IWMWNGMZ – I WIN MY WAY Nutrition Guide

 

 

I Win My Way Nutrition Guide – Miloš Zarić

 

Uh, nisam znao šta da mislim kada sam se odlučio ovo da recenziram… Da ovo tretiram kao mini-rečnik, enciklopediju vitamina, kuvar, vodič, nutriotivn…nutrti…nuvrntiv… ovaj, vodič kroz zdravlje/ishranu? Ali, pošto znate da kod mene nema pravila kada radim recenzije bilo čega, nazvaćemo ovo „književno delo“ veoma praktično – IWMWNGMZ (Ja ne mogu više da radim sa ovim čovekom-prim.podsvesti).

 

 

A sad, malo ozbiljnjije, pošto mislim da ova recenzija može da bude korisna za sve, bez obzira na vaše godine, pol, fizičku spremnost ili slično.

Vodič kroz ishranu (nutrition guide) bi mogao da se okarakteriše kao „dokument“ sa činjenicama, smernicama i savetima kako da kroz pravilnu ishranu poboljšate svoje zdravlje i (psiho)fizičku kondiciju, sa najvećim osvrtom na pravilnu ishranu, količinu hrane koju treba da unosite, kao i koji sadržaj vitamina i minerala je neophodan za pravilno funkcionisanje našeg organizma.

Zvuči dosadno i nešto što se može lako izguglati po potrebi? Znam, većina nas bi tako pomislila. Ali, ovakvi vodiči su nešto što bi trebalo pročitati i preventivno, da neke stvari možete korigovati na vreme. Jer, na kraju, zdravlje je najbitnije. Samo se setite izreke: „Zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu“.

 

 

IWMWNGMZ (I win my way Nutrition Guide by Milos Zaric) je urađen u obliku pdf dokumenta na 94 strane.

Prve 4/5 dokumenta se dotiču značaja (zdrave i pravilne) ishrane. Tu su teme poput:

  • Šta su kalorije i energetske potrebe
  • Objašnjenje makronutrijenata (proteini, ugljeni hidrati i masti) i mikronutrijenata (vitamini i minerali)
  • Hidratacija
  • Suplementacija (uz pokušaj da se razbije mit o suplementaciji, kao i koji su suplementi, u stvari, korisni za organizam)
  • Koja to prirodna hrana bolje radi „posao“ od samih suplemenata
  • Koncept i primeri obroka

A poslednji deo IWMWNGMZ se odnosi na recepte koji se preporučuju da uključite u vašu ishranu.

 

IWMWNGMZ

 

A sada, sami utisci o IWMWNGMZ, sa osvrtom na internet istraživanje…

Vodič je zaista jednostavno i razumljivo napisan. Ali zaista. Od vas ne traži da ste profesionalni sportista, fitnes instruktor, nutricionista sa 20 godina iskustva ili da imate doktorat iz medicine. Ako ste završili (bar) osnovnu školu, i pritom niste bežali za svih časova biologije i hemije (i dalje mislim bar na osnovnu školu), sasvim jasno ćete razumeti šta piše u ovom vodiču. Sa dosta informacija sam bio upoznat kroz samostalno istraživanje, ali tu su bile i neke informacije koje su „zakrpile“ rupe u mom znanju, kao i neke činjenice o kojima sam znao samo osnovno (recimo, znam koliko je koristan unos cinka, magnezijuma i vitamina B, ali nisam znao da se to zove ZMA; meni je pogotovo bilo zanimljivo otkriće spiruline; kao i koja hrana sadrži najveće koncentracije određenih vitamina i minerala).

Dopalo mi se što IWMWNGMZ temeljno prolazi kroz, da prostite, periodni sistem elemenata (zato dobro dođu oni časovi hemije u osnovnoj školi), tj. vitamina i minerala koji su potrebni vašem telu i u kojoj hrani se najviše nalaze (tako da i sami možete da procenite koju hranu je najbolje da kombinujete). I opet da naglasim, nije ništa komplikovano.

 

 

Ono što će sve žderonje najviše interesovati jeste poslednji deo IWMWNGMZ, a to su neki recepti koje tvorac ovog vodiča redovno sprema sebi (ono, bar mislim da sprema ^^). Odmah da naglasim da su recepti veoma kompleksni i traži se veoma bitan preduslov: a to je da posedujete koordinaciju naprednog nivoa. A to možete odmah da proverite: ako možete da napravite sebi omlet, a da pri tom sebe ne oslepite, ne iskasapite, ne napravite eksploziju i slično, onda se sposobni da pravite jela iz ovog recepta (Samo ti znaš da li si ovakvim objašnjenjem hteo da budeš duhovit ili sarkastičan-prim.podsvesti). Šalu na stranu, recepti su neverovatno, da ne kažem, smešno jednostavni. I što je najbitnije, veoma ukusni! Nikakve nebuloze poput „skuvajte 300 grama blitve i podelite to na doručak i ručak, a za večeru pojedine komadić sira i nezaslađeni čaj, a za užinu smete pola banane“, već zaista hrana koja može da se pojede, da vas zasiti, i da uživate u njenom ukusu. Mnogo recepte već znate ili ste čuli za njih (ali vam nije palo na pamet da ih napravite iako su jednostavni), a biće tu i poneki recept za koji možda/verovatno niste čuli.

Što se mene lično tiče, recepte za tost i inače često jedem za doručak (pogotovo je za mene dobitna kombinacija puter od kikirikija i banane), a tu je i dobri stari naćos/šargarepa sa humusom, kao i tuna salata. Ono što sam malo više „ubacio““ u svoj meni jesu ove varijante ovsenih pahuljica u kombinacijima sa čokoladom, višnjom, grčkim jogurtom, bananama i slično (mada nikada nisam bio nešto veliki ljubitelj pahuljica i semenki u bilo kom obliku). Ali ljudi moji, muke moje Tantalove nastaju sa mediteranskom pastom i proteinskim palačinkama. Ja OBOŽAVAM pastu i palačinke u svim oblicima i ukusima. Mediteransku pastu,ruku na srce, nikada nisam nešto preterano  „gotivio“, pa mi nije ni padalo na pamet da je spremam, ali od kada sam se najzad naterao da je sâm spremam, sada ne propuštam da je spremim barem jednom nedeljno. A proteinske palačinke… svi znamo taj restoran sa zdravim nazivom i koliko im je odlična hrana, uključujući i proteinske palačinke. Ali, od kada sam krenuo da ih kući spreman, razmišljam da otvorim palačinkarnicu koliko dobro i ukusno ispadnu. 😀

I za kraj, nameće se logično pitanje: a ko to stoji iza ove tvorevine IWMWNGMZ?

 

IWMWNGMZ

             Miloš Zarić akka The Black Mambino

 

U pitanju je Miloš Zarić. Ovaj mladi momak je profesionalni fitnes trener/instruktor i košarkaš. Kada pogledate njegove slike na Instagramu, vidite slike jednog momka koji odlično (fizički i zdravstveno) izgleda. Znači, ne vidite nikakve nebulozne bicepse veličine teleta zbog kojih ne može da savije ruke, ili noge toliko nadute da deluju kao da će da eksplodiraju ili naduvan vrat koji deluje kao da će da mutira i da izraste još jedna glava, niti da reklamira nekakve nepoznate suplemente kazahstanskog proizvođača „Kremlibagivuglon“. Koliko se da videti, protivnik je stereoida ili drugih štetnih sredstava (što veoma poštujem). Redovno kači snimke vežbi, od kojih dobar broj možete i da radite sami, bez potrebe za teretanom.

Veoma je aktivan na svojoj Instagram stranici. Redovno odgovara na pitanja pratilaca, daje savete, smernice, ima podcast gde mu gostuju ljudi iz sveta fitnesa, drži treninge i ostalo.

 

IWMWNGMZ

 

I konačno, možda i najbitnije pitanje: Da li meni zaista treba ovaj vodič, kada ja mogu sve ovo da nađem na internetu? Tačno je, možete. Ali ruku na srce, za ovako smešan iznos (1000-2000 din, a često bude i darivanje ovog vodiča), dobijate jednostavan elementaran vodič za vaše zdravlje na srpskom jeziku, razumljivo napisan, uvek pri ruci (na vašem mobilnom, tabletu ili računaru, a možete i sami da ga odštampate), a i njenog kreatora možete da kontaktirate u svakom trenutku. Meni se dopada ideja da imam sve informacije na jednom mestu, i da ne moram da se pitam koliko su merodavni internet sajtovi na ovu temu (a i da posumnjam da nešto nije u redu sa ovim vodičem, uvek mogu da proverim sa lekarom ili drugim nutricionistom).

Za koga je IWMWNGMZ? Za svakoga, nezavisno od stepena fizičke aktivnosti i kondicije. Sportisti i oni koji se umereno bave fizičkim aktivnostima će definitivno imati benefite od ovog vodiča, ali neće škoditi i onima koji nisu preterano fizički aktivni da unesu malo zdravije, a i dalje ukusne obroke.

 

IWMWNGMZ

 

Želeo bih nešto da napomenem. Znam da je ovo očigledno i možda i debilno što ću napisati, ali smatram da je moja obaveza da ukažem i na to. Recepti u ovom vodiču (kao i mnogim drugim) su zdravi, ali i veoma hranljivi. Zbog toga apelujem na to budete umereni sa količinama i da vam „oči ne budu gladne“. Ovakvi recepti se fokusiraju na kvalitet hrane, a ne kvantitet (i, verujte mi na reč, zaista mogu da vas zasite i manje količine). Znači, ako mažete puter od kikirikija na hleb, namažite umerenu količinu, a ne 200 grama. Nemojte odjednom da pojedete pola kilograma mediteranske paste ili tri porcije proteinskih palačinki. I momak koji stoji iza ovog vodiča govori da, ako želite da smršate, bitan je „kalorijski deficit“ (i ne, to ne znači izgladnjivanje, već umerenija ishrana, i da malo dignete zadnjicu ako želite da lepo izgledate i lepo ručkate 😀 ).

Pošto ima već jedan period (tipa, mesec dana) kako sam implementirao neke recepte iz ovog vodiča u svoj režim ishrane, mogu i da vam kažem koliko (osećam da) sve ovo zaista vredi. Mislim da vredi, s obzirom da mi, uz umerenu aktivnost (kao i većini, moj posao je sedećeg karaktera i ne sa puno slobodnog vremena za vežbanje), kilaža je ostala izbalansirana (čak je i malo „otišla“ naniže, što je super vest s obzirom da sam ovaj period bio baš umereno fizički aktivan…što znači da uz malo pojačan tempo aktivnosti mogu da se vide još bolji rezultati), hrana je ukusna (i nije tip hrane od kojeg se mora praviti pauza) i za sada nikakvih nuspojave (niti ih očekujem). Naravno, u slučaju nekih drastičnijih promena, definitivno ću ažurirati ovu recenziju.

 

 

I tako, odluka je na vama. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, šta ćeš ti da uradiš sa svojim zdravljem?

 

P.S.    – Sve ove fotografije/kreacije su zaista mojih ruku delo.

P.S. 2 – Ne, ovo nije plaćena promocija (paid promotion). I dalje se držim pravila da recenziram samo ono što mislim da valja…a i još mi nisu nudli pare (bar ne oni koji imaju knjigu/kafić vredan recenzije :D)

 

 

Tags:

Put promene

 

"Put promene" - Siniša Ubović

      „Put promene“ – Siniša Ubović

 

Odete na to neko predavanje koje se održava jednom mesečno da uživo vidite i čujete tu osobu, koja se zadovoljno i spokojno smeška sa korica svoje debitantske knjige.

Puna sala, mora se unapred rezervisati karta. Mesečno predavanje, traje oko 90 minuta, i uvek je neka nova tema na udaru.

I onda se pojavljuje uživo. Da, taj čovek je glumac, ali i licencirani lajf kouč (life coach) po metodologiji Lujze Hej (da, to je ona fina bakica-gospođa koja potencira ljubav čoveka prema samom sebi i značaj afirmacija). I taj Siniša Ubović priča tu neke zanimljive stvari. Poučne stvari. Iskrene stvari. Praktične stvari.

Publika uživa dok ga sluša. A kako i ne bi. Šarmantan, nasmejan i harizmatičan čovek, koji ne deli samo motivacione priče, već i neke misli i poglede nad kojima se čovek zaista zamisli. A još je i duhovit.

I govori nam kako da više volimo i cenimo sebe, da oprostimo sebi, da budemo spontaniji i srećniji.

Da, i ja sam isto pomislio…

 

Put promene

 

Kakvo đubre, sram ga bilo!

Odakle njemu pravo da meni govori da mogu biti srećan? Ej, bre, zna li on gde mi živimo? Mi, bre, volimo da budemo jadni, da kukamo i ogovaramo, da krivimo druge za to što smo nesrećni. Pa to je naša, bre, suština! A on mi tu nešto trubi da mogu biti srećan… Gospode Bože! 😀

A sada, šalu na stranu.

Debitantska knjiga „Put promene…i nikada neće biti kraja vašim čudesima“ je interesantan miks. U ovoj knjizi ćemo imati priliku da upoznamo Sinišu malo pre nego što je spoznao kako može život da se promeni nabolje, i njegovog sudbonosnog susreta sa knjigom Lujze Hej.

Do tada je Siniša bio tipičan, običan čovek koji živi na ovim prostorima. Bori se sa kreditima, radi poslove/uloge daleko ispod svojih mogućnosti. I pita se: „Zašto se i meni sve ovo dešava?“ Kao što rekoh, definicija vašeg tipičnog komšije.

Ali, onda otkrivamo kako se njegov život postepeno menja kada počne da se susreće sa pozitivnim afirmacijama i saznanjem da naš pozitivan stav ne zavisi od drugih, već od nas samih.

I onda se pojavljuje njegova odluka da postane lajf kouč (ih, što ne volim ovu titulu, iako i sâm imam to „zvanje“ ^^) i njegov trud da omogući sebi da prođe obuku „preko bare“.

Naravno, ovo je samo jedan deo knjige. Ovde ćemo se susresti sa Sinišinim viđenjima kakav je, zapravo, naš stav o novcu, ljubavi (i prema sebi i prema drugima), opraštanju, meditaciji i preuzimanju odgovornosti za svoj život. Zatim će Siniša sa nama podeliti značaj afirmacija (usput nam dajući primere istih) i zašto one nisu samo „prazne reči“, i kako se treba „navići“ na njihovo postojanje.

Ovde ćemo videti i primere afirmacija za novac, ljubav i prosperitet.

I naravno, biće i poneka praktična (polumeditativna-poluvizuelizovana) tehnika, koju ćete moći da primenite istog trenutka.

 

Put promene

 

Knjiga se čita u jednom dahu, i to iz više razloga. Pored veličine knjige, ovde je bitan faktor i stil pisanja. Pretpostavljam da će mnogi koji su čitali knjige Lujze Hej verovatno osetiti da je i Sinišin stil sličan (što je i razumljivo, s obzirom da je ona na njega ostavila snažan utisak).

Siniša nam se obraća blago, spontano, neposredno i pozitivno. I to je stil koji odlično „leži“ za čitanje. Naravno, možda nije surovo (bolno!) direktan kao Mark Manson ili Kenan Crnkić… ali to Siniša i ne treba da bude. On jednostavno treba da bude Siniša Ubović.

Neću se baviti samim likom Siniše Ubovića (ako bude prilike, možda se nekad sretnemo na nekom neformalnom i opuštenom kafe-intervju varijatni), to ću ostaviti vama. O njegovim predavanjima možete više saznati na njegovom sajtu.

Sve u svemu, ako želite da se malo bolje upoznate sa Sinišom, možete da počnete od ove knjige, „Put promene“. 🙂

 

A kako teče vaš „put promene“, dragi prijatelji? 🙂

 

 

Cena knjige: Vulkan | Laguna | Delfi | Makart | Dereta

 

 

Tags:

Na putu do vrha

Na putu do vrha

  Na putu do vrha – Vladimir Miletić

 

Da, čuo sam za Vladimira Miletića. Znam za njegovu uspešnu direktorsku i mentorsku kraijeru, kao i da ima svoj blog gde se bavi temama uspeha, motivacije i akcije.

Mada po prirodi nisam skeptičan (ahahahahaha – prim. podsvesti), bio sam pomalo sumnjičav kada se pojavila njegova knjiga „Na putu do vrha“. Da li je i on uskočio u vode motivacionih pisaca? Da li će i on probati da nas „inspiriše“ svojim mudrostima i filozofijama? Kada sam uzeo knjigu u ruke i pročitao na njenoj poleđini da je zbirka priča o ljudima sa kojima se Vladimir susretao, pojavio se još jedan crvić sumnje. Da li će ovo biti neka zbirka njegovih podviga gde je pomagao drugima? Ili će možda priče poznatih ličnosti prilagoditi našem podneblju i ubaciti naša popularna domaća imena da bi nam približio uspehe drugih? Možda ste primetili da sam prilično skeptičan i oprezan kada pišem o domaćim piscima, zar ne? 🙂

Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu.

Vladimir Miletić je u četiri poglavlja („Pravila pravila“, „Balkane moj“, „Podseti me šta to beše“ i „Šta bih dao“) podelio sa nama nekih 40-ak pričica o ljudima sa kojima se susretao, njihovim usponima i padovima, razmišljanjima, kao i razgovorima koje su vodili sa naratorom.

Priče su zaista interesantne i definitivno su opisani ljudi sa našeg podneblja. Možda niste imali prilike da lično sretnete te poznanike Vladimira Miletića, ali ste sa ljudima sličnih psiholoških profila sigurno susretali u svom (kako poslovnom, tako i privatnom) okruženju. Ja mogu za sebe reći da sam sretao takve tipove ljudi. Ambiciozni, lenji, pohlepni, lukavi, disciplinovani, strpljivi…

Ali, ovo nisu priče samo o tim ljudima. Ovo su ujedino priče i o Srbiji. Poslovanju srpskih firmi. Kako se neke stvari rade u državnim, a kako u privatnim preduzećima.

Ovo su priče i o ljudima i okolnostima koje su bile saveznici ili neprijatelji naših junaka u ovoj knjizi. Ljudima koji su bili tu da im nesebično pruže pomoć, kao i onima koji su bili spremni da ih sabotiraju.

Iako bi na prvi pogled delovalo kao da je ovo nekakva depresivna knjiga, situacija je drugačija. Istina, iz priča će se prepoznati bolna realnost kada je u pitanju imanje karijere u Srbiji.

Ali, ovo su i priče i o nadi i veri u trud, kao i da će taj isti trud doneti uspeh. Naravno, pored truda, bitan je i tajming, naći se u pravo vreme na pravom mestu.

Naravno, u istinitost ovih priča ne mogu da ulazim. Da li su se događaji zaista i desili, da li su neki preuveličani ili ulepšani, to pisac najbolje zna. Ali, nema sumnje da će vam ove priče biti poznate i da vam neće trebati puno, pa da jednostavno konstatujete: „Da, ovo je definitivno opisana Srbija!“

Pričica ima raznih, ali na mene su poseban utisak ostavile „Stelt tehnologija“, „Brži od pameti“, „Igrate li šah na poslu“, „Princes krofne“, „Meda“, „Sastanak sa prilikom“, „I posle Tita“, „Savršeno opravdanje“, „Čarobna reč“ i „Švajcarski Alpi“.

Stil pisanja je jasan, bez previše ulepšavanja, ali daleko od toga da je suvoparan. Priče se lako i brzo čitaju, I nesvesno vas navode na „ovo se brzo čita i simpatično je, ‘ajde još samo jednu priču“. I,kada dođete do kraja knjige, ostajete zamišljeni nad onim što ste pročitali. A na licu vam lebdi osmejak, a ni sami ne znate kakav, da li pun sete, gorčine ili nečeg  trećeg.

Ono što bih dodao kao simpatičan detalj, jesu i ilustracije koje krase neke priče i dopadljivo dopunjuju njihovu suštinu.

Da sumiram, knjigu „Na putu do vrha“ najbolje opisuje poslednji pasus na poleđini knjige:

„Mnogi će u ovim pričama prepoznati svoje šefove, kolege, poslovne partnere, roditelje i prijatelje. Neki će bolje razumeti svoje uspone i padove, pogrešne i prave odluke. Dok će najsrećniji u knjizi pronaći i nešto veoma dragoceno i retko.

Nadahnuće za svoj put do Uspeha.“

Sve u svemu, mislim da vredi pročitati ovu knjigu, pogotovo ako planirate da započnete i razvijate svoju karijeru u Srbiji. Podsetiće vam kako ovde funkcionišu neke stvari i možda će vam dati ideju/inspiraciju za vaš budući Uspeh.

 

I naravno, pitanje za drage čitaoce: „Da li put poštenja i istrajnosti zaista može da donese uspeh u Srbiji?“

Naravno, ako ste već pročitali knjigu, da li se vama neka priča posebno dopala?

Tags:
Categories:

Lažov

Lažov

      Lažov – Marko Srdanović

 

Noviji domaći pisci (ne nužno i mlađi)… sa njima se zaista nikada ne zna.

Kad nekog pitate za mišljenje o njima, uglavnom dobijate odmahivanje glavom, uz komentare (možda pre gunđanje): „Danas svako hoće da bude pisac“, „svi pišu na isti fazon“, „uvek je tema depresivna, surova realnost“… naravno, ovi komentari nisu ni prineti rečenici „sve je to lepo, e, odoh sad da čitam Ćopića/Nušića/Selimovića“…i sve ti bude jasno.

Ali, ne treba biti tako surov…ili treba? Svi smo primetili da se tu i tamo pojavi neko ko privuče pažnju, kako medija (nemojte mi dizati obrve tu, bude jednom mesečno trominutna reportaža ili članak u novinama… dobro, prestaću sa sarkazmom J ), tako i uvek strogih(!) književnih kritičara. Taj se usudi da se dotakne mistike, horora ili istorije (pa čak i da je malo izmeni). Ali biće prilike da se i takva dela spomenu…ako budete želeli da čitate ovaj blog.

„Lažov“. Marko Srdanović. Hm…nikad čuo…a i kako bi, kada je ovo njegova prva knjiga. Lik od pedesetak godina, po zvanju istoričar umetnosti, po zanimanju knjižar. Gledam sliku tog čoveka. Da, da, sretao sam ga u jednoj knjižari. Uvek kez od uva do uva ili zamišljeni filozofski pogled. Kao da prvo procenjuje sa kime ima posla, pre nego što započne sa preporučivanjem knjiga, usput objašnjavajući zašto on vidi tu knjigu kao super izbor za čitanje. Rekao bi neko, deluje kao čovek koji zna o knjigama.

Ali, jedno je preporučiti knjigu, a drugo napisati je, zar ne?

Kao i svaki ljubitelj knjiga, razlog da uzmem baš ovu knjigu je bio logičan.

Dopale su mi se šarene korice.

Dođoh. Pročitah. I prijatno se iznenadih, moj pobratime Cezare… ali zaista prijatno. Da mi je dato 50 evra više (u odnosu na originalni iznos od celih nula evra), verovatno bih bio impresioniran. A za 100 evra… preporučujem za Nobela.

Ahem…elem…o delu „Lažov“…

„Roman o generaciji tihih ljudi čije je detinjstvo premazano paštetom u krišku parizera“… piše na poleđini knjige. Ma pravo u srce gađa! J  Pomislili biste da je ovo neki nostalgičan roman namenjen „matorcima“. Pogrešno! Ovo je roman koji treba da pročitaju generacije rođene ’50-’60 (kada je šetnja korzom bila atrakcija) i one rođene ’70-’80 (kada su stripovi bili prozor u svet), a pogotovo, da ne kažem obavezno, generacije rođene tokom ’90-tih (kojima je izraz „Counter Strike“ poznat i razumljiv koliko i reč touchscreen…ili burek).

U koji vremenski period je smešten „Lažov“? Usudiću se da kažem 90-te. Međutim, na neki neobično interesantan način, pisac je priču o porodici Simović ispričao iz perspektive najmlađeg člana, Luke. Kao da je period od 50-60 godina „sabijen“ u jedan trenutak. Trenutak u kome se sudaraju često nerazumljiva filozofska razmišljanja (tipična za starije generacije), preferans, valjanje sličica fudbalera, Facebook i Counter Strike. I sve je to nekako uklopljeno prilično spontano i razumljivo.

Mlađani đak Luka Simović saznaje da je njegov otac lažov. Bolnu istinu je saznao sasvim slučajno, da ne kažemo u tragikomičnoj situaciji koja uključuje groblje, napaljene tinejdžere, razroku mladu Mađaricu i matorku koja se žvalavi na grobu…šta reći?

Mada je Luka voleo svog oca, ne može se reći da ga je baš razumeo. Čovek opsednut antičkim grčkim uređenjem i njegovim filozofima, crno-belim filmovima (i to dosta evropske kinematografije, uh!), besposličar uvek pun nekih „genijalnih i revolucionarnih“ ideja i vizija kako da se promeni svet ili zaradi na originalan način. I, ono što je najgore, često nesvestan dešavanja oko sebe… do trenutka kada bude za mnoge stvari već  kasno. Zaista, teško je reći da li da govorimo o njemu kao boemu ili bitangi.

Majka… kao i mnoge majke. Radi, donosi novac u kuću, kuva, pere, pegla, pokušava da razume svog muža (i nije joj lako), ne može da smisli komšije koji se druže sa njenim mužem (sasvim opravdano). A zna i da se naljuti i tada zaćuti, dok njen muž ne shvati gde je zabrljao (što se retko dešava…mislim, da shvati da je zabrljao).

I, naravno, mladi junoša Luka. Koji preživljava dan za danom, pokušavajući da se izbori sa tupavim školskim siledžijom Kristijanom, učenicom Simonom iz njegovog odeljenja (ni sâm siguran po pitanju svojih emocija prema njoj), blentavim drugom Jovanom (sa kojim deli kako vanškolske avanture, tako i „drvo jadnika“ namenjeno štreberima, onima lošim u fudbalu i plašljivim kada su u pitanju siledžije) i drugim neobičnim, ali svakodnevnim likovima (koje ste i vi sretali u vašem svakodnevnom životu… u to sam siguran).

I Lukin (da ga tako nazovemo) život biva uzdrman saznanjem da mu je otac lažov. Luka odlučuje da ispravi nepravdu i postane osvetnik i pravednik… i čini sve suprotno (nažalost, uvek uveren u ispravnost svojih postupaka). I, kao i mnoga deca na koju roditelji ne obrate pažnju kako treba ili se ne potrude da ih razumeju, tako i Luka kreće stranputicom, punom tame, ogorčenosti… i kriminala… koja dovode i do višestrukih ubistava. A naš Luka pritom ni najmanje ne oseća kajanje!

Ni Lukini „saveznici“ na putu osvete nisu ništa bolji. Kukavički nastrojeni i lako podložan manipulaciji drug Jovan, bitanga Kristijan, ludi retos Žika koji stalno prepada ljude, gospodin „predsednik upravnog odbora“ (mislim da svi možete da pretpostavite o kakvom tipu osobe je reč i šta je ona učinila da izvede Luku na „pravi“ put). A da ne govorimo o njegovom najvernijem saborcu, Metju sa brkovima, izmišljenoj osobi sa veoma „interesantnim“ razmišljanjima i idejama.

Vredi spomenuti i Lukinog dedu, Maksima (koji ne može da smisli Švabe…a ni Lukinog oca) i komšiju „glupog pandura“, Radeta (a da li je zaista glup, ili to samo tako misli današnja mladež koja veruje da može svakog da nasamari, to je drugo pitanje).

Srdanovićev stil pisanja je veoma pitak, svakodnevan, a knjiga se čita zaista brzo i lako. Valjda zato što se čitalac lako može povezati sa vremenom u koji je smeštena ova knjiga. Odmereno pisanje, gde se neprimetno ubaci poneki sleng ili psovka mladog Luke, deluju sasvim pristojno ukomponovano. Jedino što može pomalo da zbuni jesu kraći pasusi pisani kurzivom. Mada, kao i snovi, podložni su interpretaciji šta je pisac njima hteo zaista da kaže.

Pisac kao da suptilno pokušavsava da pokaže svoj sarkazam i ogorčenost onim negativnim što je zadesilo društvo (ne znam na šta misli, na televiziji kažu da super živimo i da je sve sjajno). Ali,  to uopšte ne ispada tako strašno, što je i dobro, jer smo dobili roman sa ozbiljnim događajima zavijen u crni humor, a ne depresivu zbog koje nam se posle ne izlazi iz kuće.

Inače, pisac se u ovom romanu usudio na jedan pomalo neobičan potez. Naime, prvi deo knjige („Strasna sedmica“), pisan je iz prvog lica, opisujući događaje viđene Lukinim očima. Drugi deo („Vaskrsenje“) odjednom postaje priča u trećem licu, gde smo i dalje posmatrači Lukinih dogodovština i njegovog  puta ka mračnoj strani. Treći deo („Iskupljenje“) je opet ispričan iz prvog lica i to, pomalo neočekivano, iz perspektive Lukinog oca. Veoma kvalitetno napisano poglavlje koje baca svetlo na mnoge stvari, samo ću vam toliko reći! Poslednje, i ujedno i najkraće poglavlje („Otkrovenje“) se i dalje odvija iz prvog lica, opet Lukinog, i predstavlja jednu vrstu nedovršenog epiloga. Napomena: izuzev naziva poglavlja, ovde nema ni R od religije.

A kako je ispao ovaj smeo potez sa menjanjem perspektiva kroz poglavlja? Začudo, veoma dobro! Izuzev prvobitne iznenađenosti, ništa nije pokvarilo niti tok romana niti sveopšti utisak.

A konačan utisak?

Kao što ste možda primetili (pobogu, nisam valjda pisao sve ovo uzalud?!), roman me je zaista prijatno iznenadio.

Pisac je, da li svesno ili ne, roman namenio svim generacijama. Da li ste odrasli u vreme kada je marksizam bio aktuelan ili u vreme uspona Facebook-a i Counter Strike-a, sasvim je nebitno.. Svako će se naći u ovom romanu i prepoznaće neki detalj koji će mu izmamiti osmeh na lice ili ga naterati da se zamisli.

Srdanović se dotakao direktno nekih dešavanja koji su danas aktuelni (ljudi opsednuti nekim izgubljenim antičkim vremenima i idejama, biznismeni-kriminalci iz kraja, Facebook i njegove zloupotrebe), a nekima je prišao suptilno i originalno (pretpostavljam da će mnogi prepoznati koji su to filmovi koji konstantno oduševljaju Simovića seniora; neprevaziđeni tapkaroši-trgovci sličicama, aluzije na Betmena i Robina; zaluđenost Counter Strike-om). Ej bre, pa i Ćićolina je dobila svojih pet minuta ovde!

Šta da kažem, sem da je Marko Srdanović napravio jako dobar debi na književnoj sceni.

Da li treba pročitati: Da, čak i ako niste ljubitelj domaćih modernih pisaca.

 

Pitanje za kraj: Ko je lažov? Onaj koji laže ili onaj koji prihvata laž?

Tags:
Categories: