ (Studio Ghibli) japanska verzija „Volta Diznija“… pa… koliko god da sa jedne strane ima smisla uporediti ih, sa druge strane, ipak imaju neke svoje jedinstvene tačke. No, jedno je sigurno. Ni jedni ni drugi neće ostaviti ravnodušnim kako decu, tako ni odrasle.

„Princeza Mononoke“ se pojavila 1997. godine, i oduševila svet. Ako je bilo poznavalaca filmova koji do tada nisu znali za ime Hajao Mijazaki (Hayao Miyazaki), pojavom ovog filma im se definitivno urezalo to ime i prezime. Ovaj oskarovac nam već decenijama unazad prikazuje neverovatne fantastične svetove (gde se često prepliću i srednji vek i japanska mitologija i steampunk i šta sve ne), šarmantne glavne (a i sporedne) junake, opčinjavajuću muziku… mislim da ste shvatili. Ono što (nekad, a i sada) stvaraju „Dizni“ i „Pixar“, tu im parira i „Studio Gibli“.
Continue reading on Princeza Mononoke »

Tags:

O čemu govorim kada govorim o trčanju

 

O čemu govorim kada govorim o trčanju 1

 “O čemu govorim kada govorim o trčanju” – Haruki Murakami

 

Znate, ja zaista obožavam Harukija Murakamija. Ali, zaista.

Volim njegov stil pisanja, kako treba „pregurati“ prvih 20-ak strana svake njegove knjige, kako su njegovi junaci tako nesavršeni, kako svaka knjiga pokušava da se, na svoj način, dotakne smisla života, bez obzira da li je u pitanju imaginaran svet („Okorela zemlja čuda i Kraj Sveta“), svet koji obitava između realnog i nerealnog („1Q84“) i normalan, dosadan, moderan svet („Norveška šuma“).

Međutim, veliki broj ljudi se (verujem) zapita: „A gde se Haruki Murakami krije u svojim romanima?“ Taj neobični čovek, koji ne otkriva puno informacija o sebi. Da li možda utka delove sebe u neke likove i događaje iz svojih knjiga, ili je on samo objektivni, pasivni, nemi „posmatrač“ dogodoviština svojih junaka.
Continue reading on O čemu govorim kada govorim o trčanju »

Tags:

Tišina

 

 

 

 

Silence - Shusaku Endo Tišina
Tišina – Šusaku Endo

 

Igrom slučaja,na IMDB-u sam naleteo na recenziju filmske adaptacije knjige „Tišina“ Šusaku Enda, u režiji Martina Skorsezea. Dok jedni smatraju da je ovo Skorsezeovo najbolje filmsko delo, drugi smatraju daje ovo njegovo najduže i najdosadnije delo (a da li su ti kritičari čitali istoimeni roman, to je možda druga priča).

Zna se da je sâm Martin Skorseze oduvek izražavao veliko poštovanje prema ovom književnom delu, kao i da postoji priča da se decenijama spremao da snimi film po ovom romanu, jer mu je bila namera da verno prenese Endovo delo na filmsko platno. Baš me interesuje da li je u tome uspeo?

Elem…
Continue reading on Tišina »

Tags:

Slepčeva priča

 

Slepčeva priča blind man tale

Slepčeva priča – Đunićiro Tanizaki

 

Đunićiro Tanizaki je jedan od najčuvenijih japanskih prozaista 20. veka, poznat po tome što je u Japanu pokrenuo talas književnih dela koja govore o japanskoj prošlosti, i to posebno o dobu samuraja. U ime svih ljubitelja Japana i samuraja, hvala mu na tome.

Radnja “Slepčeve priče” smeštena je u period 16. veka (Sengoku Đidai), u vreme velikih (i surovih) vladara, vojskovođa i ratnika, poput Ode Nobunage, Tojotomija Hidejošija i Tokugave Iejasua, grandioznih bitaka i taktičkih nadmudrivanja i strasnih ljubavi, što je sve kulminiralo čuvenom bitkom kod Sekgahare. Za vas koji niste veliki zaluđenici za samurajima i Japanom, pojednostavljeno objašnjenje je: “Mnogo kul period u Japanu sa samurajima”. 😀
Continue reading on Slepčeva priča »

Tags:

Zen priče i izreke

 

Zen priče i izreke

 Zen priče i izreke

 

Zen… jedan od onih pojmova za koje smo svi čuli, neki ljudi imaju ideju šta bi to moglo da predstavlja, i niko ne zna šta je to u stvari.

Postoje mnogobrojne definicije i viđenja toga šta je zen. Meni je ideja zena i zen budizma privukla pažnju zbog samuraja, koji su zen doživljavali i kao filozofiju i kao praktičnu primenu, bilo da je to meditacija, mačevanje ili ceremonija čaja.

Mada je teško proniknuti u suštinu zena, delić naznake toga šta bi mogao biti zen, pronalazimo u anegdotama i koanima (i u smislu dijaloga i kratkih kazivanja, kao i u smislu problema-zagonetki koje bi se postavljali učenicima zena).
Continue reading on Zen priče i izreke »

Tags:

Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život

 

 

Ikigai

Ikigai – Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Ikigai je jedan od onih termina (ili, bolje reći, koncepata) za koji je teško naći pravi prevod, slično izrazima  “maktub”, “raison d’être” ili “flow”. Ali, ako bismo već morali da nađemo neki prevod, to bi moglo da bude “radost zbog stalne zauzetosti”. Znači, govorili bi o nečemu kao smislu našeg postojanja (slično “raison d’être”).

Knjiga “Ikigai” Ektora Garsije i Franseska Miraljesa me je jednostavno privukla naslovom, odnosno, povezanošću sa Japanom. Mada, možda sam se nadao i da će mi dati drugačiji uvid u neke stvari u odnosu na ono na šta nas navodi popularna zapadnjačka filozofija o srećnom životu.

Da li je knjiga vredna čitanja? Saznajte u daljem tekstu. 🙂
Continue reading on Ikigai – Tajne Japana za dug i srećan život »

Tags: