Borilački klub (film) / Fight Club (movie)

 

Borilački klub

 „Borilački klub“

 

Okej, nedugo po završetku knjige „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, rešio sam da, na talasima utisaka iz knjige, (ponovo) odgledam i ovaj kultni film iz 1999. godine, sa Edvardom Nortonom, Bredom Pitom i Helen Bonam-Karter u glavnim ulogama.

O samoj radnji možete pročitati u recenziji knjige, ali za onih par procenata svetske populacije koji nikada nisu pogledali film/pročitali knjigu, evo u par rečenica: glavni junak priče, Narator (Edvard Norton) provodi svoj dosadni život radeći u dosadnoj kompaniji, i jedno od njegovih retkih zadovoljstava jeste kupovina sitnog IKEA nameštaja (mislim da ste sada svesni koliko taj čovek ima prazan život ^^). Međutim, on takođe pati i od insomnije (nesanice), usled čestih službenih putovanja (avionom) i stalnog menjanja vremenskih zona. Lekar, umesto da mu prepiše nešto za spavanje, na apel Naratora da pati, savetuje ga da poseti udruženje ljudi obolelih od raka testisa, „da vidiš šta je prava patnja, moj brajko“. Iako nema problema sa testisima, Narator je odlučio da posluša ovaj savet. I začudo, prisustvo na tim okupljanjima ga psihički rasterećuje i on ponovo uspeva da zaspi. Ali, on se toliko „navukao“ na ove posete, da je počeo da posećuje i druge grupe za podršku gde su ljudi isto oboleli od prilično strašnih bolesti (međutim, Naratora to toliko i ne tangira, pošto njemu pomaže da zaspi). Ubrzo primećuje da se na tim okupljanjima pojavljuje i devojka po imenu Marla Singer (Helen Bonam-Karter), i ubrzo i jedno drugo skapiraju da su, u stvari foliranti, jer ne boluju ni od kakvih bolesti. Iako su se, načelno, dogovorili da “podele” ko će koje grupe za podršku posećivati (da, dobro ste pročitali), susret sa Marlom je za Naratora bio okidač da ponovo ima problema sa spavanjem.

Na jednom od svojih službenih letova, Narator upoznaje Tajlera Derdena (Bred Pit), harizmatičnog prodavca sapuna (Entrepreneur, molim lepo!-prim.podsvesti) i povremenog kinoperatera i konobara za elitna dešavanja, koji svojim fleksibilnim, nehajnim stavom i zanimljivim filzofskim forama, prosto oduševljava Naratora.

Nažalost, naš Narator nije imao sreće, jer ga je u povratku sa poslednjeg službenog putovanja sačekao raznesen stan…bukvalno. U stanu se desila eksplozija koja mu je potpuno uništila stan i sve stvari u njemu.

Kao spasilac, pojavljuje se Tajler Derden koji poziva Naratora da živi kod njega, usput mu otkrivajući svoje životne mudrosti i poglede na svet.

A u njihov odnos će se ubrzo umešati i Marla Singer.

Međutim, stvari uopšte nisu kao što izgledaju…

 

Fight club

 

I ovde ću stati što se tiče radnje. Stvarno vam preporučujem da pročitate recenziju knjige, jer će odavde biti i dosta spoiler-a, a koji su neophodni da bih vam bolje dočarao film. J

Pa da počnemo od glume. Edvard Norton (Birdman, American History X, Italian Job) je, što se mene tiče, maestralno odradio svoj posao kao Narator, i teško mi je da zamislim koji je glumac u tom periodu mogao bolje da odradi posao (pogotovo scene gde se tuče sam sa sobom). Sa druge strane, Bred Pit (World War Z, The Curious Case of Benjamin Button, Inglourious Basterds, Se7en, Meet Joe Black), mada je na prvi pogled solidno odradio svoj posao, nekako mi nije ostavio toliko jak pečat da će mi ovaj glumac ostati u sećanju kao Tajler Derden (doduše, ova rola uopšte nije laka, pogotovo ako ste pročitali knjigu, pa razumete kompleksnost lika Tajlera Derdena). Nemojte pogrešno da me shvatite, on je odličan glumac sa dobrim filmovima za pojasom. Ali, nekako mi on nije skroz “legao” ulogu (doduše, ne znam kako bi se ovaj ulozi snašli tadašnji Robert Dauni Džunior, Džoni Dep ili Kenet Brana). A i u filmu je Tajler Derden predstavljen dosta nezrelije nego što ga je opisan u knjizi. Što se tiče Marle Singer,nikada mi ne bi pala na pamet neka konkretna glumica, ali blesava Helen Bonam-Karter (Merlin, Hari Poter, Alisa u zemlji čuda, Les Misérables) je već tada pokazala svoj potencijal, zbog kojeg će kasnije postati veoma poštovana britanska glumica. A za režiju se pobrinuo čuveni Dejvid Finčer (The Social Network, The Curious Case of Benjamin Button, Love, Death & Robots (imate i moju recenziju serije), House of Cards, Se7en) i mislim da ovde ne treba imati nekakve zamerke.

Za film sniman krajem devedesetih, utisak je sa vizuelnog i audio aspekta sasvim dobar.

Detalj koji mi se posebno dopao jeste “probijanje četvrtog zida”, kada se Narator obraća publici, dok objašnjava neke detalje iz života Tajlera Derdena.

 

Fight Club

 

Sve u svemu, “Borilački klub” je mračan, sirov, agresivan, krvav i prljav film (kao i kuća u kojoj žive glavni likovi). Kao i knjiga, ovaj film (definitivno) neće svakom leći. Mnogi će (bar po meni) pogrešno protumčiti da film veliča agresiju i destruktivnost kao način da se izađe iz zone komfore. Pre mislim da je ovaj film jedna vrsta opomene za naše društvo. Devedesete su za ceo svet (a pogotovo bivšu Jugoslaviju) bile prilično težak period, pun agresije i osećaja nemoći i izgubljenosti. Ironija je što ovaj film, dvadeset godina kasnije, još više ima smisla! Imamo ljude svih godina (pogotovo uzrast 20-40 godina) koji vode neispunjujuće živote, puni su straha, nespremni da se suoče sa životnim izazovima i izađu iz zone komfora. I dovoljno je samo malo manipulacije (da li medija ili pojedinaca) da nas ubede da je sasvim u redu živeti u čauri sigurnosti ili, još gore, da nas ubede da izađemo iz zone komfora, ali na pogrešan način (nasilje, aresivni ispadi, droga, kriminal), i sve ovo je još više pojačano razvojem digitalnih tehnologija (koje omogućavaju anonimnost i širenje dezinformacija).

Po meni, Tajler Derden je dokaz kako ljudi mogu da imaju iskrivljenu sliku sebe u ovakvom svetu, a pritom da je savršeno racionalizuju u svojoj glavi. “Ponovo se roditi iz pepela kao feniks” iz perspektive Tajlera Derdena bi značilo da iz (bukvalno) haosa i destrukcije čovek može ponovo da se rodi, a nije video da se iz osećaja nemoći i neuspeha čovek treba da izdigne i radi na sebi da bude najbolja verzija sebe i da pozitivnim primerom treba da menja svet. Ali opet, Tajler Derden je samo projekcija običnog čoveka (Naratora), koji je dugo odbijao da prihvati da je nesrećan svojim načinom života, i to se trudio da potiskuje i “guši” materijalnim stvarima, da je na kraju kulminiralo da postane podeljena ličnost, i da (možda) prekasno shvati da je psihički oboleo.

I zbog svega navedenog, mislim da “Borilački klub” treba odgledati bar jednom u životu.

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo ovaj film?

Da li ti se više dopala igrana ili pisana verzija? 🙂

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Trajanje: 139 minuta

 

Tags:

Konstantin / Constantine

 

Constantine Konstantin

 Konstantin

 

Ja otvoreno priznajem – volim filmsku verziju „Konstantina“, sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi. Meni je brat Kijanu dobar lik i dobar glumac (bio je i pre ove silne pomame zadnjih godina, koju sam krstio kao „kijanumanija“). Njegove filmove mogu uvek da gledam.

Ali, opet, mnogi su kritikovali da njegova verzija Konstantina nema onaj stripski vajb. (eng. Vibe – vibracija, osećaj).

Zato ćemo se danas posvetiti seriji „Konstantin“.

 

Constantine Konstantin

 

U ovoj (serijskoj) verziji, Džon Konstantin, naš lovac na demone, egzorcist (raznosač pic…ovaj, isterivač đavola) i čovek koji voli da „čačka“ (mečku) po okultnom, pokušava da se oporavi od neuspešnog egzorcizma, koje je imalo za posledicu da je jedna devojčica izgubila život, a njegova  duša (p)ostala prokleta (događaj znan i kao „Nesreća iz Liverpula“).

Iako pokušava da se oporavi u, uh, mentalnoj ustanovi (svojevoljno), ipak za Džona nema odmora! „Buđenje tame“ (Rising Darkness) je „nešto“ što se širi Zemljom, i daje i običnim ljudima i onima koji se „igraju“ sa okultnim natprirodne moći (ili pojačava već postojeće), a samim tim ih i „truje“ i polako okreće tamnoj strani (a da osobe često toga nisu ni svesne).

A tu se, odjednom, pojavljuje i misteriozni anđeo Meni, koji nudi Konstantinu priliku za iskupljenje (redemption) ako nastavi svoju borbu protiv mračnih sila.

 

Constantine Konstantin

 

I tako naš Džoni (možemo ga zvati i DžejKej ili Džeki, ako više volite 😀 ) kreće u novu detektivsko-okultnu avanturu, posećujući lokacije gde se dešavaju natprirodne pojave, usput pokušavajući da otkrije ko stoji iza „Buđenja tame“.

U tome će mu pomoći i njegov dugogodišnji prijatelj, dobrodušni vozač Čez (koji se iz nekog razloga uvek vraća u život…saznaćete i zašto sam ovo napisao, ako odgledate seriju) i novajlija u ekipi, ljupka i seksipilna Zed, koja često ima vizije koje može (bukvalno) da naslika velikom brzinom. A tu se povremeno pojavljuje i Meni (koji Konstantina više iritira nego što mu je od koristi).

U određenim situacijama, Džonu će asistirati još neki prijatelji iz prošlosti (ali koji su se udaljili od njega posle nesreće u Liverpulu, a neke je Džon i sâm namerno oterao od sebe).

 

Borilački klub (film) / Fight Club (movie) 1

 

A sad, da malo zađemo u konkretnije detalje o seriji…

Na glumu zaista nemam neke zamerke. Perjanica serije je Met Rajan (Džon Konstantin), koji je, po komentarima ljubitelje stripske verzije istoimenog junaka, rođen za ovu ulogu, i mislim da su tu zaista u pravu. Ova verzija Džona Konstantina je prepredena, bezobrazna, lukava, šarmantna bitanga velikog srca, kojoj je, u stvari, veoma stalo do ljudi, pogotovo do prijatelja (iako to pokazuje na čudne načine). Prilično je sirov, sarkastičan, ciničan i ogorčen, na momente i veoma surov, ali se pojave i trenuci kada se vidi koliko je ranjiv, i koliko težak i bolan teret nosi na svojim plećima, a i u duši.

Njegovi neprijatelji su iz raznolikog (mitološko-religijskog) folklora, od demona, duhova, nemrtvih, palih anđela, do vračeva i vudu sveštenika.

A protiv svih njih se Džeki bori prvenstveno svojim lukavstvom i magijom. Džeki poseduje ogromno znanje o natprirodnom, brzo skapira svoje protivnike i uspeva da ih nadmudri (mada, uz Džekijev karakter, bolji termini su „nadigra“ ili „doskoči“). Kada god pomislite na englesku reč (tj. pridev) cunning, u stvari mislite na Džona Konstantina.

A magije su posebna priča. Doduše, mnogi će se razočarati ako očekuju vizuelno-magijski spektakl poput filma „Doktor Strejndž“ (Doctor Strange), pošto Džeki više voli da se oslanja na svoje okultno znanje, korišćenje (prilično zanimljivih) ritualnih artefakata, kao i prevarama i „mađioničarskim“ trikovima. Mislim da će fanovi ovo znati da cene.

Moj prijateljski savet je da malo izguglate o Džonu Konstantinu da biste bolji razumeli kompleksnost ovog junaka. Mislim da ćete onda i bolje razumeti zašto je serija odradila solidan posao sa predstavljanjem magije ovde.

A ja bih želeo da vam objasnim lik Džona Konstantina u par reči.

 

Borilački klub (film) / Fight Club (movie) 2

 

Da, teška je pijandura i puši kao Turčin, hoće tu i tamo da se pobije, i često se ponaša kao neprilagođena osoba i idiot. Ali, on je ujedino i genije. Majstor je za magiju i okultno. Magiju, doduše, retko koristi (više preferira trikove), jer svoje protivnike pobeđuje lukavstvom i manipulacijama. Mislim, koliko znate (fiktivnih) likova koji su izmanipulisali i izmajmunisali gospodare Pakla (sa veeelikim G i velikim P)?! I zašto bi takav čovek pošto-poto koristio magiju. I najveći čarobnjaci priznaju da ne bi želeli Džekija za protivnika. A pride je to čovek koji ima naklonost i nekih anđela!

Pa, kad je sve tako sjajno, gde je to onda ova serija „pala“? Da, „pala“, jer je otkazana posle jedne sezone. Uh, teško je reći. Možda je serija imala malo sporiji ritam, i nije da su se pojavljivali neki poznatiji good or bad guys (sem Papa Midnajta).

Ali, mislim da je ovoj seriji trebalo pružiti više prilike i dati joj više vremena. Kada imate kompleksnog (i komplikovanog anti)heroja kao što je Džon Konstantin, jednostavno morate dati vremena liku da se „razvija“ u seriji. Nekako verujem da bi ova serija pokazala svoj pun potencijal u 2. ili 3. sezoni i da bi vredelo sačekati.

Met Rajan je pokazao svoj talenat. Njegov Džon Konstantin je gostovao u seriji „Strela“, a kasnije i u „Legendama sutrašnjice“, kao i u odličnim animiranim filmovima.

A to nešto govori, zar ne?

A zamislite i da se još sreo i sa ovim Luciferom? Vau, to bi bio spektakl!

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o ovoj seriji? 🙂

 

 

IMDB | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Serija

Broj sezona: 1 (13 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 45 minuta

 

Tags:

Ekvilibrijum / Equilibrium

 

Ekvilibrijum

 Ekvilibrijum

 

Moram da vam nešto priznam od samog starta. Meni je film „Ekvilibrijum“ (Equilibrium) jedan od top 10 filmova ikada… mada je i u top pet … ma, biće i da je u top tri. 😊

U svakom slučaju, to je film koji obavezno pogledam barem jednom godišnje, i uvek otkrijem nešto novo i zanimljivo.

Ali, pošto vam je sigurno postalo očigledno da će ovde biti dosta hvalospeva, da vam samo u par reči otkrijem radnju filma, važi? 😊

Ahem… (pokušaj imitiranja glasovnih mogućnosti Lijama Nilsona):

TREĆI SVETSKI RAT se dogodio. Postalo je očigledno da čovečanstvo neće moći da preživi i ČETVRTI.

Mora se pronaći rešenje.

I pronađeno je.

Moraju se „ubiti“ emocije, jer su one izvor zla. One rađaju bes, strast, ljubomoru, mržnju… sve one emocije koje mogu dovesti do sukoba… i rata.

A rešenje je … bromazepam!

Šala mala… u pitanju je „prozijum“.

Strašno, zar ne? 😀

„Prozijum“ je lek koji stanovnici moraju sami sebi da ubrizgavaju svakoga dana, u tačno određeno vreme, i koji potpuno umrtvljuje njihove emocije.

Jedna od stvari koja može da probudi emocije su i umetnička dela. I zbog toga ona moraju biti pronađena i uništena (tj. spaljena). Nebitno da li je to slika „Mona Lize“, gramofon i ploča sa Mocartovim opusom, Čarls Dikens, Haruki Murakami, „Svet Kompjutera“ ili filmovi Rajana Rejnoldsa (Oprosti, o Kanado! – prim.podsvesti)… sve se uništava.

Na čelu (takve) države je Otac, legendarna ličnost, koja se vrti na svakom kanalu i radio stanici i drži propovedi i govore koji odjekuju po celom gradu kako je svet spašen i kako je narodu dobro (Uh, zašto mi sve ovo zvuči nekako poznato? – prim.podsvesti).

Drugim rečima, stvorena je (dis)topija.

Ali, neki se baš i ne slažu sa ovom politikom „bez emocija“.

Oni su Otpor. Pokušavaju da se bore protiv režima partizanski, u manjim grupama, trudeći se da sačuvaju/sakriju umetnička dela od uništenja. Ali, najveći problem za Otpor nije vojska ili policija.

Ne, pravi problem su Klerici, pripadnici Reda Tetragramatona. Pojedinci specijalno obučeni za borbu sa teroristima, čije su veštine, okretnost i hladnokrvnost na granici sa natprirodnim. Jedan Klerik može bez problema da se bori sa desetinama terorista, bilo u zatvorenom ili otvorenom prostoru. Oni su strah i trepet.

Jedan od tih Klerika je i naš junoša. Džon Preston (ali, pošto smo ortaci sa njima, zvaćego ga Džej Pi).

 

Ekvilibrijum Equilibrium

Pogledajte to umiljato lice…ma svaka majka bi ga poželela za zeta

 

Za Džej Pija sve ide po PS-u, do trenutka kada mora da eliminiše svog partnera zbog krivičnog dela „osećanja“, zarobi jednu pripadnicu Otpora… i nepažnjom propusti da uzme svoju dozu „prozijuma“…

Odakle početi sa utiscima o „Ekvilibrijumu“?

Krenimo od glume. Glavna rola je poverena jednom od mojih omiljenih glumaca, Kristijanu Bejlu, srpskom zetu. Njegova tranzicija od bezosećajne mašine za ubijanje, do osobe koja spoznaje emocije i mora da pokuša da ih koliko-toliko drži pod kontrolom je sjajna. A ni ostali glumci ne zaostaju sa svojim ulogama (Šon „I u ovom filmu/seriji ću da nagrabusim“ Bin, Šon Pertvi, Angus Mekfejden, Taje Digs, Emili Votson i drugi).

Vizuelni detalji u filmu su posebno interesantni. Jednobojna, bezlična (dis)topija puna visokih jednobojnih, bezličnih zgrada. Ljudi koji se kreću poput robota, nemi i operisani od svake emotivne reakcije. A periferije grada, gde se najčešće krije Otpor, su sve same ruševine. Zaista unese blagu jezu.

Akcija je ono zbog čega sam zavoleo ovaj film još kao klinac. Kristijan Bejl kicks as*es as hell! Obračuni sa više protivnika, kako golorukim stilom tako i pištoljima, čuvena gun-kata (pištolj-kata? Puška-kata?) koja je postala klasik za sva vremena…vau!

A radnja? Ljudi moji, o tome može da se raspravlja danima. Da li je društvo bez emocija rešenje za sve ljudske probleme? Ili su emocije upravo no što nas čini ljudima (ljudskim bićima, ako više volite), i bez njih bismo bili samo roboti? Da li emocije zaista vode u haos? Ili su emocije ono što je omogućilo evoluciju i napredak čovečanstva? Da li su negativci „teroristi“ koji se bore za slobodu emocija i izbora, ili je to možda „uređeno“ društvo, na prvi pogled mirno i bez greške?

Ali, ako je takvo društvo idealno, da li to onda znači da su i (političke) vođe idealne? Ili…

Sve u svemu, „Ekvilibrijum“ je film kojim filmski kritičari i nisu bili nešto oduševljeni, ali publika zato (uglavnom) jeste, i koja staje u odbranu ovog filma (evo, ja u prvim redovima). Meni ovaj film nikada neće dosaditi, uvek ću mu se vraćati (barem jednom godišnje) i uvek ću otkrivati neki novi detalj nad kojim ću se zamilsliti…

… i naravno, uvek ću uživati u scenama kada Džej Pi razbija zadnjice svima živima. A jedna od scena koja možda i najbolje opisuju ljudski rod?

Poslednji kadar. 😊

 

A vi, dragi čitaoci, kakvi su vaši utisci o ovom filmu? 😊

 

IMDB | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Film

Vreme trajanja filma: 107 minuta

 

Tags:

Patrola prokletih / Doom Patrol

 

Patrola Prokletih Doom Patrol

Patrola Prokletih

 

Kada je u pitanju igrani svet DC univerzuma, stiče se utisak da stvari (možda i polako) kreću nabolje, pogotovo kada izađete iz standardnih superherojskih okvira. A kada to uradite, onda se desi da napravite nešto što neće biti interesantno samo ljubiteljima superheroja, već i generalno filmofilima.

Tako je ispalo i sa „Patrolom prokletih“ (Doom Patrol).

Postoji mnogo razloga zbog čega je, po meni, ova serija odlična:

  • Glumačka postava: baš sam se obradovao kada sam video Brendona Frejzera! Nekadašnji „zlatni dečko Holivuda“, koji nas je zabavljao svojim hitovima, poput „Đorđe iz džungle“, „Začaran“ (svi se dobro sećamo „đavoljeg“ izdanja Elizabet Harli :D) ili trilogije „Mumija“, poslednju deceniju nije baš bio viđan u holivudskim hitovima (iz mnogobrojnih razloga se morao povući iz Holivuda). Ovde se našao u pravoj ulozi! Zatim Alan Tidik (kultna serija koja-je-nepravedno-otkazana-i-koju-fanovi-ne-mogu-da-prežale „Firefly“ i „3:10 to Yuma“), za koga ne treba spominjati njegovo genijalno pozajmljivanje glasova otkačenim animiranim i CGI junacima, poput HeiHei (mom oduševljenju nije bilo kraja! :D), Lenny, Duke of Weaselton, Iago i K-2SO. A sada u odličnoj ulozi bizarnog negativca. Zatim je tu i Met Bumer (da li je dovoljno reći „White Collar“?), kao i Dajen Gerero u izazovnoj ulozi tinejdžerke sa poremećajem višestruke ličnosti (devojka je, inace, ’86 godište!). I da ne zaboravilmo legendarnog Timoti Daltona (za koga mislim da zaista nema potrebe nabrajati njegovu sjajnu filmografiju). Dobra postava – potvrđeno!

 

Patrola Prokletih Doom Patrol

 

  • Junaci – naši superheroji nisu nikakvi idealni uzori za kojima se ciči, vrišti i pada u nesvest (poput Betmena, Supermena ili Čudesne Žene). Ne, ovde imamo Robot-čoveka (nekada popularni vozač auto-trka, kome je u nesreći spašen samo mozak, sada smešten u metalnoj šklopociji koja deluje kao Limenko koji bio u emisiji „Pimp my ride“). Onda je tu nekadašnji pilot, koga je u avionskoj nesreći zveknula negativna energija, pa je zbog visokog stepena opekotina i radijacije sada sav u zavojima poput mumije (a u njemu sada „živi“ i nekakav energetski entitet sa kojim ima problema u komunikaciji). Onda je na redu Luda Džejn sa poremećajem ličnosti … samo što su kod nje 64 ličnosti, i sve su poremećene…i pride svaka ima svoju supermoć… i pojavljuju se kako je kojoj volja. Prelepa Rita Far/Elastična Žena, nekadašnja holivudska zvezda, koja je prilikom snimanja filma doživela nesreću i dobila moć da mutira i menja delove svog tela (i to u ne baš privlačnom izdanju…videćete već). A tu je i legendarni Kiborg/Cyborg iz svojim mlađih dana (i godinama daleko od svog punog potencijala). I ne zaboravimo glavnog negativca, koji ima moć da utiče na realnost… i još pride veruje da je narator serije! (Deadpul bi svašta imao da kaže na ovo :D). I ne zaboravimo Šefa, mentor i „otac“ našoj bandi superheroja, pun tajni iz prošlosti i greha iz mladosti. A sporedni likovi su priča sebe (ulica koja je živi entitet, pacov Admiral Viskers sa Betmen kompleksom i bubašvaba Ezekiel koja propoveda apokalipsu su šou za sebe).

 

Patrola Prokletih Doom Patrol

 

  • Radnja – kao i njeni junaci, uvrnuta i bizarna. Gomila neprilagođenih superheroja treba da se bori protiv bizarnog negativca koji se konstantno igra sa njihovim umovima (a pri tom oni i nemaju pojma kako se ponašaju superheroji).Kao što možete da vidite, mnogo toga interesantnog se ovde krije. Ima solidne akcije, dobru audio-video podlogu, uvrnut i mračan (i pomalo nastran) humor. Ne baš serija za decu…definitivno za starije uzraste.

A sada i ključni razlog zašto je ova serija sjajna za odrasle:

  • Sami superheroji i njihova međusobna interakcija – naši junaci nisu dobili svoje moći na rođenju ili u nekakvim polustrašnim nesrećama. Ovo su superheroji koji su preživeli traumatična iskustva, koja su ih unakazila i nanela im fizičke i psihičke (a i duhovne i emotivne) ožiljke za ceo život. Traume koje su dovele do toga da su, posle svojih nesreća, samo životarili, da ne kažem egzistirali pod „staklenim zvonom“, sakriveni od ostatka sveta. Čak i kada su se okupili i „pokušali“ da urade neke superherojske stvari, situacija nije bila ništa bolja (videćete već u prvim epizodama). Koliko god pokušavali da budu „porodica“, oni su sebični, frustrirani, nepoverljivi jedno prema drugom, često bez osećaja u komunikaciji (neslane šale kojih nisu ni svesni kako vređaju, uvreda koje „istresaju“ jedni na druge u afektu i slično…, u prevodu, empatija = 0). Drugim rečima, ponašaju se neverovatno ljudski. Prosto uhvatite sebe kako se nervirate sa njima, ljutite na njihove reakcije… A povrh svega, glavni neprijatelj im je bizarni ludak koji se poigrava sa njihovim najvećim strahovima, a i sâm krije svoje frustracije i strahove.

Ali, takođe i vidite kako naši junaci pokušavaju da se izbore…ne, bolje je reći, suoče, prihvate i prigrle svoje strahove, mane i nesavršenosti kao deo njihove ličnosti…i onda postaju, pa, malo bolja verzija sebe.

Sve epizode su uvrnute, bizarne i blesave, ali poslednje su…vau!

Kao što rekoh, nebitno je da li ste ljubitelji superherojskih serija i filmova ili ne. Ovo je serija za sve, jer prvenstveno govori o tome kako poraze, slabosti i porive treba prihvatiti kao deo sebe, ali ne i pokoriti im se, već uprkos njima, ići i napred i boriti se za (bar malo) bolji život.

 

I za kraj, dobre ocene na IMDB-u i Rotten Tomatoes dosta govore o kvalitetu serije.

 

Format: Serija

Broj sezona: 1 (15 epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 50 minuta

 

Tags: