Od nule do jedan

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

“Od nule do jedan” – Piter Til

 

Ljudima iz sveta (IT) preduzetništva, ovaj čovek nije nepoznanica. Piter Til (Peter Thiel), rodom iz Nemačke, poznati je preduzetnik i investitor. Ovaj milijarder je jedan od osnivača „Pejpala“ (Paypal; onlajn sistem za plaćanje novcem i transfer istog), „Palantira“ (Palantir; big data analitika) i „Faunders Fanda“ (Founders Fund; investiranje u startap kompanije…njihov portfolio uključuje SpaceX, Airbnb, Lyft, Spotify…). Kao anđeo investitor, 2004. godine je uložio u „Fejsbuk“ (Facebook) 500.000 dolara (i bio jedan od njegovih prvih spoljnih investitora) u zamenu za nekih 10% udela u kompaniji (tada je vrednost FB-a bila negde oko pet milijardi dolara). Tokom 2012. godine, Piter Til je prodao većinu svog udela u FB…i zaradio nešto više od milijardu dolara! Sa svim svojim investicijama, Piter sada „sedi“ na nekih sedam (7) milijardi dolara.

Mašala…solidna parica…

Za mnoge, Piter Til i njegovo mišljenje (i stavovi) na temu preduzetništva, tehnologije i investiranja se veoma cene i rado čuju.

Možda zato i nije iznenađenje da je, ubrzo po svom pojavljivanju 2014. godine, Tilova knjiga „Od nule do jedan“ postala neka vrsta modernog (biznis) klasika i jedna od najčešće preporučivanih knjiga za teme koje uključuju reči „biznis“, „startap“, „investicije“ ili „IT“……… ili „Piter Til“.

Da li je „Od nule do jedan“ vredna tolikog (modernog digitalnog) oduševljenja, ili, da upotrebimo staru srpsku reč, „hajpa“ (hype)? 😀

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Da vidimo…

Zanimljivo je da je ova knjiga nastala na osnovu kursa o startap kompanijama koji je Til držao na „Stanfordu“, i da je jedan od studenata (Blejk Masters) bio baš teška štreberčina i hvatao baš detaljne beleške (očigledno toliko detaljne, da su poslužile za revidiranje i pripremu za širu čitalačku publiku).

Nekih 220 strana knjige je podeljeno na 14 poglavlja (plus zaključak) i pokriva različite, a opet prilično povezane teme u vezi sa budućnošću kompanija (i upravljanjem istih) i tehnologije.

Kada bih probao da izrazim srž knjige „Od nule do jedan“ i onoga što je pisac (tj. Piter Til) hteo da kaže, moglo bi da bude:

„Ako ste stvorili nešto novo (ili drastično unapredili nešto postojeće) tamo gde već postoji napredak, vi ste pomerili sebe (tj. svoju kompaniju, a i svet) od jedan (1) do n-broja.

Ali, ako ste napravili nešto potpuno novo (inovativno), gde dugo nije bilo napretka, to je pomak od nule (0) do jedan (1)… a to je baš sjajna vest i za vas i za svet.“

Naravno, sa ovom „srži“ sigurno nisam puno toga rekao (u stvari, verovatno nisam (n)išta rekao 😀 ). Ali, opet, kada bi svet preduzetništva i inovacija bio tako jednostavan i jasan, svi bismo bili preduzetnici i inovatori (mada ne mogu, a da se ne zapitam, da li smo se skoro svi, zahvaljujući društvenim mrežama, i proglasili za nekakve „preduzetnike“, „influensere“ i slično?).

Na osnovu literature koju sam do sada čitao (a tiče se konkretno preduzetništva), usudio bih se da napravim podelu knjiga iz ove oblasti na:

  • praktično preduzetništvo
  • emocionalno/holističko preduzetništvo
  • filozofsko-teorijsko preduzetništvo
  • (ostalo) preduzetništvo

 

Preduzetnici/biznismeni, nemojte mi se smejati, ovo je samo neka moja gruba podela, znam da nije puno smislena.

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Kada je u pitanju „Od nule do jedan“, ovu knjigu bih smestio u neku međukategoriju, konkretno, između treće i četvrte. Ovde nećete nailaziti na previše saveta o preduzimanju konkretnih radnji, tj. kako da rešite neke situacije (kao u „Medvedima na putu“), niti taj emotivniji pristup u odnosu preduzetnik-klijent (kao u „Savršenom iznenađenju“). Piter Til u „Od nule do jedan“ ima neki svoj metod gde prezentuje (lični) filozofski pristup preduzetništvu (i njegovom definisanju), kombinovan sa „iskustvom“ njegovih kompanija (gde je bio ili osnivač ili investitor ili savetnik) i doticanjem istorije drugih kompanija, ali i uzimanje u obzir i političko-ekonomskih situacija u različitim (vremenskim) periodima, kao i njegovim pogledima na budućnost evolucije računara (tj. veštačke inteligencije), big data i machine learning, sa osvrtom na budućnost „čiste tehnologije“.

Možda će neko, dok čita ovu recenziju, pomisliti: „Deluje kao jako zanimljiva knjiga, i očigledno ti se dopada…ali ovoj recenziji nedostaje ona neka energija optimizma i oduševljenosti kakvu imaš kada ti se neka knjiga baš dopadne?“

Ako je (slučajno) neko ovo pomislio… i nije bio daleko od istine.

Moj najveći „problem“ sa ovom knjigom je što, u stvari, i ne znam šta da mislim o ovoj knjizi u celini. Možda bi najpribližniji utisak o ovoj knjizi bio: „Sasvim solidna knjiga sa nekim jako zanimljivim idejama i stavovima, i nekoliko odličnih pasusa nad kojima se vredi zamisliti, izanalizirati ih i meditirati (o njima).“

 

Od nule do jedan Zero to one Piter Til Peter Thiel

 

Ono što mi se nije toliko dopalo (bolje reći, možda je bilo nepotrebno) jeste suptilno (ali opet očigledno) veličanje kompanija poput Paypal, Palantir, SpaceX (gde, jelte, Til ima udela) i njegovog drugara Elona Maska…ali opet, nije i da nije bilo očekivano da se tako nešto desi, zar ne? 😀 Takođe, i zadnja dva poglavlja („Videti zeleno“ i „Osnivački paradoks“), tj. tih nekih zadnjih 50-ak strana, mi nekako prilično odstupaju od ostatka knjige… u stvari, toliko su mi odstupali da su mi baš boli oči. Ne znam zašto, ali malo su mi pokvarili utisak o samoj knjizi.

No u svakom slučaju, pročitaćete i dosta zanimljivih stvari (i stavova) na temu konkurencije, monopola, progresa, vrstama optmizma i pesimizma, postavljanja zdravih temelja za kompaniju, značaja prodaje, kao i zašto su ljudi prestali da tragaju za tajnama.

 

Neke od zanimljivih rečenica u ovoj knjizi:

„U svetu poslovanja, makar, ispostavlja se da je Šekspir superiorniji vodič. Unutar firme, ljudi postaju opsednuti svojim konkurentima za napredovanje u karijeri. Onda i same firme postaju opsednute svojim konkurentima na tržištu. Usred sve te ljudske drame, učesnici gube iz vida ono što je važno i usredsređuju se na svoje supranike.“ (zanimljiv, ali i bolno istinit stav o pristupu nekih kompanija)

„Tehnološke kompanije prate suprotnu putanju. One često gube novac u prvih nekoliko godina: da bi se izgradilo nešto vredno potrebno je vreme, a to podrazumeva i odložene prihode. Najveći deo vrednosti jedne tehnološke kompanije doći će tek za deset ili petnaest godina, u budućnosti.“ (doduše, mislim da će, sa drastičnim ubrzanjem i tehnologije i poslovanja, ovaj broj godina do sticanja profita postajati sve kraći, i da će u budućnosti malo kompanija imati taj luksuz da toliko dugo bude „gubitaš“ sa višim ciljem na umu…osim ako ne sprema neki veliki, inovativni BUM! )

„Tilov zakon: startap kompanija zbrkana prilikom osnivanja ne može se popraviti.“ (u stvari, može se popraviti, samo što je to đavolski težak posao koji zahteva da viši menadžment na vreme shvati da se neke stvari moraju popraviti što pre, inače će ovaj zakon zaista biti tačan)

Kao i mnogi drugi zanimljivi pasusi… 🙂

 

Piter Til Peter Thiel

Piter Til

 

Sve u svemu, „Od nule do jedan“ je solidna knjiga o preduzetništvu. Nailazićete na dosta zanimljivih poglavlja (bolje reći, pasusa) koji vam mogu dati neke zanimljive poglede u vezi sa raznim temama koje se tiču preduzetništva (već spomenute pre nekoliko pasusa). Ali, mislim da ova knjiga nema, ono što mi se moglo nazvati, „replay value“. Možda je vredi ponovo pročitati kada se pregura nekih 10-15 godina u vođenju kompanija i stekne se neko poslovno (a i životno iskustvo), i tada se otkriju neke nove spoznaje u ovoj knjizi? Ko zna… 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, da li bi želeo više da se fokusiraš na „od jedan do n-broja“ ili „od nule do jedan“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Delfi | Vulkan | Korisna Knjiga

 

Tags:
Categories:

Goldfinger

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore

“Goldfinger”

 

“Shaken, not stirred”

– James Bond

 

Ako nas je “Dr.No” uveo u avanture Džejms Bonda, a „From Russia with love“ nam stavio do znanja da je Džej Bi ozbiljan igrač i da filmska industrija treba dobro da obrati pažnju na ovu (tada) novu zlatnu koku, „Goldfinger“ je postavio neke standarde i smernice koje će koristiti budući filmovi o avanturama agenta 007.

Ali, da krenemo redom…

Pošto je (prilično rutinski) razneo laboratoriju za preradu droge u Latinskoj Americi, naš Džej Bi je rešio da uzme mini-odmor na čuvenim plažama Majamija (da prostite, Majami Biču). Naša mukica mora da uživa u ekskluzivnom hotelu i svi moraju da ga tetoše. Međutim, ubrzo ga posećuje njegov prijatelj Feliks (agent CIA), da mu prenese M-ovu poruku da 007 ima nov zadatak, a to je da nadgleda misterioznog trgovca zlatom, Aurika Goldfingera. Pošto se uspešno ušunjao u njegovu sobu, gde je na terasi zatekao prelepu Džil Masterson kako kroz teleskop gleda partiju džina (mislim na kartašku igru, alkoholičari nenormalni 😀 ) između Goldfingera i njegovog poznanika (i usput mu šapuće koje karte ima njegov protivnik, pošto Goldfinger ima bubicu u uvetu), Džej Bi je rešio da se malo „našali“ sa Goldfingerom i preuzeo je kontrolu nad mikorofon i malo se sprdao, preteći Goldfingeru policijom, ako namerno ne izgubi neki novac. I dok Goldfinger crveni od besa što mora da igra i gubi, Džej Bi za to vreme provodi sočne trenutke sa svojom novom simpatijom, Džil Masterson. Stekao sam utisak da je ovo prvi film gde se Bond možda i emotivno zainteresovao za neku devojku.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore

Nije mu lako…

 

Mada je neprevaziđena švalerčina, Džej Bi poznaje svoj alkohol, i zlatno pravilo da „u krevetu žena mora da bude vrela, a šampanjac hladan“. Pošto se šampanjac ugrejao, morao je u frižider po novu flašu i na kratko ostavi Džil u spavaćoj sobi…s tim što ga je neko odalamio po tintari dok je bio u kuhinji. Kada je došao sebi, Džej Bi je sada zatekao mrtvu Džil, svu prekrivenu zlatnom bojom.

Sada smo u Londonu, i Džej Bi dobija konkretan zadatak od M-a da istraži sumnju „Banke Engleske“ da Goldfinger ilegalno švercuje zlato, i da pokuša da ga namami sa zlatnom pločom nacističke nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. Posle interesantne partije golfa između Goldfingera i Džej Bija, Goldfinger jasno stavlja našem junoši do znanja da se više ne igra sa sudbinom, usput mu prezentujući pregovaračke sposobnosti stamenog nemog pomoćnika Oddžoba (Oddjob) i njegovog šešira ojačanog metalom.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Čuveni Oddžob (Oddjob)

 

Zato je 007 rešio da sada malo suptilnije prati svog neprijatelja, i to sve do Švajcarske. Međutim trenutak nepažnje (uzrokovan novom poznancicom Tili Masterson) dovodi to toga da ga uhvate, i da neko vreme bude  Goldfingerov „gost“ na njegovom ranču, gde ima priliku da sazna neke stvari o dijaboličnoj „Operaciji Grendslam“ („Operation Grandslam“). Naravno, čak i ovakva smrtonosna opasnost ima svoje prednosti za Džej Bija, jer ima priliku da upozna Goldfingerovog pilota, prelepu…ovaj… Pusi Galor (Pussy Galore). Da, tako se zaista zove…

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

I da ste njeno (filmsko) ime izgovarali sa punim poštovanjem, jasno?

 

Da li će Bond uspeti na vreme da razotkrije dijaboličnu operaciju, preživi Goldfingera i njegovog nemog pomoćnika/šešir-snajperistu i dobije Pusi (morao sam), saznaćete ako odgledate film koji, iz sadašnje perspektive, ima naziv kao umetnički porno film, „Goldfinger“… mislim, i sami znate kakav će biti ishod filma, ali moram malo da ubacim dramatike, znate („Ma ljudi su na ivicima stolica dok čitaju tvoje recenzije, izludeće od napetosti…“-prim.podsvesti).

Vizuleni aspekt je (očekivano) ponovo doživeo skok u kvalitetu, a pogotovo je unapređen zvučni aspekt filma (tj. zvučni efekti), što je donelo i prvi Oskar nekom Bond filmu.

Što se tiče glume, mnogi smatraju da je naš Šone ovde bio na vrhuncu kao tajni agent 007. Što se mene tiče, stekao sam utisak da je bio bolji u prethodnom delu, ali zaista nemam zamerke na njegovu glumu ovde, i dalje je sjajan. Gert Frube je nam prilično interesantno dočarao bombastičnog megalomanijaka Aurika Goldfingera (jedan od retkih Bond negativaca kojeg se publika često seti/prepozna), sa sve promenama ponašanja (jedna zanimljivost: Gert je glumio Jug Bogdana u filmu „Banović Strahinja“ iz 1981. godine). Stameni Harold Sakata nam je podario legendarnog Oddžoba, nemog majstora borilačkih veština sa smrtnosnim šeširom i čuvenim samouverenim osmehom (mnogi fanovi 007 filmova će se pre setiti Goldfingerovog poslušnika/pomoćnika nego mnogih Bondovih arhineprijatelja kroz filmove).

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Aurik Goldfinger

 

Bernard Li (M) i Lois Maksvel (Manipeni) su i dalje standardno dobri u svojim epizodnim (par minuta) ulogama, a Dezmond Levelin (Q) je dobio još više minuta da objašnjava svoje gedžete.

Ah, Bond devojke… prelepe sestre Džil (Širli Iton) i Tili Masterson (Tanja Malet) su imale po svojih pet minuta (bukvalno, videćete zašto…šteta, pogotovo za Džil), ali glavna zvezda je živopisna Honor Blekmen kao pilot Pusi Galor (Pussy Galore…naravno, sretaćemo kroz kasnije Bond filmove mnoge devojke sa urnebesnim, dvosmislenim imenima), koja je mnogim muškarcima ostala u sećanju kao jedna od upečatljivijih Bond devojaka. Par zanimljivosti u vezi sa ovom glumicom: imala je 38 godina kada je snimala film „Goldfinger“ (i nekoliko godina starija od Konerija), bila je poznata po ulozi Here u „Jason and the Argonauts“ (1963. godina) i Keti Gejl u seriji „The Avengers“ (1961. godina), a bavila se i pevanjem. Inače, preminula je prošle godine (kada nas je napustio i legendarni Šone).

Spomenuo sam na početku da je film postavio neke smernice i standarde za buduće Džejms Bond filmove, kao i ubacio mnoge novine. Tako sada vidimo da će gedžeti i oružja iz Q-ovog odeljenja ubuduće postati sastavni deo arsenala Bondovih „veština“ (a imamo priliku da prvi put vidimo i odeljenje kojim Q rukovodi). U narednim filmovima ćemo imati i sve češće pojavljivanje raznih „specifičnih“ pomoćnika (henchmen) glavnim negativcima (poput Oddžoba), koji služe da Bondu zagorčaju život. Takođe će biti učestale situacije gde će (nažalost) ginuti Bond devojke. A i sve više će se (povremeno kroz film) ubacivati komični elementi, pogotvo sa fokusom na sarkastične komentare ili one kojima se Bond ruga protivnicima.

 

Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

 

Kad smo spomenuli tehnologiju, zanimljivost je da Bond sada ima na raspolaganju veći odašiljač (za praćenje negativaca) i manji (tako da MI6 zna gde se Bond nalazi u svakom trenutku), kao i tajnu pregradu u đonu cipele (gde, gle čuda, upravo može da sakrije manji odašiljač). Mada su i negativci dobili svoja naoružanja (poput Oddžobovg smrtonosnog šešira ili Goldfingerovog zlatnog pištolja). Možda i najveća atrakcija kada je u pitanju tehnologija, jeste Bondov „nasvirani“ automobil sa mitraljezima, sekačima guma, prozorima otpornim na metke, tragačem, dimnim bombama i uljem (da proklizaju protivnički automobili) i, možda najpoznatijim elementom iznenađenja, suvozačevim sedištem koje možda da se lansira nebu pod oblake. 😀 A kad smo već spomenuli automobile…

…Bondov auto izbora u ovom filmu je, možda i najčuveniji Bond auto, sjajni i luksuzni (sportski) Aston Martin DB5! Goldfinger, sa druge strane, se odlučio za gospodski Rolls-Royce Phantom III model.

 

Aston Martin Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

Aston Martin DB5

 

Ono što je isto odudaralo, ali bilo istovremeno i dobro osveženje, jeste pojavljivanja lasera (laserskog zraka) u jednoj čuvenoj sceni.

Za razliku od prethodnih filmova, ovaj film nije imao puno traumatičnih problema prilikom snimanja, mada je više zahtevao snalaženje (poput dobijanja pristupa Fort Noksu, ali ne i dublji ulazak u isti; izvođenje preleta aviona iznad Fort Noksa; Furbe, Nemac po poreklu, nije baš mogao brzo da govori engleski, pa je pričao ne nemačkom, a onda drugi glumac uradio redub na engleskom).

Akcija u filmu je isto podignuta na viši novi, a pogotovo scena finalnog obračuna (mlaćenja) između Džej Bi i Oddžoba, koja se smatra jednim od klasika kada su u pitanju obračuni „1 na 1“.

Film je najvećim delom sniman u Švajcarskoj i SAD (Florida i Kentaki), uz kratku posetu golf klubu u Engleskoj, a sve ostale scene su (kao i u prethodna dva filma) rekreirane u „Pinewood Studios“ u Londonu.

Budžet za ovaj film je iznosio čak tri (3) miliona dolara (koliko za prva dva filma zajedno), a zaradio je 51 milion, a kasnijem reizdanju (zajedno sa filmom „Dr.No“), dovelo je do impresivnog inkasiranja od skoro 125 miliona dolara! Vau, to se zove profit!

Velška pevačica Širli Basej je otpevala čuvenu uvodnu numeru „Goldfinger“ (i time isto postavila standard za Bond filmove, gde poznati pevači gostuju sa uvodnim numerama). Numeru je komponovao Džon Beri.

 

Aston Martin Goldfinger Sean Connery Honor Blackman Šon Koneri Honor Blekmen James Bond Džejms Bond 007 Pussy Galore Oddjob

 

Par zanimljivosti za ovaj film:

– Prvi put čujemo famozno „mućkan, ne promešan“ („Shaken, not stirred“)

– Šone uopšte nije putovao na Floridu da snimi svoje scene, jer je istovremeno bio angažovan u Hičkokovom filmu „Marni“ (svoje scene je snimio u Pinewood studiju)

– Već smo spomenuli i prvo pojavljivanje lasera

– Prvi Bond film koji je osvojio Oskara

– Film je upisan u „Ginisovu knjigu rekorda“ kao film sa najbrže ostvarenom velikom zaradom

– Pošto je, iz bezbednosnih razloga, bilo zabranjeno snimanje unutar Fort Noksa (niti je iko od ljudi povezanih sa filmom smeo da uđe), rekreirano skladište je urađeno neverovatno verodostojno da je čak i Fort Noks to potvrdio

– Producenti su razmišljali da Orson Vels glumi Goldfingera, ali su ocenili da im je preskup. Kada je Frube tražio kao zaradu 10% od profita filma, producenti su pomislili da su se možda ipak zeznuli što nisu angažovali Velsa

– Šone je povredio leđa u finalnoj borbenoj sceni, što je iskoristio da ispregovara još bolje (finansijske) uslove za naredni film

– Ovo je omiljeni Bond film Stivena Speilberga

– Bakuta sa mašinkom je bila omiljena Hičkokova scena

– Za vreme promovisanja filma, Honor Blekman je uživala da posramljuje novinare prilikom raznih intervjua, namerno izgovarajći često ime svog lika (i)

– Šone se zainteresovao za golf posle snimanja ovog filma

 

Za ostale zanimljivosti, bacite pogled ovde.

 

Meni je „Goldfinger“ odličan Bond film. Zabavan je dinamičan, duhovit, ima upečatljive negativce i Bond damu Pusi, i postavio je, da tako kažemo, smernice za buduće Bond filmove.

Usudio bih se da ga stavim u „top 5“ Bond filmova, ali videćemo još… 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kakvi su tvoji utisci o ovom filmu? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1964. godine

Trajanje : 110 minuta

 

Tags:

Do viđenja

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

“Do viđenja” – Živojin Petrović

 

Nekako roman „Do viđenja“ baš ima prigodan naziv za prvi (recenzirani) roman za 2021. godinu…lepa, suptilna i kulturna otpozdravna rečenica za 2020. godinu (mada smo je u našim mislima sigurno otpozdravili i mnogo gore 😀 ). I na tome će ostati moji komentari za 2020-u…

Roman „Do viđenja“ Živojina Petrovića je nedeljama bio prvi na listi bestselera u našim knjižarama, pobravši simpatije čitalaca. Posle toliko nedelja popularnosti, i meni je došlo da vidim šta se toliko publika „primila“ na ovaj roman.

Na naslovnoj strani romana stoji:

„Do viđenja“, a ispod toga:

„Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena“, i ispod toga:

„Prvi srpski dokumentarni triler“.

Ovde se nalaze četiri reči koje su mi izvrnule obrve i naterale oči da začkilje, pa sam izgledao kao Klint Istvud, nimalo impresioniran onim što vidim.

Prvi. Srpski. Dokumentarni. Triler.

 

ce

Hmmmmm? Šta koji…

 

Baš ne deluje ohrabrujuće i ne intrigira na prvi pogled zar ne? Da je „Prva srpska epska fantastika“, „Prvi srpski naučnofantastični roman“, „Prvi srpski komični roman“ ili recimo „Prvi srpski erotski roman“.

Ali dokumentarni triler? Hm…

Šalu na stranu, mislim da nisam imao predrasude prema romanu.

Već možda prema sebi…

Kada je u pitanju ideja dokumentarnog književnog trilera, nekako me je podsetila na ideju gledanja nekog evropskog dramskog filma. Nisam neki ljubitelj tog žanra, u principu bi trebao da budem nekakvom „specifičnom raspoloženju“ da bih tako nešto gledao, i znam da ću se na kraju smoriti kada se film završi. Pitao sam se da li će možda zbog toga slična sudbina snaći i „Do viđenja“… i da ću na kraju jednostavno „smlatiti“ sa čitanjem knjige, i možda preskočiti recenziju.

Ispostavilo se da (na kraju) nije bilo puno razloga za brigu.

O Dragi Mitirćević sam, u principu, znao samo površne informacije iz istorije. Bogata milionerka, čudnog (eskcentričnog) ponašanja, nepoverljiva prema svima. Mesec dana se vodila kao nestala, a onda pronađena mučki ubijena u svojoj kući. Policija dugo nije mogla nikako da otkrije ko je njen ubica, a čak i kad je navodno otkriven, istorija nikada nije potvrdila da je zaista pravi ubica uhvaćen.

Ovo je ono što sam znao. Što bi rekli, više na nivou neke opšte kulture.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

A radnja romana „Do viđenja“ bi se mogla sumirati tekstom sa poleđine knjige:

„Januara 1933. usred Beograda nestala je ćudljiva milionerka Draga Mitrićević. Bogata rentijerka nije komunicirala sa rodbinom, a živela je sa svojim čuvarima – dva nemačka ovčara, gusanom i kokoškama – u ogromnoj ali skoro pustoj kući u Ulici kralja Milana broj pet. Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, našao se pred ključnim zadatkom svoje karijere…“

…i to kakav ključni zadatak…

Prvenstveno kroz oči načelnika policije, Rada Popovića, saznaćemo kako se odvijao celokupan proces (pokušaja) otkrivanja ko je ubio Dragu Mitrićević. A imajte na umu, govorimo o ubistvu milionerke koja nije bila u dobrim odnosima sa rodbinom. A na to dodajte još i mentalitet srpskog (jugoslovenskog) naroda…naravno, postavlja se bitno pitanje „Ko bi ubio Dragu?“

Ali još bitnije pitanje:

„KO ĆE DA NASLEDI TE SILNE MILIONE?“

 

Do viđenja 1

Draga Mitrićević (i njeni čuveni milioni)

 

Ovi neraspodeljeni milioni će načelniku policije doći glave. Pokojna (nadžak)baba je generalno bila nepoverljiva prema ljudima, uključujući tu i svoju rodbinu, za koju je verovala da bi je otrovala da što pre dođu do njenih para. Testament nije ostavila, dobrim delom i svog sujeverja. Imala je u mladosti kratak brak (ili možda je bolje reći, ljubavni zanos), a sa pokojnom sestrom nije govorila. Iako je zarađivala od rentiranja lokala, nije baš bila voljna da izdaje lokale u blizini svoje kuće. Štaviše, često se ponašala kao takav tvrdica da je znala i da „zavrne“ ljude za pare. I pride bila je prilično bezobrazna prema svima, i uvek govorila da više voli životinje nego ljude. Iako bogata, u svom stanu (navodno) skoro da uopšte nije imala para, čak bi znala i da pozajmi, iako je imala razno zlato, dukate, dragocenosti, obveznice, akcije i šta sve ne u bankama.

Zaboga, pa ko bi želeo da ubije tako divnu bakicu?

Pa, verovatno ceo Beograd. Polovina zbog para, polovina jer se ponašala kao kreten prema ljudima.

Rodbina je, naravno, potresena…ne možda toliko zbog babine smirti, koliko zbog toga što će sada nastupiti borba za njeno bogatstvo. Sa jedne strane imate Velibora Boru Jovanovića kao direktnog naslednika, a sa druge strane ostalu rodbinu koja ne može da smisli Boru (izgleda iz opravdanih razloga, jer je njegova istorija dosta mutna i sumnjiva). A onda imate i nekoliko advokata, koji zadovoljno trljaju dlanove (očekivano), mada izgleda da ni oni nemaju baš čistu savest kada je u pitanju pokojna Draga. A tu se pojavljuje i odjednom i udruženje ratnih invalida, kojima je navodno pokojnica trebala da ostavi neku imovinu. A sada odjednom se u javnosti pojavljuju i razna pisma po novinama od nekih prijatelja ili poznanika, u kojima jedni hvale pokojnicu, drugi je pljuju, pa se međusobno prepucavaju preko novina…a onda i neke anonimne dojave u vezi sa ubistvom, pa onda slučaj nestalih štednih knjižica.

Vrti vam se u glavi od ovih nebuloza? Zamislite tek kako je nesrećnom Radi Popoviću, načelniku policije, koga pritiskaju sa (bukvalno) svih strana da pronađe ubicu, i kome od ovog slučaja možda zavisi i cela karijera. Sad bi mu dobro došli jedan Holms i Poaro, zar ne?

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Sa romanom „Do viđenja“, pisac Živojin Petrović je, sakupljajući izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke iz raznih arhiva, pokušao da rekreira i da nam dočara kako je policija pokušavala da otkrije ubicu tridesetih godina 20-og veka…ali takođe i kako su Beograd i njegovi stanovnici živeli u tom periodu (kao i da se naš mentalitet izgleda nikada neće promeniti…pogotovo kad je u pitanju želja za senzacionalizmom, pljuvanje rodbine ili večita radoznalost šta se dešava u „tuđem dvorištu“).

Ne može se reći da se pisac nije potrudio. U 250 strana ovog dokumentarnog trilera, našlo se mesta i za arhivska dokumenta. Fotografije Dragine kuće, isečci iz novina, razna pisma,, dokumentovana obdukcija, sudske odluke, izveštaji i šta sve ne, a sve u cilju da nam još više upotpuni osećaj da smo se prebacili u tridesete godine 20-og veka.

Stekao sam utisak da pisac nije želeo previše da „romantizuje“ ovaj triler, već da pokuša da ga, što je realnije moguće, prikaže i održi u nekoj formi „dokumentarne istorijske publicističke proze“ („Priznaj, sad si izmislio ovu konstrukciju i nemaš pojma ni šta znači ni da li tako nešto zaista postoji“-prim. podsvesti). Opisi su tu, ali sasvim umereni.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Moj „izazov“ sa ovom knjigom se pojavio relativno na početku. Imao sam osećaj da prvih 50-ak strana čitam nekako „rutinski“, tipa, „ok relativno interesantno“…a onda sam napravio pauzu sa knjigom (ovo je bio priličan „krivac“). Međutim, posle sam se zainatio da nastavim i ostanem strpljiv… i isplatilo se. 🙂

Odjednom, samo kreću da se pojavljuju nove informacije u slučaju ubistava bogate babe. Međutim, što ih više stiže, situacija odjednom postaje sve konfuznija! Ovde ne da ne pomaže Šerlok Holms, ovo više nema smisla. U jednom trenutku, shvatate da počinjete da se nervirate zajednom sa načelnikom policije. Da li je neko naručio njeno ubistvo (rodbina, poznanici, ljudi sa kojima je bila u nekakvim poslovnim odnosima), da li je samo neserećna žrtva pljačkaša ili nešto treće? Uzimate izjave desetina ljudi, svako priča neku svoju priču, mnogi od njih lažu iz Bog te pita kojih motiva. Vlasnik pogrebnih usluga plače na sva zvona, jer je, faktički, „na reč“ rodbine sahranio pokojnu Dragu najluksuznije što je mogao, a nije video ni cvonjka. Rodbina drami na vas, advokati drame vas, policija drami zbog vas, pretpostavljeni vam dišu za vratom… pravi trenutak počnete da pijete nešto za živce zar ne? I to ne nešto iz bifea, već nešto što ide samo uz potpisani lekarski recept.

Ideja da se ovo zaista desilo, a da nema logike u otkrivanju ubice, vas tera da sve brže okrećete stranice…dok ne stignete do kraja i pročitate ishod. Iako sam znao (relativno generalni) ishod, ipak sam na kraju bacio knjigu na sto uz (stručni recenzentski) komentar „A daj, nemoj me j****i“ i nasmejao se ironiji celog slučaja.

Detalj zbog koga sam u jednom trenutku još više počeo da uživam u knjizi jeste kada sam zamislio da sve vreme imam nekakvog naratora koji mi opisuje događaje i radnje iz knjige, a zatim zaćuti kada počnu dijalozi, kao u tipičnom TV dokumentarcu. Nešto slično blesavo sam uradio i kod ove knjige. Međutim, pošto je u pitanju Beograd, nekako mi je teško bilo da zamislim Morgana Frimena da vrši naraciju na srpskom (mada sada kada sam i to zamislio, mislim da bi ispalo urnebesno dobro ^^).

Sve u svemu, knjiga se čita brzo i lako, bez nekog većeg napora…čak i za dokumentarni žanr.

Možda bi nekog i odbilo da čita ovaj tip romana, ali mislim da ga vredi pročitati, i kao stvar neke opšte kulture, a i da malo bolje dobijete uvid u beogradska dešavanja 30-ih godina. A i pisac se potrudio da prilično istraži ovu (sakupljenu) materiju oko ubistva Drage Mitrićević, što je isto veliki plus.

 

Zivojin Zika Petrovic Do vidjenja Draga Mitricevic

 

Meni je Živojin Petrović poznat od ranije kao neko ko je ljubitelj tehnologije (ljudima koji su čitali „Mobilni magazin“ je sigurno poznat), a i kao osoba koja stoji iza projekta „Srpske naučne televizije“ koja je kasnije prerasla u „Brainz TV“, a sada i kao pisac. Videćemo, ako dozvole prilike, da se možda nekada pročita i njegova prethodna knjiga „Nestvarno, a stvarno“.

Mada, mislim i da je „Do viđenja“ bio dobar prvi izbor za čitanje. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li znaš u čemu je tajna ovog „Do viđenja“? 🙂

 

 

Cena knjige: Laguna | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart | Korisna knjiga

 

Tags:

From Russia with love

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

“From Russia with love”

 

Ahhhhhh, „From Russia with love“ (Iz Rusije s ljubavlju)…sada već stvari postaju zanimljivije. Ovo mi je jedan od omiljenijih filmova, ne samo kada su u pitanju Džej Bijeve avanture, već i generalno. Što se tiče ranga Džejms Bond filmova, ovaj film mi je u „top 5“, a možda i u „top 3“…a nije isključivo i da je „broj 1“.

Šta se sada dešava sa našom švalčerinom sa „dozvolom za ubijanje“ (licence to kill)?

Pošto je eliminisao Dr.Noa, Džejms Bond je sada zvanično na nišanu opasne kriminalne organizacije SPEKTRA (SPECTRE), a da toga nije ni (potpuno) svestan. SPEKTRA temeljno pristupa svemu, pa i načinu eliminacije Bonda, koji se sastoji u obučavanju ubice, po imenu Donald Grant, specijalno pripremljenog za eliminaciju 007 agenta.

Članovi SPEKTRE, Rosa Kleb (operativac/agent broj 3, nekada visokorangirani oficir ruske kontraobaveštajne službe SMERSH, sada prebegla u SPEKTRU…u kombinaciji sa njenim likom i govorom, odmah vam bude jasno zašto je strah i trepet) i Kronstin (operativac/agent broj 5, čehoslovački šahovski velemajstor) su spremili lukav plan za Bondovu eliminaciju.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Iz aviona se vidi da ovo dvoje sigurno ne rade u vrtiću…

 

MI6 dobija dojavu iz svog istanbulskog ogranka da ruski šifrant u konzulatu, Tatjana Romanova, želi da prebegne u London, a takođe su tu i informacije koje bi omogućile Londonu jedinstvenu priliku da se domogne kriptografske mašine, Lektor. Jedini uslov – Tatjana Romanova želi jedino da uspostavi kontakt sa agentom 007, Džejms Bondom, koga je videla na jednoj fotografiji.

MI6 i Bond su svesni da je ovo najverovatnije (prilično očigledna) zamka, ali, opet, ako postoji i najmanja šansa da je zaista moguće domoći se Lektora, vredno je rizika (a i Džej Bi se sigurno neće buniti da „spasi“ ruskog šifranta 😀 ).

I tako naš Džej Bi stiže u mistični nam Istanbul, gde će tesno sarađivati sa šefom ogranka, šaljivim, ali i prepredenim Ali Karim Bejem, a usput i otkrivati čari Istanbula, a sve u cilju da se susretne sa Tatjanom Romanovom. Ali, već od trenutka njegovog dolaska, dešavaju se komplikacije na relaciji turskih/engleskih i ruskih agenata, pa će iz bezbednosnih razloga, naš Džejms morati da se privremeno skloni i računa na gostoprimstvo Cigana (gypsies) koje je, o gle čuda, puno prelepih i strasnih žena, tako da Džejmsu nije lako. Međutim, komplikacije (u prevodu, pucanjava na sve strane) se i ovde dešavaju.

Posle mnogo peripetija, Bond i Tatjana Romanova se najzad sreću u njegovoj hotelskoj sobi (naravno), dok ona leži gola pod pokrivačem (logično, jelte), i oni provode strasnu noć (očekivano). Uz svoju ljubav na prvi pogled, Tatjana daje Bondu i podatke o lokaciji mašine Lektor.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

– Iju, oprostite, ja promašila sobu…
– Bez brige gospođice, baš ste gde treba…

 

Zajedničkim snagama, Bond, Ali Kerim Bej i Tatjana, izvode oragnizovanu sabotažu u konzulatu i uspevaju da se domognu Lektora. Sledeća aktivnost – bežanija iz konzulata ka vozu Orient Express. Džejms i Tanja dobijaju nova lažna dokumenta, a Kerim Bej će im praviti nego vreme društvo, dok ih ne ukrca na avion Solunu, i odatle pravac London i misija uspešna!

Ali, da li će Džejms i Tanja stići bezbedno do Londona i kakve sve tajne (neprijatelje) krije Orient Express? Eeeeee… saznaćete ako odgledate „From Russia with love“. 🙂

Neočekivani uspeh „Dr.Noa“ je izgleda imao takav efekat da su glavešine rekle da se bace svi kartonski rekviziti sa prethodnog filma i da se malo „odreši kesa“ za “From Russia with love“.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

NISAM MISLIO NA TE REKVIZITE…mada…

 

Krenimo od audio-vizelnog aspekta. Definitivan skok u kvalitetu kamere i audio efektima i sinhronizaciji. Ne bih puno opisivao, uverićete se i sami, očigledna je razlika u kvalitetu.

Kao i prethodni film, i ovaj je imao svoje izazove (da ne kažem probleme), počevši od izbora nekih glumaca, ozbiljnih (ali baš ozbiljnih) zdravstvenih problema Pedra Armendariza (Ali Karim Bej), kao i probijanja roka i budžeta… i povrh svega toga, predsednik DŽ.F.Kenedi vam kaže da mu je novela Jana Fleminga „From Russia with love“ jedna od najomiljenijih knjiga. Nema baš puno mesta greškama, zar ne? Sreća, na kraju ih i nije bilo.

Gluma… naš Šone ni u jednom trenutku nije sporan, sada još bolji nego prvi put kao Bond, prosto vidite da mu rola leži kao salivena cipela (mogao sam da stavim neki brend, ali niko nije hteo da plati reklamu, pa prc! 😀 ), zbog čega je nagrađen i bonusom duplo većim nego njegovom zaradom za ovaj film.

Daniela Bjanči kao Tatjana Romanova… ah, kakav izbor za Bond devojku, čoveče! Mislim da je jedna od najlepših Bond devojaka, ma prelepa je i baš zrači nekim seksipilom i šarmom. Inače tri zanimljivosti vezane za nju: bila je učesnica za Mis Univerzuma 1960. godine (očigledno); Bjanči je tek počela da uči engleski jezik za potrebe filma, pa je morao da se uradi redub sa drugom glumicom (nešto slično se desilo i u prethodnom filmu sa Ursulom Andres, ali zbog njenog akcenta); ona je izabrana u konkurenciji 200 devojaka, po mnogim pričama, upravo na Konerijevu preporuku („Šone, matori lisac, znao je on šta valja“-prim.podsvesti).

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Šalu na stranu, zaista lepa glumica…

 

Pedro Armendariz (prilično popularan latinoamerički glumac 40-ih i 50-ih) je bio super u ulozi Ali Karim Beja, pogotovo zbog ozbiljnog zdravstvenog stanja (koje je bilo vidljivo i na filmu), i njegovog tragičnog završetka. Bilo je nekog neobičnog šarma u njegovoj roli otresitog i šaljivog šefa odseka MI6. Lote Lenja je bila sjajna kao sadistički negativac Roza Kleb, pogotovo sa njenim ponašanjem i specifičnom bojom glasa i načinom govorom…što i nije iznenađujuće, s obzirom da je Lote bila i pevačica i, da se tako izrazim, monolog(ista)/recitator/diseuse), kao i Vladek Šejbal u ulozi Kronstina (baš su našli facu zlog intelektualca) i Robert Šo kao ubica Grant.

Sada već standardnim šarmantnim epizodistima, Bernardu Liju (M) i Lois Maksvel (Miss Moneypenny) se sada pridružuje i Dezmond Levelin kao besmrtni Q (kju), sarkastični i nadrndani majstor za gedžete i džidža-bidže (zanimljivost: Dezmond je narednih 36 godina bio jedini Q u Bond filmovima).

Koje sve zanimljivosti i noviteti su se pojavili u „From Russia with love“, koje će posle postati standard? 🙂

Bond sada postaje mnogo oprezniji, kada je u pitanju komunikacija u šiframa sa vozačima ili pregledanje hotelske sobe u kojoj odseda (u potrazi za prisluškivačima)…kada su u pitanju žene, tu, kao i uvek (tj. očekivano), nema opreza. 😀

Borbene scene su unapređene i dinamičnije (bokser je radio koreografiju za čuvenu scenu tuče u vozu i snimala se nedeljama), a ubačene su i scene sa juranjavom čamcima i helikopterom.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Na zaboravite na mene…Patak…Paja Patak…dođavola, mislio sam Donald Grant…

 

Prvi put vidimo Džej Bija da upotrebljava Q-ove gedžete (i uopšte tehnologiju ozbiljnije). Tu je čuvena akt-tašna sa sklopivim snajperom, skrivenim nožem i novcem za hitne slučajeve, kao i mogućnošću da se pretvori u dimnu/gasnu bombu ako se ne otvori na poseban način. Bond takođe dobija i pejdžer, sat sa garotom, kao i aparat za detektovanje prisluškivača. A ni negativci nisu nespremni (Roza Kleb i njen nož premazan otrovom,, sakriven u vrhu cipele).

Bondov automobil izbora je, ovoga puta, bio Bentley Mark IV.

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

Bentley Mark IV

 

Film je najvećim delom sniman u Istanbulu, a ono zbog čega je ovaj film posebno interesantan ljudima iz bivše Juge, jeste čuveno zaustavljanje na stanicama u Beogradu i Zagrebu (iako film uopšte nije bio sniman u Jugoslaviji, već je u pitanju Sirkeci gari).

Budžet za film je iznosio dva miliona dolara…a zaradio je čak 79 miliona! Vau, to se zove profit, skoro 40 puta više! Primera radi, oba dela Osvetnika (Avengers: Infinity War + Endgame) su imala budžet oko 750 miliona dolara, a zaradili 4,8 milijardi dolara (nešto mi se zavrtelo u glavi X) )…a mogli su, eto, da zarade 30 milijardi („Da li je bila neka poenta iza ove glupe informacije, ili su samo želeo da se pohvališ da znaš da pomnožiš 750*40 bez digitrona?“-prim.podsvesti).

Uvodna muzička numera je samo malo prerađena verzija originalne „James Bond theme

Ovde imate još neke (stvarno interesantne) zanimljivosti u vezi sa „From Russia witl Love“, a ja bih samo spomenuo:

– Ovo je poslednji film koji je video Dž.F.K.

– Ovo je poslednji Bond film koji je video Jan Fleming

– Smatra se da je „From Russia with Love“ upravo film koji je lansirao Šona Konerija među megazvezde, a ne „Dr.No“. Inače, legendardni glumac je ovaj film svojevremeno proglasio za svoj omiljeni Bond film.

– Jan Fleming je tek posle ovog filma bio uveren da je Koneri pravi izbor za Bonda

– Ovde nećemo čuti čuveno „Bond, James Bond…

– Prvi put se pojavljuje čuveni Number 1 (u stvari, samo mu vidimo ruke i čujemo glas)

– Ovde se pojavljuje čuvena objava/najava “James Bond will return in …” (koju danas najviše vezujemo za superherojski žanr filmova)

– Vladek Šejbal se prilično lomio oko toga da li da prihvati ulogu zlog šahovskog velemajstora Kronstina, misleći da mu baš neće koristiti u karijeri, ali je pristao na nagovor prijatelja (upravo Šon Koneri)…i ispostavilo se da je to bio odličan potez za njegovu dalju karijeru

I tako dalje i tako bliže…

 

From russia with love Iz Rusije s ljubavlju Sean Connery Daniela Bianchi Šon Koneri Danijela Bjanči James Bond Džejms Bond 007

 

Kao što sam spomenuo, meni je „From Russia with Love“ (Iz Rusije s ljubavlju) vrh film, možda čak i najbolji Bond film, mada ga smatram i filmskim klasikom. Drastičan skok u kvalitetu na svakom polju. Zabavan, dinamičan i šarmantan film. Film (ne samo o Bondu, već i generalno) koji ne treba da propustite.

Apsolutna preporuka! 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je „From Russia with love“ i tebi u vehu najboljih Bond filmova? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1963. godine

Trajanje : 115 minuta

 

Tags:

Atomske navike

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

“Atomske navike” – Džejms Klir

 

Jednom prilikom (ove godine) sam podvrgnuo sebe jednoj vrsti „testa“. A to je da mesec dana ne jedem rafinisani šećer, tj. slatkiše. Motiv mi je bio da dokažem nekim ljudima (tj. klijentima) da je to apsolutno izvodljivo…i bilo je…i nije uopšte bilo mučenje. Pre nego što neki od vas odmahnu rukom uz komentar „ma ne znaš ti mene i slatkiše“, samo ću vas PODSETITI DA POGLEDATE MOJU INSTAGRAM/FACEBOOK STRANICU I DA IMATE NA UMU DA JE NA SLIKAMA SAMO DEO SLATKIŠA I DA POSTOJI VELIKA VEROVATNOĆA DA STE VI ZA MENE MALA DECA KADA SU U PITANJU SLATKIŠI! ^^

Ahem…elem, gde sam ono stao…a da…iako sam znao da mogu „podneti“ vidljivo prisustvo slatkiša, da li pod uticajem tolike psihologije ili podsvesti ili nečeg trećeg, iskoristio sam trenutak što tada nisam imao pri sebi nešto puno slatkiša (pa onda nije bilo potrebe ni da ih kupujem), a i ono malo što sam ih imao, samo sam sklonio da mi ne budu u vidokrugu. Takođe, stavio sam na papir koji su to dodatni motivi/činjenice (pored gorenapisanog) koji će mi omogućiti da ovaj period bez šećera prođe što „bezbolnije“ (stavljam pod navodnike jer, budimo iskreni, nije da mi je zadatak da hodam bos po usijanom kamenju).

U neku ruku, delom svesno, delom nesvesno, stvorio sam prostorno i mentalno okruženje bez slatkiša, što je, u kombinaciji sa mojom osobinom da, posle nekog vremena, „zaboravim“ na stvari koje dugo ne vidim, omogućilo da jako malo razmišljam o slatkišima. A sama ideja da prekršim obećanje dato sebi, a pogotovo za nešto tako trivijalno kao što je nejedenje slatkiša, učinilo bi da se osetim prilično jadno i patetično i samo bih pokazao, da nešto tako „nemrtvo“ kao što je šećer, je gospodar moje sudbine (ovo „trivijalno“ sam podvukao iz jednostavnog razloga – sa vama bih mogao da radim/koučing na temu uzdržavanja od slatkiša, ali ako bi ipak prekršili sebi zadatu reč i posle primene raznih metoda i razgovora, onda bih morao da vas uputim da potražite stručnu medicinsku pomoć, jer je onda u pitanju ozbiljan stepen zavisnosti).

Ovo je otprilike nešto slično onome što Džejms Klir govori u svojoj knjizi „Atomske navike“, o inverziji prvog (neka bude nevidljivo) i drugog zakona (neka bude neprivlačno).

Naravno, ovaj period nije bilo bez izazova, ali su nagrade i neka otkrića o sebi vredele. Na primer, jedno trivijalno otkriće…shvatio sam da mi, u stvari, mnogo prija kapućino (bez šećera), iako pre ovoga teksta sam ga uvek smatrao bezveze i neukusnim i uvek bih pre izabrao nes-kafu…a ozbiljnija otkrića su nešto što bi morala da bude posebna priča.

Ali, da vam sad ovde ne pričam svoju životnu priču, imate ovde (na srpskom) i ovde (na engleskom) u tri posta skraćenu verziju (ali vam svejedno prepručujem da pročitate…a imate i na Facebook stranicama istih naslova, kome je lakše za čitanje).

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Što se tiče Džejmsa Klira…verujem da je, kada je stavio tačku na poslednju rečenicu u knjizi „Atomske navike“, jednostavno digao ruke u vazduh i rekao: „To je to…jednostavnije od ovoga ne može…sve sam pokrio tako da kompleksna materija bude prezentovana pojednostavljeno. Četiri zakona sam lepo razložio na 250 strana…a čak i nije ni presitan font niti zbijen tekst. Ispričao sam svoju životnu priču, dao istorijske primere, statistiku, grafikone, praktične primere, sugestije, metode, tabele, argumente za i protiv…a onda sam svaki zakon lepo „razbio“ u praktične primere, bukvalno sve može da stane krupnim slovima na format A5 papira. Ne znam da li može nešto više da se uradi…“

Otprilike, ovo bi bila precizna recenzija knjige i da ovde stanem sa pisanjem.

Ne šalim se, ovo je knjiga koju morate da pročitate ako želite da se pozabavite izgradnjom dobrih navika (i eliminisanjem loših). A videćete i zašto…

Posle odličnog uvodnog dela (o snazi atomskih navika, kako navike oblikuju na dobro ili loše vaš identitet, kao i kako da izgradite navike u četiri jako logična koraka), „Atomske navike“ se fokusiraju na to da vam raščlane, iseckaju i sažvaću umesto vas četiri osnovna zakona za izradnju navika.

 

Četiri zakona za kreiranje dobrih navika:

  1. Neka bude očigledno
  2. Neka bude privlačno
  3. Neka bude lakše
  4. Neka bude zadovoljavajuće

 

Četiri zakona (tj. inverzije prethodno spomenutih) kako da prekinete sa lošom navikom:

  1. Neka bude nevidljivo
  2. Neka bude neprivlačno
  3. Neka bude teško
  4. Neka bude nezadovoljavajuće

 

I onda dobijete ove zakone još više „razbijene“ (na podzakone 1.1, 1.2, 1.2 itd…) i lepo objašnjene, praćene idejama, predlozima i primerima.

„Atomske navike“ su, iako sve deluje jednostavno na prvi pogled, ozbiljna knjiga.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Imajte olovku uz sebe, nemojte da vam bude žao knjige jer je kvalitetno napravljena. Podvlačite bitne rečenice (ima ih), dopisujte komentare, markirajte tabele…sve to će vam koristiti kad završite sa knjigom, pa odlučite da je ponovo prelistate da biste sumirali svoj pristup izgradnjama navika (nije valjda da bi čitali „Atomske navike“ reda radi ili da bi se hvalili na LinkedInu kako čitate dobru literaturu korisnu za biznis?), jer će vam ubrati proces.

 

Knjiga je puna rečenica koje će vas često naterati da zastanete za trenutak sa čitanjem i da razmislite o njima:

Uticaj stvoren promenom vaših navika sličan je efektu pomeranja rute aviona za samo nekoliko stepeni.

Svrha postavljanja ciljeva je da pobedite. Svrha izgradnje sistema je da nastavite igru.

Mnogi ljudi započinju proces menjanja svojih navika fokusirajući se na ono što žele da postignu. To nas dovodi do navika zasnovanih na ishodu. Alternativa je izgradnja navika zasnovanih na identitetu. Ovim pristupom počinjemo sa fokusiranjem na ono ko želimo da postanemo.

Navike ne ograničavaju slobodu. One je stvaraju. U stvari, ljudi koji nemaju svoje navike, često su oni sa najmanje slobode.

 

A ove rečenice sam izvukao tek iz prvih 40-ak strana knjige. Da li vas je bar malo zaintrigiralo? 🙂

„Atomske navike“ će vas naterati da malo preispitate sebe i svoj pristup, ne samo po pitanju navika, već i vašeg pogleda na život. Da li želite jednostavno da smršate za mesec dana ili da izgradite zdrav stil života? Da napišete jednu knjigu ili da postanete pisac? Da li zaista znate kako funkcionišu navike i šta ih „pokreće“? Da li uopšte znate šta je uzrok vaših loših navika (možda sve vreme „gledate“ u pogrešne stvari)? Da li navika mora da bude temeljno isplanirana i kompleksna, ili nekada znači i „bolje išta nego ništa“ (ako ne mogu da uradim danas 10 sklekova, da li to znači da preskačem ceo dan ili znači i ako uradim samo jedan sklek)? Da li zaista znate da odmerite nagradu za svoj trud? Da li sigurno znate kako funkcionišu trenutno i odloženo zadovoljstvo? Gde se krije „zona Zlatokose“ (znano i kao flow)? Da li se nalazite u „dolini razočaranja“ dok razvijate neku naviku, a da toga niste ni svesni?

Kao što vidite, dosta pitanja i odgovora se krije u knjizi „Atomske navike“.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Ono što je isto pozitivan aspekt knjige, jeste što Džejms Klir uopšte ne forsira svoje metode kao „apsolutna rešenja“ (kao što se mnogi autori hvale u svojim knjigama), već sama objašnjenja zakona su takva da vam daju slobodu da ih prilagodite na način koji će vama doneti najviše koristi.

Džejms Klir se takođe dotakao i priče o talentu, genima i ličnosti i kako oni (mogu da) utiču na naše navike, kao i kako treba da dobro poznajemo sebe i šta su naše mane i prednosti, kao i kako da ih iskoristimo na najbolji način (a dobićete i zanimljiv primer kroz upoređivanje Majkla Felpsa i Hičama El Gueroža).

Kao što vidite, ima svega korisnog u ovoj knjizi.

Možda i najveći plus knjige „Atomske navike“ jeste (pored toga što je neverovatno laka za čitanje) taj što je veoma praktična i odmah primenljiva. Možete, čim završite sa prvim zakonom, da uzmete papirić i napišete plan/mantru prvog zakona i da odmah počnete sa njegovom primenom, i da posle samo nadograđujete.

 

Atomske navike Džejms Klir Atomic habits James Clear

 

Sve u svemu, „Atomske navike“ su sjajna knjiga i Džejms Klir je odradio odličan posao, i zaista zaslužuje pohvale. Jednostavnije od ovoga ne može kada je u pitanju izgradnja navika. Ali, morate da upregnete i d**e i radite na sebi. Ne može bez truda. Još nisu izmislili USB koji sebi nabijete…ovaj, negde…i odjednom imate navike koje valjaju. Treba strpljenje. To i sam autor kaže. Nigde nije rekao „kada završite sa ovom knjigom, vi imate izgrađene navike“.

„Atomske navike“ je knjiga koju ljudi zaista treba da pročitaju, da razmisle o svom pristupu navikama. Kako zarad svog ličnog usavršavanja, a pogotovo ako radite sa ljudima (bilo kao kouč, psiholog, nutricionista, fitners trener, preduzetnik, direktor ili nešto sedmo), ova knjiga vam može pomoći da proširite i unapredite svoj pristup rešavanju izazova.

A imate i odličan sajt autora knjige, koji prati zaista veliki broj ljudi.

I da sumiramo za kraj što se tiče knjige „Atomske navike“…apsolutna…pardon, atomska preporuka. 🙂

 

A ti, dragi čitaoče, kakve su tvoje navike?

 

 

Sajt Džejmsa Klira

Cena knjige: Finesa | Dereta | Vulkan | Delfi | iLearn

 

Tags:

Dr.No

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Dr.No

 

Pisati o Džejmsu Bondu (James Bond) van konteksta filmova bi bio prilično nezahvalan posao (ili bi pre zahtevao poseban tekst). Zato ne bih želeo da puno trošim ovde prostora. Ne verujem da je iko očekivao da će film „Dr. No“, koji je i za ono doba (šezdesete) bio odrađen bio prilično jeftino, iznedriti „Džejms Bond“ medijsku franšizu, koja danas vredi sigurno preko 20 milijardi dolara, koja je napravila 25 (+ 2 Non-Eon naslova) filmova (sledeće godine nam stiže „No time do die“), mnogobrojnim glumcima, glumicama i muzičarima donela svetsku slavu i novac (ili jednostavno „pojačala“ oboje), a proizvođači (tj. direktori) Aston Martina, BMW-a, Berette i Valtera drže u svojim kancelarijama ikonu Sv.Džejmsa Bonda.

Naravno, ne zaboravimo 14 kultnih romana Jana Fleminga koji su sve ovo započeli, praćeno sa, ako se ne varam, nekih 40+ post-Fleming romana.

Franšiza je iznedrila gomilu stripova, nekih 20+ video igara, radio emisija, raznih figura i igračaka i čega sve ne.

Naravno, ne zaboravimo i popularizovanje različitih (vojnih) gedžeta sakrivenih u kolima, cigaretama, upaljačima, olovkama, torbama, satovima itd…

Nastanak fiktivnog lika Džejmsa Bonda je isto priča za sebe. Džejms Bond je (navodno) nastao kao amalgam više istorijskih ličnosti (nekih 15) koje je Jan Fleming poznavao (ili slušao priče o njima), ali se pretpostavlja da bi centralna ličnost mogao biti čuveni Dušan „Duško“ Popov. Ne želim da mislite da je ovo cilj suptilnog promovisanja patriotizma/nacionalizma (jer je Popov bio Srbin), već mnoge informacije iz različitih izvora upućuju na to. Jedna od njih je da je jedan agent britanske tajne službe (zadužen za praćenje Popova), prisustvovao sceni gde je Popov, u lisabonskoj kockarnici, uložio tadašnjih 80.000 dolara (danas bi to bilo preko 600.000 dolara), da bi naterao protivnika da odustane (fold).

Taj agent-posmatrač je bio Jan Fleming. A taj događaj je kasnije iskoristio za kultnu scenu “Kazino Rojala”. Duško Popov je bio trostruki tajni agent, čiji je primarni zadatak bio da dezinformiše Nemce. Kažu da je bio prilično smeo i drčan. Obožavao je dobra pića, skupa kola…i, naravno, lepe žene. Pravi plejboj (jedna od njegovih ljubavi je bila i čuvena glumica i lepotica tog vremena). Smatra se da je odigrao jednu od ključnih uloga u operaciji „Fortitude“. Njegova tajna imena/šifre (code names) bile su „Duško“ i „Tricikl“.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Legenda…samo toliko ću napisati…

 

Naravno, i dalje postoje kritike na račun ličnosti Džejmsa Bonda, ali i to bi zahtevalo poseban tekst. Najveće kritike su u vezi sa njegovim tretiranjem žena (da je veliki mizognista i seksista koji žene vidi samo kao „tela“ za zabavu ili „alate“ za obavljanje misija, i da ih vidi kao inferiorne), kao i da je se (povremeno) vidi nostalgija za „britanskim imperijalizmom“…mada se najviše kritikuje prva stavka. I zbog toga mnogi smatraju da se Džejms Bond ne uklapa u današnje standarde „heroja“, da mora da se uradi ozbiljnija promena sa njegovim karakterom.

Što se mene tiče, ja bih samo rekao par reči, onako iskreno.

Filmski Džejms Bond je kreiran šezdesetih, i njegov psiološki obrazac je prilično uspostavljen prema ekonomsko-geografsko-političkoj situaciji tog perioda…i onda malo „mačo“ pojačan. I on je kao takav postao kanon. U narednim decenijama je blago menjan i prilagođavan modernom periodu.

Svi ste čuli za frazu “pobednici pišu istoriju”. Ali takođe, priznajte, ne dopada vam se ideja da vam pritisak moćnika u bilo kom obliku (bilo vojska, bilo mediji, bilo istoričari, bilo okolina) menja/kroji vašu (ličnu/političku) istoriju. Postoji rizik da izgubite identitet (jedno je “gubitak identiteta” u smislu pozitivne transformacije ličnosti, ali ovde govorimo o fiktivnim likovima, bilo da je knjiga, film, serija, strip, crtani, video igra). To može postati rizik ako rešite da uradite kompletnu promenu identiteta nekog filmskog junaka.

Na primer, ja lik Džejmsa Bonda nikada nisam doživljavao kao „heroja“, pa čak ni kao tragičnog heroja ili antiheroja. On je jednostavno (pogotovo sa muške strane) kul lik. Puca od samopouzdanja, harizmatičan je, uvek u formi, ne plaši se borbe, osvaja (i odvodi u krevet) najlepše žene, vozi besna kola, pija najbolja pića, bogat je, okružen je akcijom. Ali niko nije rekao da je bez mana. Kao agent je često bezosećajan i beskrupulozan, zadatke će obaviti po svaku cenu, bez obzira na žrtve, sve je u službi posla (to jest, Njenog Veličanstva).

Imam osećaj kao da se ponavljam (ne mogu da se setim da li sam ovo već negde spominjao ili govorio), ali verujem da je najveći broj muškaraca dovoljno sazreo da ga ne plaši koncept „snažne žene“ ili da misli da je LGBT virus koji se prenosi rukovanjem. Ne morate menjati Džejms Bonda. Promenite okruženje oko njega. Stvorite mu dostojnu konkurenciju. Tajnu službu MI6 ne čini samo 007. Stvorite ženu tajnog agenta koja će mu parirati (ali stvorite kompletnu ličnost, a ne agenta koji mora da bude žena koja agresivno prosipa feminističke priče i pljuje po 007…setite se Mulan i kako je tu feminizam sebi načinio više štete nego koristi). Može da bude 008 (i pre nego što neko feministički nastrojen pomisli „da, eto, ovamo priča jedno, a ovamo žena po rangu ispod muškarca“: ako poznajete Džejms Bond filmove i komentare vezane za agenta 008, stiče se utisak da je u pitanju neko sposobniji od Bonda. Književni i filmski kanon ne govore puno o agentu 008, sem na jednom mestu da je verovatno kodno ime „Bil“), imate druge 00 brojeve koji nisu popunjeni (a navodno jedan od 004 agenata je žena). Stvorite mu konkurenciju, a ne čistu kontru ili pandan.

Dođavola, ako je toliki problem, napisaću vam fan-fiction o ženskom agentu 008, i to takav da će zadovoljiti i našu (mušku) požudu i prikazati je kao sposobnu ženu, sa ličnošću, osobinama i kvalitetima takvim da će i mizognisti i seksisti otići i kupiti dijamantski prsten uz komentar „ovo je moja buduća žena“.

Ali ostavimo jadnog Dž.B. na miru…i opet sam se raspisao.

Elem… da se okrenemo filmu. ^^

„Dr. No“…

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Prva Bond devojka – legendardna Ursula Andres

 

Tajna služba MI6 aktivira Džejms Bonda sa zadatkom da ode na Jamajku i istraži nestanak šefa odseka MI6 (Strengvejsa) i njegove sekretarice, čiji su nestanak i ubistvo verovatno povezani sa pokušajima blokiranja signala za potencijalno lansiranje raketa iz Kejptauna.

Od trenutka dolaska na Jamajku, Bondu postaje jasno da ga neko prati. Tragovi u Strengvejsovoj kući ga dovode u kontakt sa lokalnim čamdžijom Kverelom, preko koga upoznajemo i čuvenog Bondovog (budućeg) poznanika, CIA agenta Feliksa Lajtera.

Na kraju se ispostavlja da je konkretan trag to što je Strengvejs nestao negde oko ostrva „Krabin ključ“, na koji nije dozvoljen pristup ikome (a lokalno stanovništvo veruje da tamo živi zmaj), i koji drži misteriozni kinesko-nemački biznismen-naučnik. Ma ništa sumnjivo tamo, zar ne?

Uz pomoć Kverela, Bond uspeva da se ušunja na ostrvo i tada nailazi na prelepu Hani Rajder (Honey Rider…), koja krišom dolazi na ovo ostrvo u potrazi za školjkama (ali se ubrzo otkriva i njena prava agenda).

Ipak, Bond i Hani bivaju zarobljeni (Kverel nije bio te sreće), i upoznaju prvog Bondovog (filmskog) rivala, Doktora Džulijusa Noa (čisto ako se neko pitao čemu ono „Dr.No“ 😀 ), čoveka koji je svojevremeno bio u Tongu (ne u tangama, već je u pitanju kriminalna organizacija), od kojih je pobegao sa (njihovih) 10 miliona dolara i sada je pripadnik tajne organizacija „SPEKTRA“ (Spectre) sa kojima sarađuje na zlim mastermajnd planovima (da vam baš sada ne otkrivam koji je to plan za ovo ostrvo), i koji ima prostetičke udove, konkretno šake koje su od gvožđa.

Da li je će Džejms Bond sprečiti zlog doktora Noa u njegovom planu, kao i da li će uspeti da pobegne sa Hani sa ovog ostrva na vreme, saznaćete ako pogledate prvi igrani film o Džejms Bondu, „Dr.No“.

Mada se smatra klasikom, nerealno je ovo proglasiti najboljem Dž.B. filmom. Jeste, Šon Koneri i Ursula Anders su postavili standarde za Džejms Bonda i Bond-devojku, prema kojima će svi nadolazeći Bondovi i dame biti upoređivani. Prvi put čujemo čuvenu Dž.B. muzičku temu (i svaki fan je bar jednom, kad ga niko nije gledao, znao naglas da „zasvira“ sa sebe „Dindirididiri dindiridiri dindirididiri dindiridiri dindiridiri… DIRIIIIII DIRIM DIIIIIIIIM!“). Egzotična, seksi lokacija, upoznavanjem sa SPEKTROM…sve to stoji.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Maj nejm is Popov…dođavola! BOND! MAJ NEJM IS DŽEJMS POP…BOND!

 

Ali, čak i za standarde sa početka 60-ih, film je urađen prilično skromno (kada pogledate „Iz Rusije s ljubavlju“, koji se pojavio naredne godine, sve će vam biti jasno). I bilo je prilično izazova. Dosta filmskih studija je odbilo da uzme ovaj film (uz komentare da je „previše britanski“ i „previše seksualan“), i najzad kad se neko usudio, dobio je mizeran budžet, čak i za ono vreme. Ako, dok budete gledali film, za mnoge scene (i scenografiju) pomislite da deluju „jeftino“, nemojte da mislite da je to zbog toga što je film rađen 60-ih, već su zaista maksimalno morali da „stegnu kaiš“ i tada. Dosta zanimljivosti može da se pronađe (na internetu) o razvoju ovog filma. Scenario se isto morao menjati, pa je na kraju ispao prilično pravolinijski i predvidiv.

Ni Šon Koneri (u to vreme je imao 32 godine) uopšte nije bio prvi pik za Džejms Bonda! Dosta likova je bilo u opticaju (čak i legendarni Keri Grant), bio je i nekakav poseban kasting pride. Producenti su onda našli i sa Konerijem, koji je, navodno došao prilično kežual i izgužvan (u ono vreme su to verovatno zvali „seljak“, danas to zovemo „hipsteraj“), ali je od trenutka upoznavanja krenuo da“ glumi“ mačo i nehajan stav u razgovoru, da su ovi jednostavno rekli „on je taj“. Ova scena sve objašnjava.

Ni Ursula Anders nije bila prvi pik, već je izabrana dve nedelje pre početka snimanja (kada su producenti videli njenu sliku koju im je pokazao njen tadašnji muž, glumac Džon Derek…čija je, inače, četvrta žena bila Bo Derek), jer producenti dugo nisu mogli da pronađu dovoljnu atraktivnu i, khm khm, „obdarenu“ glumicu…očigledno je izbor bio dobar. Ali, da li znate da je druga glumica „pozajmila“/“popravila“ glas (bolje reći, urađen je redub ) Ursuli Anders, jer je Ursula imala jak švajcarsko-nemački akcenat?

E da, mnogo toga se moralo sređivati u ovom filmu.

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Doktor Džulijus No

 

Zvezda je, naravno, legendarni Šon Koneri (napustio nas ove godine u oktobru, imao je 90 godina). Za mene je on bio i ostao glumčina i lik. Ne samo da je (bar za mene) i dalje najbolji Džejms Bond / 007, već je jedan od retkih glumaca koji je uspeo da napravi još dosta odličnih filmova posle Bonda. U filmu je “nacionalno blago Škotske” pokazalo šarm i talenat za glumu. Što su stari govorili, ma bio je pravili “džek”. Ursula Andres… pa, ne znam šta bi puno trebalo reći o njoj. Iako se pojavila tek na pola filma, sama scena njenog pojavljivanja u čuvenom belom bikiniju, dok izranja iz mora i pevuši (naravno, tek pošto je izašla iz mora, nije pevala pod vodom, zaboga), se i dalje smatra jednom od kultnih (filmskih, modnih i seksi) scena u kinematogragiji (zaboga, čak i njen bikini ima svoju Wikipedia stranicu… a šta ste vi postigli u životu? XD ). Ali, nije sve u lepoti, pokazala je dovoljno i glumačkog potencijala, koji je doneo i „Zlatni globus“. Bernard Li je postao legendardni Bondov pretpostavljeni, M, koji se pojavio i u narednih 10 filmova o Bondu i koji je pobrao simpatije publike u ovoj epizodnoj ulozi. Naravno, kada se spomene Miss Manipeni (Miss Moneypenny), svi prvo pomisle na Lois Maksvel, koja je bila u ulozi M-ove sekretarice (i Bondove flert-simpatije) sve do 1985. godine.

 

Još par zanimljivosti:

Da li znate da je legendardni Kristofer Li (inače, rođak Jana Fleminga) mogao da bude dr.No?

Za ljubitelje automobila, Bondovo vozilo izbora u ovom filmu je Sunbeam Alpine.

Film je najvećim delom sniman na Jamajci.

Budžet za film je (i za to vreme) iznosio samo 1,1 milion dolara, a inkasirao je preko 16 (a ukupno do sada je 59,5) miliona! WOW, good job!

 

Dr.No Sean Connery Ursula Andress Šon Koneri Ursula Andres James Bond Džejms Bond 007

Bondov auto izbora u ovom filmu – Alpine Sunbeam

 

Kao što smo spomenuli, „Dr.No“ je klasik, i nešto što je izrodilo odličnu franšizu. Film je zanimljiv, i uvek će se naći u top 10 filmova o avanturama 007 Džej Bija, mada mislim da njega u tom vrhu najviše drži nostalgija značaj koji je imao za celokupnu franšizu, nego sâm kvalitet. No bez dalnjeg, film je zabavan, šarmantan i može se smatrati delom opšte (filmske) kulutre i apsolutna preporuka za gledanje. Morao bih da se podsetim svih filmova, ali mislim da bi „Dr.No“ mogao da stavim u svojih „top 10 Dž.B. filmova“. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li je i tebi “Dr.No” u „top 10 Dž.B. filmova“? 🙂

 

 

Trailer

Imdb | Rotten Tomatoes | Metacritic

Format: Film

Premijera: 1962. godine

Trajanje : 110 minuta

 

Tags:

12 pravila za život

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

“12 pravila za život” – Džordan Piterson

 

U svom radu sa ljudima, povremeno nailazim na one koji često nisu uvereni u to što im znam  reći/ukazati/objasniti/pitati. Vidi se da jednostavno pomisle „nije da ti ne verujem, ali nisi ti (još uvek) neki autoritet na polju rada sa ljudima“. I to apsolutno poštujem, ozbiljno. Doći će i moje vreme. 😀

I zato mi je drago što sam pročitao knjigu dr. Džordana Pitersona „12 pravila za život: protivotrov za haos“. Sada mogu ljudima mirno da kažem: „Ako meni ne verujete za neke stvari, poput preispitivanja sebe, analiziranja sebe, suočenja sa sobom, pokušaja da se bude više iskren prema sebi (a i sa ljudima oko nas)…izvolite pročitajte „12 pravila za život“. Najverovatnije ste čuli za ovu knjigu i njenog autora. Verovatno je dosta ljudi u vašem okruženju pročitalo tu knjigu, i svi su bili oduševljeni. Čovek je stariji, iskusniji, a verovatno i pametniji od mene („U ovom slučaju ćemo napraviti izuzetak, pa će se verovatno i sigurno tretirati kao sinonimi…“-prim.podsvesti). U dosta stvari se slažemo, pa neka vam on potvrdi neke stvari.“

Biću iskren: tek sam relativno skoro čuo za Džordana Pitersona, i to najviše jer sam primetio da sve više ljudi u (kako fizičkoj, tako i digitalnoj) okolini se oduševljava knjigom „12 pravila za život“ (koja je meni, u to vreme, već mesecima stajala na polici, nikako da dođe na red za čitanje). Tada sam stao sa čitanjem svih ostalih knjiga, i krenuo sa ovom. I uzeo da je podvlačim, stavljam komentare, upitnike, uzvičnike, ponovo prelistavao neke pasuse i poglavlja. Onda sam malo istraživao sâmog autora. Iako deluje da se samo iznenada pojavio na sceni, iza njega stoji dosta Youtube predavanja, gostovanja u raznim podkastima, debatama i šta sve ne. Bio je ove godine u Beogradu zbog zdravstvenih problema. Sve u svemu, zanimljiv lik ovaj klinički psiholog i profesor.

Nemojte pogrešno da me shvatite, u mnogočemu se ne slažem sa njim. Ali imamo neke stavove i argumente koji nam se poklapaju, pogotvo sa stanovništva psihologije, što je i prvenstveno fokus ove knjige, tako da neću da se bavim njegovim religijskim ili političkim stavovima…mada moram da priznam da su prilično interesantni i prilično (iskreni i otvoreno) direktni. Štaviše, za mnoge ljude su njegovi stavovi prilično kontroverzni, ali stičem utisak da on svoje argumente pokušava da prilično „istraživački“ potkrepi argumentima iz različitih literatura…a da ga često i boli ćošak za suptilne, taktičke napade i niske udarce drugih, i da odmah to želi da raskrinka. I ne preza ta uđe u rasprave da bi se neke stvari isterale na čistac, spreman je da čuje druge, ali želi i da dâ svoje stav o nekim stvarima (ako vas interesuje više, imate, na primer, snimak za koji mnogi smatraju da ga je učinio poznatim, ili kako je „spustio“ feministkinji, pa neko je čak sakupio i inserte njegovih „povrataka (comebacks) sa raznih debata i tv/radio gostovanja“). Mada, ima i ljudi koji smatraju da je njegov pristup neka vrsta, da tako kažemo, „next-gen psychology“. A ruku na srce, i dosta toga su jednostavno samo njegovi stavovi za određene situacije. A možda ima veze i sa tim što je Kanađanin. X)

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

Dr. Džordan Piterson

 

A što se tiče same knjige…

„12 pravila za zdrav život“ je podeljeno u 12 poglavlja, tj. pravila:

  1. Ispravite se i isprsite se
  2. Odnosite se prema sebi kao prema nekome kome ste dužni da pomažete
  3. Sprijateljite se s ljudima koji vam žele dobro
  4. Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas
  5. Ne dozvolite deci da rade ono zbog čega ih nećete voleti
  6. Pre nego što počnete da kritikujete svet, prvo počistite svoju kuću
  7. Težite onome što je značajno, ne onome što je probitačno
  8. Govorite istinu – ili bar nemojte lagati
  9. Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate
  10. Budite precizni u govoru
  11. Ne gnjavite decu dok voze skejt
  12. Pomilujte mačku kada je sretnete na ulici

 

Naravno, naslovi neki od ovih pravila su već na prvi pogled očigledni, a neki zahtevaju da se malo više naoružate strpljenjem dok čitate određeno poglavlje. A opet, svako poglavlje je urađeno u formi jednog ozbiljnog eseja.

Teško je sumirati u par rečenica šta sve pokriva ova knjiga. Generalno tumačenje je da je ovo knjiga koja govori da je patnja ugrađena u strukturu našeg Bit(k)a (being) i da mi imamo izbor da li ćemo da se povučemo pred istom (patnjom), ili da se suočimo sa istom, kao i da moramo da postavimo neka pravila u našem životu, inače ćemo potonuti u haos. Ali, ne valja ni ići sa preterano strogim pravilima, to je suprotni ekstrem  u odnosu na haos. U pitanju je, ta neka, tanka „linija“ koju moramo da pronađemo.

Moje tumačenje ove knjige ide malo dalje i dublje. Ja sam je doživeo kao knjigu pitanja koja treba iskreno postaviti sebi, kao i da date iskrene odgovore na ista. Ali zaista iskrene odgovore, jer mi često imamo običaj (tj. naš Ego) da ni sami sebi ne damo iskrene odgovore na to šta treba da činimo u svom životu, već volimo sebe da zavaravamo sa diplomatskim i „podilazičkim“ odgovorima. Ali i da malo treba da (mentalno) „očvrsnemo“ i ne budemo toliko „osetljivi“ na neke stvari.

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Knjiga me je „kupila“ već na prvim strana prvog poglavlja/pravila („Ispravite se i isprsite se“), gde je opisivao život i funkcionisanje jastoga u borbi za teritoriju, i kako porazi prave drastične biohemijske promene u njihovom telu i (bukvalno) dovode do raspada mozga i stvaranja novog, potčinjenog mozga (moj komentar: fenomenalna paralela sa ljudskom prirodom i kako se i mi slično ponašamo kada doživimo poraz, tj. povlačimo se i postajemo sve nesigurniji u sebe, umesto da se suočimo sa našim porazom i nastavimo dalje), kao i kako zakoni prirode i socijalne hijerarhije funkcionišu svuda po sličnom principu, bili to jastozi, kokoške ili ljudi.

Takođe u prvom poglavlju (ali se provlači i u kasnijim) je i odličan deo o ljudima koji se trude da ostanu dobrice, trpe i „gutaju“ mnogo toga u sebi, i teško im je da poveruju da i oni mogu da odgovore (odbruse) ljudima koji to zaslužuju. Međutim, ti ljudi, vremenom, postanu prilično ozlojeđeni i tada sebi (i svom zdravlju) najviše štete.

A dodao bih (isto prvo poglavlje) i deo o tome kako (što je njegova praksa kao kliničkog psihologa) prvo Piterson želi da vidi da li njegovi klijenti dobro spavaju (i da je bitnije da se uvek bude u isto vreme, pa čak i ako ne legnu u isto vreme) i da li imaju dobar i jak doručak. Jer nepravilan ritam spavanja (tj. buđenja) + loš doručak (šećeri i prosti ugljeni hidrati koji dovode do naglog porasta i pada šećera) + stres/frustracija/bes/anksioznost/depresija/štagod = psihofiziološka nestabilnost (u prevodu, ne znate ni gde se nalazite ni šta ćete sa sobom, a želite da menjate svet).

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Mnogobrojnih tema se dotakao Piterson u „12 pravila za život“. Prihvatanje tame u sebi; opomena da morate da pazite na sebe; zavisnost; komunikacija sa prijateljima i partnerom; ne opterećivati se upoređivanjem sa drugima; pre nego što krenete da „pametujete“ drugima ili da delite svoje „znanje“ kako biste vodili politiku svoje države, probajte prvo da dovedete svoj život koliko-toliko u red; pronalaženje načina da usmeravate svoju decu; pokušavanja da pronađete svoju svrhu; da budite iskreniji prema sebi (a koliko je moguće i prema drugima); kako stvaranje preterano sigurnog okruženja („stakleno zvono“) ograničava ljudima i čini ih previše osetljivima (i uvredljivima), i onemogućava njihov razvoj (jer su nam potrebni izazovi u životu ako želimo da napredujemo); koji sve problemi mogu da se jave u muško-ženskim odnosima; gubitak vrednosti i slabosti zapadne kulture i još mnogo, mnogo toga.

Ono što je zanimljivo za ovu knjigu jeste što se ne trudi da bude duhovita (kao što to rade mnogi autori knjiga iz domena psihologije ili motivacije), i to je, u stvari, njen veliki plus. Piterson će se pozivati (i upoređivati) na religiju, mitologiju, psihologiju, filozofiju, psihijatriju, biologiju, istoriju, evolucionu antropologiju, priče iz Biblije, Hari Potera, „Kralja lavova“, Pinokija…sve u cilju da proba da pojasni neke stavove. Najbolja stvar od svega je što pri kraju svakog poglavlja/pravila, on počne sa postavljanjem konkretnih, životnih pitanja, kao i ideja šta bi se moglo činiti, što dovodi do toga da odjednom sve što ste pre toga čitali (i možda pomislili u nekom trenutku koja je poenta svega ovoga ili kako je suvoparno) počinje da dovodi do sklapanja kockica i „aha (znači, na to je mislio)“ efekta.

Mnogi imaju kritiku da Piterson, i pored silnih argumenata koje navodi pokušava, u stvari, da samo nametne svoje mišljenje. Slažem se samo u delu da u ovoj knjizi ima dosta njegovog mišljenja i tumačenja stvari („Što je nekako i logično jer je, O OTKRIĆA, on i napisao ovu knjigu…“-prim.podsvesti), ali nisam ni jednog trenutka stekao utisak tog nekog „nametanja“. On je, ako pogledate neke snimke, prilično dobar retor i ne bi vam bilo svejedno da vam je on protivnik na debatama, i prilično je siguran u svojim stavovima, ali daleko od toga da je za sve navedeno u pravu (neke stvari u njegovoj knjizi sam, na primer, potpuno drugačije protumačio u odnosu na njega, i imao bih svoje jake argumente da potkrepim svoje stavove). Ali, ovo dosta pripisujem i njegovoj direktnoj i neposrednoj prirodi. To su oni ljudi sa stavom „umoran sam od tih taktičko-suptilnih izjava i obrnute psihologije koja bi mene trebala da načini glupim ili negativcem, reci šta zaista misliš“.

 

12 pravila za život 2

 

Poslednje poglavlje malo odstupa od svih drugih, jer ima i prilično ličnu notu. Naime, Piterson je u ovom poglavlju podelio neke svoje porodične situacije, sa posebnim akcentom na zdravstvene probleme njegove ćerke i kako se on (tj. cela porodica) nosio sa tim i šta su sve morali da čine. Ovo poglavlje je dosta „moćno“ jer nam ukazuje kako treba da budemo više fokusirani na sadašnji trenutak i da cenimo „male, jednostavne“ trenutke u životu, kao i da naše probleme i mračne trenutke ne treba da guramo pod tepih, ignorišemo i pravimo se da ne postoje, ali da ne treba ni da provodimo sate i mesece u „ubijanju“ sebe u pojam zbog nečega što nam se dešava, već da „ograničimo“ vreme za to na minimum, i da se ostatak dana više ne fokusiramo na to.

Prekucao sam vam pasus, verujem da ćete bolje razumeti na šta mislim:

 

„Odvojite izvesno vreme za razgovor i razmišljanje o bolesti ili nekoj drugoj krizi i o tome kako bi trebalo da se nosite s njom iz dana u dan. Inače ne pričajte o njoj niti razmišljajte o njoj. Ako ne ograničite njen učinak, ubrzo će vas iscrpsti i sve će se srušiti. To nije od pomoći. Čuvajte snagu. Vodite rat, ne bitku, a rat se sastoji od mnogo bitaka. Morate funkcionisati tokom svih njih. Kada se brige vezane za krizu jave u neko drugo vreme, podsetite sebe da ćete o njima razmišljati u za to određeno vreme. To obično upali. Delovi mozga koji izazivaju anksioznost zainteresovaniji su za činjenicu da postoji plan nego za pojedinosti plana. Neka vreme za razmišljanje ne bude uveče ili noću, jer u tom slučaju nećete moćiu da spavate. Ako ste neispavani, sve će veoma brzo krenuti nizbrdo.“

 

Jordan Peterson 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos Džordan Piterson 12 pravila za život

 

Kao što se dâ primetiti, ovo je prilično ozbiljna knjiga, uopšte nije klasično motivaciono „zezanje“ niti cvetići i leptirići. Ovo je knjiga koja mora polako i pažljivo da se čita, podvlače ili markiraju delovi, i da se promisli o onome što je pročitano. A posle par nedelja je ponovo uzeti i listati. I onda je tako povremeno uzimati i listati.

Nikada se ne zezam kada su u pitanju knjige iz domena psihologije, psihijatrije, motivacije, HR, komunikacije, menadžmenta, vođstva i uopšte ličnog i poslovnog usavršavanja. Puno sam ih pročitao, jako malo sam našao onih da zaista vrede, još manje sam ih recenzirao (a i od onih recenziranih, nisu baš sve imale apsolutnu pohvalu i preporuku). Ovo je jedna od knjiga koju mogu da pohvalim i preporučim, pa čak i da poklonim (onome koga zaista interesuje ozbiljan pogled na život i psihologiju).

Nije da nema argumenata koji govore u prilog tome da je Džordan Piterson jedna od „opasnijih“ ličnosti za moderan svet, jer dosta toga prezentuje direktno i želi da razbije neke mitove. I ne bi me iznenadilo da (možda) dospe u budućnosti na listu (naj)značajnijih mislilaca 21. veka.

Od mene apsolutna preporuka za knjigu, i definitivno ću u skorije vreme pročitati njegovu prvu knjigu (napisanu pre 20 godina) „Mape značenja: psihologija verovanja“, ali i kada se kod nas pojavi nastavak knjige „12 pravila za zdrav život“ (trenutno na engleskom Beyond order: 12 more rules for life), koja bi trebalo da se (valjda) pojavi u martu sledeće godine.

 

A ti, dragi čitaoče, imaš li ti svoj „protivotrov za haos“? 🙂

 

 

Sajt dr. Džordana Pitersona

Cena knjige: Harmonija knjige | Dereta | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Američki bogovi

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

“Američki bogovi” – Nil Gejmen

 

Sledeće godine će biti tačno 20 godina od kada se prvi put pojavila knjiga Nila Gejmena „Američki bogovi“, koja je ubrzo po svom pojavljivanju postala instant klasik. Pobrala je sve nagrade koje su se mogle pobrati iz oblasti naučne fantastike i fantazije (Hugo, Nebula, Lokus, Brem Stoker…), dobijala sve najviše ocene i hvalospeve kako među čitaocima, tako i među književnim kritičarima.

I sve to je zasluženo, ako mene pitate.

Prvi put sam pročitao ovu knjigu pre mnogo, mnogo godina. Iskren da budem, mislim da sam je premlad pročitao i da mnogo toga, u stvari, nisam ni razumeo, a mnoge stvari sam i prevideo, pa mi je samo ostala u sećanju kao zanimljiva knjiga. I godine su prošle od tada.

I onda se pojavila serija 2017. godine, rađena prema ovoj knjizi. Prva sezona je oduševila publiku (druga nešto slabije), i meni su „Američki bogovi“ ponovo bili na radaru. Hteo sam da gledam seriju, ali sam pomislio da možda ne bilo loše da ponovo pročitam knjigu, pogotovo jer sam toliko toga zaboravio o samoj radnji, da sam se samo sećao okvirnih detalja i dešavanja.

I tako ti lepo ja nabavim (tj. kupim) prošireno i dopunjeno izdanje knjige, koje se smestilo na nekih lepih 550 strana.

I nisam se pokajao. Vau, ovo je bila avantura!

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

…a i kolač je lepo “legao” uz kafu i knjigu…

 

Ono što je još zanimljivije, knjigu nisam čitao u jednom dahu. Naprotiv, čitao sam je nedeljama i nedeljama. Iz nekog razloga, nije mi se žurilo da je završim. A kada sam završio i poslednju stranicu, shvatio sam da sam knjigu toliko dugo čitao, da je podsećalo kao kada gledam neku seriju, pa svake (jedna do dve) nedelje izađe nova epizoda sa avanturama Senke i Srede. 😀

I avantura kreće…

Momak po imenu Senka (Shadow), par dana pre izlaska iz zatvora, saznaje da su njegova voljena žena Lora i njegov najbolji prijatelj nastradali u saobraćajnoj nesreći, što ga je prilično slomilo. Po izlasku iz zatvora leti prvom avionom da stigne na sahranu. Tada saznaje da je smrt njemu dve bliske osobe uzrokovala pijana vožnja i otkopčan šlic u punoj brzini i menjač i…well, you get the picture. Ovo ga je dodatno dotuklo. Kakve sada ima veze što je izašao iz zatvora kada je izgubio sve do čega mu je stalo?

I tada, naš slomljeni, izgubljeni i bezperspektivni Senka, upoznaje neobičnog i harizmatičnog čoveka po imenu Sreda (Wednesday), koji mu nudi posao, da postane njegov telohranitelj (i vozač), što Senka prihvata, ni sâm ne znajući zašto.

I tako, dok putuju kolima kroz Ameriku, Senka sa Sredom vodi prilično neobične razgovore, usput pokušavajući da dokuči ko je, u stvari, ovaj misteriozni Sreda. U početku mu deluje da je ovaj neki namazani prevarant (svakako se ponaša kao jedan), koji pokušava raznim trikovima da dođe do potrebnih para i usput se sastaje sa neobičnim ljudima koje kao da pokušava da regrutuje za „nešto“.

Međutim, kako vreme odmiče, Senka shvata da su stvari mnogo neobičnije, nerealnije i ozbiljnije nego što je mislio, kao i da njegov posao uopšte nije naivan. Pogotovo kada shvati (tj. otkrije mu se) da je Sreda, ni manje ni više, nego američka manifestacija (ili bolje reći, inkarnacija) nordijskog vrhovnog boga, Odina. I da ljude koje sreće na Sredinim sastancima su, u stvari, manifestacije bogova, mističnih bića i heroja iz raznih mitoloških svetova i vremena, poput Tora, Lokija, Černoboga, sestri Zorja, Anansija, Anubisa, Tota, Bast(et), Horusa, Ištar, Vizagiđaka, Elegbe, Gvidiona, Kali, Ganeša i mnogih drugih. Kao što vidite, ovde su upleteni bogovi od Amerike do Azije.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Ali, zašto su ti veliki, legendarni, svemoćni bogovi svedeni na nivo smrtnika koji žive od prevara, socijalne pomoći, šverca, prostitucije ili prodaje paprika na pijaci? Jednostavno, zato što su prvobitni doseljenici (kako svojevoljni, tako i oni prisilno dovedeni), kako je vreme odmicalo i tehnologija napredovala, sve manje verovali u svoje bogove, sve ređe ih slavili i prinosili im žrtve, pa su počeli i da zaboravljaju na njih. I zbog toga su (stari) bogovi izgubili skoro svu svoju moć, i sada jedva ( i fizički i magijski) opstaju.

Ali, kao da nije dovoljno što su stari bogovi gubili svoju moć, već su počeli da i tako slabi bivaju trn u oku novim bogovima koji su nastali sa modernim dobom, poput Tehnološkog Dečaka (bog interneta i tehnologije, predstavljen kao debeli klinac), Medija (boginja televizije i pop kulture), zatim Nedodirljivi (koji prestavljaju bogove berze i modernog tržišta), zatim Gospoda Grad, Put, Kamen i Drvo (koji predstavljaju teorije zavere i ponašaju se kao špijuni), kao i mnogi drugi novi bogovi 20. i 21. veka (automobili, estetska hirurgija), na čelu sa njihovim vođom, Gospodinom Svetom (koji je bog globalizacije).

Ubrzo postaje jasno da Sreda (tj. Odin) pokušava da okupi sve moguće stare bogove koji su još opstali u modernoj Americi, jer je prilično izvesno da će se dogoditi veliki rat. Rat za dušu Amerike i budućnost jedne grupe bogova.

I u sve to se upleo jedan običan smrtnik, naš krupni i (u principu) ćutljivi drugar Senka, o kome svi bogovi znaju više nego on sâm o sebi, i koji za njih izgleda ima veliki značaj. Ali, iako je Senka očigledno smrtan i nema nikakve moći, iz nekog razloga ima veoma čudne (natprirodne i mitološke) snove, a Bog te pita zašto se povremeno pojavljuje i njegova pokojna žena Lora u obliku…uh, ovaj, nemrtve/zombi osobe, koju je Senka sasvim slučajno (i nesvesno) „vaskrsao“.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Koja grupa bogova će pobediti? Da li Sreda ima neki prikriveni motiv? Da li Lora ima priliku za iskupljenje? Da li za Senku postoji srećan kraj ili mu je sudbina zapečaćena? Sva ova pitanja, kao i mnoga druga, razrešiće se (valjda) ako pročitate roman „Američki bogovi“.

Ono što je jedan od velikih pluseva ovog romana od starta, jeste sâma ta kriptičnost koja se provlači kroz dijaloge i opise nekih scena, što nam omogućava široka (ali i zanimljiva) tumačenja nekih događaja iz romana, kao i simboliku koju oni predstavljaju. Jedan od zanimljivih detalja jeste i taj da Senka tokom svojih putovanja malo-malo pa izvodi neke trikove sa novčićima, prvenstveno da bi zabavio sebe (prekratio vreme). Pored toga što dugo nije shvatao da neki novčići koji je imao uz sebe imaju i posebne moći (kako da ga štite od smrti, takav da i nekog ožive…ups!), Senkine igrarije sa novčićima možemo da tumačimo i kao jedan od (loših) simbola modernog sveta, gde je veoma bitno napraviti uspešnu iluziju, ili skrenuti pažnju u pravom trenutku, pa čak i prevariti sebi bliske ljude da bi se dobilo ono što se želi (ovo mi se „javilo“ u trenutku kada sam ulazio u epsku završnicu romana).

A opet, možda sam i pogrešno protumačio…što je upravo jedan od aduta ovog romana, jer imate osećaj da nijedno tumačenje nije pogrešno, a nije i da želite da vam sâm pisac otkrije šta je mislio o nekim stvarima (poput, recimo, odgovora na pitanja „šta znači biti Amerikanac“).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Glavni motiv romana (bar po meni) jeste potraga za smislom i suštinom života, kao i da možda čoveku nije suđeno da je ikada do kraja spozna, već samo da traga za njom, približi joj se što više može, i eventualno ugrabi neke njene fragmente (znate ono, po principu, suština života nije u stizanju na cilj, već ono što doživite dok putujete ka istom), kao i da je istina o smislu jedino rezervisana za bogove. Jer Senka, u jednom trenutku zaista i spoznaje neke istine nepojmljive smrtnicima, ali počinje da „vetre“ iz njega velikom brzinom, da na kraju i zaboravlja šta je to znao.

A možda je jedan od glavnih motiva i pokušaj pronalaska odgovora na pitanje: „Kada smo zaista živi?“

Kao što sam spomenuo, isto jedan od velikih pluseva jesu dijalozi između Senke i Srede i(li) drugih bogova (kao i trenuci kada je Senka sam sa svojim mislima). Ponekad su vrcavi i puni humora, ponekad zagonetni, ponekad sarkastični, ponekad mračni, ali nikada dosadni.

Ne treba da zaboravimo ni opise bogova i pojedinih smrtnika (i njihovih jedinstvenih karaktera) sa kojima se Senka susreće. Mnogi od njih će vam se urezati u sećanje jedan duži period, u to nema sumnje. Pa čak i mesto/gradić u kojem (po potrebi) Sreda skriva Senku (pod pseudonimom Majk Merodil), sa svojim (istovremeno i čudnim i dosadnim) stanovnicima, podseća na jedan neobičan entitet izolovan od ostatka sveta (i to sa razlogom 😀 ).

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

 

Nil Gejmen je u Senkine avanture ubacio i zanimljiva „međupoglavlja“, kada se vraćamo nekoliko stotina (pa i hiljada) godina u prošlost, i otkrivamo priče o prvim doseljenicima, istraživačima i osvajačima Amerike, njihovom poreklu i avanturama, kao i mističnim dešavanjima koja ih povezuje sa bogovima iz njihovih rodnih krajeva. Ili se jednostavno prebacujemo u dešavanja koja se paralelno dešavaju sa glavnom radnjom u drugim gradovima, i tada pratimo kratke događaje (i susrete) nekih starih i novih bogova. Ova „međupoglavlja“ lepo upotpunjuju samu glavnu radnju i sprečavaju potencijalnu monotoniju (doduše, šanse su minimalne da vam „Američki bogovi“ budu dosadni 😀 ).

Naravno, sa ovolikim doticajem tema o modernom vremenu, nije bilo moguće, a da Nil ne ubaci gomilu referenci na modernu američku pop kulturu (a još veća ironija je što je Nil Gejmen Britanac X) ), počevši od spominjanja nekih serija, pesama do lokacija.

I pored kompleksnih tema, događaja, raznih likova, dijaloga, opisa, povremenih prebacivanja između sadašnjosti i prošlosti i ostalog, „Američki bogovi“ se dosta brzo i lako čitaju. Nil Gejmen u ovom romanu jasno pokazuje svoj pripovedački talenat i kreativnost kako u opisima, tako i u svojim blesavim zamislima kako da „vodi“ radnju.

 

Američki bogovi Nil Gejmen American Gods Neil Gaiman

Nil Gejmen

 

Sve u svemu, ovo je jedan odličan roman. Kao i njegov pisac, daleko je od savršenstva, ali je vraški zabavan, uvrnut, ekscentričan, misteriozan i pun zanimljivih motiva. Sigurno je jedan od (modernijih) klasika fantazije i apsolutno ga treba i vredi pročitati. Naravno, tek fanovi lika i dela Nila Gejmena (a ima ih koliko hoćete) ne bi smeli da propuste ovaj roman (mada, verujem da nisu 😀 ). A osim toga, kada god se Nil Gejmen dotakne mitologije, to uvek ispada zabava.

A posle ovoga, videćemo kako će se serija pokazati…

 

A ti, dragi čitaoče, da li ti veruješ da Amerikom šetaju stari ili novi „Američki bogovi“? 🙂

 

 

Sajt pisca Nila Gejmena

Cena knjige: Laguna | Vulkan | Delfi | Makart

 

Tags:

Prodavačica

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

“Prodavačica” – Sajaka Murata

 

Uh, ne bude vam svejedno kada završite sa čitanjem novele „Prodavačica“… ne budete ni sami sigurni kako da se postavite prema glavnoj junakinji. Da li vam je draga, simpatična, problematična, da li da je sažaljevate ili pokušate da je razumete… ali to je upravo ono što je i bila poenta ovog dela, i tu je Sajaka Murata ubola pun pogodak.

Junakinja romana „Prodavačica“ je Keiko Furukura. Ima 36 godina, i već više od 18 godina je zaposlena kao prodavačica u jednom mini-marketu. Sa strane (a i standarda i ekonomske situacije Balkana), ovo u vama bi verovatno trebalo da izazove reakciju sleganja ramenima. I to bila (razumljiva) reakcija. Ono što mi ne znamo o ljudima i poslovima koje rade, jesu razlozi i okolnosti zbog kojih su tu gde jesu, zar ne?

Ša ako bih vam rekao da se radnja dešava u Japanu („Jes, vala, nikad ne bi pogodili, domo arigato…baka…“-prim.podsvesti), da Keiko radi sa nepunim radnim vremenom u istom mini-marketu, da nikada nije imala niti seks niti romantičnu vezu, da je društveno neprilagođena (mada ima par prijatelja/poznanika) i da je mini-market jedino mesto na svetu gde može, na prvi pogled, da deluje kao da se negde uklapa?

Pretpostavljam da vam je ovo podiglo obrvu, a možda i obe?

Keiko Furukura je od malena bila…pa…da kažemo neobična u nekim rezonovanjima. Kao mala mrtve ptičice za nju nisu budile emocije tuge (i nije im jasno zašto bi ljudi bili tužni bog toga), već da se mogu iskoristiti kao hrana. U školi je svađu dva đaka i nečiji vapaj „sprečite ih što pre“ shvatila kao poziv na akciju sprečavanja sukoba po svaku cenu, i uzela lopatu i odalamila jednog od đaka po glavi (i to ne u nekom komičnom maniru). Roditeljima neprijatno, nastavnicima neprijatno, psihologu neprijatno, domaru neprijatno. Očigledno je da mala Keiko baš i „ne kapira“ kako neke stvari funkcionišu, što ima za posledicu da se Keiko povuče u sebe i postane ćutljiva i pasivna (da ne kaže ili ne učini nešto što ona misli da je logično, ali društvo to vidi kao „problematično“).

Spas je pronašla kada je imala 18 godina i počela da radi u tek otvorenom mini-marketu. Njeni roditelji su odahnuli, misleći da će se polako uhodati u savremeno društvo i postati „normalna“. Međutim, Keiko je nastavila da radi i narednih 18 godina sa nepunim radnim vremenom u mini-marketu, ne pokazujući neki entuzijazam da menja posao. Pored toga, ima problema da objasni (tj. da izmisli) razlog  za svojih par prijatelja/poznanika zašto je i dalje sama i zašto 18 godina radi jedan te isti posao. Roditelji su se pomirili sa njenom sudbinom, pa čak i njena mlađa sestra koja ju je obožavala od malena i trudila se da pokaže razumevanje za Keiko.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

U međuvremenu, Keiko je upoznala Širahu, koji je uspeo da izdrži jedan dan rada u mini-marketu pre nego što je najuren. Širaha je sav zapušten, neuredan, smrdi, veliki je kritičar „društva“ i svega „normalnog“, krivi svet što ne može da ima posao, što ga žene ne vole, što ne može da pronađe ženu koja ima para da finansira njegov biznis (štagod to bilo). Ima problema sa bratom i njegovom ženom, od kojih stalno pozajmljuje pare koje ne nikako da vrati. Takođe svet i dalje vidi iz perspektive plemenske zajednice gde alfa mužjaci (u smislu snage i para) dobijaju najbolje žene, a ostali „ostatke“ ili su osuđeni na „izumiranje“. Neko bi možda i rekao da je Širaha kritičar modernog društva („Ali smo svi zaključili da je ipak samo jedna lenja, bezobrazna, razmažena i seksualno isfrustrirana guz**a od čoveka i neprevaziđeni se**nja“-prim. podsvesti).

I Bog te pita kako, nekako su došli na ideju da se Širaha useli kod Keiko (u stvari, to je kompletno njegova ideja). Širaha i dalje neće raditi, tražiće jedino da mu se donosi hrana (tj. Keiko da mu je donosi) u kupatilu, neće pokazivati emocije prema Keiko (jer je uopšte ne voli) niti će imati seks (kao što će Širaha par puta naglasiti, jer je ona previše ružna za njegov standard i njen voz je „davno prošao“). Ali, ovim što se uvalio kod nje, Širaha će njoj činiti „uslugu“, jer najzad može da kaže roditeljima i prijateljima kako živi sa nekim, pa će je svi ostaviti na miru.

Iz Keikine perspektive, ona stiče utisak da će Širaha u njenom stanu živeti poput nekakvog kućnog ljubimca, ali prihvatila je njegov predlog, u nadi da će sada delovati više „normalno“ za okolinu.

Da li će između Keiko i Širahe, na kraju, planuti ljubav? Da li će okolina najzad da prihvati Keiko kao „normalnog“ člana društva? Da li će Keiko od od zanimanja prodavačica preći u kategoriju menadžera (ili napustiti ovaj posao)? Odgovore na sva ova, kao i mnoga druga pitanja, saznaćete ako pročitate roman „Prodavačica“. 😀

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Mada odmah mogu da vam kažem, jer mislim da ćete se složiti iz do sada napisanog da i neće biti neki spoiler, ali ne očekujte očekivanja očekujućih očekivanih odgovora… ^^

Centralna figura romana je, naravno, Keiko. Ubrzo postaje jasno da njoj, ipak, „nešto“ fali („Hehehe, znam ja dobro šta njoj faliiiiiiiiiiiiiiiii…“-podsvest je odletela nebu pod oblake zbog naleta feminističkog kamehamehaaaa talasa sa društvenih mreža). Teško je definisati šta je to „nešto“. Da li je u pitanju klasičan psihički problem? Verovatno. Ali on je uklopljen sa još nečim. Da li je to odsustvo empatije za sebe i svet? Neko bi možda rekao i odsustvo duše? Jer, što se više upoznajete sa Keiko, sve više vidite da njen način ponašanja i rezonovanja podseća na onaj poput robota.

To se najbolje vidi upravo dok radi u mini-marketu, gde deluje „normalno“ kao prodavačica. Mini-marketi (pogotovo u Japanu) funkcionišu (ili bar pokušavaju ako je verovati ovom romanu) po tačno određenim pravilima. Uvežbava se „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvinite“, „odmah“, „danas na popustu“, gde se tačno slaže koji proizvod na koji raf, sa sve tačno određenim govorom tela, bojom glasa i načinom ponašanja i držanja. Keiko je sve to brzo usvojila, ali je takođe shvatila da je, tokom godina rada, počela i da prepoznaje tipove mušterija, načine ponašanja i šta kupuju…to ide dotle da čak vremenom može i da predvidi šta će mušterija kupiti ili kako se ponašati. Neko bi rekao da tu nema nikakvog talenta, već rutina prilično monotonog posla nam često omogući da vremenom razvijemo neke „veštine“ koje sa strane deluju i pomalo nestvarno. Međutim, u Keikinom slučaju i dalje ne možete da budete sigurni da li je to talenat, ili osećaj „toka“ (flow) dok je u radnji ili jednostavno odsustvo emocija kao u robota (mada ona tvrdi da „čuje glasove radnje“).

Njena povezanost sa mini-marketom ide dotle da ona upija ponašanja svojih kolega sa posla (njihov govor tela, način govora, boju glasa, pa čak i stil oblačenja) i pravi neki svoj miks. Kada biste uzeli u obzir “normalnu” osobu, to bi još bilo i impresivno (rekli bi smo da je osoba prirodan talenat za adaptilnost, rapport, NLP i ostale kul tehničke reči za veštine koje omogućavaju da se lakše “povežete” sa drugim ljudima i više im se dopadnete). Međutim, ako bismo to gledali iz perspektive ne tako „normalne“ osobe (kao što je Keiko), ovo onda u nama izaziva podozrenje i nelagodu, pa često imate osećaj da se roman pretvara i u neki psihološki horor, što je prilično zanimljiv prelaz, jer sve vreme očekujete da roman, u skladu sa „robotskim“ karakterom junakinje, bude monotoniji.

 

Prodavačica Sajaka Murata Konbini Ningen Convenience store woman Sayaka Murata

 

Na pozadini sinopsis kaže „Briljantan roman o neuklopljenosti i nerazumevanju prikazan kroz psihu nezaboravne junakinje postao je ogroman hit…“ i tako dalje…i ovo nije daleko od istine. Roman definitivno nikoga ne ostavlja ravnodušnim kako samim likovima, tako i (veoma ozbiljnom) temom kojom se bavi, i otvara prostor za gomilu pitanja o ljudima koji se teško uklapaju u današnje društvo i standarde i ne nailaze na razumevanje okoline. Pogotovo kada je u pitanju kategorija ljudi koji se nalaze na nekoj „sredini“ kada je u pitanju psiha. Situacija je jasna kada imate ljude koji su jednostavno previše introvertni, plašljivi ili ne vole da imaju veliki krug prijatelja, ali su i dalje prilično funkcionalni članovi društva (gde je problem više mentalne/psihološke/motivacione prirode), ili kada je očigledno da osoba ima problema i predstavlja opasnost kako za druge, tako i za sebe (gde su problemi psihičke prirode). Ali šta ćemo sa ljudima poput Keiko, koji su na nekoj sredini, ili više naginju ka drugoj strani?

Da li je rešenje da se društvo umeša i pokuša da pomogne, ili da jednostavno ostane neutralno i da ih pusti da žive svoj život kako oni smatraju da treba, dokle god ne ugrožavaju (uslovno rečeno) ni sebe ni druge? Znate kako, ja baš i nisam siguran da li da Keiko prikačimo etiketu „luda“ i pošaljemo na posmatranje, ili da je jednostavno doživimo kao osobu koja nije sazrela emotivno, jer se nije radilo sa njom na tome da joj se bolje ukaže na neke stvari. Ovo je jedna prilično ozbiljna, intrigantna i teška tema.

Još jedno pitanje koje se postavlja (i u neku ruku nadovezuje na prethodno) jeste i da li moderno društvo jednostavno nije svesno da mnogo vrši pritisak na neke stvari, da dolazimo situaciju da nekim stvarima stavljamo eitketu „nenormalno“, a možda je to samo jednostavno izbor koji nikog ne ugrožava. Kao što odraslu Keiko može da doživljavamo kao čudnu osobu (možda čak i „nenormalnu“), sa druge strane, neko će je možda doživeti samo kao emotivno hladnu osobu, ne preterano zainteresovanu za svet, ljubav i seks, koju ispunjava zadovoljstvom da vodi jednostavan (i pomalo zapušten) život i radi u mini-marketu. Vrši se pritisak na ljude koji žive sami, koji ne žele decu, koji žele porodicu kasnije, kojima je karijera najbitnija, ljude drugačijeg seksualnog opredeljanja, srednju klasu koja ne stiže (ili ne može) da plati račune na vreme i na koga sve ne. Postavlja se pitanje ko, u stvari, pravi problem? Te grupe ljudi ili društvo (i društvena očekivanja istog)? Ili su krivi i jedni i drugi?

I pored neobičnog karaktera glavne junakinje i ozbiljne teme, roman (koji je, inače, ispričan iz prvog lica) uopšte nije naporan za čitanje. Baš naprotiv, čita se prilično lako i brzo i stalno vas podstiče da okrećete stranicu za stranicom, pitajući se da li će (i kakva) promena da se desi Keiko. Štaviše, tek po završetku romana, kada prođe par dana (kao što se meni desilo), odjednom vidite koja sva pitanja kreću da se otvaraju, i koliko se kompleksnih tema sakrilo na nepunih 120 strana novele „Prodavačica“.

Novela „Prodavačica“ je 2016. godine osvojila prestižnu japansku nagradu „Akutagava“. I to sasvim zasluženo.

Sve u svemu, prilično interesantan (štaviše odličan) roman koji bi bilo šteta da preskočite. 🙂

 

 

A ti, dragi čitaoče, kako si ti doživeo glavnu junakinju romana, Keiko? I da li sada pažljivije posmatraš radnike u svom supermarketu? 🙂

 

 

 

Cena knjige: Booka | Delfi | Vulkan | Makart

 

Tags:

Melem za dušu

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

“Melem za dušu” – DŽek Kenfild, Mark Viktor Hansen i Ejmi Njumark

 

U neka davna vremena, lepe i inspirativne vesti su bile retke i dugo su putovale. Čuli biste ih iz proverenih izvora (ili ste bar verovali da su provereni). Pronalazili bi ih u knjigama, i srce bi vam se ispunilo nekom pozitivnom energijom i počeli biste ponovo da verujete da za ovaj svet ima nade i da nije sve otišlo dođavola. Pobogu, pa osetili biste se i sâmi motivisani da menjate i sebe i svet.

Onda je došao internet… razni sajtovi gde ste mogli da se anonimno ispovedate ili delite svoje priče na društvenim mrežama (prvenstveno Twitter i Facebook, mada je i Instagram sada postao ravnopravan igrač u tome).

I odjednom, (digitalni) svet je postao prepravljen anđelima u ljudskom obličju koji šire dobru volju, spašavaju jadnu dečicu i izgubljene prijatelje, postaju revolucionari koji imaju odgovor na sva pitanja koja muče svet, imaju odgovor kako se postaje srećan (mada su i sami mizerni) i uspešan (ali se i dalje nadaju da plata neće zakasniti, jer opomene za neplaćene račune pristižu brzinom svetlosti), koje stotine (imaginarnih) ljudi stalno pitaju za neke savete…

Reći ću vam nešto, i iskren da budem, briga me da li će neko pogrešno protumačiti (“Opa, neko je rešio da bude oštar! Tako je, samo jako, sve im reci po spisku i neka se nose u tri…”-prim.podsvesti), mada ne želim da nekog uvredim (“I toliko o oštrini, a ja se idiot ponadao…”-prim.podsvesti), ali želim da ovo podelim iz nekog mog iskustva sa ljudima (i internetom).

Bar 80% (ako ne i koji procenat više) ljudi koji pišu šta su sve divno uradili/rekli ili prisustvovali nekim (dirljivim/romantičnim/opasnim/božanskim/revolucionarnim) scenama…lažu, pa razbijaju koliko lažu.

Neko će možda reći, “pa pobogu čoveče, ti si kao neki optimista, veruješ u ljude, kao neki si kouč/štagod, a ovamo na te pozitivne vesti reaguješ tako, pa ne ide…” U pravu ste, ne ide kada se previse laže.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Relativno skoro sam napisao članak na temu preterivanja sa hvalisanjem u poslovnom svetu, pod naslovom “Nije se desilo (biznis verzija)”, gde sam se dotakao potrebe ljudi da sebe hvale na poslovnom planu. Pretpostavljam da je ovakav uvodni deo recenzije moja uvertira za budući tekst “Nije se desilo (generalna verzija)”. 😀 Ono što je zajedničko i za poslovni i za “generalni/životni” svet, jeste potreba ljudi za (samo)promocijom i dobijanjem priznanja od drugih (validacija). A osim toga, Ego postane frustriran kada vidi kako drugima ide bolje ili prisustvuju moćnim scenama, pa zašto se to ne bi desilo i njemu…bar fiktivno…jer Bože moj, ko pa može da proveri?

Postoji izraz “da vidimo slike (kao dokaz), ili se nije ni desilo”. Eto koliko je odmaklo ljudsko izmišljanje, da postoji čak i fraza koja definiše ove situacije.

Kako možete da prepoznate da ljudi izmišljaju u takvim tekstovima/komentarima? Jedan od vidljivih faktora jeste potreba Ega da dominira u radnji, i to se oseti u tekstovima. Kada ljudi izmišljaju da su nešto rekli/videli, Ego nesvesno isplivava na površinu mnogo češće nego što bi trebalo, a da on ni sâm toga nije svestan. Jednostavno, čak i kada je pisac “ispovesti” glavni akter događaja, “ja” izbija na videlo mnogo više nego što bi trebalo.

Zašto to ljudi rade? Nezadovoljstvo svojim životom, uzrokovano ogromnim Egom i malim samopouzdanjem i minijaturnim samopoštovanjem… razloga je mnogo.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam neki naivac koji veruje da su ljudi stalno iskreni (moji poslovi obuhvataju rad sa ljudima, pobogu ^^). Ljudi nekada lažu (“Misliš, često?”-prim.podsvesti), a nekada samo malo “maskiraju” neke stvari.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Kao što sam (sarkastično) skovao izreku za poslovni svet “Ako je toliko kul poslovnih ljudi kao što se predstavlja na poslovnim mrežama, zašto je, dođavola, tako užasna situacija u poslovnom svetu”, tako je i nastala neformalnija verzija:

 Ako toliko “anđela” (ako je verovati društvenim mrežama) hoda ovom planetom Zemljom, zašto se ova planeta ne pretvara u raj, već postaje pakao na Zemlji?”

  Mislim da je tako jer se većina dobrih dela kojima se hvale mnogi ljudi na društvenim mrežama nije ni desila. A u tom hvalisanju i izmišljanju izgleda dominiraju Balkanci i Amerikanci (ili smo bar “najglasniji” na mrežama, pa zato stičem takav utisak 😀 ).

E da…čemu ovakav (poduži) uvod? Pa zbog kultne knjige “Melem za dušu” (znane na engleskom i kao “Chicken Soup for the Soul”) i njenog (re)izdanja povodom 20 godina od originalnog objavljivanja.

Svetski priznati motivacioni govornici Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen su nekada davno došli na ideju da mnoge poučne/inspirativne/emotivne događaje u kojima su (aktivno ili pasivno) učestvovali, kako tokom svojih poslovnih, tako i privatnih momenata, objedine u jednu knjigu. Takođe su kontaktirali mnoge uspešne i poznate ljude iz celog sveta da prikupe i njihove dogodovštine, misli, beleške ili priče koje su oni negde čuli da budu uključeni u istu knjigu.

Tako je nastao “Melem za dušu”, koji posle doživeo stotine svojih izdanja za različite  demografske grupe (mladi, religiozni, ljubav i odnosi, kućni ljubimci, muzika, sport i šta sve ne) i postao klasik na temu samopomoći, besteseler dosta godina zaredom (čak ima dobru ocenu i na goodreads.com…koji je poznat po surovosti njihovih članova u recenziranju/ocenjivanju knjiga).

Pored autora Džeka Kenfilda i Marka Hansena (i Ejmi Njumark u dopunjenom izdanju), ljudi koji su doprineli svojim pričama (kako u originalnom, tako i u dopunjenom izdanju) su i Dipak Čopra, Den Milmen, Robert Holden, Mastin Kip, Virdžinija Satir, Nik Ortner, Bob Proktor, Toni Robins, Henok Makarti, kao i mnoga imena za koja verovatno i niste čuli (nisam ni ja, pravo da vam kažem), kao i mnogi tekstovi nepoznatih autora.

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

“Melem za dušu” je podeljen u, da tako kažemo, šest poglavlja. Generalne teme/poglavlja su:

  1. Ljubav
  2. Naučite da volite sebe
  3. Roditeljstvo
  4. Učenje
  5. Živeti svoj san
  6. Prevazilaženje prepreka
  7. Raznovrsna mudrost

 

E sad, zašto je ovo, na kraju, lepa knjiga koju vredi pročitati (a i pokloniti)?

Priče su lepe, inspirativne i provešče vas kroz čitav niz pozitivnih, ohrabrujućih i dirljivih emocija (za razliku od prosečne Twitter/FB/Ispovesti izjave koja će najverovatnije probuditi u vama „daj ne se*i“ i „aj ne se*i lažovčino“ emocije). Jednostavno, nemate toliki osećaj da se autor priče hvališe („Misliš ku*či… e, izem ovu tvoju autocenzuru…“-prim.podsvesti), već da je poenta na samom događaju i poukama i lekcijama koje se tu otkrivaju.

Jednostavno, imate osećaj da ćete nešto lepo i pametno pročitati, kao i da ćete posle svake priče se osetiti bolje i malo vam se više vratiti vera u sebe i ljude. Opet, kroz priče i anegdote se najbolje uči, slažete li se? 🙂 Zato ova knjiga nije loša ni kao poklon, jer nije klasična knjiga o samopomoći (iako se kao takva vodi).

 

Chicken Soup for the Soul Melem za dusu Dzek Kenfild Jack Canfield Mark Victor Hansen

 

Knjiga je lagana za čitanje, svaka priča je, u proseku, na dve-tri strane, pa je ok da je koristite i kao čitalački ritual pred spavanje. Priča-dve-tri i dosta.

Možda “Melem za dušu” i nije nešto posebno…ono što znam jeste da sam dosta životnih lekcija naučio iz priča i anegdota (kako svojih, tako i tuđih), kako u pisanom, tako i u usmenom obliku. A jednostavno, nisam ni stekao utisak da su priče izmišljene (ili bar da nisu teške izmišljotine ^^).

Jednostavno, ovo priče su pileća supica za vašu prehlađenu (tužnu, obeshrabrenu, pesimističnu) dušu. A nekada jedino pileća supa može i da pomogne, zar ne? 😀

 

 

A ti, dragi čitaoče, da li i ti znaš neku priču koja je „melem za dušu“… a da nije sa Twittera/FB/Ispovesti? 😀

 

 

Chicken Soup for the Soul

Jack Canfield | Mark Victor Hansen

Cena knjige: Vulkan | Delfi | Feniks-libris | Dereta

 

Tags: