12 pravila za život

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

“12 pravila za život” – Džordan Piterson

 

U svom radu sa ljudima, povremeno nailazim na one koji često nisu uvereni u to što im znam  reći/ukazati/objasniti/pitati. Vidi se da jednostavno pomisle „nije da ti ne verujem, ali nisi ti (još uvek) neki autoritet na polju rada sa ljudima“. I to apsolutno poštujem, ozbiljno. Doći će i moje vreme. 😀

I zato mi je drago što sam pročitao knjigu dr. Džordana Pitersona „12 pravila za život: protivotrov za haos“. Sada mogu ljudima mirno da kažem: „Ako meni ne verujete za neke stvari, poput preispitivanja sebe, analiziranja sebe, suočenja sa sobom, pokušaja da se bude više iskren prema sebi (a i sa ljudima oko nas)…izvolite pročitajte „12 pravila za život“. Najverovatnije ste čuli za ovu knjigu i njenog autora. Verovatno je dosta ljudi u vašem okruženju pročitalo tu knjigu, i svi su bili oduševljeni. Čovek je stariji, iskusniji, a verovatno i pametniji od mene („U ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak, pa će se verovatno i sigurno tretirati kao sinonimi…“-prim.podsvesti). U dosta stvari se slažemo, pa neka vam on potvrdi neke stvari.“

Biću iskren: tek sam relativno skoro čuo za Džordana Pitersona, i to najviše jer sam primetio da sve više ljudi u (kako fizičkoj, tako i digitalnoj) okolini se oduševljava knjigom „12 pravila za život“ (koja je meni, u to vreme, već mesecima stajala na polici, nikako da dođe na red za čitanje). Tada sam stao sa čitanjem svih ostalih knjiga, i krenuo sa ovom. I uzeo da je podvlačim, stavljam komentare, upitnike, uzvičnike, ponovo prelistavao neke pasuse i poglavlja. Onda sam malo istraživao sâmog autora. Iako deluje da se samo iznenada pojavio na sceni, iza njega stoji dosta Youtube predavanja, gostovanja u raznim podkastima, debatama i šta sve ne. Bio je ove godine u Beogradu zbog zdravstvenih problema. Sve u svemu, zanimljiv lik ovaj klinički psiholog i profesor.

Nemojte pogrešno da me shvatite, u mnogočemu se ne slažem sa njim. Ali imamo neke stavove i argumente koji nam se poklapaju, pogotvo sa stanovništva psihologije, što je i prvenstveno fokus ove knjige, tako da neću da se bavim njegovim religijskim ili političkim stavovima…mada moram da priznam da su prilično interesantni i prilično (iskreni i otvoreno) direktni. Štaviše, za mnoge ljude su njegovi stavovi prilično kontroverzni, ali stičem utisak da on svoje argumente pokušava da prilično „istraživački“ potkrepi argumentima iz različitih literatura…a da ga često i boli ćošak za suptilne, taktičke napade i niske udarce drugih, i da odmah to želi da raskrinka. I ne preza ta uđe u rasprave da bi se neke stvari isterale na čistac, spreman je da čuje druge, ali želi i da dâ svoje stav o nekim stvarima (ako vas interesuje više, imate, na primer, snimak za koji mnogi smatraju da ga je učinio poznatim, ili kako je „spustio“ feministkinji, pa neko je čak sakupio i inserte njegovih „povrataka (comebacks) sa raznih debata i tv/radio gostovanja“). Mada, ima i ljudi koji smatraju da je njegov pristup neka vrsta, da tako kažemo, „next-gen psychology“. A ruku na srce, i dosta toga su jednostavno samo njegovi stavovi za određene situacije. A možda ima veze i sa tim što je Kanađanin. X)

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

Dr. Džordan Piterson

 

A što se tiče same knjige…

„12 pravila za zdrav život“ je podeljeno u 12 poglavlja, tj. pravila:

  1. Ispravite se i isprsite se
  2. Odnosite se prema sebi kao prema nekome kome ste dužni da pomažete
  3. Sprijateljite se s ljudima koji vam žele dobro
  4. Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas
  5. Ne dozvolite deci da rade ono zbog čega ih nećete voleti
  6. Pre nego što počnete da kritikujete svet, prvo počistite svoju kuću
  7. Težite onome što je značajno, ne onome što je probitačno
  8. Govorite istinu – ili bar nemojte lagati
  9. Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate
  10. Budite precizni u govoru
  11. Ne gnjavite decu dok voze skejt
  12. Pomilujte mačku kada je sretnete na ulici

 

Naravno, naslovi neki od ovih pravila su već na prvi pogled očigledni, a neki zahtevaju da se malo više naoružate strpljenjem dok čitate određeno poglavlje. A opet, svako poglavlje je urađeno u formi jednog ozbiljnog eseja.

Teško je sumirati u par rečenica šta sve pokriva ova knjiga. Generalno tumačenje je da je ovo knjiga koja govori da je patnja ugrađena u strukturu našeg Bit(k)a (being) i da mi imamo izbor da li ćemo da se povučemo pred istom (patnjom), ili da se suočimo sa istom, kao i da moramo da postavimo neka pravila u našem životu, inače ćemo potonuti u haos. Ali, ne valja ni ići sa preterano strogim pravilima, to je suprotni ekstrem  u odnosu na haos. U pitanju je, ta neka, tanka „linija“ koju moramo da pronađemo.

Moje tumačenje ove knjige ide malo dalje i dublje. Ja sam je doživeo kao knjigu pitanja koja treba iskreno postaviti sebi, kao i da date iskrene odgovore na ista. Ali zaista iskrene odgovore, jer mi često imamo običaj (tj. naš Ego) da ni sami sebi ne damo iskrene odgovore na to šta treba da činimo u svom životu, već volimo sebe da zavaravamo sa diplomatskim i „podilazičkim“ odgovorima. Ali i da malo treba da (mentalno) „očvrsnemo“ i ne budemo toliko „osetljivi“ na neke stvari.

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Knjiga me je „kupila“ već na prvim strana prvog poglavlja/pravila („Ispravite se i isprsite se“), gde je opisivao život i funkcionisanje jastoga u borbi za teritoriju, i kako porazi prave drastične biohemijske promene u njihovom telu i (bukvalno) dovode do raspada mozga i stvaranja novog, potčinjenog mozga (moj komentar: fenomenalna paralela sa ljudskom prirodom i kako se i mi slično ponašamo kada doživimo poraz, tj. povlačimo se i postajemo sve nesigurniji u sebe, umesto da se suočimo sa našim porazom i nastavimo dalje), kao i kako zakoni prirode i socijalne hijerarhije funkcionišu svuda po sličnom principu, bili to jastozi, kokoške ili ljudi.

Takođe u prvom poglavlju (ali se provlači i u kasnijim) je i odličan deo o ljudima koji se trude da ostanu dobrice, trpe i „gutaju“ mnogo toga u sebi, i teško im je da poveruju da i oni mogu da odgovore (odbruse) ljudima koji to zaslužuju. Međutim, ti ljudi, vremenom, postanu prilično ozlojeđeni i tada sebi (i svom zdravlju) najviše štete.

A dodao bih (isto prvo poglavlje) i deo o tome kako (što je njegova praksa kao kliničkog psihologa) prvo Piterson želi da vidi da li njegovi klijenti dobro spavaju (i da je bitnije da se uvek bude u isto vreme, pa čak i ako ne legnu u isto vreme) i da li imaju dobar i jak doručak. Jer nepravilan ritam spavanja (tj. buđenja) + loš doručak (šećeri i prosti ugljeni hidrati koji dovode do naglog porasta i pada šećera) + stres/frustracija/bes/anksioznost/depresija/štagod = psihofiziološka nestabilnost (u prevodu, ne znate ni gde se nalazite ni šta ćete sa sobom, a želite da menjate svet).

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Mnogobrojnih tema se dotakao Piterson u „12 pravila za život“. Prihvatanje tame u sebi; opomena da morate da pazite na sebe; zavisnost; komunikacija sa prijateljima i partnerom; ne opterećivati se upoređivanjem sa drugima; pre nego što krenete da „pametujete“ drugima ili da delite svoje „znanje“ kako biste vodili politiku svoje države, probajte prvo da dovedete svoj život koliko-toliko u red; pronalaženje načina da usmeravate svoju decu; pokušavanja da pronađete svoju svrhu; da budite iskreniji prema sebi (a koliko je moguće i prema drugima); kako stvaranje preterano sigurnog okruženja („stakleno zvono“) ograničava ljudima i čini ih previše osetljivima (i uvredljivima), i onemogućava njihov razvoj (jer su nam potrebni izazovi u životu ako želimo da napredujemo); koji sve problemi mogu da se jave u muško-ženskim odnosima; gubitak vrednosti i slabosti zapadne kulture i još mnogo, mnogo toga.

Ono što je zanimljivo za ovu knjigu jeste što se ne trudi da bude duhovita (kao što to rade mnogi autori knjiga iz domena psihologije ili motivacije), i to je, u stvari, njen veliki plus. Piterson će se pozivati (i upoređivati) na religiju, mitologiju, psihologiju, filozofiju, psihijatriju, biologiju, istoriju, evolucionu antropologiju, priče iz Biblije, Hari Potera, „Kralja lavova“, Pinokija…sve u cilju da proba da pojasni neke stavove. Najbolja stvar od svega je što pri kraju svakog poglavlja/pravila, on počne sa postavljanjem konkretnih, životnih pitanja, kao i ideja šta bi se moglo činiti, što dovodi do toga da odjednom sve što ste pre toga čitali (i možda pomislili u nekom trenutku koja je poenta svega ovoga ili kako je suvoparno) počinje da dovodi do sklapanja kockica i „aha (znači, na to je mislio)“ efekta.

Mnogi imaju kritiku da Piterson, i pored silnih argumenata koje navodi pokušava, u stvari, da samo nametne svoje mišljenje. Slažem se samo u delu da u ovoj knjizi ima dosta njegovog mišljenja i tumačenja stvari („Što je nekako i logično jer je, O OTKRIĆA, on i napisao ovu knjigu…“-prim.podsvesti), ali nisam ni jednog trenutka stekao utisak tog nekog „nametanja“. On je, ako pogledate neke snimke, prilično dobar retor i ne bi vam bilo svejedno da vam je on protivnik na debatama, i prilično je siguran u svojim stavovima, ali daleko od toga da je za sve navedeno u pravu (neke stvari u njegovoj knjizi sam, na primer, potpuno drugačije protumačio u odnosu na njega, i imao bih svoje jake argumente da potkrepim svoje stavove). Ali, ovo dosta pripisujem i njegovoj direktnoj i neposrednoj prirodi. To su oni ljudi sa stavom „umoran sam od tih taktičko-suptilnih izjava i obrnute psihologije koja bi mene trebala da načini glupim ili negativcem, reci šta zaista misliš“.

 

12 pravila za život 1

 

Poslednje poglavlje malo odstupa od svih drugih, jer ima i prilično ličnu notu. Naime, Piterson je u ovom poglavlju podelio neke svoje porodične situacije, sa posebnim akcentom na zdravstvene probleme njegove ćerke i kako se on (tj. cela porodica) nosio sa tim i šta su sve morali da čine. Ovo poglavlje je dosta „moćno“ jer nam ukazuje kako treba da budemo više fokusirani na sadašnji trenutak i da cenimo „male, jednostavne“ trenutke u životu, kao i da naše probleme i mračne trenutke ne treba da guramo pod tepih, ignorišemo i pravimo se da ne postoje, ali da ne treba ni da provodimo sate i mesece u „ubijanju“ sebe u pojam zbog nečega što nam se dešava, već da „ograničimo“ vreme za to na minimum, i da se ostatak dana više ne fokusiramo na to.

Prekucao sam vam pasus, verujem da ćete bolje razumeti na šta mislim:

 

„Odvojite izvesno vreme za razgovor i razmišljanje o bolesti ili nekoj drugoj krizi i o tome kako bi trebalo da se nosite s njom iz dana u dan. Inače ne pričajte o njoj niti razmišljajte o njoj. Ako ne ograničite njen učinak, ubrzo će vas iscrpsti i sve će se srušiti. To nije od pomoći. Čuvajte snagu. Vodite rat, ne bitku, a rat se sastoji od mnogo bitaka. Morate funkcionisati tokom svih njih. Kada se brige vezane za krizu jave u neko drugo vreme, podsetite sebe da ćete o njima razmišljati u za to određeno vreme. To obično upali. Delovi mozga koji izazivaju anksioznost zainteresovaniji su za činjenicu da postoji plan nego za pojedinosti plana. Neka vreme za razmišljanje ne bude uveče ili noću, jer u tom slučaju nećete moćiu da spavate. Ako ste neispavani, sve će veoma brzo krenuti nizbrdo.“

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Kao što se dâ primetiti, ovo je prilično ozbiljna knjiga, uopšte nije klasično motivaciono „zezanje“ niti cvetići i leptirići. Ovo je knjiga koja mora polako i pažljivo da se čita, podvlače ili markiraju delovi, i da se promisli o onome što je pročitano. A posle par nedelja je ponovo uzeti i listati. I onda je tako povremeno uzimati i listati.

Nikada se ne zezam kada su u pitanju knjige iz domena psihologije, psihijatrije, motivacije, HR, komunikacije, menadžmenta, vođstva i uopšte ličnog i poslovnog usavršavanja. Puno sam ih pročitao, jako malo sam našao onih da zaista vrede, još manje sam ih recenzirao (a i od onih recenziranih, nisu baš sve imale apsolutnu pohvalu i preporuku). Ovo je jedna od knjiga koju mogu da pohvalim i preporučim, pa čak i da poklonim (onome koga zaista interesuje ozbiljan pogled na život i psihologiju).

Nije da nema argumenata koji govore u prilog tome da je Džordan Piterson jedna od „opasnijih“ ličnosti za moderan svet, jer dosta toga prezentuje direktno i želi da razbije neke mitove. I ne bi me iznenadilo da (možda) dospe u budućnosti na listu (naj)značajnijih mislilaca 21. veka.

Od mene apsolutna preporuka za knjigu, i definitivno ću u skorije vreme pročitati njegovu prvu knjigu (napisanu pre 20 godina) „Mape značenja: psihologija verovanja“, ali i kada se kod nas pojavi nastavak knjige „12 pravila za zdrav život“ (trenutno na engleskom Beyond order: 12 more rules for life), koja bi trebalo da se (valjda) pojavi u martu sledeće godine.

 

A ti, dragi čitaoče, imaš li ti svoj „protivotrov za haos“? 🙂

 

 

Sajt dr. Džordana Pitersona

Cena knjige: Harmonija knjige | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Američki bogovi

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

“Američki bogovi” – Nil Gejmen

 

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

…a i kolač je lepo “legao” uz kafu i knjigu…

 

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

Nil Gejmen

 

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

 

 

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Melem za dušu

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

“Melem za dušu” – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

 

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

 Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

  Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite  demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

  1. Ljubav
  2. Naučite da volite sebe
  3. Roditeljstvo
  4. Učenje
  5. Živeti svoj san
  6. Prevazilaženje prepreka
  7. Raznovrsna mudrost

 

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

 

 

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

 

Tags:

Profesorova tašna

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

“Profesorova tašna” – Hiromi Kavakami

 

Po završetku knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami, ostaćete pomešanih osećanja. Ali, ne u smislu kvaliteta knjige i stila pisanja…već bukvalno, nećete biti sigurni da li po završetku knjige treba da osećate sreću, tugu, nostalgiju, usamljenost ili nešto peto. Jedno je sigurno, a to je da će vam ovo knjiga definitivno otvoriti apetit, videćete već. 🙂

Cukiko Omaći je u poznim tridesetim godinama. Radi ne baš inspirativan posao, zbog čega su njeni radni sati dugi (i duži nego što bi trebalo). Nema prijatelja, dugo nije bila u vezi  (i izgleda se zasitila neuspešnih veza), nema nekih životnih ciljeva niti ambicija, a ni hobija. Dobro, pod „hobi“ bi možda mogli da podvedemo povremene izlaske u barove, gde uživa u odličnoj hrani i prekomernom piću.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Jednog dana, dok se bavila svojim „hobijem“, Cukiko u baru naleće na na svog nekadašnjeg profesora japanskog (tj. maternjeg) jezika, Harucunoa Macumotoa, visprenog čiču od blizu sedamdeset godina, sa „hobijem“ poput njenog (tj, uživanju u hrani i alkoholu), koji svuda sa sobom nosi svoju staru tašnu.

Kako vreme (ili, možda je bolje reći, godišnja doba) prolaze, ovaj neobičan tandem, u početku kroz slučajne (a kasnije i namerne) susrete, počinje da razvija…pa, u najmanju ruku, jedan čudno prisan odnos. Najčešće se sreću u baru (i to manje-više istom), uživaju u raznim mezetlucima i velikim količinama piva i sakea, pokušavaju da vode nekakve razgovore (međutim, razlika u njihovim karakterima, vaspitanju, a i godinama, dodatno zapetljava situacije), i uvek se obraćaju jedno drugo sa „Cukiko“ i „Profesore“. A onda se desi da se nedeljama nigde ne sretnu, pa kad se ponovo vide, nastavljaju sve po starom.

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Međutim, Cukiko ubrzo postaje jasno da sve češće razmišlja o Profesoru (s obzirom da ga stalno tako zove, to mu je i postalo „ime“) i da možda njena osećanja imaju neki jači oblik…nešto poput ljubavi. Međutim, ni ona sama nije sigurna da li je u pitanju ljubav. Na stranu ogromna razlika u godinama (naravno, danas to nije toliko relevantno, pogotovo ako je jedna osoba buržuj, a druga mlada i seksi…onda čak dobijete i svoj članak u novinama), Cukiko često nije sigurna ni kako da se ponaša u blizini profesora, jer je njegovo ponašanje za nju prilično nepredvidivo. Ali, ne mislim u smislu da Profesor u svom stanu ima tajnu sobu sa bičevima i lancima ili da je teški kockar ili da vozi ilegalne trke umesto da hrani golubove. Nepredvidiv je u smislu svog (baš) staromodnog ponašanja (u pogledu odnosa muškarca i žene, konstantnog ispravljanja Cukiko u načinu njenog izražavanja ili šokiranja njenim nepoznavanjem poezije), a često i pomalo…pa…da ne kaže, „penzionerskim“ reakcijama (poput toga da mu Cukiko pravi društvo kada ide na pijacu ili u branje pečuraka), a tu je i prilično „nedefinisano“ otkriva detalje iz svoje prošlosti. Osim toga, iz nekih svojih razloga, ponaša se prilično defanzivno kada su u pitanju emocije. A kad smo kod Profesorove sobe (pošto je Cukiko svratila par puta do njegove kuće), i ona je puna nekakve nedefinisanih predmeta iz prošlosti.

Naravno, nije ni naša Cukiko idealna. Kao što smo spomenuli na početku, ima i ona svojih „bubica“. Međutim, izgleda da ni ona sama često ne zna šta želi od svog života. Ali, stiče se utisak da, sem kad je u pitanju Profesor, ona ne želi mnogo da rizikuje niti je okolina puno interesuje (čak nije sigurna ni kako da se postavi prema jednom potencijalnom udvaraču), zbog čega često odaje utisak hladne, a možda i arogantne (pa i bezobrazne) osobe.

E sad, da li će između Cukiko i Profesora biti nešto više, ili je poenta upravo u tom čudnom odnosu, prožetom hranom, alkoholom i povremenim izletima, saznaćete ako pročitate roman „Profesorova tašna“. 🙂

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Kao što sam spomenuo na početku, razne emocije se javljaju kod čitaoca dok prati neobičan odnos Cukiko i Profesora. Međutim, pretežno dominiraju osećaji samoće, tuge, sete i povremenih naleta ljubavi, što su ujedino i glavni motivi ovog romana, ti začarani krugovi ljubavi i usamljenosti. U svakom slučaju, koliko god da vam je sa jedne strane zanimljivo da čitate Cukikine avanture i razmišljanja, sa druge strane stalno će vas pratiti i neki osećaj tuge i usamljenosti, tako da vam neće biti svejedno.

Još jedan veoma zanimljiv detalj kome je dosta posvećeno pažnje u romanu „Profesorova tašna“, jesu čitavi rituali i zadovoljstva u kojima Japanci uživaju kada je u pitanju hrana i alkohol. Dok budete čitali roman, nemalo puta će vam poći voda na usta i želja da i vi zamezite (a i nazdravite) sa njima. Iako na prvi pogled to nisu neka spektakularna jela, suptilno spominjanje jela koja poručuju Cukiko i profesor, nateraće vas da, ako ništa, uzmete komad tofu sira, isečete ga na komade i ispržite… a možda i otvorite neki alkohol. 😀

 

Profesorova tašna Hiromi Kavakami The Briefcase Strange Weather in Tokyo Hiromi Kawakami

 

Nije uopšte lako napisati roman koji se prvenstveno bavi usamljenošću (i teškoćama u ljubavi), a da istovremeno ne bude i dosadan ili toliko depresivan da odustanete od čitanja. Hiromi Kavakami je uspela da izbegne tu zamku. „Profesorova tašna“ se prilično lako i brzo čita, i pored tema kojih se dotiče.

Sve u svemu, ovo je jedan prilično interesantan naslov i ima nešto neobično privlačno, duhovito, staromodno, ali i elegantno u sebi i pored raznolikih (usamljenih) emocija koji ga prožimaju. Mada, možda ga ne bi trebalo čitati u trenucima kada se osećate tužno ili usamljeno (osim ako niste od onih tipova ljudi koji kada se smore ili rastuže rade stvari koje samo pojačavaju te osećaje X) ).

Sve u svemu, lepa preporuka za čitanje.

 

A ti, dragi čitaoče, da li si ti sećaš perioda kada su bio prožeti čudnim začaranim krugom ljubavi i usamljenosti? 🙂

 

 

Cena knjige: Booka | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Altered Carbon (Season 2)

 

Altered Carbon Digitalni ugljenik

Altered Carbon

 

Okej…mada su moje recenzije samo moji doživljaji i ne vodi se puno ocenama drugih, moram da priznam da sam bio iznenađen prvobitnim (negativnim) utiscima nekih ljudi o drugoj sezoni serije „Altered Carbon“ (Digitalni ugljenik), pa sam nekako želeo da razdvojim te dve sezone, pogotovo jer je prva bila odlična, a nisam želeo da druga sezona pokvari celokupan utisak, pogotovo jer je svaka sezona serije, u neku ruku, celina za sebe.

Odgledao sam drugu sezonu uz malu dozu sumnje… da ne kažem opreza.
Continue reading on Altered Carbon (Season 2) »

Tags:

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

Code Geass: Lelouch of the Rebellion

 

Koji oblik umetnosti može najbolje da izrazi, na primer, kompleksnost političke situacije i odluke glavnih junaka i žrtve kroz koje prolaze zbog svojih odluka. Pozorište? Knjiga? Igrani film?

A možda crtani film? Ne, ne mislim na Diznijeve crtaće, Ninžda kornjače ili Betmena.

Mislim na one crtane filmove gde su glavni junaci najčešće prikazani u rasponu od 14-20 godina, najčešće vitki i krupnooki, koji donose odluke kakve često nema ni smelosti ni zrelosti osoba i preko 30 godina, koji sa lakoćom upravljaju (da ne kažem voze) robote visoke k’o solitere i gde, kad neko nastrada, se proliju litre krvi, a druga strana doživi drastičnu promenu u facijalnoj ekspresiji, praćenu vriskom od koje se ledi krv u žilama? Znate, one serije gde nije retkost da glasove muškim likovima pozajmljuju glumice, a ženskim likovima glumci?
Continue reading on Code Geass: Lelouch of the Rebellion »

Tags:

Lucy

 

Lucy scarlett johansson skarlet johanson morgan freeman morgan frimen

Lucy

 

Po jednima (kako shvatanjima, tako i istraživanjima), čovek koristi negde oko 10% mozga. Po drugima, čovek koristi kompletno svoj mozak, ali iskorišćava samo 10% svog kapaciteta/potencijala. Ako mene pitate, mislim da je istina negde na sredini, da mi koristimo oko 75% mozga, ali da koristimo 20% svog kapaciteta/potencijala (“A ako mene pitate, ja mislim da 90% populacije koristi 10% mozga i to na nivou 10% kapaciteta”-prim.podsvesti).

E sad, postavlja se pitanje da li je možda i dobro što još uvek nismo otključali pun kapacitet našeg uma? Da li bismo u tom slučaju postali prosvećeni ljudi? Pokorili Univerzum? Postali bogovi? Da li bi postali dobri ili loši, ili bi naš um prevazišao te pojmove kao besmislene?
Continue reading on Lucy »

Tags:

Slagalica života

 

Slagalica života Džim Ron Jim Rohn The five major pieces to the life puzzle

“Slagalica života” – Džim Ron

 

Da li znate šta je zajedničko Toniju Robinsu, Marku Viktoru Hansenu, Džeku Kenfildu, Brajanu Trejsiji i T.Harv Ekeru? Ako je neko pomislio na skoro recenziranu knjižicu “Misliš stvaraš”…pa, delimično bi bio u pravu, ali to nije sada toliko bitno. Pretpostavljam da znate da se iza gorepomenutih imena kriju neki od najuspešnijih, autora, motivacionih govornika i preduzetnika modernog doba. E pa, svi oni za svoj uspeh bi mogli da zahvale gospodinu Džimu Ronu… u stvari, oni su i javno to priznali, pogotovo Toni Robins, kome je ovaj čovek bukvalno promenio život i omogućio mi da koliko-toliko skapira slagalicu života.
Continue reading on Slagalica života »

Tags:

Death Note

 

Death Note Beleznica smrti

Death Note

 

Kada biste imali moć da odlučujete da li će i kada druga osoba umreti, da li biste je upotrebili? Znači, ne da povredite ili nešto slično, već da ubijete. Da li biste iskoristili da se osvetite, da li biste postali ubica, ili se uopšte ne bi usudili da ikada upotrebite tu moć? Ili biste možda pokušali da iskorenite zle ljude ovog sveta – ubice, lopove, silovatelje, beskrupolozne biznismene („političare?-prim.podsvesti“). I ako biste se usudili na takav potez, da li biste mogli da nosite na duši sve te osobe kojima ste oduzeli život, koliko god zli oni bili?
Continue reading on Death Note »

Tags:

Altered Carbon (Season 1)

 

Altered Carbon Digitalni ugljenik

Altered Carbon

 

Da li bi vam se zaista dopalo da budete besmrtni? Da živite nekoliko stotina godina, da vidite šta nosi budućnost? Da putujete na razna mesta (planete), radite razne stvari, upoznajete razne ljude? Zvuči zanmimljivo?

A šta ako bih vam rekao da je cena vaše besmrtnosti to što nećete moći da uvek imate isto telo? Da, dobro ste pročitali. Jedini način da živite dugovečno jeste da se vaša svest i sećanja u jednom trenutku prebace na jedno malo čudo od vanzemaljske tehnologije poput malog diska/usb-a (stack) koji se zatim ugrađuje (ubacuje?unosi?) negde malo ispod vratnih pršljenova? Međutim, ako vam neko uništi taj čip, a vidi nemate rezervu, završili ste za sva vremena?
Continue reading on Altered Carbon (Season 1) »

Tags: