99 sufijskih priča

 

99 sufijskih prica

„99 sufijskih priča“

 

Nekako sam oduvek imao to shvatanje da „priče služe da malu decu uspavaju, a veliku probude“. Kao deca, uživamo u tim pričama (bajke, basne, anegdote…), tj. u toj nekoj njihovoj mističnoj/fantazijskoj/fantastičnoj noti. Kad malo odrastemo, shvatimo da mnoge od tih priča imaju i neku bitnu životnu i smislenu poruku. A posle kada (još) malo više odrastemo (tj. omatorimo :D), znamo da su to lepe priče koje imaju neku po(r)uku, ali nekako slegnemo ramenima, uz mišlju „sve je to lepo i poučno u tim pričama, ali realnost je malo drugačija“.

I mislim da mnogi tu čine veliku grešku, jer po(r)uke tih priča su primenjive i danas, ako znate gde i kako da ih primenite, i, naravno, ako verujete u njih.

Knjižicu „99 sufijskih priča“ čine veoma poučne i zanimljive priče, ali nisu za decu. Ne zato što su perverzne (sram vas bilo ako ste to pomislili…a, ako niste, onda sram mene bilo 😀 ), već zato što se u igrama reči i dijalozima u ovim pričicama kriju dublje misli, nad kojima često mora da se i dobrano promisli. I zato, ako slučajno pročitate priču, na primer, vašem detetu (ili nećaku ili kome god premladom) i on/a kaže da je razumeo/la poentu priče, onda to dete nema potrebe da šaljete u osnovnu ili srednju školu, već može odmah da ide na fakultet, gde će osnovne studije završiti za tri, a doktorske za manje od godinu dana, a onda će ono vama držati lekcije o suštini života, iako vi možda u vašoj bradi/kosi već krijete i poneku sedu.

 

99 sufijskih prica

Da se razumemo, ne može se razmišljati o ovako dubokoumnim stvarima na prazan stomak…

 

Da bismo razumeli zašto sam ja napisao nešto ovako nebulozno, hajde da samo u par reči objasnimo sufizam… što je isto toliko jednostavno kao kada bih trebao da vam objasnim pojam hrišćanstva, Boga, teorije struna, da li je starije kokoška ili jaje, šta se zaista krije u „Oblasti 51“, zašto je sasvim logično da je Kijanu Rivs besmrtan ili zašto je Srbija jedina zemlja u svetu gde pokojnici vaskrsavaju i za vreme Zadušnica i za vreme izbora. U prevodu: odgovor nikada neće biti tačan, često neće imati smisla, nehotice ću uvrediti pola interneta, počeće da me prisluškuje CIA, a velika je verovatnoća i da će me neko prokleti. 😀

Elem…

Ukratko, sufizam bi se mogao tumačiti kao „islamski misticizam“. To je, da tako kažemo, „put“ ili način života usmeren ka jedinstvu sa Bogom. Oni koji „praktikuju“ ovaj „put“ se nazivaju sufiji (a neki kažu i sufisti) i oni su okrenuti tom mističnom aspektu religije i mudrosti, gde se smatra da se mudrost ne stiče samo iz drevnih knjiga i spisa, već i od veoma učenih i duhovnih ljudi. I sufizam nije sekta, već jednostavno jedan aspekt Islama. Mnogi verovatno i ne znaju da termini „derviš“ i „fakir“ vuku poreklo iz sufizma.

Da sve ovo pojednostavimo, kao što imate zen, njihove učitelje i priče i anegdote, ovde imate sufizam, sufije, derviše i njihove priče i anegdote („Pre nego što ga kamenujete, imajte na umu da je pokušao samo da pojednostavi. Ja prvi ne volim da ga branim i stalno ga kritikujem, ali eto, ne zna ni on sve…u stvari, ne zna ništa, ali to sada nije tema“-prim.podvesti).

Ono što će mnogima biti zanimljivo i simpatično, jeste da se u mnogim od ovih priča pojavljuje i čuveni sufija Nasredin Hodža, popularni šaljivdžija-filozof-smotanko, koji često ispadne blesav, ali još češće „spusti“ druge na njihovo (pravo) mesto svojim duhovitim i, na prvi pogled, nelogičnim odgovorima. Naravno, zvezde priča su i drugi mudraci i poznate ličnosti tog perioda, kao što je Ibrahim ibn Adham (koji dosta podseća po načinu života na Budu), ali ima i poneka pričica vezana i za Isusa i Mojsija.

 

Nasreddin

Nasredin Hodža

 

Pričice su kratke (jedna do dve strane), simpatične, zanimljive i duhovite. I veoma su poučne, i nad mnogima ćete se zamisliti, često ne toliko zbog njihove dubine, koliko zbog jednostavnosti koje se kriju u odgovorima. A neke od njih će vas možda i otrezniti za neke stvari i „postaviti“ na pravo mesto. 🙂 Ove pričice se dotiču lekcija o ponosu, aroganciji, lažnoj skromnosti, veri, nerealnim očekivanjim, „filozofiranju“ (u smislu lupetanja), „mlaćenju prazne slame“, kako nije pametno rugati se drugima i slično…u prevodu, ima ženski, ima sve.

Jedan deo knjižice je posvećen proroku Muhamedu, kroz priče i kazivanja ljudi tog vremena koji su imali prilike da ga sretnu i čuju njegove mudre misli ili da budu akteri njegovih anegdota.

Poslednji deo knjižice je posvećen tome kako sufiji doživljavaju sufizam, kroz njihove odgovore na pitanja koja su postavljali učenici ili (takođe) neke anegdote.

 

Sve u svemu, ovo je jedna od onih knjižica koje se brzo čitaju, ali o kojima se dugo i sporo misli. Kao i u mnogim zen pričama i narodnim umotvorinama sa ovih prostora, otkrićete mnoge mudrosti, od kojih neke možda možete i da primenite momentalno na vaš život. Opet, ovo nisu klasične religiozne priče/propovedi, već tipične šaljive anegdote (ova rečenica je više za one kojima možda imaju nekakvu bojazan sa religijskog aspekta. Ne brinite, nema razloga za bojazan 🙂 ).

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li se ti sećaš dogodovština Nasredina Hodže? 🙂

 

 

Cena knjige: Delfi | Vulkan | Babun

 

Tags:
Categories:

Golmanov strah od penala

 

Golmanov strah od penala Peter Handke

„Golmanov strah od penala“ – Peter Handke

 

Kada sam završio sa čitanjem novele „Golmanov strah od penala“, nisam znao kako da se postavim prema ovom delu Petera Handkea. Da li mi se dopala ova knjiga ili nije? Da li sam možda prvo trebao da pročitam neko njegovo novije delo, umesto jedno od njegovih prvih dela (koliko vidim, „Golmanov strah od penala“ je njegova četvrta knjiga). U svakom slučaju, ni ja u ovom trenutku nisam siguran u kom pravcu će teći ova recenzija…

Peter Handke ima za svojim pojasom dosta romana, kao i mnogobrojne nagrade tokom svoje plodne literarne karijere, što je na kraju rezultiralo i dobijanjem Nobelove nagrade za književnost prošle godine za, uh… „uticajno delo/rad koje je sa jezičkom domišljatošću istražilo periferiju i specifičnosti ljudskog iskustva“ („Da,da, logično…čekaj, za šta bre?“-prim.podsvesti). Naravno, i to što je on postao dobitnik Nobelove nagrade je podiglo buru, kako u književnim, tako i u političkim krugovima. Handke je optuživao Zapad i njihove medije što Srbiju predstavljaju kao krivca za sve i otvoreno je stajao u odbranu Srba. Smatrao je da je rat u bivšoj Jugoslaviji bio pogrešan, kao i da nikada nije trebalo da dođe do rata, kao ni kasnijeg bombardovanja, i da je raspad Jugoslavije trebao da se spreči. Peter Handke je uvek imao tu specifičnu osobinu da provocira književne i političke krugove svojim buntovničkim stavom („Provocira…radi sve suprotno od drugih…buntovnik…ovaj kao da je rođen na ovim prostorima, a ne u Austriji…“-prim.podsvesti).

 

Golmanov strah od penala Peter Handke

 

No, da se okrenemo samoj recenziji…

Upoznajte Jozefa Bloha, nekadašnjeg golmana, sada i nekadašnjeg radnika na gradilištu. U stvari, bar on misli da je ostao bez posla, pošto niko u baraci od radnika (sem nadzornika gradilišta) nije obratio pažnju na njega kada se pojavio.

Od tog trenutka, njegov život kao da je postao još besmisleniji (pošto, čitajući knjigu, nisam mogao da se otmem utisku da njegov život i pre svega ovoga nije imao neki smisao). Luta Bečom, jede kobasice, čita novine i gomila ih na stolu u kafićima/hotelima/restoranima, stalno nešto telefonira po raznim govornicama bez neke konkretne namere (najčešće pozove svoju bivšu ženu), uleti u poneku tuču, dobije batine, pokušava da odvede po neku žensku u krevet, stalno odlazi u bioskop i delimično prati radnje filmova, završi u krevetu sa bioskopskom blagajnicom, ubija bioskopsku blagajnicu bez nekog razloga, pojede zemičke sa kobasicom, autobusom ode u pogranično malo naselje („Čekaj bre malo, ŠTA? Kako si tako u isti koš stavio ubistvo i zemičke, šta se ovde dešava???“-prim.podsvesti).

Otprilike, radnja i zaista ide u ovako nekako jednoličnom pravcu. U stvari, „Golmanov strah od penala“ i nema neku konkretnu radnju. Pratimo Jozefa Bloha i pokušavamo da shvatimo šta je u glavi ovog čoveka. Nikada nismo sigurni da li je on uključen ili ekstremno distanciran od ovog sveta. Umišlja da ga ljudi posmatraju i prate na svakom koraku, da namerno pričaju nepovezano sa njim i da mu stalno pričaju nekakve nebuloze, da pokušavaju manipulisati njime, da se svi nešto čudno ponašaju, a on sasvim normalno i logično.

U stvari, ne možete da se otmete utisku da je Jozef Bloh nekakav pasivno-aktivni posmatrač u svom životu, i da je on, jednostavno, patetična osoba i slabić koja nije ni svesna svojih akcija, kao ni posledica koje one uzrokuju. Drži se nekakvih fragmenata svoje prošlosti koji deluju veoma nepovezano, kao što je golmanska karijera (mada ni tu nismo sigurni da li je on uopšte imao nekakvu karijeru vrednu spomena). Može biti da je on, u stvari, veoma bolesna i opasna osoba. Generalizovanje ljudi, pasivnost, odsustvo boja u njegovom životu, nemogućnost da se emotivno (pa čak i normalno verbalno) poveže sa ljudima, komentarisanje stvari kad ne treba, paranoja, pa čak i situacije gde njegova paranoja ima svoju paranoju.

I sad, da li je on bolesna osoba kojoj treba lekarska pomoć (zatvor mu, u svakom slučaju, ne gine ako ga uhvate) ili se nešto desilo u njegovoj prošlosti što je od njega napravilo osobu takvu kakva je sada? Ali opet, kakva osoba može tako olako da smatra da je dobila otkaz? Zašto su njegovi razgovori sa bivšom ženom kratki, i deluje kao da je na oprezu kada sa njim priča? Mnogo pitanja se vrti oko Jozefa Bloha.

 

Golmanov strah od penala Peter Handke

 

„Golmanov strah od penala“ je dosta kratak roman, na nekih 130 strana. Objavljen je 1970. godine. Znači, pre tačno pola veka. Handke je nekih 28 godina kada je napisao ovaj roman. Kako protumačiti njegov stil pisanja, ta nekakva odsutnost? Da li je na to uticalo tadašnje vreme, njegova mladost i književno iskustvo, okruženje u kojem je odrastao ili možda tadašnji književni stil nemačko-austrijske škole? Ili je možda namerno pisao tako da se oseti praznina i marginalnost? Možda bolji odgovor mogu dati oni koji su pročitali još neki njegov roman.

U stvari, sada shvatam zašto mi je poznat ovaj osećaj nekakve teskobe i praznine! Ima sličnosti sa avanturama Jozefa K. u Kafkinom „Procesu“. Taj osećaj da ste upali u nekakvu mašineriju, gde nemate ikakvu kontrolu, gde je sve bezlično, pa i vi sami…Da li se, u stvari, tako oseća i Jozef Bloh, naš nekadašnji golman? Ko će ga znati…

Međutim, kada se pročitaju neke recenzije, vidite da su ljudi veoma podeljeni po pitanju ove knjige. Nije remek-delo, ali ni ne spore da postoji nešto u ovom romanu, nešto što ih je podsetilo na Kafkin „Proces“. Tako da, budem iskren, ja ću ostati neutralan po pitanju ove knjige. A videćemo kako će se njegova kasnija dela pokazati. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o Jozefu Blohu i njegovim „avanturama“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan

 

 

Tags:

The Witcher (Netflix) / Veštac (serija)

 

The Witcher

„The Witcher“

 

Ah, „The Witcher“… veštac Geralt i ja se znamo dugo. Naše prijateljstvo traje nešto više od 10 godina. Pratio sam ga na njegovim avanturama kroz svih osam knjiga (dve zbirke priča i šest romana…sve posedujem, uključujući i famoznu ogrlicu :D) i tri video igre koje su izašle uz periodu od 2007-2015. godine. Nisam se (još uvek) dotakao poljske verzije serije i filma.

Moj drug Geralt je dobar momak. Malo je sirovina i ćutolog (često samo hukne „hmm“ umesto komentara), međutim, ima trenutke kada samo odjednom se uključi u razgovor i krene da prosipa takve filozofske misli i razmišljanja da vas ostavi bez teksta njegova iznenadna elokvencija (inače biste pomislili da je nekakav brđanin), kao i poznavanje dešavanja oko nas, mada se trudi da se ne meša u politiku. Ima neki svoj moralni i etički kodeks koji se trude da prekrši ni zbog koga, a definitivno ne zbog politike.

 

The WItcher Netflix

„Hmmm…“ će da uđe u klasike motivacionih misli

 

Moj drug Geralt nema puno hobija, ali voli da lepo popije i pojede. Kad smo već kod hobija, voli jahanje i mačevanja, a povremeno i amaterski boksuje (u krčmama). Kada ima vremena, voli da odigra i po koju partiju tablića ili remija.

Moj drug Geralt, osim što voli da pojede, voli i da pojeb… ovaj, voli i žene i njihovo društvo. Mada nije baš preterano zgodan niti pun manira (iskreno ovo pričam, ipak mi je prijatelj), njegov pomalo egzotičan izgled (ima ožiljke, neobičnu boju očiju i dugu kosu koju farba u belo…malo hipsterska fora, ako mene pitate), u kombinaciji sa njegovim nepričljivošću i poslom kojim se bavi, daje mu i prilično misterioznu notu, zbog čega privlači pažnju žena, izmešanu sa dozom straha. A žene kojima privlači pažnju mogu biti i seljančice, kao i princeze i veštice (danas se to valjda zove „selebriti“).

 

The WItcher Netflix

Nova krčma…a pasulj od prošle nedelje…

 

Moj drug Geralt je, po zanimanju, preduzetnik/frilenser, ili kako to danas popularno zovu, entrper…enrtprent…enpret… ovaj, ona strana reč što je svi danas prosipaju, a u stvari znači rmbačenje od jutra do sutra. Nije mu lako, stalno je na putu (svih trista šezdeset i kusur dana godišnje), para i nije neka, dovoljno da preživljava, da nađe smeštaj u nekoj jeftinoj krčmi, plati za jeftinu hranu, piće, postelju i žensku. Nažalost, ljudi po selima i u gradovima ga baš i ne vole (štaviše, veoma ga se plaše), što mi uopšte ne ide u glavu, jer ga baš ti isti ljudi angažuju da im odradi posao koji za oni nisu sposobni. A on uvek pošteno odradi posao, ne voli da pravi probleme. Oh da, zaboravio sam da kažem čime se moj drug Geralt bavi… on kolje po kućama i selima…ovaj, ne kolje ljude (veoma retko, i najčešće u samoodbrani)… doduše, ne kolje ni piliće, prasiće ili jariće… to su najčešće vodanoji, brukse, strige, kikimore, baziliski, vukodlaci, viverni, zombiji…

 

The WItcher Netflix

Ako i u ovoj krčmi bude pasulj od prošle nedelje, neće samo kikimora da nastrada…

 

Moj drug Geralt je veštac.

A ovo je serija o njegovim avanturama…“The Witcher“.

Sa ovim polušaljivim uvodom sam pokušao da vam dočaram samo jedan mali fragment vešca Geralta i univerzuma u koji su smeštene njegove avanture. Ući u opširnije objašnjavanje bi zahtevalo čitav jedan blog posvećen samo tome. To bi bio isto tako opširan posao kao da sam uzeo da vam objašnjavam svet „Ratova zvezda“, „Gospodara prstenova“ ili „Igre prestola“. Nikad kraja i sigurno bih propustio da kažem dosta toga bitnog.

Valjda vam dovoljno govori i činjenica da (trenutno) ima osam knjiga (pisac je Poljak, Andžej Sapkovski), tri (glavne) video-igre (od kojih svaka traje desetinama i desetinama sati i čiji je kreator CD PROJEKT RED, pogađate, iz Poljske), kao i poljska verzija filma i serije.

„Čekaj, da li to znači da bih trebao da pročitam sve te knjige i odigram igre da bih razumeo seriju?“

Možda ste to pomislili.

Ali, hajde da vam malo približim radnju serije pre nego što vam dam odgovor.

Prva sezona serije pokriva period iz prve dve knjige (tj. zbirki priča „Poslednja želja“ i „Mač sudbine“), i pravi avanture vešca Geralta, čarobnice Jenefer (ah, Jen…) i mlade princeze Ciri, kao i ključne događaje koji su oblikovali njihove puteve pre nego što će se najzad svo troje sresti i zajedno započeti borbu sa nečim mnogo većim (i opasnijim) nego što su mogli ikada da zamisle. Ovo troje, da pojednostavimo, vezuje sudbina koja je jača od svega.

 

The WItcher Netflix

 

Ovde bih stao sa radnjom, iz prostog razlika što je prva sezona serije bazirana na zbirkama priča, koje hronološki idu malo tamo-vamo (a često i paralelno prate dešavanja glavnih junaka), tj. ima dosta „flešbekova“ (pa često niste sigurni šta su sadašnja, a šta prošla dešavanja). Međutim, pošto je očigledna namera kreatora serije bila da se prati literarni predložak (uz, uh…ovaj, i prilična odstupanja od istog predloška…ne pitajte, ko zna šta je kreatorima serije bilo sve u glavi kada su stvarali seriju), ovo je (možda?) i bio jedini način da se započne serija. Rizik jeste veliki da ovo odbije ljude koji nisu upoznati sa „The Witcher“ u nekom obliku, ali s obzirom na armiju obožavalaca knjiga i video-igara, mislim da posledice na sudbinu serije neće biti ozbiljne…bar se nadam.

A sada malo o utiscima…

Za početak, nemam nameru da povlačim paralelu sa „Igrom prestola“, jer to je isto kao da hoćete da poredite jabuke i pomorandže, ili kako je „Igra prestola“ grandiozniji projekat (zaista je prerano za takve izjave). „The Witcher“ svet se fokusira na manji broj glavnih junaka (ovde se sve prvenstveno vrti oko Geralta, Jenefer i Ciri, kao i njihovu sudbinsku povezanost), drugačiji je pristup u tome kako se formiraju odluke junaka i posledice istih odluka. Mada će neki reći kako je „Igra prestola“ remek-delo prikaza političkih dešavanja i previranja, ali oni koji su čitali knjige Andržeja Sapkovskog (ispravite me ako grešim, ipak je prošlo dosta vremena od kada sam čitao knjige) dobro znaju da politička dešavanja u Geraltovom svetu ništa nisu manje komlikovanija (možda su čak i više) nego u „Igri prestola“ Džordža R.R. Martina. Ipak su prve knjige oba pisca se pojavile početkom devedesetih, pri čemu je jedan pisac Amerikanac, a drugi je Poljak. A mislim da svi mi u Evropi (pogotovo ovo podneblje) dobro znamo kakve su bile devedesete, i sa ekonomskog i sa političkog stanovništva.

Sa vizuelnog aspekta, iako je serija američke produkcije, sasvim pristojno (ali, daleko od savršenog) je predstavljen taj slovenski duh, tj. civilizacija. Nošnje različitih nacija, atmosfere u krčmama… sve je dobro (uz izuzetak ratne opreme Nilfgarda, za ono stvarno nemam komentar). Mitska bića i čudovišta kao u okruženja u kojima su smešteni su odrađeni savršeno jezivo (počevši kikimore u močvari pa sve do borbe sa strigom u napuštenom zamku). Akcione sekvence su super odrađene. Naš veštac je prilično okretan s obzirom da vitla teškim mačevima, i nađena je fina ravnoteža između elegantnih pokreta i praktičnog kasapljenja žrtvi. 😀 Magije su pristojno odrađene, mada mnogi imaju zamerke da nije to to. Pravo da vam kažem, ja sam čarobnjake/veštice u „Witcher“ serijalu nekako više doživaljavao kao majstore trikova i iluzija a la Džon Konstantin (sa povremenim kecom iz rukava u vidu neke epske magije) nego kao one koji vitalju munjama i metorima kao nenormalni i čak se ni ne zadišu bar malo.

Gluma…

Šta god ljudi mislili (a kako vidim, sve više ljudi ovako to doživljava), ali Henri „Supermen“ Kavil je odradio odličan posao, i mislim da je sada teško zamisliti nekog drugog glumca kao Geralta. Neko će možda prokomentarisati kako je nagruvan za ovu ulogu, ali ljudi moji, treba vitlati one mačeve po ceo dan i bacakati se u cilju da vas pojede neki monstrum, a još pride ste i mutant! Tako da mislim da njegov izgled ima smisla (nekako sam ga ovako doživljavao i u knjigama). A mislim da je jedan od razloga što je njegova uloga Geralta uspešna i to što je glumac izjavio da je fan „The Witcher“ video-igara (odatle je i pozajmio ideju za Geraltov hrapav glas i ono čuveno „hmmm“). Sve u svemu, čovek je uspešno izneo celu seriju na svojim plećima.

 

The Witcher Netflix

Pevušim „Toss a coin to your Witcher“ kada nema nikog u blizini

 

Jenefer… od mene dobija odličnu ocenu. Mada mi glumica nije poznata, ipak je veoma slatka i dopadljiva. A u kombinaciji sa šminkom, mislim da su uspeli da prenesu upravo onako kako je Jenefer zamišljena u knjiga što se tiče izgleda (lepotica nesavršene lepote, koja poseduju određenu notu zavodljivosti), a što se tiče harizme i ponašanja, mislim da ne može se puno reći, jer tek u narednim knjigama (ako se ne varam) bolje upoznajemo Jen i zašto se ponaša tako kako se ponaša. Gejmerska populacija bi sigurno volela Jen iz igara (ko ne bi!), ali i ovde smo dobili sasvim dobru Jen.

 

The Witcher

Jenefer od Vengerb….Ventregb….Vegren…Varburgeng… na slici je Jenefer

 

Tris… ne znam, nije mi to to, ni po izgledu ni po ponašanju, ali prerano je za neke utiske, ali definitivno je nisam ovako zamišljao. Možda je kasnije sačeka neka transformacija?

Ciri… da, za sada deluje da je dobar izbor, videćemo kako će se razvijati kroz naredne sezone (ipak ona proživljava najveće transormacije od princeze do ratnice).

Ljutomir/Neven/Jaskier (kako već želite da ga krstite)… mislim da je ok izbor i da je ok zamišljen, mada sam ga zamišljao kao većeg ženskaroša i komičara (ali i cinika), ali još je rano za ocenu, mora da prođe još koja sezona.

Ukljeva/Crvenperka/Roach… šta da vam kažem, radi kao konj, ponaša se kao konj, pametno kao konj…da, mislim da sa sigurnošću možemo reći da može da dobije nagradu za „najboljeg konja u nekoj seriji“. 😀

Ostatak glumačke postave je isto dobar i lepo su izneli svoje role.

Ali, serija nije savršena, postoje neke stvari koje… pa, nije da bodu, ali „bockaju“ oči.

Prva je, naravno ritam serije. Mada je bio logičan izbor da se prati izbor zbirke priča, to je ujedino bio i mač sa dve oštrice (ali, izgleda da se nije mnogo obilo o glavu seriji). Često prebacivanje između prošlosti i sadašnjosti će definitivno napraviti konfuziju kod ljudi koji nisu čitale knjige (da se ne lažemo, biće konfuzno i za one koji su čitale knjige, jer nije baš da se striktno prati literarni predložak). Ali, to bi sve trebalo da iskristališu naredne sezone.

Tu je i takođe primetna „amerikanizacija“. Shvatite, ja prvi nemam ništa protiv boje kože, rase, političkih, religijskih ili seksualnih uverenja (svako zaista ima pravo na svoj izbor kako će da vodi svoj život)… ali, ako se već naglašavaju ti detalji, to mora malo suptilnije, da deluje prirodno, znate, kao neka prirodna integracija (pogotovo, jer su u pitanju knjige pisane pre više od dvadeset godina). Neću da ulazim u tu temu, videćete i sami. Ali definitivno će biti i situacije (a još ako ste u životu pročitali bar jednu epsku fantastiku), gde ćete prokometarisati „Šta koji moj…“. Možda će nekima to zasmetati, meni nije, ali je dovelo do toga da mi neke situacije u seriji izgledaju blago komične.

I da se, na kraju, vratimo na neodgovoreno pitanje.

„Čekaj, da li to znači da bih trebao da pročitam sve te knjige i odigram igre da bih razumeo seriju?“

Odgovor je isti kao i na nekim oglasima za posao – „Prehodno radno iskustvo nije potrebno, ali je poželjno da ste bar pročitali jednu knjigu ili odigrali jednu igru. Prednost će imati kandidati koji su pročitali sve knjige, odigrali sve video-igre i znaju da nabroje bar dve podvrste vodanoja“. 😀

Ali, mislim da vredi gledanja bez obzira na vaše prethodno predznanje. Serija sasvim dobro kombinuje elemente akcije, drame, fantastike i horora, sa blagim uplivom jeftinog humora. U prevodu, pravi svet u kome živi moj drug Geralt. 🙂

 

The Witcher

 

Dajte seriji priliku, ako se Netflix potrudi, ima ovde materijala za šest-sedam sezona.

A i ocene govore dosta, zar ne? Pogotovo jer je publika oduševljena, pa sad i nazovikritičari moraju da menjaju ploču, da ne izgledaju kao debili…

A ja odoh da iskopam moje knjige o avanturama mog drugara Geralta… a tu bi trebalo negde i da mi je lanac sa vukom…

Inače, već nedeljama pevam ovu pesmu svuda. 😀

 

A ti, dragi čitaoče, spreman da zaroniš u svet kojem obitava moj drugar Geralt? 🙂

 

The Witcher Netflix

– Gosn’ Geralte, nemamo kupus sa slaninu, ali što nam je dobar ovaj pasulj od prošle ned…
– DOSTA… VIŠE… SA… TIM… PASULJEM!

 

 

Imdb | Rotten Tomatoes

Trailer

Format: Serija

Broj sezona : 1 (osam(8) epizoda)

Prosečno trajanje epizode: 60 minuta

 

Tags: