Konstantin / Constantine

 

Constantine Konstantin

                     Konstantin

 

Ja otvoreno priznajem – volim filmsku verziju „Konstantina“, sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi. Meni je brat Kijanu dobar lik i dobar glumac (bio je i pre ove silne pomame zadnjih godina, koju sam krstio kao „kijanumanija“). Njegove filmove mogu uvek da gledam.

Ali, opet, mnogi su kritikovali da njegova verzija Konstantina nema onaj stripski vajb. (eng. Vibe – vibracija, osećaj).

Zato ćemo se danas posvetiti seriji „Konstantin“.

 

Constantine Konstantin

 

U ovoj (serijskoj) verziji, Džon Konstantin, naš lovac na demone, egzorcist (raznosač pic…ovaj, isterivač đavola) i čovek koji voli da „čačka“ (mečku) po okultnom, pokušava da se oporavi od neuspešnog egzorcizma, koje je imalo za posledicu da je jedna devojčica izgubila život, a njegova  duša (p)ostala prokleta (događaj znan i kao „Nesreća iz Liverpula“).

Iako pokušava da se oporavi u, uh, mentalnoj ustanovi (svojevoljno), ipak za Džona nema odmora! „Buđenje tame“ (Rising Darkness) je „nešto“ što se širi Zemljom, i daje i običnim ljudima i onima koji se „igraju“ sa okultnim natprirodne moći (ili pojačava već postojeće), a samim tim ih i „truje“ i polako okreće tamnoj strani (a da osobe često toga nisu ni svesne).

A tu se, odjednom, pojavljuje i misteriozni anđeo Meni, koji nudi Konstantinu priliku za iskupljenje (redemption) ako nastavi svoju borbu protiv mračnih sila.

 

Constantine Konstantin

 

I tako naš Džoni (možemo ga zvati i DžejKej ili Džeki, ako više volite 😀 ) kreće u novu detektivsko-okultnu avanturu, posećujući lokacije gde se dešavaju natprirodne pojave, usput pokušavajući da otkrije ko stoji iza „Buđenja tame“.

U tome će mu pomoći i njegov dugogodišnji prijatelj, dobrodušni vozač Čez (koji se iz nekog razloga uvek vraća u život…saznaćete i zašto sam ovo napisao, ako odgledate seriju) i novajlija u ekipi, ljupka i seksipilna Zed, koja često ima vizije koje može (bukvalno) da naslika velikom brzinom. A tu se povremeno pojavljuje i Meni (koji Konstantina više iritira nego što mu je od koristi).

U određenim situacijama, Džonu će asistirati još neki prijatelji iz prošlosti (ali koji su se udaljili od njega posle nesreće u Liverpulu, a neke je Džon i sâm namerno oterao od sebe).

 

 

A sad, da malo zađemo u konkretnije detalje o seriji…

Na glumu zaista nemam neke zamerke. Perjanica serije je Met Rajan (Džon Konstantin), koji je, po komentarima ljubitelje stripske verzije istoimenog junaka, rođen za ovu ulogu, i mislim da su tu zaista u pravu. Ova verzija Džona Konstantina je prepredena, bezobrazna, lukava, šarmantna bitanga velikog srca, kojoj je, u stvari, veoma stalo do ljudi, pogotovo do prijatelja (iako to pokazuje na čudne načine). Prilično je sirov, sarkastičan, ciničan i ogorčen, na momente i veoma surov, ali se pojave i trenuci kada se vidi koliko je ranjiv, i koliko težak i bolan teret nosi na svojim plećima, a i u duši.

Njegovi neprijatelji su iz raznolikog (mitološko-religijskog) folklora, od demona, duhova, nemrtvih, palih anđela, do vračeva i vudu sveštenika.

A protiv svih njih se Džeki bori prvenstveno svojim lukavstvom i magijom. Džeki poseduje ogromno znanje o natprirodnom, brzo skapira svoje protivnike i uspeva da ih nadmudri (mada, uz Džekijev karakter, bolji termini su „nadigra“ ili „doskoči“). Kada god pomislite na englesku reč (tj. pridev) cunning, u stvari mislite na Džona Konstantina.

A magije su posebna priča. Doduše, mnogi će se razočarati ako očekuju vizuelno-magijski spektakl poput filma „Doktor Strejndž“ (Doctor Strange), pošto Džeki više voli da se oslanja na svoje okultno znanje, korišćenje (prilično zanimljivih) ritualnih artefakata, kao i prevarama i „mađioničarskim“ trikovima. Mislim da će fanovi ovo znati da cene.

Moj prijateljski savet je da malo izguglate o Džonu Konstantinu da biste bolji razumeli kompleksnost ovog junaka. Mislim da ćete onda i bolje razumeti zašto je serija odradila solidan posao sa predstavljanjem magije ovde.

A ja bih želeo da vam objasnim lik Džona Konstantina u par reči.

 

 

Da, teška je pijandura i puši kao Turčin, hoće tu i tamo da se pobije, i često se ponaša kao neprilagođena osoba i idiot. Ali, on je ujedino i genije. Majstor je za magiju i okultno. Magiju, doduše, retko koristi (više preferira trikove), jer svoje protivnike pobeđuje lukavstvom i manipulacijama. Mislim, koliko znate (fiktivnih) likova koji su izmanipulisali i izmajmunisali gospodare Pakla (sa veeelikim G i velikim P)?! I zašto bi takav čovek pošto-poto koristio magiju. I najveći čarobnjaci priznaju da ne bi želeli Džekija za protivnika. A pride je to čovek koji ima naklonost i nekih anđela!

Pa, kad je sve tako sjajno, gde je to onda ova serija „pala“? Da, „pala“, jer je otkazana posle jedne sezone. Uh, teško je reći. Možda je serija imala malo sporiji ritam, i nije da su se pojavljivali neki poznatiji good or bad guys (sem Papa Midnajta).

Ali, mislim da je ovoj seriji trebalo pružiti više prilike i dati joj više vremena. Kada imate kompleksnog (i komplikovanog anti)heroja kao što je Džon Konstantin, jednostavno morate dati vremena liku da se „razvija“ u seriji. Nekako verujem da bi ova serija pokazala svoj pun potencijal u 2. ili 3. sezoni i da bi vredelo sačekati.

Met Rajan je pokazao svoj talenat. Njegov Džon Konstantin je gostovao u seriji „Strela“, a kasnije i u „Legendama sutrašnjice“, kao i u odličnim animiranim filmovima.

A to nešto govori, zar ne?

A zamislite i da se još sreo i sa ovim Luciferom? Vau, to bi bio spektakl!

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o ovoj seriji? 🙂

 

 

IMDB | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Serija

Broj sezona: 1 (13 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 45 minuta

 

Tags:

Magla

Magla

          Magla – Džejms Herbert

 

Horor je, bar za mene, specifičan žanr, pogotovo kada su knjige u pitanju. Nekako sam uvek imao osećaj da čitalac mora dodatno da se udubi i potrudi da stvori u glavi taj svet i tu atmosferu užasa i jeze, koja učini da vam trnci prođu kroz kičmu i da vam se koža naježi, dok napeto čekate šta vreba iza sledećeg ćoška, tj. stranice.

Razlog za ovu uvertiru je jednostavan: danas nam je na tapetu Džejms Herbert i njegov horor roman „Magla“. Čisto da ne bude zabune, knjiga nema veze sa istoimenim Karpenterovim filmom, niti je ovo pisac kultne „Dine“ (to je Frenk Herbert, a ovo je Džejms).

Mada (za neke) nije bio nešto puno popularan, govorimo o britanskom horor piscu koji je napisao 20 i kusur dela, učestvovao u radu na nekim filmovima, bio nagrađivan za svoj doprinos horor žanru od strane Svetske Konvencije Horora (čiji su dobitnici bili i velikani poput Artura Bloha, Stivena Kinga, Dena Simonsa ili Klajva Barkera), a bio je i odlikovan od strane princa Čarlsa za doprinos umetnosti Velike Britanije!

A sada…

Jedno mirno seoce u Britaniji pogađa nezampaćena katastrofa. Snažan potres je prouzrokovao ogromnu pukotinu u zemlji, koja je trenutno progutala skoro celo selo, i pritom je iz zemlje izbila nekakva odvratna smrdljiva magla. Spasilačke službe uspevaju da spasu par ljudi, uključujući i Džona Holmana, zaposlenog u timu za zaštitu životne sredine. Kada su ga izvukli, bio je poput pomahnitale zveri, otimao se, bio agresivan i nasilan, konstantno pričajući prostote. Pa vi sada radite u državnoj službi…

Međutim, pošto se misteriozno brzo oporavio, Džon se vraća natrag u grad sa svojom mladom devojkom Kejsi, koja je došla da ga pokupi. Malo li je reći da su se upsut probili kroz omanju maglu?

Pre nego što se okrenemo našem glavnom junaku Holmanu, želeo bih da kažem samo reč-dve o Kejsi. Ona živi sa Džonom, mada je njihov odnos prilično nedefinisan. Vole se, ali kao da oboje nisu potpuno sigurni u tu ljubav. Povrh svega, Kejsi ima i pomalo čudan odnos sa ocem koji je možda malo previše zaštitnički nastrojen prema svojoj ćerci, a povrh svega, njen otac i Džon se uopšte „ne mirišu“. Videćete kroz roman i zašto.

Džon je inače radio kao specijalni agent na terenu i istraživao Ministarstvo odbrane, jer je postojala mogućnost da Ministarstvo odbrane zagađuje prirodnu sredinu („Bože, kakav šok!“ – prim. sarkazma). Međutim, nedelja sigurno ne može da vam počne dobro ako vas umalo proglase ludim, a onda vaš šef pred vama izvrši samoubistvo iz čista mira, a još vas i policija privede jer ste prisustvovali ubistvu, a vaša devojka deluje kao prebijena posle nekakve nasilne svađe. Međutim, stvari se ubrzo razjašnjavaju.

Misteriozna magla (ona koja je izbila iz zemlje), kuda god prođe, ostavlja za sobom jezive strahote na koje država u početku ne obraća pažnju. Bože moj, dešava se da čoveka ugaze njegove krave, da golubovi krvavocrvenih očiju iskljucaju do smrti svog čuvara, da se pop, ovaj, sa oproštenjem na izrazu, bukvalno popiša po svojoj pastvi, ili da dečaci orgijaju međusobno u školi, a zatim ta ista škola misteriozno izgori. Džaba im specijalni agent Holman ukazuje da magla povezuje sve događaje. Ne! Naravno da policija zna bolje… sve dok jedna devojka koja je bila u kontaktu sa maglom ne ubije svog oca i pokuša da ubije jednog policajca koji je učestvovao u istrazi protiv Džona Holmana. A još kada se pri tom pojavi vest da je celo jedno selo izvršilo kolektivno samoubistvo utapajući se, bez ikakvog razloga… osim možda magle koja ih je posetila prethodne noći. I tada kreće panika i trka sa vremenom.

Roman bi najbolje bilo opisati kao horor-katastrofa. Sve je prikazano bukvalno poput scena gde se magla pojavljuje i kakve strahote ostavlja za sobom (koje, ipak, ne bih opisivao, videćete i sami), kao i kako Holman pokušava (u saradnji sa najvećim britanskim umovima), da spreči potpunu apokalipsu, i pokušava da uništi zloslutnu maglu, koja se često ponaša kao da poseduje određeni oblik inteligencije.

Stil pisanja je lagan za čitanje, mada se možda neće svima dopasti ovaj sirov način pisanja, gde roman više podseća na akcioni horor sa puno tuče i pucnjave, nego na onaj napeti „suspense“ horor. Doduše, uzmite u razmatranje i to da je ovo roman napisan pre 40 godina.

Za oko su mi zapala dva detalja, koja su davala interesantnu notu ovom hororu. Prva je, da horor ne mora da bude izazvan spoljnim, natprirodnim/fantazijskim faktorima, već da uzrok horora i apokalipse može da bude i sâm čovek. I drugo, kako je uspešno provučena na par mesta jednostavna, ali romantična nota u odnosu između Džona i Kejsi. I to unese malo osveženja u horor žanr, znate…

Preporučiti ili ne? Za ljubitelje horora, da. Oni koji to nisu, i sami će zaobići roman. A za one koji imaju misiju da čitaju samo klasike svetske književnosti (da, ima i takvih)… meh, mogu, ali neće mnogo propustiti ako ga i preskoče. Ali, opet, brzo se čita. 🙂

 

Mislim da je upravo Stiven King najbolje sumirao Herbertovo stvaralaštvo:

„Najbolja Herbertova dela imaju učinak sličan Majku Tajsonu u njegovim šampionskim danima: bez finesa, sve sama sirova snaga. Te su knjige bile bestseleri zbog toga što su mnogi čitaoci (među njima i ja), bili previše užasnuti da bi ih ispustili iz ruku“.

 

Mene nisu zastrašila dešavanja u ovom romanu u ovom romanu. Oduvek sam zatvarao prozore kada vidim maglu i tada koristio bocu sa kiseonikom. Niti mi je neprijatno kada me posmatraju više od tri goluba dok prolazim gradom. Da, mene nije ni malo zastrašilo…

 

Pitanje za moje hrabre čitaoce:

Da li je veća verovatnoća da ovakav horor apokaliptični scenario doživimo zbog greške čoveka ili ipak verujete da postoje natprirodne sile (pakla ili nečeg sličnog) koje to mogu da izazovu?

 

Tags:
Categories: